Postdemokratija

 

Osma sednica DS

 

Osmog septembra zakazana je 8. sednica DS. Šta se od nje može očekivati? Kao i od originala, ništa osim međusobnih optužbi i prebacivanja krivice, kadrovskih prepucavanja i grupisanja u klanove. Nije baš sve isto kao onomad, ali nije baš ni mnogo drugačije. Neće se birati ni sredstva, ni saveznici. Sve se svodi na to ko će koga, a ne šta! Niko nije spreman da otvori raspravu o suštinskim uzrocima pada stranke, o svim lutanjima i stranputicama koje su je dovele u ćorsokak, o pragmatizmu koji ju je lišio ideologije i morala. I o korupciji, koja je od stranke napravila mafijašku organizaciju. Zašto? Zato što su svi u tome učestvovali ili prećutno odobravali. O uzrocima i posledicama političkog rastakanja DS piše u svojoj redovnoj rubrici Tabloidov kolumnista Miodrag Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu...

 

Piše Mile Isakov

 

Većina u Demokratskoj stranci bi volela promene koje će im ponovo doneti glasove i vlast, a da se ništa bitno ne promeni. Za početak, prikloniće se jačima, onima koji im budu najubedljiviji zaklon od istrage, odgovrnosti i robije. 

Da bi se u DS došlo do pravih odgovora o krivici i odgovornosti za izborni debakl i kadrovskih promena sa razlogom, moralo bi se odgovorti na nekolika temeljna pitanja, za koja sumnjam da će se uopšte naći na dnevnom redu. Prvo i najvažnije, pravničkim rečnikom rečeno, prethodno pitanje je:

1. Kako je stranka funkcionisala u vreme njene vladavine, da li je postojala praksa demokratskih rasprava o najvažnijim potezima za stranku i državu, u najširem članstvu i na Glavnom odboru?

Ako nije, a nije, jasno je da je najveća odgovornost na rukovodstvu koje je uzurpiralo svu vlast i u stranci i u državi, i da ono nema legitimitet da sada presuđuje i sebi i celoj partiji, još manje da kažnjava organizacije i ljude na terenu, kao što je počelo. To je onda glavna tema za raspravu, koja zahteva učešće svih članova partije. Sve ostalo su samo posledice, ali i na ta pitanja stranka mora odgovoriti pre nego što bilo šta preduzme.

Naprimer:

2. Kako je i zašto doneta odluka da se podrži novi Ustav i doprinese njegovom nasilnom nametanju, uprkos nedovoljne podrške građana i drugačijeg ustavnog koncepta same DS?

3. Kako se stranka finansira i kako je finansirana izborna kampanja stranke i predsednika? Da li su na partijskim organima ikada usvajani finansijski planovi i raspravljani finansijski izveštaji posle izbora? Odakle toliki novac koji je preko svake mere uložen u ove, ali i sve prethodne izbore? Da li je bilo tajnih fondova i drugih kršenja zakona o finansiranju stranaka i izbornih aktivnosti?

4. Koliko je, po tim i nekim drugim pokazateljima, stranka zaista demokratska, a koliko istinski socijaldemokratska, odnosno levičarska i da li to treba da bude više ili manje?

5. Kako je i zbog čega došlo do istorijskog pomirenja sa SPS-om i "saučešćem u dva bola", iz principijelnih razloga ili zbog interesa vlasti i novca? Koliko je to doprinelo, a koliko naštetilo stranci i državi?

6. Kako je došlo do podrške i pomoći osnivanju i jačanju SNS-a, kakva je ona bila i koliko je to bilo u skladu sa demokratskim vrednostima koje DS zagovara? Da li je bilo korisno za stranku i državu?

7. Zašto se u stranci nikad nije raspravljalo o tome da li njen lider treba u isto vreme da bude predsednik i partije i Republike? Da li je to u skladu sa demokratskim principima stranke i da li je dobro za nju i državu?

8. Zašto se nikad na stranačkim organima nije raspravljalo o poštovanju principa podele vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu i očiglednoj koncentraciji moći u rukama predsednika države?

9. Da li je stranka ikad raspravljala o ključnim pitanjima spoljne politike države i tzv stubovima te politike, kojih je nekad bilo tri, nekad pet, a nekad i sedam: Evropa, SAD, Rusija, Kina, Nesvrstani, region i susedi. Da li su stranački organi ili pojedinci na vlasti određivali te prioritete, koji su se često menjali?

10. Da li je ikad raspravljala o Kosovu i utvrdila okvire i stvarnu suštinu politike i Evropa i Kosovo, njene realne ciljeve i domete, kao i moguće posledice?

11. Kako je bilo moguće da tri ministra poljoprivrede iz iste Demokratske stranke sprovode tri različite politike u poljoprivredi?

12. Da li je ikad, na dnevni red stranačkih organa bilo stavljeno pitanje korupcije, kao najvećeg zla u društvu i državi? Da li razmatrano učešće u njoj članova DS na svim nivoima? Da li je u stranci postojao plan borbe protiv korupcije u sopstvenim redovima i u vlasti koju je nosila ta partija? Da li postoji spremnost, makar sada, da se otvori taj front i iz stranke udalje svi koji su se lično okoristili od vlasti i na taj način naneli štetu državi i kompromitovali stranku i njene rezultate u vođenju vlasti? U DS se o tome svakako zna mnogo više nego što znaju istražni organi koji će se time baviti, a i bolje bi bilo da stranka sama to uradi nego da joj pravosuđe pročišćava redove.  

Poznavajući aktere demokratske 8.sednice, ništa od tih najvažnijih pitanja neće biti ni pokrenuto. To je stranka okorela u pragmatizmu, pa se samo takva rasprava može i očekivati: ko je prikupio više, a ko manje glasova, kao da je reč o kakvoj radnoj akciji. Nisu izbori akcija "Očistimo Srbiju", kada se pokušava stvoriti privid brige za životnu sredinu, kao da se u jednom danu može očistiti sve što se preko cele godine svakodnevno nemilice zagađivalo. Nisu glasovi šljive pa da ih otreseš i pokupiš kad dođe vreme, nego je to različito voće koje moraš obrađivati, okopavati, obrezivati, đubriti i zalivati, štititi od štetočina sve vreme, da bi na kraju mogao ubrati plodove. Ne može se i ne sme, svaka voćka otresati, naprotiv, najviše je onih koje se moraju pažljivo brati i slagati, jedna po jedna, da se ne ugruvaju. Samo jedna oštećena može brzo pokvariti celu gajbu.

Nisu, dakle, obavezno najbolji oni koji su namlatili najviše glasova i nisu obavezno krivi oni u čijem su ataru drugi pokupili plodove koje je njihova partijska vrhuška otresla, svojim bahatim drmanjem "ko majmun tarabu". Dakle, od rasprave ko je podbacio, a ko premašio normu u prikupljanju glasova, nema nikakve vajde i ne može se doći do pametnih zaključaka. Uostalom, to najčešće ne zavisi mnogo od onih koji skupljaju plodove, već najviše od onih koji tresu.

Najviše glasova na ovim izborima je izgubio Boris Tadić, ali ipak i tako kompromitovan, on je najviše doneo od onoga što je prikupljeno. Nešto su svakako doprineli i Đilas u Beogradu i Pajtić u Vojvodini, pre svega autoritetom svojih funkcija, ali ne treba preterivati ni sa njihovim zaslugama. Naročito kada je Vojvodina u pitanju, gde su najviše glasova Demokratama doneli nikad rehabilitovani Toma Nikolić i Vučić i debelo kompromitovani Čanak. Većina građanske Vojvodine, naime, ne može da svari nacionalističku i centralističku provenijenciju Naprednjaka, ali nije sklona ni egzibicionističkom koketiranju sa autonomijom pokrajine. I onda glasaju za umerenije forme i jednog i drugog, koje svojim lepim manirima, pre svega, reprezentuje Boris Tadić.

Ako se zanemari činjenica da stranka nije ni imala demokratske mehanizme po kojima funkcioniše, pa ni praksu demokratskog odlučivanja i kontrole, onda ni sada ne može imati demokratsku raspravu, ni prave rezultate.

Ako se u raspravu na organima Demokratske stranke krene od pretpostavke da postoje samo dva tabora, na jednoj strani popularni predsednik, koji je za neke neprikosnoveni autoritet, a za neke neuspešni gubitnik, i na drugoj strani uspešni Đilas i Pajtić, koji su za neke dobili potvrdu od birača, a za neke samo vešto isisali poslednje sokove Tadićeve harizme, nigde se ne može stići, jer ništa od toga nije sasvim tačno i nije suština. Sve će ostati samo na sporenjima o utvrđivanju stanja u kojem se nalaze, bez dublje analize uzroka i dugoročnih posledica, a onda nema ni rešenja.

Ako su u do juče vladajućoj stranci postojali ljudi koji su imali zadatak da zapošljavaju po partijskoj pripadnosti, ili da "kraduckaju" za stranku, da nameštaju tendere, kredite i subvencije raznih fondova i banaka, i da reketiraju firme partijski odabrane da sarađuju sa javnim preduzećima, zarad finansiranja stranke, onda ona nije u stanju ni sada da otvoreno progovori o korupciji. Svi znamo da je toga bilo na svim nivoima, od Republike do gradova i najmanjih opština, što znači da je u to bilo uključeno jako mnogo ljudi, koji su po ugledu na one gore onda malo radili i za sebe. Naročito kad vide da ih niko ne pita i ne proverava, odakle su i koliko uzeli. To što oni donesu, kao najveći stranački donatori, to se nigde ne knjniži i ne prijavljuje, a izveštaj se ne podnosi onima koji troše, to jest članstvu, nego onima koji daju pare. Kako onda očekivati da rukovodstvo stranke prozove te svoje reketaše, ili obrnuto, da oni pokažu prstom na svoje rukovodstvo od kojeg su za to dobili uputstva i blagoslov.     

Ništa od toga. Može doduše i Tadić da bude smenjen, ili Đilas, svejedno, ali od Demokratske stranke ništa bolje ne može se očekivati dok ne otvori sva ova pitanja, ne utvrdi odgovornost i kazni krivce. Tek tada će moći da okrene novi list, sa novim ljudima i novom politikom. I da računa na veće poverenje i podršku.