Tabloid je pozvan

Londonu, kuće u Grčkoj, a samo pirotska policija i tužilaštvo to ne vide

 

Tigar od papira

 

U najsiromašnijem delu južne Srbije, u Pirotu i Babušnici, živi i jedna dobro raspoređena grupa multimilionera. Sve što su ikada stekli nastalo je pljačkom državne imovine i korišćenjem državnih, partijskih i privrednih položaja na kojima su se nalazili ili se i dalje nalaze. Njima su se pridružili i polupismeni banditi nastali u okrilju takozvane demokratske tranzicije. Gumarski gigant "Tigar" iz Pirota bio je i ostao polazna tačka mnogima od njih, a detaljna slika planskog uništavanja ovog nekadašnjeg privrednog čuda evropskih razmera, jasno pokazuje do koje mere je Srbija kriminalizovano i korumpirano društvo...

 

Milan Malenović

 

 

   Priča o hodu po mukama pirotskog privrednog giganta Tigar, počinje još 1974. godine. Tadašnji generalni direktor Radmilo Marinković sklapa ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji sa američkom kompanijom Gudrič. Ta saradnja kasnije prerasta u zajedničko ulaganje, čime američki partner postaje vlasnik 25 odsto Autogume, najveće fabrike u sistemu Tigra. Kasnije Mišelin kupuje Gudrič, pa se vlasništvo nad četvrtinom fabrike guma prenosi na ovu kompaniju. Sve do posle sankcija niko iz Mišelina nije ni privirio u Tigar.

Čekala su se neka druga vremena koja bolje odgovoraju pljački, a ona su nastupila posle petooktobarskog puča. Neposredno pred sankcije tadašnji direktor Miodrag Đorđević sebe samog šalje na čelo Tigrovog predstavništva u Americi. Iza sebe ostavlja prepune magacine gotove robe, višemesečne zalihe sirovina i repromaterijala, milione maraka i dolara na računima, ali i svog naslednika - Dragana Nikolića koji je i danas na istoj funkciji, koga zbog dugovečnosti vladavine radnici zovu Faraon.

 

Faraonova mama pegla papire

 

Više od deceniju posle ukidanja sankcija, gumarska imperija Tigar nikako da se oporavi i vrati na pozicije koje je imao u trenutku kada njen istinski faraon Dragan Nikolić preuzima kormilo. Na prvi pogled je sa kompanijom sve u redu, ali to je samo na prvi pogled i to isključivo zahvaljujući neviđenom spinovanju koje sprovodi generalni sa šakom svojih najbližih saradnika.

Na Beogradskoj berzi Tigar se solidno kotira, a njegove su akcije na primer u martu, tamo gde se nalaze i deonice svih najznačajnijih akcionarskih društava Srbije. Za 2010. godinu svi akcionari su trebali da dobiju 20 dinara dividende po akciji. Svota nije nešto visoka, ali je trenutno mali broj preduzeća u prilici da deli dividende, jer to podrazumeva da je preduzeće prethodnu godinu završilo sa dobitkom, i bez nepokrivenih rashoda. Međutim, ni ovako malu dividendu Tigar još uvek nije isplatio, pošto je dobit iskazana uz pomoć opsena, a ne zbog stvarne zarade.

   Detaljnijom analizom godišnjih finansijskih izveštaja vidi se da su poslovni prihodi u najboljem slučaju do nivoa plata koje treba da se isplate, a da su ostalo  prihodi koji potiču od rasprodaje Tigrove ogromne imovine. Veliki račuvodstveni mag, Jelena Petković, među radnicima poznata i kao Mama (Faraona ponekad zovu i Tata), kroz akrobacije sa vrednovanjem zaliha i imovine, uz kapitalizaciju plata zaposlenih koje se prikazuju kao investiciona ulaganja (?!) i dodavanje zarade od rasprodaje imovine sticane generacijama u zabludu dovodi investitore i prikazuje kako Tigar, navodno, uspešno posluje.

   Realno stanje Tigra je, međutim, sasvim suprotno! Naime, samo bankama Tigar duguje po osnovu raznih kredita preko 30 miliona evra, a na kamate se godišnje izdvaja 4 miliona evra. Javna je tajna da je sva nepokretna imovina ovog preduzeća pod hipotekom prvog, a neka i drugog reda. Radnici pravne službe Tigra bukvalno padaju s nogu overavajući založne izjave i ugovore o kreditima, dok se u lokalnom sudu krste na prijemnom odeljenju ne verujući da je nekadašnji industrijski gigant spao na to da preživljava isključivo tako što se zadužuje.

