Postdemokratija

 

Biti il' ne biti

 

 

Kao nikad dosad, nova vlast sve što obećava predstavlja kao sopstveno sudbonosno ili-ili. Sad il' nikad, u glas govore sva tri musketara nove vlade,  ponavljajući da ovu šansu, koja im se iznenada ukazala, ne smeju i neće propustiti. To ohrabruje ali i zastrašuje, čak i njih same. Prednjači Aleksandar Vučić, koji je sebi u zadatak stavio da iskoreni korupciju i koji smrtno ozbiljan poručuje da je rešen da iz te bitke izađe sa štitom ili na njemu. Ali, kako to može da izvede čovek koji je, posredno, već ponudio amnestiju nekim od najistaknutijih štetočina prethodne vlasti? Ova i slična pitanja razmatra u svojoj redovnoj rubrici Tabloidov kolumnista Miodrag Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu...

 

Piše: Mile Isakov

 

Naslušali smo se istih obećanja svake nove vlasti, toliko da smo već oguglali, a opet svaki put se iznova ponadamo, jer znamo da je moguće, samo ako se hoće. I plavuše su već ukapirale da ovako više ne ide, pa valjda će jednom i vlast. Možda baš ova.

Razumljivo je onda što kod svake nove vladajuće garniture najpre vidimo i prepoznajemo to nešto, kariku koja je nedostajala u lancu koji će sve pokrenuti i preokrenuti na bolje. Namerno zaboravljamo sve njihove ranije propuste i grehe, sva lažna obećanja koja nas opominju da im nije verovati. Sve smo spremni da im progledamo kroz prste, samo da počnu da rade kako valja, jer ako prestanemo da verujemo, tek onda nemamo nikakve šanse. A, ne očekujemo previše, samo malo pristojniji život i malo više pravde.

 

Sad il' nikad

 

Po čemu se ova nova vlada ipak razlikuje u samom startu? I ona se služi opštim mestima, obećavajući ekonomski oporavak i razvoj, vladavinu prava i socijalne pravde, borbu protiv korupcije i kriminala, evropske integracije, Kosovo, sve isto što i drugi ranije, ali na drugi način. Do sada su svi te ciljeve isticali demagoški kao sudbonosne za državu i naciju, dok ih ovi prevashodno povezuju sa sopstvenom sudbinom. Na sve sumnje u iskrenost njihovih namera, da će zaista biti drugačiji od prethodnih, odgovaraju da je za njih to jedinstvena prilika i šansa, i da bi bilo glupo da je ne iskoriste. Dakle, jeste sve to važno i za građane i državu, ali za njih je presudno, te stoga u vlast ulaze sa devizom il' pukovnik il' pokojnik. Ili će to uraditi ili propasti. Lepo je to čuti, da priznaju lične ambicije i sve preuzimaju na sebe, unapred se odričući svih mogućih izgovora i opravdanja, ali treba biti i oprezan jer takva fatalistička politika može biti i opasna. Ne postavlja se stoga pitanje da li će oni uraditi to što kažu, nego koja će biti cena.

Možda je upravo ta prevelika želja za promenama razlog, a možda i moje uverenje da zaista nemaju izbora, tek ja u njihovom nastupu ovog puta prepoznajem neku posebnu volju i odlučnost, gotovo samoubilačku rešenost. Reči me ne impresioniraju toliko, sve su to poznate i ofucane fraze, ali ima nešto u njihovom nastupu, u govoru tela, u izrazima lica sa kojih čitam u isto vreme i odlučnost i bes, ali i izvesnu nelagodu, pa i strah. A to bi trebalo da znači da su rešili da urade nešto strašno, neku jeres nezamislivu za vlast. Da su rešili da se obračunaju najpre sami sa sobom, a onda i sa svima koji su od političkih stranaka napravili mafijaške familije, a od vlasti zločinačko udruživanje protiv naroda i države. Zastrašujuće ozbiljni, uvek pomalo pognute glave, kao da im je već neprijatno zbog onoga što će tek da urade, Vučić, pre svega, ali sve više i Dačić i Dinkić, svađaju se i prete kao i ranije, ali na kraju gotovo istovetno, i rečima i gestikulacijom, poručuju - sad il' nikad. U stilu biti ili ne biti, Dačić i Dinkić kažu da im je to životna šansa i da je neće propustiti da pokažu ko su i šta mogu, ali i da dokažu da nisu onakvi za kakve ih drže.

 

Nema kockanja

 

Aleksandar Vučić, posebno se ističe manirima političkog kamikaze. I pored toga što ponekad i dalje ume da plane, na kraju svake rasprave, ipak smireno i pomirljivo, kao kakav kaluđer koji se već ispisao iz svetovnog života, umoljava sve da sačekaju malo pa će videti šta će da uradi... Očigledno ubeđen da će mu dela biti najsnažniji argument, obavezno dodaje da će se, ako ne uspe u svom naumu, sam povući i pre nego što bi njegovi protivnici poželeli da ga smene. Očito, hoće da deluje kao čovek koji tačno zna šta i kako treba da uradi, da je rešen da tako i postupi bez obzira na cenu, a vidi se da zna da je velika. Ne uspija se i ne prenemaže kao obično, ne trudi se da bude fin i tako sakrije nekontrolisani bes i mržnju, naprotiv. Ne krije svoj gnev i prezir prema politici kakvu poznaje, i spolja i iznutra, ali ne žesti se kao pre, kao da unapred zna ishod te bitke ili da mu je svejedno. Kao da je pomiren sa sobom i mogućnošću da iz nje ne iznese živu glavu.

Do juče prpošni Ivica Dačić, koji je u početku likovao zbog počasti koju je doživeo, smejući se neprestano i pomalo podsmevajući svima koji su ga potcenjivali, naglo se uozbiljio od trenutka kad je potpisao sporazum sa SNS posle kojeg nije bilo ni grljenja i ljubljenja, pa ni uobičajenih osmeha pred kamerama. Dačiću je, doduše, to bilo nešto lakše, jer računa sa činjenicom da će o hapšenjima i on odlučivati, ali zato je Dinkić, posle tog zavereničkog sporazuma, premro od straha i na lice navukao masku Bastera Kitona. Ni traga od onog nadmeno samouverenog eksperta za sve što se tiče love. Ne hvali se više ni svojim uspesima tipa Fijat ili Beneton, a na kritike zbog rasprodaje banaka i čuvenih hiljadu evra po glavi stanovnika, odgovara skrušeno i samo što još javno ne zapomaže - Nemojte me odma' hapsiti, dajte mi još jednu šansu i sve ću da popravim što sam zabrljao, i sve višestruko da vratim što sam uzeo.

Mislim, čak, da im je baš tako nekako i položio zakletvu u šest očiju. I dobiće je, ali na jako kratak rok, pa ako nešto dobro i uradi biće mu to samo olakšavajuća okolnost, ali ne i amnestija. Vučićevo držanje govori da je sada svestan da neće dobiti još jednu ovakvu priliku, spreman je i Dinkića da raskrinka i uhapsi, čak i po cenu da ova vlada padne. Naravno, ne odmah, jer bez njega trenutno ne može, ali čim uradi nešto od onoga što najavljuje i tako stekne simpatije i poverenje građana, može i Dinkić da dođe na red. Uostalom, kada su ga u Parlamentu podsetili na fotografiju na kojoj on reklamira robijašku pidžamu skrojenu po meri Mlađana Dinkića, Vučić to nije ni demantovao, niti povukao.

Pored fanatizma, kojem je inače sklon, ima u tome i neke racionalne računice. Najpre, malo je verovatno da bi većina iz URS-a izašla iz vlasti zbog Dinkića, ako mu se dokaže sve ono za šta ga se godinama optužuje. Čak i ako to urade i ponovo obore vladu, Vučić računa da bi posle hapšenja još nekoliko sličnih kapitalaca, mirno mogao na nove izbore, sa velikim šansama na pobedu, posle koje bi sam mogao da formira većinu. Zna to i Dačić, koji u tom slučaju ne bi mogao nazad kod Demokrata, koji ne znaju ni šta će sami sa sobom, pa će i on morati da nešto korisno uradi. Zato i Dačiću treba verovati kad kaže da je ovo shvatio kao životnu šansu, koju ne sme da prokocka.

 

Zadovoljstvo i strah

 

Možda zvučim naivno, kao onomad u DOS-u, ali toliko mi se sva trojica čine ubedljivim, da u isto vreme osećam i zadovoljstvo i strah. Zadovoljstvo zbog toga što bi, konačno, mogao započeti obračun sa najvećim zlom, a to je korupcija u vrhovima vlasti i sistematska pljačka države i građana, i strah od mogućih kolateralnih šteta koje takvi obračuni mogu da proizvedu. Najprostije rečeno, strahujem od "prekomerne upotrebe sile" u zanosu borbe, koja neće biti ni malo naivna, ni laka. Kad mafija, ugrađena u temelje sistema, uzvrati iz svih oružja, a ne treba sumnjati da će biti tako, biće teško uzdržati se od prekoračenja ovlašćenja i kršenja demokratskih i zakonskih procedura. A onda se otvaraju bezbrojne mogućnosti za samovolju i osvetničko ponašanje, pri čemu bi najveće žrtve opet mogle biti pravo i ljudske slobode.

Sve u svemu, ono što obećava Vučić nije ništa novo, ali je izvesno da on hoće da postane srpski Eliot Nes. Ne sumnjam da je on tome apsolutno posvećen, pitanje je samo da li će uspeti.

Srbija priželjkuje više od hleba, a to je pitanje svih pitanja. U opljačkanoj imovini se kriju značajne unutrašnje rezerve ove zemlje, a među pljačkašima i oni koji državu drže kao taoca. Njihovim razbaštinjavanjem, moglo bi se prikupiti bar polovina od one tri milijarde koje nedostaju budžetu, i istovremeno stvoriti uslovi za mnogo ravnopravniju i plodotvorniju tržišnu utakmicu.  Ali to je zavlačenje ruke u osinje gnezdo.

Znamo da su se nove vlasti i ranije zaklinjale da će to uraditi, a da se po njima videlo da nemaju nameru. Na pomisao da bi ovog puta moglo biti drugačije, navodi me i jedan naizgled beznačajan detalj. Naime, rugajući se dosadašnjim vlastodršcima zbog čitave armije gorila koje ih čuvaju, Vučić je više puta najavio da on neće imati nikakvo obezbeđenje. Konačno, on danas i liči na čoveka koji je svestan stare ratne filozofije: ako on ne doaka njima, oni će njemu! A, tu onda nikave mere bezbednosti ne pomažu...