Natrag

Kontranapad

Kontranapad

Doživotni mandat nesmenjivog predsednika Fudbalskog saveza Srbije  već obezbeđen

Drug Tito Karadžić

Nekoliko dana uoči izborne sednice Skupštine FSS koja je zakazana za 12 juli, po ko zna koji put su skinute maske lažne demokratije demokratije. Čovek kome je zanimanje predsednik u fudbalu, večiti Tomislav Karadžić, jedini je kandidat za predsednika fudbalske organizacije

Miroslav Vislavski

I kada je bio drugi, Tole zapravo nikada nije bio drugi! Vazda je bio po onom šaljivom za Crnogorce: "On je prvi, a ja odma do njega!". A kad je već bio "do njega", često je znao da bude i ispred njega! Čak i u vreme kada ga je na preporuku nekadašnjeg generalnog sekretara FSV Petra Jocića, prihvatio  legendarni Miljan Miljanić.

Miljan je ostao upamćen po svojoj harizmi i izuzetnoj ulozi u našem i svetskom fudbalu, ali i kao simbol kompromiserskog otpora protiv brutalnih i surovih mafijaša i kriminalaca koji su nadirali i preuzimali fudbalske klubove, napuštenih od sistema u nestajanju i "na ulici, bez iđe ikoga". Uz Miljana, fudbalskoj diplomatiji, ali i demagogiji u ophođenju sa ostacima i naslednicima onih koji su uspostavili kriminogenu infrastrukturu, učio se i Tole Karadžić.

Pre četiri godine, kada je po ko zna koji put preuzeo rukovođenje fudbalskom organizacijom na državnom nivou, Karadžić je sa svojim pratiocima vešto, manirom prevejanog i iskusnog diplomate, namestio većinu i na Skupštini ubedljivim brojem glasova počistio Dragana Acu Bulića. Ta sednica ostaje kao primer rada bez sadržaja i dokaz da programi i politika u ovom vremenima nisu argument niti oružje demokratiji.

Četvoročasovno zasedanje je proteklo u nadmudrivanju dveju strana sa pravnim začkoljicama i glasanju o svemu i svačemu, o "zapetama i zarezima"... Možda je samo Toletov kum, Tomislav Taušan, koji je uprkos naredbi izrečenoj službi obezbeđenja da ga osujeti u nastojanju da uđe u salu, pokazao kako bi se trebalo odupreti "demokratskom" izbornom nasilju. Njegov upad za govornicu i petnaestominutno natezanje obezbeđenja sa njim koji mu nisu dozvolili da govori pred delegatima i gostima i predstavnicima UEFA koji su pratili rad Skupštine, ostaće upamćen kao donkihotovski pokušaj jednog pravdoljupca i idealiste, da se javnost upozori na pogubnost politike njegovog kuma. Dakle, i na ovoj Skupštini se pokazalo da je matematika kao egzaktna nauka, sigurna zakonitost koja deluje u borbi za poziciju. Ne kaže se uzalud da je fudbal od uvek bio pokazatelj društvenih odnosa i slika jednog društva!

U periodu od pomenute izborne Skupštine, naš fudbal je imao kakvu-takvu šansu. Državni organi su nešto pretili, nešto pokušali da čine, zapretili su i sproveli selektivna  hapšenja jednog broja poznatih ljudi iz fudbala. Istina, oni se nisu bavili onima koji su ubijeni, niti razlozima zašto su ubijeni sem što su uopštili kvalifikaciju da je reč o kriminalnim i mafijaškim obračunima u fudbalu.

Nisu se bavili ni sa onima za koje i čaršija zna da su i dalje u kriminalnim poslovima, a pokrivaju se fudbalskim funkcijama ili koriste fudbalsku infrastrukturu za svoje prljave poslove. Nisu ulazili u razloge koji su uvukli tajkune u fudbalski sport bez obzira što je njihova misija bila podrivačka za fudbal, poput one koju su primenili u razaranju privredno ekonomskog sistema zemlje. Zarad "demokratske" politike i vlasti kojoj služe, nadležni su pohapsili neke istaknute ličnosti i sportske velikane poput Džajića i Cvetkovića, čiji se doprinos u afirmaciji naše zemlje, bez obzira kako se zvala, nikada nije dovodio u pitanje, čak ni kad su bili pod nejvećim teretom krivične odgovornosti.