   Dobavljačima se za isporučenu, a neplaćenu robu duguje još tridesetak miliona evra, dok se porezi i doprinosi za plate radnika ne uplaćuju još od novembra prošle godine, a dugovi po ovom osnovu su već premašili 200 miliona dinara. Duguje se i za fiksne i mobilne telefone, kao  i za vodu, dok je dug za struju premašio 20 miliona dinara. Sve se ovo „pegla" kroz završne račune da ispadne kako Tigar još uvek uspešno posluje, ali zbog toga ni nema para za isplatu obećane dividende za 2010. godinu, jer sve pare što se nekako namaknu kroz poslovanje, zaduživanje i rasprodaju imovine odlaze na isplatu plata (radi očuvanja socijalnog mira u fabrici, ali i u celom Pirotu), kao i za zadovoljavanje potreba pljačkaške grupe okupljene oko faraonske politike Dragana Nikolića.

 

Zajednička pljačka

 

 

   Izvlačenje para iz Tigra je već postala jedna umetnost za koju bi inovatori trebali da dobiju Nobelovu nagradu za ekonomiju. Novac, bukvalno curi na sve strane, ali se na neki volšeban način uvek sliva u džepove istih ljudi.

   Prvo je sa Mišelinom i IFC-om napravljen plan nazvan „zajedničko ulaganje", mada bi ispravniji naziv trebao da bude „opšta pljačka". Zajedničko ulaganje je izgledalo tako da je Mišelin isplatio sve dugove koje su napravili Dragan Nikolić-Faraon i Metlar i Satio iz Grčke. IFC je uložio 20.000.000 evra, a Tigar je zauzvrat uneo svu pokretnu i nepokretnu imovinu Autogume, procenjenu takođe na 20 miliona evra. Ovde treba napomenuti da je samo pod objektima bilo preko 100.000 kvadratnih metara! Recimo da je kvadratni metar vredeo samo 200 evra, to bi već bilo više od onoga što je uložio IFC, da ne govorimo o mašinama i drugoj opremi - samo jedan mikser je plaćan pet miliona evra, a bilo ih je nekoliko.

   Očigledno je da je kroz „zajedničko ulaganje" Tigar faktički obezvređen i opljačkan, jer je procena da je Autoguma u tom trenutku vredela između 100 i 120 miliona evra, a ne dvadeset, za koliko je otišla.

   Onih dvadeset miliona koliko je dao IFC rukovodstvo Tigra je brzo potrošilo na sopstvene potrebe, tako da je kasa ponovo bila prazna. Zbog toga je prodato i onih 51 odsto udela u Autogumama, a to se čak prikazalo kao veliki poslovni uspeh rukovodstva.

   Da bi se lakše prikrili tragovi muljanja i izvlačenja para iz kompanije, formira se čitav lanac zavisnih preduzeća (društva sa ograničenom odgovornošu), kao što su Obuća, Tehnička guma, Hemijski proizvodi i slično...

 Zatim se prvo prodaju objekti Tehničke gume, da bi se prikrili milionski gubici ovog preduzeća, a potom se, iz istog razloga, otuđuje i imovina Hemijskih proizvoda, kao i 14 hektara neizgrađenog zemljišta u kompleksu fabrike. Sav, na ovaj način prikupljeni novac, odlazi na pokrivanje gubitaka proizašlih iz „uspešnog" poslovanja Dragana Nikolića Faraona i njegove kamarile.

Već je legendaran slučaj Tigar Trgovine, koja se posle trogodišnjeg pravljenja milionskih gubitaka preimenovala u Tigar Trade. Iako na nivou same korporacije već postoje neophodni kadrovski i drugi kapaciteti, Tigar Trade u sebi koncentriše svu prodaju fabrika i nabavku za ceo koncern. Nikome u početku nije bilo jasno ovo dupliranje kapaciteta ("...Čemu to služi, a uz to još i ne radi?"), ali će se sve razjasniti posle jedne velike poreske kontrole kada su otkrivene nezabeležene mahinacije, pa je Tigar Trade preko noći ugašen i pripojen matičnom preduzeću, a glavni akteri iz bezbednosnih razloga poslati u inostranstvo za predstavnike.

