Podsećanje

Politika genocida američkog imperijalizma- vidljivi i nevidljivi masovni zločini

 

Smrtonosna industrija laži

 

Dvojica američkih publicista, Edvard S. Herman i Dejvid Piterson, detaljno su razobličili dvostruke i trostruke standarde svih savremenih vlada SAD, u pogledu genocida i odnosa američkih imperijalista prema njemu. U knjizi "Politika genocida" (sa predgovorom Noama Čomskog) koja je doživela i svoje srpsko izdanje, Herman i Piterson nemilosrdno kritikuju brutalni militarizam dirigovan iz centara moći u Vašingtonu, koji je doveo do toga da američki zločini nisu zločini i da genocid koji sprovodi vlada SAD nije genocid. Sa druge strane, Herman i Piterson, na konkretnim primerima govore o tome kako vlada SAD proizvodi i krivce za genocid i žrtve genocida, kad ona to hoće i gde ona odabere. Tabloid svojim čitaocima priređuje feljton u nekoliko nastavaka iz ovog vrhunskog publicističkog dela koje su pohvalili nezavisna kritika i brojni slobodni novinari širom SAD  

 

 

Edvard S. Herman

Dejvid Piterson

 

 

Opštepoznato je da su američki mediji, neki sopstvenim zakasnelim uključenjem, praktično služili kao novinarski agenti vlade tokom osamnaestomesečne pripreme za invaziju na Irak 2003. lako su razorne posledice američkog rata i okupacije teže za ignorisanje nego posledice trinaestogodišnjeg režima sankcija (većinom zato što su američke trupe bile na terenu i pretrpele znatne žrtve, iako je to samo mali procenat ukupnih žrtava), glavne političke, medijske i intelektualne grupe američkog establišmenta bile su neverovatno uspešne u omalovažavanju patnji i gubitaka života iračkog civilnog stanovništva.

Kada je u ozbiljnim studijama procenjivana smrtnost Iračana - koja se marta 2003. godine, na početku rata, kretala od 98.000, preko 655.000, pa sve do milion žrtava, pri čemu je većina ovih smrti bila nasilna, mediji i intelektualci su se prema njima retko kada odnosili kao prema posrednim ili neposrednim po sledicama invazije i okupacije, a još manje kao prema namerno nametnutom krvoproliću, zločinu protiv čovečnosti ili ,"genocidu". Možemo biti sigurni da u sklopu izveštavanja o Iraku, mediji nisu nikada citirali Nirnberšku presudu ili aludirali na američki rat kao "najviši međunarodni zločin" ili na iskaz presude da "celina nagomilanog zla" - naravno i odgovornost za njega - proizlazi iz centralnog akta agresije. Takođe, primetna je činjenica da u ovom slučaju, kada je njihova vlada agresor, očigledno narušavajući Povelju Ujedinjenih nacija time što je napala drugu nezavisnu državu, vladini mediji i intelektualci skoro jednoglasno su ignorisali pitanja o saglasnosti tog napada sa vladavinom prava.

 

Hauard Fril i Ričard Folk su, u svojoj analizi izveštavanja Njujork tajmsa o ratu u Iraku, našli da uprkos činjenici da invazija jedne zemlje od stra ne druge direktno implicira najfundamentalnije aspekte Povelje Ujedinjenih nacija i međunarodnog prava, nijedan uvodnik Njujork tajmsa nije pomenuo reči "Povelja Ujedinjenih nacija" i "međunarodno pravo" ni u jednom od sedamdeset izveštaja o Iraku od 11.9.2001. do 21.3.2003.godine. Mediji, takođe, nisu dali prostor stručnim kritičarima ovog planiranog akta agresije da izraze svoje stavove i pozovu na odgovornost političke vode, iako su srdačno primali one koji su bili spremni da odbace ovu zabrinutost.

Ovo važi (iako sa manjim stepenom isključivanja) i za opštu humanitarnu katastrofu u Iraku, uključujući krizu izbeglica koja je i dalje jedna od najozbiljnijih u svetu, u jednom trenutku sa preko četiri miliona proteranih Iračana, od kojih je polovina izbegla u susedne zemlje.

 

Najveći međunarodni zločin savremenog sveta

 

Samo mala pažnja posvećena je uništavanju i pljačkanju iračkog arheološkog nasleđa, jednog od najvrednijih na svetu. Napad je počeo prvim Zalivskim ratom 1991. godine, ali je uveliko eskalirao marta 2003. godine, u neprocenjivu kulturnu katastrofu...