U ovim akcijama fudbalska organizacija je ćutala i u vezi sa njima se nije određivala. Sa sebe je skidala odgovornost, pravdajući se nenadležnom. Prosto je neshvatljivo da od likvidacije Bate Bulatovića FSS nikada nije, barem apelom upozorio državu da se ni nakon tolikih godina nije ništa desilo na otkrivanju ubica generalnog sekretara FS SCG i njihovih nalogodavaca. Neka druga esnafska udruženja, poput novinarskih, barem periodičnom javnom prozivkom državne politike i institucija pokazuju brigu i odgovornost za zlikovačke likvidacije svojih članova. Primeri ubistava Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović, Milinka Pantića su ilustrativni u tom pogledu, a ponašanje novinarskih udruženja koja se ne mire sa činjenicom da su njihove ubice i nalogodavci i dalje na slobodi, mogla bi biti poučna za Karadžića i kompaniju.

O pitanjima koja nemaju takvu cenu, ali su opominjuća za neke druge živote u kojima FSS ne učestvuje, izlišna je široka elaboracija:

Nasilje na fudbalskim utakmicama i u vezi fudbala nije suzbijeno. Naprotiv, još uvek su brojne nevolje koje doživljavaju srpski klubovi i selekcije usled ponašanja svojih "najvernijih" pristalica. Oni i dalje teraju sa stadiona normalne ljude, pristalice i ljubitelje fudbala, a regrutuju po školama potencijalne huligane, svoje pobornike i sledbenike u redove navijačkih hordi. Decu koja pokušavaju da se otrgnu, surovo kažnjavaju...

Kredibilnost rukovodećih u fudbalskim klubovima nikada nije bila tema za organe u fudbalskoj organizaciji. Neprihvatljivo je da se zarad "demokratskih principa" ne sagledava i ne analizira ko su čelnici fudbalskih klubova, kakve su im uprave i čime se bave. Pogotovo što privatizacija nije očešala fudbal i što su klubovi i dalje većinskim delom udruženja. Prema tome, nije objašnjenja da je pravo svakog kluba da vodi svoju kadrovsku politiku. Nije normalno da nikoga ne interesuje kadrovsko stanje u našem fudbalu (i sportu u celini). Zato bi barem fudbalski savez kao udruženje nadležno za prilike u fudbalskom sportu morao da preuzme odgovornost, upozna javnost i institucije sistema sa stanjem u svojim klubovima koji okupljaju veliki broj dece i omladine koja se poveravaju upravljačima klubova.

U regularnost takmičenja se i dalje otvoreno sumnja. Ne tako davno su stizala upozorenja najvišim državnim organima i funkcionerima iz evropske i svetske kuće fudbala. O tome je javno govorio i Nezavisni sindikat profesionalnih fudbalera, a opomene su stizale i iz evropskog sedišta ovog sindikata. Karadžić je to arogantno odbacivao tvrdeći da su to neistine i podmetanja iz sindikalnih izvora. Učinio je to na temelju sopstvenog utiska i našminkanih izveštaja zajednice i udruženja klubova koja su nadležna da vode takmičenja.

Mandatni period iza Karadžića je poznat i po njegovom nasilničkom odnosu prema struci. Njegovo poigravanje sa selektorima skupo košta srpski fudbal. Razbio je atmosferu oko najbolje selekcije koja već tri evropska prvenstva uzastopno posmatra u prenosima, bez da je deo evropske elite. Njegova sujeta košta FSS više miliona evra pošto su izgubljeni sudski sporovi sa bivšim selektorima Radomirom Antićem i Miroslavom Đukićem. Kada je smenio Antića, doveo je Vladimira Petrovića Pižona u nevreme. Tada smo već izgubili korak u kvalifikacijama za evropsko prvenstvo u Ukrajini i Poljskoj, a on je lakonski pravdao eventualni izostanak sa Evropskog samita rečima „fudbal će se i dalje igrati i ako ne odemo na kontinentalni šampionat"...

