Globalno

 

Bankarske pljačke i sistem ekonomske diktature svetskih prevaranata (2)

                                                                                                                                       Propadanje bez granica

 

U prethodnom broju smo pisali o progresu kao vrsti iluzije za napredak civilizacije. U nastavku moramo konstatovati da je i toliko hvaljena demokratija neki oblik kolektivne hipnoze. Šarena laža oligarhije. San letnje noći koji se doživljava kao  realnost samo  dok ljudi veruju u njega. Čim počne da se sumnja, nastaje kriza. Demokratija postaje prazna reč. Mondijalizam je dokaz ove teorije

 

Mile Urošević

dopisnik iz Pariza

 

Današnja svetska kriza je rezultanta gubitka poverenja kako u ceo ekonomsko-politički sistem mondijalizma tako i u ideju demokratije kao zaštite od volje jačih koji odlučuje o svemu. Mondijalizam je sistem bez lidera koji odlučuje.  To je kuća bez gazde, neka sorta globalne decentralizacije u kojoj oligarhija vodi politiku uz bratsku pomoć  korumpiranih medija. Svet se vrti na prazno, bez logike i ideologije.Vodi ga oligarhija,  nova svetska elita lokalnog tipa koja je nesposobna da organizuje bilo kakav drugi sistem osim pljačke i lične promocije. Oligarhija zapravo i nije prava elita već jedna banda  novih bogataša, koji na principu klasične mafije svojom ekonomskom snagom vrši pritisak pa čak i ucenjuje same političare.  Kada se govori o nekoj oligarhiji,  obično se misli na Rusiju i njoj slične države proizašle iz sloma komunizma. To je potpuno besmisleno jer oligarhija je tipično američki sitem. Volstrit je odavno stekao političku moć svojim ucenama i raznim pritiscima. Ko danas drži svet u svojoj paukovoj mreži, ako ne oni i njihovi saveznici bankari.  To je prava oligarhija koju ostali samo imitiraju. Možda sve ovo i ne bi bilo problematično da se ova  piramidalna ekonomija oligarha i lančana reakcije njihove pohlepe nisu pretvorile u svetsku zarazu. Kriza je dokaz te anomalije koja je nastala kao posledica razvoja društva, u ime progresa.

 

Profit kao religija

 

Propast sveta je počela 1980. godine kada smo prestali da živimo od kamate planetarnih resursa. Sve do tog doba priroda je davala više ili bar isto onoliko koliko se uzimalo i trošilo. Onda se namnožilo potrošača koji su zajmili virtualni novac da bi kupovali sve više realnih stvari i tako je načeta glavnina planetarnih resursa, tog zajedničkog nasleđa koje nije beskonačno. Upravo to je bilo najbitnije a nigde nije ni pomenuto sve dok nije izbila kriza. Sada je jasno da je raskorak ogroman između jedne ekonomije koja teži ka beskonačnom progresu i realnog sveta koji je konačan. 

Finansijske pozajmice su uzimale državne vlade u ime naroda kome je ostala utešna nagrada da vraća dug sa kamatom. Da bi cinizam bio veći obični ljudi nisu imali gotovo nikakve vajde od tog zajma sem što je sve od životne važnosti svaki dan bilo sve skuplje. Pare koje su stizale iz američkih štamparija trošene su na vojni materijal uglavnom opet iz Amerike kao i na infrastrukturu ili turističke objekte. Dosta je pojedeno i za uživanje elite po siromašnim zemljama Afrike i Južne Amerike, ali ni istočna Evropa nije zaostajala u  korupciji i ostalim bankarskim malverzacijama. Već dve godine kasnije 1982, skoro da nijedna prezadužena država nije mogla da vrati dug te se prešlo na plaćanje u naturi. Nemaš pare imaš šume, daj drva. Imaš rude i energente, a nisi mnogo zapeo za integritet i nezavisnost, pusti naše multinacionalne kompanije da uđu i da same naplate stari dug, a tebi ako treba još zajma samo reci i potpiši. Vratićeš kad te stignemo. Pobeći nam ne možeš. Eto kojom filosofijom su oligarsi uspostavili svoj mentalitet kao opšte priznati sistem mondijalizma. Tako je i došla 2008. godina kraha gospodskog banditizma finansijskih lobija. Taj krah nije  kraj već samo predah dok Amerika nije lider već dželat u službi kapitala i finasijskih lobija.

 

Politika kao hobi

 

Ali ima i još nešto mnogo dublje i opasnije od nepoverenja prema bankarima. Zbog svega već rečenog i onoga što je prećutano sve šire se po svetu probija osećanje  gađenja pred ličnostima izabranih političara.  Sve je manje glasača koji veruju da njihov listić može da promeni sistem. Alternativa je obično uvek ista po sistemu Kurta ili Murta. Jednostavno i budali postaje jasno da se jedni te isti smenjuju na vlasti i da se cela briga za narod svodi na borbu za fotelju, korupciju i zgrtanje blaga na brzinu, dok traje mandat.