Elenor Robson sa fakulteta OL Souls koledž, ozbiljnost ove situacije stavila je u istorijsku perspektivu:

"...Morali biste da se vratite vekovima unazad na mongolsku invaziju na Bagdad 1258. godine da nađete pljačku ovih razmera!".

 Takođe, treba primetiti da predinvazijska kampanja bombardovanja - koju su pokrenule američka i britanska vlada kako bi uništile ono što je preostalo od iračke vazdušne odbrane, kao deo priprema za invaziju 2003. godine - tri godine nije ni spominjana u medijima, a količina bombi koje su američki i britanski lovci-bombarderi bacili na Irak povećala se od nule u martu 2002. godine do 54,6 tona u septembru, i 53,2 tone u decembru." Značajno je da, iako se Irak žalio na ova flagrantna narušavanja mira, niko nije obraćao pažnju, mada je Irak redovno o tome prilagao dokumentaciju Savetu bezbednosti i generalnom sekretaru, kao što je i inače godinama radio.

O samom početku ove druge faze velikog iračkog krvoprolića, već s proleća 2002. godine nije izvestio nijedan savremeni američki izvor koji smo mogli da nađemo. Nisu pažljivo istraživane ni neregularnosti američke politike tokom okupacije, nakon što je obaranje prethodnog režima završeno. Rezolucijom 1564 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija iz juna 2004. godine, SAD su čak uspele da osiguraju retroaktivno sankcionisanje zauzimanja nezavisne države. U pismima reprodukovanim u prilogu ove zapanjujće prerade istorije, irački premijer Ajad Alavi koji je bio nametnut od strane Privremene koalicione vlasti (tj. američkih okupacionih snaga) samo nekoliko dana ranije, zatražio je da američka vojska ostane u Iraku na čelu takozvanih multinacionalnih snaga.

U odgovoru američkog državnog sekretara Kolina Pauela, SAD su se svečano obavezale na to. Sa svoje strane, Savet bezbednosti se pridružio ovoj farsi, prihvatajući da su "...multinacionalne snage u Iraku po zahtevu Privremene vlade...", dajući tako de jure dozvolu za američku okupaciju, što predstavlja najveće narušavanje Povelje Ujedinjenih nacija u novijoj istoriji. Mediji nisu istraživali ni Sporazum o statusu snaga između iračke vlade premijera Nuri al Malikija i američkog agresora-okupatora koji daje američkim snagama kolonijalne privilegije. Protivno je međunarodnom pravu bilo kakvo donošenje zakona pod vojnom okupacijom, koje se tiče svih vidova eksploatacije i transporta iračkih resursa gasa i nafte, kao i raspodele prihoda. Ova poslednja tačka je izuzetno sporna i bila je nerešena do pred kraj 2009. godine. Kurdska pokrajinska vlast želela je da realizuje sopstvene dogovore, tako da su tenzije rasle izmedu kurdskog severa i arapskog juga.

Napadi u aprilu i krajem novembra 2004. godine kojima je uništen veći deo  Faludže i ispražnjen grad od 250.000 stanovnika, uporedivani su sa nacističkim bombardovanjem Gernike u Spaniji 1937, iako su oni bili mnogo veći od napada izvršenih od strane nacista, sa složenijim i smrtonosnijim oružjem i vatrenom moći, i izazvali veće pustošenje i više žrtava.

Civilne žrtve su većinom izostavljane iz zvaničnih izveštaja, a čak i kada su priznate, bile su ignorisane kao "bezvredne". Takva ubijanja i krvoprolića od strane SAD i njihovih saveznika temeljno su legalizovana. Visoki zvaničnici nove Obamine administracije ne pokazuju nimalo osećanja krivice zbog masovnih ubistava i uništenja koja je njihov prethodnik počinio. Štaviše, sa njihove tačke gledišta, Iračani im duguju uslugu.

Ono što je objasnio potpredsednik Džozef Bajden ("...prolivali smo našu krv i trošili naše bogatstvo da ih podržimo u njihovoj predanosti sopstvenom Ustavu..."), jeste ogromna laž jer je američka investicija zasnovana na izmišljenoj pretnji iračkog ,"oružja za masovno uništavanje", čiji je cilj zapravo proširenje američkog uticaja na ovo područje bogato naftom. Bajdenova izjava takođe ignoriše enormno veću cenu u iračkoj krvi i bogatstvu koju je iznudila njegova vlada, počinivši "najviši međunarodni zločin".