 Davno, početkom 2000. godine, u Vojvodini mu je bio meta kontraverzni Zoran Arsić, u to vreme mlad i ambiciozan. Od velikog borca za čistotu fudbala, Arsić je došao do statusa marginalca koji se bavi ženskim fudbalom, spreman da se pokloni Karadžiću samo da ga ne bi dalje čistio, kao što je poslednje iskustvo kada je morao da prihvati poraz kao predsednik Opštinskog fudbalskog saveza Subotica. Uzaludni su sudski sporovi koje vodi. Izvori kažu da ga „drže u šahu" zbog nekih malverzacija u finansijskom poslovanju oko kvalifikacionog turnira za Ligu šampiona u ženskom fudbalu. Ukoliko nije bio spreman da se nosi sa Karadžićem, Arsić je trebao da primeni formulu kojom se rukovodio Miodrag Morača, koga je Tole "savio uza skute" i privilegovao da i dalje ostane relevantan pijun u fudbalu.

Karadžić je elegantno ostao slobodan i od dvojice karakternih i autonomnih u fudbalskom rukovodstvu kao što su Zoran Bingulac, nekadašnji potpredsednik FSS i Raka Đurović, nekadašnji predsednik FS Beograda. Demagoški je pokazivao interes i spremnost da se Dragan Džajić prihvati posla predsednika FSS nakon neuspeha u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo.

"Demokratska procedura" u izborima koji će se za neki dan odigrati na Skupštini FSS, izrežirana je pre nego su otpočele izborne radnje i kampanja. U svim sredinama i regionima, Karadžić ima svoje izaslanike. Sa svih nivoa su stizali predlozi da se za predsednika FSS nominuje Tomislav Karadžić. Bez posebnih obrazloženja! I kada se učinilo da je sve mirno, malo dinamike su uneli u javnost Boban Bogdanović, nekadašnji sekretar Fan kluba Orlovi i poslovni sekretar ŽFK Spartak, koji je obavestio javnost da je podneo kandidaturu za novg čelnika FSS. A potom je usledila mala senzacija. Nekadašnji lobista Karadžićevom izboru za predsednika FSS, siva eminencija srpske fudbalske kuhinje, Milovan Đorić podneo je kandidaturu koju su podržali treneri Srbije, a koji su na mesto svog novog predsednika izabrali upravo "Đoru". Kratko je potrajalo!

Boban Bogdanović nije imao elementarni osnov koji zahteva da kandidat bude predložen od baze i organa fudbalskog saveza Srbije. Zato je njegova kandidatura automatski bila neosnovana! Dakle, za predsednika FSS se mogu kandidovati samo oni koji pripadaju ovoj okoštaloj organizaciji. Ako je ona mafijaška, i kandidat mora biti mafijaški!

Što se Đorića tiče, pokazalo se da i od najboljeg kuvara srpske fudbalske kuhinje postoji bolji. Ko je to, teško je pretpostaviti, ako su osnovane priče da je on projekat Zvezdana Terzića i njegovog nameštenika Zorana Lakovića. Dogodilo se to da "Đora" nije dobio potrebnu polovinsku većinu u trenerskoj organizaciji.

Odigrano je da su glasovi podeljeni 10:10 između njega i Nenada Milovanovića. Sigurni glas sa Kosova koji je za "Đoru" nosio Dragiša Drobnjak, nije stigao na sednicu na kojoj je padala odluka. Postao je nevažeći. Neki "beli listić" je presudio i Đori i Toletu. Čini se i srpskom fudbalu!

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane