Razaranje

Čekajući smenu buduća (bivša) direktorka Narodnog Muzeja održala lekciju budućem ministru kulture

 

Prokletstvo depoa

Zbog čega je Cvjetičanin dr Tatjana krenula u  protivofanzivu preko Politike. Za kakav se to "kontinuitet" u rekonstrukciji Narodnog Muzeja založila v.d. direktorka. Šta je zapravo urađeno od zatvaranja muzeja 2003. godine. Ko je sklopio štetan ugovor sa kumom svog muža. Kome je bilo u interesu da se naruči megalomanski projekat rekonstrukcije. Ko je od funkcionera žutog preduzeća koristeći smrt Zorana Đinđića želeo da sebi sagradi spomenik za života. Zašto rekonstrukciju Narodnog muzeja treba zaštititi kao nematerijalnu baštinu. Zbog kojih propisa će rekonstrukcija trajati najmanje do 2032. godine. Koje je najnovije kadrovsko pojačanje Narodnog muzeja

 

Stanislav Živkov

 

Jedna od najživopisnijih kulturoloških trakavica koje poslednjih godina zabavljaju širu javnost sigurno je slučaj doživotne obnove palate Uprave fondova u kojoj se na žalost nalazi Narodni Muzej čija je v.d. direktorka na još veću žalost izvesna Cvjetičanin dr Tatjana koja je izgleda postala neka vrsta zaštitnog znaka za štetočinstvo, umišljenost i nedodirljivost. O tome da dr Cvjetičanin očito uživa nečiju vrlo visoku zaštitu, najbolje govori činjenica da je ova bizarna persona, koja pod hitno treba da bude smenjena i krivično gonjena za sklapanje štetnog ugovora i kršenje drugih zakona, sada je krenula u protivofanzivu i to držanjem lekcija i instruktaže još neimenovanom ministru kulture preko dnevnog lista Politika.

Prema dobro upućenim izvorima ova kampanja je ispala sasvim slučajno kao odgovor redakcije kulture Politike na pisanje konkurentskih Večernjih novosti o mogućoj saradnji ostataka Narodnog muzeja sa pariškim Luvrom te je u Politici objavljen hibridni članak kojim je  zbog velike čitanosti tamošnje kulturne rubrike trebalo po svaku cenu ukazati javnosti na nezamenljivost i kapitalne zasluge Cvjetičanin dr Tatjane, za šta je, pak, prema drugi izvorima urgirala lično penzionerka i siva eminencija srpske muzeologije Irina Subotić koja je lično svojedobno dobrano zakuvala srpsku muzeološku kašu od koje je danas ostao samo pravi talog oličen upravo u imenu i delu Cvjetičanin dr Tatjane.

Napad najbolja odbrana

Ipak stručna javnost je odmah pročitala čitavu zamisao te je od svega na kraju ostao samo još jedan  neuspešni pokušaj neometanog plasiranja nebuloza Cvjetičaninove i još neuspešniji pokušaj doslovnog pretvaranja lošeg, umišljenog i nesposobnog rukovodioca i štetočine u naivnu francusku sobaricu koja je neuspešno  primenjujući strategiju "napad je najbolja odbrana" naprasno rešila da drži lekcije još neimenovanom ministru kulture! I pored dobro poznatih afera i slučajeva, i pored straćkanih para za izradu odbačenog projekta, i pored sklapanja štetnog ugovora, i pored totalnog kolapsa Narodnog Muzeja i muzeologije uopšte, dr Cvjetičanin se drznula da preko dnevnog lista Politika javno plasira svoje cenjeno mišljenje na temu šta v.d. direktorka Narodnog muzeja Cvjetičanin dr Tatjana očekuje da prvo uradi novi ministar ili ministarka kulture povodom Narodnog muzeja!

I naravno, sam odgovor je, poput svog autora totalno nesuvisao i kontradiktoran. Tako recimo dr Cvjetičanin očekuje od novog ministra kulture kontinuitet u radu na rekonstrukciji Narodnog muzeja, utvrđivanje prioriteta i pronalaženje prostora za preseljenje zbirki kako bi se radovi na rekonstrukciji nesmetano nastavili.