 

Mama primila Patku

 

   Teško da će ikada do kraja da se sazna koliko je para preko Tigar Trade i sličnih fantomskih firmi potrošeno na imaginarne i neuspele projekte, kao što je lanac prodavnica obuće Botega (koje sve do jedne posluju sa gubicima!), mreže servisa i kupovine mobilnih servisa (koji posluju isto kao i prodavnice),  pa onda reklamnih kampanja sa glumicom Marijom Karan i krojačicom Draganom Ognjenović (lična švalja i prijateljice službene supruge Borisa Tadića, prim. aut.).

   U svim tim firmama, preko kojih su se izvlačili milioni evra iz Tigra, predsednik upravnog odbora bila je Jelena Petković, zvana Mama, koja nije birala sredstva da dođe do moći i para iz Tigrovih fondova. Tako je prethodni direktor Tigar obezbeđenja hitno smenjen i poslat na niže radno mesto za kaznu što je neoprezno pričao da su u sobi hotela "Tigar planinarski dom"  ispod Maminog kreveta jednom prilikom našli Tatinu papuču!

   Tata Nikolić i Mama Petković godinama suvereno upravljaju Tigrom i radnici ih sa razlogom i zovu - Faraonski par. U međuvremenu im se pridružio i treći član, novi Mamin izabranik, Goran Jovanović, sa nedvosmislenim nadimkom „Zlatna patka"!

 Isplivao iz nekog od mutnih talasa Maminog kadrovanja po korporaciji, Jovanović je faraonskom paru zapao za oko prilikom svojevremenog uvoza opreme za proizvode od gumenog reciklata, koja je, iako u poluraspadnutom stanju, u Danskoj navodno plaćena čak milion evra! Radnici koji su istovarivali dva i po šlepera ove „opreme" krstili su se i levom i desnom rukom gledajući šta je za tolike pare isporučeno, a direktor Tehničke službe i odgovoran za ovaj posao, Goran Jovanović je u okolnom mestu Komje kupio vikendicu koju je platio 18.000 evra i to u gotovini.

   Posle je Jovanović za faraonski par odradio još nekoliko poslova uvoza potpuno neupotrebljive opreme, gde su enormne provizije odlazile glavešinama koncerna i nekih političkih partija na vlasti, ali i njemu samom, Zlatnoj patki. Tako je papreno plaćena i oprema za brizganje profila, a fali joj „samo" najvažniji deo - glava za brizganje.

   Kada je faraonski par uvideo Jovanovićeve potencijale da za skupe pare po svetu kupuje đubre, prebačen je po kratkom postupku na mesto direktora Tigar Trade, sada „internog profi centra" u okviru samog koncerna. Preko Tigar Trade i dalje ide sva nabavka za koncern Tigar, ali tu radnu jedinicu i njenog direktora niko ne kontroliše, niti oni polažu račune bilo kome drugom osim faraonskom paru. Poslovanje ove službe je toliko tajno da se ne pominje ni u izveštajima koje Tigar kao kompanija koja je na A listi Beogradske berze, redovno dostavlja postojećim i potencijalnim investitorima.

 

Plan jeste glup ali je uspešan!

 

Osim sposobnosti da opere novac i prebaci ga na privatne račune, Jovanović raspolaže još nekim potencijalima koje je Mama brzo otkrila i bezočno koristila, a to i danas čini. Zbog toga je njen dečko lišen svake odgovornosti i bilo kakvog realnog posla - sve za šta je zadužen jeste da usrećuje Mamu, potpisuje ono što mu drugi sastave, putuje po celom svetu i redovnom o trošku Tigra menja najskuplje mobilne telefone i lap-top računare.

Sada ga Mama sprema da postane „Faraon umesto Faraona" kada Dragan Nikolić izgubi svoju poslednju bitku protiv biologije. Ionako već svi znaju da je Tata penzionisan, pa sada funkciju generalnog direktora korporacije Tigar obavlja po osnovu ugovora o povremenim poslovima.

Sistem krađe novca sa Tigrovih računa, Tata, Mama i Patka su razradili do neverovatne perfekcije. Krade se svuda i u svakoj prilici. Tako je u Babušnici stvorena firma D Company, čiji je vlasnik nepismeni mašinbravar Dragan Ćirić, zvani Beli, koga odlično obavešteni stavljaju na čelo male, ali odlično organizovane partijsko-političke mafije iz Babušnice.

   Posao D Company je bio da popravlja kalupe za Autogumu koje je isporučivala jedna južnokorejska firma. Onoliko koliko je koštao kalup (između 1.200 i 1.300 dolara), isto toliko je Beli naplaćivao navodnu doradu, mada većina kalupa u njegovoj kompaniji nije bila ni raspakovana, već su u primljenom stanju vraćani Tigru. Za veoma kratko vreme Beli je na ovaj način postao multimilioner (u evrima), a dobar deo tako pokradenog novca vraćao se zaobilaznim putem i vladarima Tigra.

   Iz već pomenute Babušnice je i propalo građevinsko preduzeće Jupiter, sa čijim direktorom Miloradom Pjićem je Faraon jednu od najglupljih pljački Tigra. Plan jeste glup, ali je istovremeno i veoma uspešan!

   Naime, Pejić i Tigar u Sirigu osnivaju zajedničko preduzeće za reciklažu, gde je Tigrov udeo od 1.000 evra osnivačkog kapitala, jedva 20 odsto?! Da li je moguće da moćni Tigar nije imao dovoljno para da sam krene u ovaj posao, već mu je trebao direktor nekog propalog preduzeća kao poslovni partner?

   Trik je u tome što država sakupljače reciklaže stimuliše sa 17.000 dinara po toni, a taj novac samo malim delom odlazi akcionarskom društvu Tigar, a najvećim delom Pejiću koji u celom poslu ima samo zadatak da broji pare i da ih deli na ravne časti među učesnicima. Sve ostalo odrađuju radnici Tigra!

 Međutim, Pejić ima još jedan privatni posao kod Dragana Nikolića lično, koji je čest gost u njegovoj kući u mestu Vrasna, u Grčkoj. Pejićev posao je tada da vodi računa da su prasići vrući, a špriceri hladni, baš onako kako Faraon voli!

 

Boža se vraća u Pirot!

 

Šta tek da se kaže za iznajmljivanje „poslovnog" prostora u blizini novobeogradske sportsko-koncertne hale Arena? Tigar ima već dva ekskluzivna poslovna prostora u Beogradu, jedan u Francuskoj a drugi u Resavskoj ulici. Oba prostora su, bez obzira na odličnu lokaciju, neiskorišćeni. Umesto da njih stavi u funkciju, Dragan Nikolić Faraon  odlučuje da od izvesnog Dragoslava Jocića zvanog Joca Tref, iznajmi novi prostor kod Arene i to po neverovatnoj ceni od 25 evra po kvadratnom metru. Za iste pare je mogao da se dobije i apartman u hotelu Hajat!

   Firma Joce Trefa, Univers c.o., ekskluzivni je dobavljač sportske opreme koju sindikati Tigra koriste tokom sportskih radničkih igara. Cene su, naravno, paprene, a deo para odlazi i predsednicima sindikata u Tigru koji, zauzvrat, vode računa da se radnici ne bune protiv faraonskog para.

   Šta će na kraju da bude sa očerupanim Tigrom? Ogromni dugovi koje ova korporacija ima ne samo prema bankama, već i prema dobavljačima, predstavljaju Damoklov mač da će  u pravom trenutku neki od poverilaca krenuti u prinudnu uplatu, izdejstvovati blokadu Tigrovih računa, a zatim i njegov stečaj. Kada se to bude desilo, neko će doći na „spasonosnu" ideju da se koncern za bagatelu proda već poznatom kupcu i tako spasu bar neka radna mesta.

   Identitet viđenog tajkuna koji treba da preuzme Tigar, znaju već svi u Pirotu, a ni ostatak Srbije ne treba da se dvoumi u tom pogledu. Dovoljno je pogledati medijske izveštaje od 16.  januara ove godine, gde je obznanjeno: „...Korporacija Tigar iz Pirota dobiće od Evropske investicione banke kredit od 6,7 miliona evra, najavio je doskorašnji potpredsednik Vlade Srbije Božidar Đelić."

Kakve veze ima Božidar Đelić sa Evropskom investicionom bankom sa sedištem u Luksemburgu, pa da bude njen glasnogovornik? Nikakve, jer je on funkcioner Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) sa sedištem u Londonu!