Na poslednjim francuskim izborima jedan je kandidat imao u programu amaterstvo u politici, predlagao je da svi političari rade besplatno jer vole narod i obožavaju da budu u službi države. Zahvaljujući  Internetu  mnoge slične ideje cirkulišu bez cenzure i svako ima utisak da je važan i veoma pametan. Sve velike ideologije su prevaziđene  a na njihovo mesto su došli religiozni fanatizmi ili sektaške ideje i odbacivanja moralnih normi.

Gledajući i upoređujući  kvalitete i sposobnosti ljudi koji nas okružuju, onih sa kojima se družimo ili ih samo poznajemo, ima se utisak da bi veliki broj tih običnih smrtnika  mogao lako da zameni bilo kog predsednika ili bar ministra. Ovo objašnjava ne samo revolucije koje su aktuelno u modi po arapskim zemljama već i samu krizu koja je zavladala svetom. Gde nema mačke, miševi kolo vode kaže se u narodu. A narodu je  potpuno jasno da su političari mahom samo figure, pajaci i marionete kojima neki uticajni lobiji i vladari iz senke vuku konce. Uvođenjem višepartijskih sistema po bivšim diktaturama stvar izbija na videlo. Politika je puna hleba i uz hleb bez motike, a globalna besposlica samo stimuliše nagone za dominacijom čoveka nad čovekom uglavnom putem izbornih listića.

 

Što ne bi i ja

 

Ako su svi  ljudi manje više istih intelektualnih kapaciteta, nema razloga da jedan političar bude iznad nekog lekara, inženjera, iskusnog automehaničara ili visokokvalifikovanog metalostrugara. Ubeđeni smo da nema neke velike razlike između našeg komšije oficira, mog advokata i kolege novinara. Manje više svi su školovani i poseduju sličan nivo. Zašto bi onda bilo nedostižno neko dobro radno mesto u vladi. To je samo stvar sreće i dobrih veza. Nema neke drastične prednosti  u znanju i inteligenciji jednog ministra po ključu u odnosu na bilo koga normalnog. Često je obrnuto.

Današnji vladari nemaju blage veze sa vladarima po Božjoj volji koji su ispunjavali istorije svih narod sveta. Kraljevi i carevi su bili ako ne voljeni ono bar poštovani. Čak su i obični diktatori koji su silom uzeli vlast  bili poštovani iz straha i neprikosnoveni. A danas su na vlasti obični ljudi, kao vi i ja. Stvar sudbine ili  sreće. Kao Loto. Svako ima šanse da postane poslanik, minister ili car.  Neko i postane a da niko ne zna zašto i kako baš on.

Većina poštenih ljudi je ubeđena da su političari lažovi i prevaranti, a ipak idu na izbore i daju legalnost sistemu koji preziru. Svesni smo da kako god ubacio listić u kutiju uvek jedni isti iz nje ispadaju. Oni onda  drže sve konce vlasti i mrdaju nas kao marionete. Znamo da će nas prevariti i opet učestvujemo u toj maskaradi jer je bolje i to nego diktatura proletarijata.

 

Bolje bi vladao od Olanda i Obame

 

 Kako objasniti da većina Predsednika po svetu nema više od dvadesetak odsto glasova ili da postoje  partije koje sa skoro isto toliko glasača, nemaju skoro ni jednog svog predstavnika u parlamentu. Dovoljno je da se napravi neki adekvatan izborni zakon i da se raznim  koalicijama omogući da a dva odsto glasova formiraju grupu u parlamentu i ubace nekoliko ministara u vladu. Sve su to razlozi koji navode na zaključak da ni jedna vlada sveta nije potpuno legalna. Često su i cele partije na vlasti obične bande za ličnu korist i promocije prijatelja i familije.

Primera radi, Belgijanci su odlično živeli godinu i po dana bez vlade. Nasuprot tome novi francuski predsednik Olando imao prilike da se uveri u političku snagu petro - lobija. Kompanija Šel uspela je da promeni odluku njegove vlade i ukine zabranu bušenja morskog dna u francuskim vodama u Francuskoj Gvajani i da usput smene ministarku ekologije koja im se opirala. Po svemu sudeći i sama Evropa je vrsta države bez legalne vlade koju vodi super oligarhija jakih lobija.

Postoje dva načina da se ukine demokratija i suverenitet u jednoj državi, prvi je kada jedan diktator silom uzme vlast, a drugi je kada se vlast države prenese na neku stranu i nelegalnu organizaciju  kao što je Evropska zajednica.

Evropske funkcionere niko nikada nije izabrao. Oni su namešteni što znači apsolutno nelegalni po bilo kom ustavu. Suverenitet države u demokratiji  uvek pripada narodu, a narod izborima  može da ga poveri na određeno vreme  izabranim kandidatima . To je ono što je legalno, a u praksi je sasvim drugačije. Narod se više ne pita ni za šta. Tako je ujedinjena mafija svetskih bankara i nameštenih birokrata u Briselu  uspostavila diktaturu. Nema šanse da se povrati izgubljeni suverenitet svim zemljama članicama ove belosvetske klike  kojoj naši prodani vladari toliko teže. Zbog svega toga i jeste sve više onih koji su ubeđeni da su sve vlade skoro nelegalne i totalno u službi nevidljivih gospodara sveta. Sve je više i onih koji misle da bi bolje vladali i od Olanda i Obame.          

                                                                                                                                                     

                                                             Kraj