 

Zlikovački genocidi

 

(Darfurski ratovi i ubijanja)

 

 

Dobitnica Pulicerove nagrade za knjigu "Problem iz pakla: Amerika i vreme genocida", Samanta Pauer, jednom je konstatovala kako je vlada u Kartumu "...teško mogla da predvidi da jedna tako skrovita, ne dostupna muslimanska oblast kao Darfur može da postane cause celebre u Americi...".

Pauerova je naivna i ignoriše očigledne činjenice koje su od Darfura stvorile predvidivo kvalifikovanog kandidata za središte zločina: to što mu u vlasti dominiraju muslimanski Arapi; to što Sudan ima dosta nafte, ali Kartum ima dobre veze sa Kinom umesto sa Amerikom ili Zapadom; i to što je Izraelu i Americi potrebno nešto da odvrati pažnju od njihovih katastrofalnih narušavanja ljudskih prava i od njihovih saveznika koji su harali susednom Demokratskom Republikom Kongo. Vidimo da je reč "genocid" upotrebljena kao opis postupanja Kartuma u Darfuru (tj. unutar Sudana devedeset puta rešenje nego što je to bio slučaj za američka postupanja u Iraku, gde je strana zemlja osvojena agresijom i gde je tri puta više ljudi ubijeno u istom periodu (2003-2009).

Štaviše, ovaj mnogo manji broj mrtvih u Darfuru već je bio tretiran kao "genocid" godinu dana nakon prvih oružanih napada Armije-Pokreta za oslobođenje Sudana na vojne objekte i objavljivanja pratećih političkih deklaracija u februaru i martu 2003. godina. Deset hiljada ljudi umrlo je u Darfuru, i više od milion napustilo svoje domove do marta 2004. godina.

Lobirajući za stranu intervenciju, humanitarni koordinator UN za Sudan, Mukeš Kapila, nazvao je ovo "najvećom svetskom humanitarnom katastrofom i narušavanjem ljudskih prava" i "verovatno najžešćim ratom". Jedina dilema koja mu je ostala jeste da li događaje treba opisati kao "etničko čišćenje" ili "genocid".

Ovakva retorika smišljena je da izazove akciju: suočeni sa tako užasnim masovnim zločinima, moramo da učinimo nešto. Čak i ništa je vid vršenja nečega, u šta nas ubeđuje jedna od dogmi ,"humanitarnog" načela i načela ,"odgovornosti za zaštitu". Nazivajući Darfur ,"neprimećenim genocidom", Amerikanac Erik Rivs napisao je u listu Vašington post: "...Ljudi su ubijani zbog toga ko su, rasno i etnički - kao takvi", citirajući ključnu rečenicu Konvencije o genocidu Ujedinjenih nacija iz 1948. godine. Objavljujući svoj Plan akcije sprečavanja genocida, generalni sekretar Kofi Anan izdvojio je Darfur iz svih svetskih konflikata, poredeći ga, sa "dubokim osećajem zle slutnje", sa situacijom u Ruandi deset godina ranije.

Dodao je: "...Koje god reči da koristi da opiše situaciju, međunarodna zajednica ne može samo beskorisno da stoji po strani...".

 

Crni prijatelji i arapski neprijatelji

 

Kako kaže Mahmud Mamdani (akademik i politički komentator iz Ugande, prim.red.), takvi iskazi su "svođenje složenog političkog konteksta na bajku, koja se odvija u svetu nastanjenom zlikovcima i žrtvama, koji nikad ne menjaju uloge i tako se uvek i s lakoćom mogu razlikovati". U ovom "jednostavnom, moralnom svetu gde se zlo suprotstavlja dobru i zločini se geometrijski uvećavaju", grupa počinilaca jasno prepoznatih kao "Arapi", suočava se sa grupom žrtava jasno određenih kao "Afrikanci". Tako je predstzavljeno da je žrtva neiskvarena, a počinilac jednostavno zao...

Dela kolumniste Njujork tajmsa Niklasa Kristofa su baš ovako karikaturalnog žanra. On je od početka, dodaje Mamdani, prikazivao Darfur kao "borbu između zlikovački genocidnih sudanskih arapskih vladara i crnačkog naroda Sudana".