   Istovremeno, Đelić je u vreme davanje ove izjave za EBRD radio u marokanskom gradu Kazablanka, te tako ni geografski nije mogao da bude povezan ni sa Luksemburgom, a ni sa Pirotom. Razlog zbog koga upravo Đelić prvi saznaje i objavljuje vest o novom kreditu jeste upravo to da je on "poznati kupac Tigra" ili da, u najmanju ruku, njega zastupa.

   Kako je tada još izuzetno uspešna fabrika Autogume Mišelinu prepuštena samo za šestinu njene realne vrednosti, lako je zaključiti da će u stečaj oterani Tigar biti prodat Božidaru Đeliću, odnosno onome čiji kapital on zastupa, za desetinu, ako ne i manje od ukupne vrednosti ovog nekadašnjeg giganta! A možda će, kao u slučaju Sartida, spas biti nađen u tome da se koncern pokloni nekom stranom investitoru, a da dugovi pređu na teret republičkog budžeta.

 

 

    

Gospodin Beli, sreću deli!

 

Babušnica je jedna od najmanjih i istovremeno najsiromašnijih opština u Srbiji. Zvanično, po popisu, ima 15.734 stanovnika. Zbog toga je prosto neverovatno koliko deviznih milionera živi na njenoj teritoriji!

Glavna ličnost u opštini je Dragan Ćirić - Beli, vlasnik D Company, najvažniji poslovni saradnik Tigra u ovoj regiji i organizator celokupnog mafijaškog delovanja u Babušnici. Preko njega i njegove organizovane kriminalne grupe najviše se para pokralo iz Tigra na naizgled sitnim poslovima.

Bio je član JUL-a još od osnivanja, zadužen za raspodelu Opštinskog budžeta i pranje novca. Kao vlasnik firme, uz pomoć Dragana Božilovića, bivšeg predsednika SO Babušnica i dva direktora fabrike Tigar (oba nose prezime Nikolić!) krao je novac preko faktura.

 Samo za popravku i remont mašina, kao i za izradu "kalupa" fakturisane su milionske sume. Skoro je nepismen, ali poseduje kuće i vile u Babušnici, kuću i stanove u Nišu, dva stana u Beogradu, vilu na Dedinju, stan u Parizu, stan u Londonu, kuću u Grčkoj na Egejskom moru, Ciglanu u Gadžin Hanu i Ciglanu u Babušnici, D-Kompani u Babušnici, hotel "Crni vrh" u Babušnici, konfekciju 1 Maj - Standard... Zapošljava 50 radnika od kojih su samo trojica iz Babušnice. Radnike plaća preko dva platna spiska i ne plaća ni jednu dadžbinu državi!

Zanimljivo bi bilo saznati kako je mogao da kupi "Ciglanu" u Babušnici, kada je ona prodata Rači Kragujevačkoj, a zatim predata radnicima na upravljanje i bespravno registrovana u privatno preduzeće u Privrednom sudu u Nišu, na ime Opštine čiji zastupnik nije bio niko drugi  nego bivši predsednik Opštine Zoran Spasić!

Imovina Dragana Ćirića se procenjuje na više od 30 miliona evra!

 

 

 

Drugovi predsednici, postali posednici...

 

 

 Mašinski inženjer ZLATKO  ALEKSIĆ, rođen 20. 3. 1955. godine u  Kaluđerevu, oženjen i otac troje dece, pod još nerazjašnjenim okolnostima postao je predsednik opštine sa platom od 200.000 dinara. Još je manje jasno kako je od te plate uspeo da kupi više stanova u Nišu i Beogradu. Jasno je, jedino, da Aleksić čvrsto stoji uz kriminalnu grupu gospodina Belog. Njegova imovina je procenjena na mizernih milion evra.

   PETAR JONČIĆ bio je predsednik Skupštine opštine Babušnica od 1988. do 1992. godine. Ima ogromnu kuću i vikendicu u selu Gorčinci, a poseduje nekoliko stanova u Nišu i Beogradu. Njegova imovina je procenjena na oko 2,5 miliona evra.

   DRAGAN BOŽILOVIĆ, zvani Boško Zec, bio je predsednik Skupštine opštine Babušnica od 2000. do 2004 .godine. Ima novi stan kupljen za samo 100 evra, kulu u selu Suračevo sa pet hektara placa, kuću i dva stana u Nišu, firmu u Grčkoj zajedno sa Draganom Ćirićem, vlasnikom D Company... Pokrao je i Muzej u Babušnici! Na žiro računu ima dva miliona evra. Ali, imovina mu  je procenjena na pet miliona evra.