Ovde se odmah postavlja pitanje za kakav se to kontinuitet u radu na rekonstrukciji Narodnog Muzeja zapravo zalaže dr Cvjetičanin ako se zna da se na samoj zgradi do danas nije pomerila nijedna jedina cigla a da su jedino menjani držaći za sapun u klozetima. Doduše, činjenica je da postoji izvestan kontinuitet ali kontinuitet štetočinstva, nerada i ometanja normalnog rada na rekonstrukciji koji se zapravo najbolje ogleda u činjenici da dr Cvjetičanin još uvek vrši funkciju direktora a do danas niti jednom nije odgovarala za sva svoja nepočinstva! U nastavku se iznosi tvrdnja kako je veoma bitno da novi ministar kulture ima podršku vlade u ovom velikom i značajnom poslu što zahteva poseban komentar jer su svi napori poslednja dva ministra kulture sistematski bili sabotirani od strane pomoćnice ministra kulture Dušice Živković, inače stručnjakinje za pletene čarape koja je tokom svog štetočinskog delovanja kada god je mogla prema direktivi Cvjetičanin dr Tatjane ometala sve šta su ministri Bradić i Marković dali nalog da se zapravo uradi!

Brzopotezni projekta

Bez ikakvog srama, praveći se kao da je čitava afera sa sklapanjem štetnog ugovora rezultat nečijeg tuđeg delovanja, Cvjetičanin dr Tatjana je mrtva hladna izjavila kako novi prostor gde bismo preselili zbirke mora da zadovolji uslove potrebne za čuvanje umetničkih dela, ne možemo ih preseliti u gore uslove od ovih koje imamo. Nama bi kao depo bio potreban moderno opremljen prostor od 1.200 kvadrata. Treba biti neverovatno bezobrazan, umišljen i bahat i zaboraviti da je upravo Cvjetičanin dr Tatjana lično, bez tendera sklopila štetni ugovor sa beogradskom firmom Kunstrans za petogodišnji zakup magacina u pančevačkom ritu za svotu od 37.700 eura mesečno plus pdv i to sa firmom čiji je vlasnik izvesni Đorđe Branković, inače kum Cvjetičankinog muža Aleksandra Kostića računajući da će se to plaćati nenamenskim trošenjem novca namenjengo rekonstrukciji.

Naravno i ovde je u pitanju velika obmana šire javnosti jer je malo poznato da sadašnji depoi Narodnog muzeja imaju idealnu mikroklimu i da je u ovom trenutku jedino potrebno revidirati elektroinstalaciju i nabaviti novu opremu! Postavlja se pitanje, ako je već prostor stalne postavke muzeja van funkcije poslednjih 10 godina zašto se svo to vreme nije iskoristilo za etapno sređivanje postojećeg prostora depoa uz privremeno izmeštanje predmeta u privremene depoe na spratovima. Odgovor na ovo pitanje je vrlo prost i jasan: direktorka i njena velika muzejska loža naručili su i dobili megalomanski i neupotrebljiv preskup projekat kod dvorskog projektanta Demokratske stranke Milana Rakočevića po kome se najveći deo palate uprave fondova ruši pa je samo zbog toga bilo potrebno potpuno isprazniti zgradu, a da bi se sve dobro uklopilo u brzopotezni giga-mega projekat uređenja hi-tech trga Republike sa nakaznom galerijom Zorana Đinđića, podzemnim trgom i još koje čime sklepanim po direktnoj narudžbi tadašnje beogradske kulturtregerke nekadašnje drugarice Gorice Mojović i njenog potrčka gradskog arhitekte Đorđa Bobića.

Iz izjava Cvjetičanin dr Tatjane, proizilazi kao da se sve to nikada nije dešavalo, te je ona, nevina poput francuske sobarice, mrtva hladna u nastavku izjavila kako je Problem smeštaja zbirki je najpre bio planiran za posebno izgrađeni depo u Krnjači, od kojeg se odustalo zbog skupe zakupnine (35.000 evra mesečno) i sporne lokacije kako je to ocenilo Ministarstvo kulture na čelu sa Nebojšom Bradićem čime su se opet zamazale oči javnosti za koju se očito mnogi nadaju da ima kratko pamćenje!

Podsećanja radi, ko je sklopio nezakonit i štetan ugovor o zakupu nepostojećeg magacina bez tendera a na 5 godina? Ko se poodavno trebao useliti u isti taj magacin? Kome se već dve godine računa kirija na koju se obavezao ugovorom? Ko je koga tužio zbog neizvršavanja preuzetih obaveza? Pošto je Cvjetičanin dr Tatjana očito postala ili namerno zaboravna ili stvarno dementna, podsećamo da su glavni protagonisti svih ovih dešavanja upravo Narodni Muzej, odnosno sadašnja v.d. direktorka Cvjetičanin dr Tatjana i firma Kunstrans iz Beograda! Malo li je gospođo?

Stranački lešinari

Podsećanja radi pokojni premijer Đinđić je već za života oko sebe u samom žutom preduzeću okupio pravu ekipu stranačkih lešinara koji su nakon njegove prerane i tragične smrti pokušali da kapitalizuju samu njegovu smrt i da pod izgovorom čuvanja uspomene na njegov život i delo, zapravo sebi i stranačkim pajtosima dobro napune džepove nameštajući konkurse, projekte i posliće stranačko burazerski  podobnim likovima! Tako je početna ideja o rekonstrukciji Narodnog Muzeja započeta na inicijativu Zorana Đinđića naprasno prerasla u megalomanski projekat rekonstrukcije Trga republike, a po urbanističkim zahtevima gradskog arhitekte Đorđa Bobića naručen je projekat devastacije i rušenja palate Uprave fondova!

Kao glavni rezultat čitave ove ujdurme u Muzeju se do danas ama baš ništa nije radilo, grad Beograd se već godinama bakće sa posledicama Bobićevih nebuloznih ideja a sam Bobić je nastavio sa svojim arhitektonsko urbanističkim štetočinstvom, odbačen je skandalozan, neupotrebljiv i preskup projekat Milana Rakočevića na čiju razradu je straćkano najmanje milion eura, na konkursu je izabran novi, jeftiniji projekat za koji se tek danas ispostavilo da uopšte nije gotov niti se zna kada  će biti, za koji se inače po beogradskim arhitektonskim krugovima može čuti da je takođe dobio prvu nagradu po direktivi, a jedini vidni rezlutati, nakon skoro 10 godina muljaže su kako se čini doživotno v.d direktorovanje Cvjetičanin dr Tatjane i pozamašno skidanje kilograma Gorice Mojović! 

Pošto je sada jako moderno čuvanje nematerijalne baštine, očito je da obnovu Narodnog muzeja treba zaštititi kao nematerijalnu baštinu Srbije jer je tako nešto neponovljivo i jedinstveno na svetu! I zaista kada se retrospektivno pogleda čitava hronologija ovog slučaja, čini se da se poslednjih godina više ne zna ni ko pije ni ko plaća, odnosno zna se ko plaća a to su poreski obveznici Srbije koji godinama plaćaju manekensko direktorovanje Cvjetičanin dr Tatjane i vrlo uspešno urušavanje kako Narodnog muzeja, tako još više i same srpske muzeologije! Naime početkom 2012 godine saznalo se da je tek tada, dakle dve godine nakon završetka konkursa urađeno idejno rešenje projekta rekonstrukcije, da bi kao prvi vidljiv znak da se nešto pomaklo sa mrtve tačke u januaru nikle skele na glavnoj fasadi palate Uprave fondova sa kojih su narednih pola godine uzimani otisci plastike sa fasada što je inače moglo da se uradi sa korpe za dve nedelje jer su svi plastični ukrasi samo ponavljani duž svih fasada.

Očito je da je, čija god bila, opstrukcija početka rada na projektu veoma uspela, tako da pravi glavni projekat bez koga ne sme ni da se pomisli na početak radova u muzeju kasni oko godinu dana. Najgore od svega je to što po svoj prilici oni koji su odgovorni za to i dalje planduju, putuju i u prilici su da to i dalje čine. Fasade su najmanje važne za muzej koji ne radi, tragedija je što muzej ne radi a takođe i muzejski stručnjaci. Nisu važne lične promocije direktora muzeja pomoću kopija fresaka koje poklanjamo. Muzej će biti pokriven skelama spolja, fasade će brzo biti obnovljene ali da se ne dogodi kao u Pećkoj patrijaršiji da unutar crkve i priprate, odnosno muzeja skele stoje 20 godina i da se za to vreme ništa ne radi jer su problemi tobož bili nerešivi!

Bez rešenja

 

Naredni biser usledio je poslednjih dana kada je saopšteno da je završava projekat ali da se to ne može uraditi jer nije snimljena statika palate Uprave fondova a to se ne može pak uraditi dok se ne isprazni zgrada koja se ne može isprazniti dok se ne obezbedi depo za muzejske zbirke. Pitanje je samo da li se možda radi o nekakvom fatalnom prokletstvu depoa Narodnog muzeja jer kako koji ministar pokuša da raspetlja taj galimatijas, naprasno bude rekonstruisana vlada, ili padne vlada pa budu vanredni izbori pa dođe novi ministar da se bakće sa Muzejem i Cvjetičanin dr Tatjanom ispočetka, pa onda dođu redovni izbori pa sve Jovo nanovo.

Upravo kao bolesnik koji se razbole pa pije jedne lekove od kojih se ponovno razboli pa pije druge lekove od kojih se opet razboli pa pije treće lekove i tako u krug. Sve u svemu , uskoro će biti moguće snimiti birokratotriler u 3.672 epizode sa Cvjetičanin dr Tatjanom kao glavnom glumicom, a svim ministrima kao epizodistima što je na najgori mogući način potvrdila sama Cvjetičanin dr Tatjana koja je ostala kao trajna konstanta dok su svi mogući ministri kulture, Branislav Lečić, Dragan Kojadinović, Voja Brajović, Nebojša Bradić i Predrag Marković samo pomoćno osoblje i potrošni materijal u ovoj trakavici! Tako je ispalo da direktorka muzeja unapred daje upustva i svira muziku na koju bi novi, još neimenovani ministar kulture trebao da igra, odnosno da realizuje programske zadatke koje mu postavlja direktno podređena direktorka narodnog muzeja.

Uglavnom, psi laju, ministri prolaze a direktorka Cvjetičanin dr Tatjana i skele ostaju da u beskraj rekonstruišu Narodni Muzej! Samo kod nas je moguće da direktorka koja je zatvorila Muzej i sve učinila da on ne radi 10 godina, i koja je odavno trebala da podnese ostavku ili bude smenjena, mrtva hladna unapred daje uputstva i popuje novom neimenovanom ministru kulture rečima da od novog ministra očekuje kontinuitet u radu na rekonstrukciji Narodnog Muzeja! Strava i užas!!! Podsećanja radi, Narodni muzej zatvoren je od 2003. godine. Svojevremeno su kao prostor za deponovanje predmeta spominjani i nekadašnji prostor Ce marketa u Čika Ljubinoj ulici, kao i kasarna u Zemunu. Od svega toga nije bilo ništa. Kao poslednji rok za iseljenje zbirki spominjao se april 2011. godine! Jedan od predloga bio je da se Muzej privremeno preseli u zgradu u Resavskoj ulici koju je dobio Muzej grada Beograda. U tom slučaju eksponate bi čuvala vojska, a jedan deo zgrade bi mogao da se koristi kao izložbeni, što bi obradovalo brojne ljubitelje umetnosti, budući da je Muzej već deceniju zatvoren.

Međutim, članovi Upravnog odbora predložili su ministru da se pre nego što donese odluku konsultuje sa stručnjacima iz Saobraćajnog instituta CIP, koji su uradili snimak postojećeg stanja zgrade u Resavskoj, kako bi unapred odredili da li ima novca za adaptaciju. U međuvremenu su se obrušio deo krova i fasade te zgrade i od svega naravno nije bilo ništa! Jedna od ideja bila je da se napravi privremeni objekat, ali se od nje brzo odustalo.Član UO Vuk Ognjanović svojedobno je predložio da se Muzej privremeno useli u zgradu SIV-a na Novom Beogradu. Jedno krilo zgrade je prazno i van funkcije, zgrada je stabilna, očuvana, sa dobrim obezbeđenjem i pogodna za čuvanje materijala i to bi bilo najlakše, najbrže i najjeftinije rešenje. Potrebno je mesec dana da se jedno krilo u zgradi SIV-a osposobi, da se okreči i ugrade mehanizmi za ventilaciju. Ovo bi bilo izvanredno rešenje, zgrada ima dobro obezbeđenje, u jednom delu smešteni su policija i drugi republički organi i sigurno je da niko od njih ne bi imao ništa protiv da se Muzej privremeno smesti unutra.

Kofa je bušna

Iz sasvim nebuloznih razloga ni ovo nije urađeno, a moglo se poodavno, i predmeti su i dalje u palati Uprave fondova i čekaju da padne plafon, ako ne i krov pošto se , čekajući Godoa, na njemu ništa godinama nije radilo, osim što su postavljane desetine  kofa kako bi se prikupljala voda napadala kroz desetine rupa na bušnom krovu!  O tome da je nekome u interesu da se radovi doživotno razvlače najbolje govori najnoviji biser koji je podmetnut javnosti kako bi se stvari dodatno mistifikovale. Tako je napisano kako O selidbi eksponata brine Ministarstvo kulture. Uglavnom, eksponati će morati da budu sklonjeni iz zgrade. Ne vredi ih prebacivati iz jedne prostorije u drugu. Manji deo predmeta je iseljen, a biće potrebno najmanje dva meseca da se svi iznesu. Postoji ograničenje da u toku dana ne može da se iznese više od 30 dela iz Muzeja, tako da će selidba predstavljati jedan duži proces.

Ovo je zaista pravi biser bačen pred svinje pre svega jer ne postoji apsolutno nikakvo zakonsko ili bilo kakvo drugo ograničenje da u toku dana ne može da se izmesti više od 30 predmeta. Ako se zna da se u Narodnom Muzeju čuva oko 400.000 predmeta pa ako bi se svakog dana iznosilo po 30 koliko je navodno dozvoljeno za iznošenje svih predmeta trebalo bi 1.333 dana ako bi se iznosilo svakodnevno, odnosno 1.866 dana ako se vikendom ne bi radilo, što je zapravo 5 godina i 2 meseca, pa do tada ko živ ko mrtav!

 Bilo bi dakle jako zanimljivo videti da se svakog dana, po 30 novčića iz numizmatičke zbirke pakuje poput organa za presađivanje, zatim prenosi posebnim kamionom Transkunsta do magacina Transkunsta na tajnoj lokaciji gde će čekati narednih dvadesetak godina do završetka radova, jer ako je za potpuno pražnjenje zgrade potrebno više od 5 godina, isto toliko trebaće da se predmeti vrate u nju a u međuvremenu će se radovi razvlačiti narednih 10 godina tako da je najbliža prognoza da će muzej najranije biti otvoren 2032. godine.

Kako bi se održao kontinuitet ovakvog (ne)rada Narodnog Muzeja, Cvjetičanin dr Tatjana nedavno je pribegla kadrovskom pojačanju Narodnog muzeja u koji je primljen izvesni Ivan Stanić. Taj istoričar umetnosti najpoznatiji po tome što je fakultet koji traje 4 godine sa dvadesetak ispita studirao najmanje 22 godine, da svojim eminentnim muzeološkim iskustvima stečenim u organzivanju pomodne cirkuske manifestacije Noć Muzeja edukuje prave muzealce Narodnog Muzeja!

 

 

 

Prevareni donatori

Nedavno je, sumirajući dosadašnji rad, ministar kulture Predrag Marković izjavio da će se problem finansiranja Narodnog muzeja rešiti "tradicionalnim sredstvima", a Muzeja savremene umetnosti "modernim sredstvima". Doniranje ili "moderna sredstva", zna se, u svetu su uobičajena i poželjna praksa. Reč donacija u slučaju Narodnog muzeja spomenuta je poslednji put pre deset godina, kada je Zoran Đinđić organizovao donatorsku večeru. Bilo je to davno, u atmosferi sveopšteg entuzijazma od kojeg nije ostalo ništa. Tatjana Cvjetićanin se takođe proslavila svojim objašnjenjem kako  donatori očekuju da država pokrene stvari, pa da onda oni eventualno doprinesu. Izgleda da su ama baš svi pozaboravljali da je svojedobno, nakon donatorske večere u vreme vlade pokojnog premijera Đinđića odnekuda u radni odnos u Narodni muzej dovučen izvesni totalni anonimus Dejvid Laufer i to sa zadatkom da pokuša da animira donatore kako bi se namakle pare za rekonstrukciju Narodnog muzeja. Naravno u atmosferi sveopšte drpaže, koja je inače zaštitni znak svih ovakvih poduhvata, novac u zemlji praktično nije ni skupljen jer niko normalan nije želeo da baca novac u crnu rupu gde se ne bi znalo na šta je uopšte potrošen, pa je onda Lauferu na pamet pala ingeniozna zamisao da se novac prikuplja u dijaspori, gde se opet ništa nije uradilo iz prostog razloga jer su donatori iz dijaspore spremni da daju donacije ali pod vrlo jasnim i transparentnim uslovima uz oslobađanje od poreskih obaveza na donirana sredstva  i to sa potpunim pravom da znaju šta je zapravo sa njihovim novcem urađeno a svoju "zahvalnost" mogućim donatorima na sebi svojstven način izrazila je v.d. direktorka Cvjetičanin dr Tatjana i to biranim rečima: Nacionalni muzej mora da se radi državnim sredstvima, a ne parama koje daju donatori