"...Ubijanja su orkestrirale arapske sudanske vlasti, delom putem Džandžavid milicije, sastavljene od arapskih pljačkaša koje je naoružala vlast", pisao je Kristof marta 2004. godine, naglašavajući da arapska vlada u Kartumu, "kao da nije od ovoga sveta". "Žrtve su svi koji nisu Arapi: crnci iz plemena Zagaua, Masaliet i Fur."

 "...Arapi žele da se reše svih koji su crne kože", rekao je Jusuf Abdulah. U delu Darfura iz kojeg je pobegao "više nemacrnaca".

Ali razlika izmedu sudanskih arapskih vladara i njihovih crnačkih žrtava, koju prave Kristof, Pauerova, Rivs i mnogi njihovi saveznici u kampanji Spasimo Darfur, lažno ističe rasizam kao centralni uzrok sukoba. Kao što je zaključio izveštaj iz 2005. godina. Međunarodne komisije za istragu o Darfuru, svako prikazivanje sukoba u zapadnom Sudanu kao "afričkog" protiv "arapskog" pogrešno je tumačenje uzroka i posledica sukoba.

"...Izgleda da su različita plemena koja su žrtve napada i ubijanja (uglavnom plemena Fur, Masaliet i Zagaua), pripadnici iste etničke grupe kao i oni u milicijama koje ih napadaju", iskazala je Komisija. "Govore isti jezik (arapski) i pripadaju istoj religiji (Islam)". Protivno Kristofu et al, vlada u Kartumu je sastavljena od afričkih crnaca, istih kao što su oni u zapadnom Sudanu, koji joj se protive. Bitna razlika u zapadnom Sudanu jeste, dakle, politička - između onih koji podržavaju vlast (,,Arapi") i onih koji joj se protive (,,Afrikanci"). Navodna "arapsko-afrička" podela je "potpirivana rastućim insistiranjem na takvoj razlici u nekim krugovima i u medijima" (posebno američkim i evropskim). Taj proces doprineo je učvršiivanju suprotnosti i postepeno stvorio prepoznatljivu polarizaciju u međusobnoj percepciji tih grupa". ,,Kriza u Darfuru" je, dakle, vrsta ,,čistog platna" na koje zapadni moralisti projektuju strane kategorije koje odaju suštinu njihovog interesa u sukobu, ali ne odražavaju stvarnost, niti istinske potrebe ljudi zahvaćenih sukobom.

Osim toga, Program za zaštitu životne sredine UN pokazao je u obimnom pregledu iz 2007. godina da se uzroci sukoba u Darfuru mogu naći u ekološkim činiocima kao što su klimatska nestabilnost, suša, širenje pustinje, porast broja stanovnika, neizvesna dostupnost hrane i preterano iskorišćavanje ograničenih resursa. Zaključili su da je "Darfur propao do te mere da ne može dugoročno da održava svoje poljoprivredno stanovništvo." Govoreći o ovom pregledu, generalni sekretar Ban Ki Mun primetio je da "skoro bez izuzetka razmatramo Darfur terminologijom vojske i politike - nazivamo ga etničkim konfliktom koji je zavadio arapske milicije i crnačke pobunjenike i seljake. Ali ako pogledamo korene, možemo videti mnogo složeniju dinamiku. Među raznovrsnim političkim i društvenim uzrocima, darfurski sukob je počeo kao ekološka kriza, nastajući bar delimično zbog promena u klimatskim uslovima...

Nije nikakva slučajnost što je nasilje počelo tokom suše". Drugi pregled izdala je "Specijalna komisija penzionisanih admirala i generala" za CNA korporaciju 2007. godine koji se slaže da su borbe koje deluju kao plemenske, sektaške ili nacionalističke često započete zbog smanjenih zaliha vode ili smanjenja poljoprivredne proizvodnje". Takođe je dodato da je "situacija u Darfuru u suštini problema imala resurs zemlje... Verovatno više nego bilo koji drugi noviji konflikt, Darfur daje odličan primer kako postojeće marginalne situacije mogu biti nepopravljivo pogoršane klimatskim činiocima".