   Dr. MIROLJUB JOVANOVIĆ je bio predsednik Skupštine opštine Babušnica od 1992. do 1996. godine i od 2004. do 2008. godine. Više puta je bio direktor Doma zdravlja. Kao doktor, bio je upamćen po tome što je ucenjivao građane "zdravljem". Od pacijenata, a posebno seljaka, uzimao je sve što je moglo da se uzme: novac, jagnjiće, prasiće, jariće, telad, ali, nikada uzeto nije platio niti pozajmljeno vratio.

Kao predsednik Opštine, samo za godinu dana, u kafani je na ime reprezentacije napravio jceh veći od pet miliona dinara! Ima dva stana u Nišu, stan u Beogradu i stan u centru Sofije. Kao predsednik kupio je fabriku "Lužnica", isterao radnike i uknjižio fabriku na ime svog šuraka Bugarina! Ćerku školuje u inostranstvu od opštinskih para i najmanje pedesetak puta godišnje službeno putuje u Sofiju. Uzimao je dnevnicu od 3.000 evra za svako putovanje! Prima i penziju i platu. Otvorio je privatnu kliniku, a celokupnu medicinsku opremu pokrao je iz hotela "Mir". Dok je bio predsednik opštine dao je u zakup hotel "Mir", pa je naredio da se i uništi kako bi ga lakše kupio. Njegova imovina je procenjena na 6 miliona evra.

Za uspešnu kupoprodaju fabrike "Lužnica" od bugarskog partnera dobio stan u centru Sofije, pa istom bugarskom partneru isplatio 354.000 dinara na ime oštete od poplave.

Za vreme njegovog mandata napravljen ceh od 634. 967 dinara u Zvonačkoj Banji, a u kafani u Babušnici za prvih šest meseci 2008. godine na ime reprezentacije potrošio je čak 1. 230.000 dinara, uprkos najnižim cenama ugostiteljskih usluga u Srbiji!

   Bio je osnivač Jugoslovenske levice, član izvršnog odbora JUL-a, član i kandidat na izborima SPS-a, član i kandidat na izborima socijaldemokratske partije partije Nebojše Čovića, član i kandidat na izborima za G17...

   ZORAN SPASIĆ je čovek iz senke koji godinama učestvuje u donošenju važnih odluka. Jedna je od glavnih figura svih nezakonitih radnji u opštini. Bio je predsednik Skupštine opštine Babušnica od 1996. do 2000. godine, nekoliko puta bio je član izvršnog odbora SO Babušnica  i direktor Elektrodistribucije. Ima stanove u Nišu i u Beogradu. Danas je ponovo član izvršnog veća SO Babušnica. Na žiro računu ima oko dva miliona evra. Njegova imovina je procenjena na šest miliona evra.

   MILORAD POPOVIĆ, rođen 24. februara 1947. godine, započeo je karijeru kao predsednik omladine i prisvajao novac namenjen mladima. Bio je sekretar  Opštinskog sekretarijata za privredu i finansije, učestvovao u nacionalizaciji, bavio se ucenama i preprodajom oduzete zemlje. Na parceli oduzetoj od  fabrike Tigar, uveo struju i vodu, uknjižio je na ime sestre, isparcelisao i prodavao za svoj račun. Njegova imovina još nije procenjena. Na žiro računu  ima  dva miliona evra.

   BOGDAN CVETKOVIĆ je kao učitelj postavljen  za direktora Komunalca bez ikakve diplome. Ima kuću u selu Strelac, kuću u Nišu na četiri sprata i dva stana. Njegova imovina nije procenjena, a na žiro računu  ima oko  800.000 evra.

   Ove, ali i druge činjenice o malverzacijama bivših i sadašnjih "drugova", nalaze se u predmetima kod sudije Privrednog suda u Nišu, Ksenije Sokolović...

 

 

 

 

 

Mada je skoro nepismen, Dragan Ćirić-Beli poseduje kuće i vile u Babušnici, kuću i stanove u Nišu, dva stana u Beogradu, vilu na Dedinju, stan u Parizu, stan u Londonu, kuću u Grčkoj na Egejskom moru...