 

Genocid je ono što Amerika prikaže

Ipak, publicitet stvoren tokom 2004. godine, koji prikazuje Darfur kao "neprimećeni genocid", nesumnjivo se svrstava među najbolje propagandne kampanje te vrste u ovoj deceniji. Uvek navodno "izmiče kontroli", nezavisno od toga što je do kraja 2008. godine Darfur izvlačio korist iz "najveće humanitarne pomoći na svetu, sa više od osamdeset organizacija i petnaest hiljada humanitaraca", i da je ovakvu prioritetnu pomoć dobijao pet godina uzastopce.

"...Vreme je da krenemo protiv režimskih zvaničnika koji su odgovorni za to ubijanje", naglašavao je Džon Prendergast iz Međunarodne krizne grupe u januaru 2004. godine. "...Ne smemo dozvoliti da pesak Sahare proguta dokaze o onome što će verovatno ostati kao jedan od najvećih  zločina našeg doba...". Jedna anketa iz istog meseca ustanovila je da je već 56 odsto Amerikanaca bilo ubeđeno da se čini genocid u Darfuru; a 69 odsto je takođe verovalo da "...ako UN utvrde da se genocid stvarno odvija u Darfuru, onda bi Ujedinjene nacije sa SAD trebalo da odluče da ga zaustave, i ako je potrebno, da upotrebe vojne snage za to..."

Kao karakteristično zlikovačko krvoproliće ranog dvadeset prvog veka, Darfur je bio uspešno uobličen u "genocid", tako da su Snage za sprečavanje genocida u svom izveštaju iz decembra 2007. godine izdvojile "zapanjujući" procenat javnog mnjenja koje se bavi krizom u Darfuru kao model za izgrađivanje stalne kampanje za sprečavanje genocida i masovnih zločina.

Mi smatramo da ova izjava znači da način na koji se američka vlada odnosi prema dešavanjima u zapadnom Sudanu treba da bude model za to kako najbolje propagirati neki sukob kao "genocid" i tako pokrenuti elitu i javno mnjenje za akciju protiv navodnog počinioca.

Ipak, dvostruko duže od Darfura, Demokratska Republika Kongo imala je skoro dvadeset puta veći broj žrtava, navodeći istraživanje da to nazovu "najsmrtonosnijom svetskom krizom nakon Drugog svetskog rata", sa procenjenim brojem od oko 5,4 miliona mrtvih od avgusta 1998. godine do avgusta 2007. godine. Ali Kinšasa nije muslimanska, a njeni strani eksploatatori su SAD, Velika Britanija, Francuska i afričke države saveznice Zapada - najviše Ruanda i Uganda. Tako je mnogo veći broj smrti u Kongu tokom deset godina istinski ignorisan, dok je na severu Darfur postao cause celebre u Americi i više je političkog turizma i aktivizma nevladinih organizacija, poznatih ličnosti i studenata kao i prostora na internetu posvećeno Darfuru nego bilo kojoj drugoj krizi modernog doba. Američki autori Stiven Fejk i Kevin Fank pišu da "...za razliku od pokušaja da se zaustave humanitarne katastrofe koje podržava Zapad, krvoproliće u Iraku ili izraelska okupacija, nisu privukli korporacijski kapital ili saosećanja iz Ovalnog kabineta"...

 

 

 

O autorima

 

Edvard S. Herman je emeritus profesor finansija na fakultetu Vorton, Univerzitet Pensilvanija. Pisao je tokom karijere o političkoj ekonomiji i medijima. Među njegovim istaknutim delima su i "Korporativno upravljanje-korporativna moć: stvarna mreža terora". Knjigu "Proizvodnja saglasnosti" napisao je zajedno sa Noamom Čomskim.

Dejvid Piterson je nezavisni novinar i istraživač iz Čikaga.

 

 

 

Narudžbenica

 

Knjigu Politika genocida možete naručiti kod izdavača sa popustom, po ceni od 700 dinara u koju su uključeni troškovi poštarine.

Način kupovine: uplatite 700 dinara na račun 295-1237856-92, Srpska banka Beograd, Vesna info doo, Vladetina 17 Beograd, za knjigu Politika genocida...

Javite na telefon 011 324 55 03 ili na e-mail marketingŽbalkanmagazin.net da ste obavili uplatu.

Potrebno je dostaviti kopiju uplatnice na adresu Vesna info doo, Vladetina 17 Beograd, ili skeniranu uplatnicu poslati na mejl marketingŽbalkanmagazin.net Knjiga će Vam biti dostavljena na adresu koju ste naveli na uplatnici.