Natrag

Umiranje Srbije

Ko su grobari srpske privrede: kako su samoupravljači i akcionari postali roblje u opljačkanim preduzećima, i ima li kraja nesreći Srbije

I mrtvi se otimaju

Kako su i po čijem nalogu za jedan dan prodate sve tri velike srpske cementare, kako je grad Beograd ostao bez svojih privrednih giganata i sa masom nezaposlenih ljudi na ulicama, zašto opet više od milion i po građana Srbije preživljava od sive ekonomije, kako Dragan Đilas nesmetano pljačka glavni grad i preti zaposlenima da će ih predati na milost i nemilost privatnim firma kojima on komanduje, kako je radništvo u Srbiji postalo roblje i zašto je država sve svoje institucije stavila na raspolaganje novim robovlasnicima? I mrtvi se otimaju od pogrebne mafije, koji i na sahrani pljačkaju njihove porodice. Po svemu sudeći, odgovori na ova pitanja neće biti uskoro poznati, jer i nova vlast štiti stare pljačkaše i nesmenjive moćnike spremne da im plate po neutvrđenom cenovniku, samo da i dalje nesmetano haraju Srbijom...

Milan Malenović

Srpska privreda je potpuno devastirana u poslednjih dvadeset godina, a sve je počelo poslednje decenije prošlog veka kad je došla pod udar međunarodnih sankcija, a proizvodnja bila svedena na minimum zbog nemogućnosti izvoza, kao i uvoza neophodnog repromaterijala. Najžešći udarac je ona, međutim, doživela u 21. veku i to zahvaljujući "privatizaciji", kako se jedino još u Srbiji naziva ogoljena pljačka.

Uprkos hiperinflaciji i međunarodnim sankcijama na kraju 1994. godine u Srbiji je bilo 1.606.463 zaposlena radnika. Novu 2011. godinu sa radnim mestom je dočekalo samo 1.001.913 radnika.

U prvoj deceniji ovog veka bez posla je po zvaničnoj statistici ostalo 445.532 radnika, dok ukupan broj izgubljenih radnih mesta od 1994. do 2011, opet po zvaničnoj statistici, iznosi 604.550, tako da se lako zaključuje da je u vremenu međunarodnih sankcija tri puta manje radnika ostalo bez posla, preciznije njih 159.018, nego u doba privatizacije.

Broj od nešto više od milion zaposlenih na kraju 2010. godine ne znači da je toliko radnika i primilo platu. Kada bi se od zvanične statistike oduzeli oni koji su samo na papiru zaposleni bez da za to bivaju i plaćeni, videlo bi se da jedva nešto oko 800.000 radnika privređuje i izdržava sve one u neproizvodnoj državnoj i lokalnoj administraciji, nezaposlene, primaoce socijalne pomoći i penzionere. Kako se nastavlja trend gašenja proizvodnih radnih mesta nije daleko od istine predviđanje kako će za samo četiri godine celokupni današnji republički budžet odlaziti na isplatu penzija.

Ova sumorna statistika bi izgledala još očajnije ako bi se u obzir uzelo koliko radnika se vodi kao zaposleno u preduzećima koja su iz nekog razloga još uvek u državnom vlasništvu, a većina njih niti šta privređuje, niti ima odakle da plati zaposlene.

Brisanje beogradskih privrednih giganata

Za tendersku prodaju preostala su ukupno još 24 preduzeća, od toga za njih četiri su već raskinuti ugovori o privatizaciji, a za još toliko je u toku postupak prekida privatizacije. U svim ovim preduzećima je zvanično zaposleno ukupno 19.125 radnika čija egzistencija visi o koncu koji novi vlasnik u svakom trenutku može da preseče.

Najviše zaposlenih u preduzećima predviđenim za tendersku prodaju ima u Lasti A.D. iz Beograda, njih 3.789 (64,43 posto kapitala je u rukama države i Akcijskog fonda), sledi C-Market A.D., takođe iz Beograda, sa 3.418 zaposlenih na čiju sreću je samo još 23,33 posto kapitala u društvenoj svojini. U daleko lošijoj poziciji je 2.581 radnik u Kolubara - Uslugama d.o.o. iz Lazarevca, gde država planira da proda svih 100 posto svog vlasništva u kapitalu.

Među preduzećima gde država ima ili svih 100 posto učešća u kapitalu ili bar većinski deo, nalaze se i Simpo A.D. Vranje sa 2.956 zaposlena (52,51 posto je u rukama Akcijskog fonda i države), zatim JAT Airways A.D. sa 1.525 radnika, JAT Tehnika d.o.o. sa 959 zaposlena, JAT Hotel Slavija d.o.o. gde još radi 222 ljudi, svi oni sa stoprocentnim državnim vlasništvo, kao i mnogi drugi.

Pored ovih postoje još 53 preduzeća predviđena za aukcijsku prodaju, gde u samo pet njih (Taraš d.o.o. iz Taraša, Pobeda d.o.o. iz Vladimiraca, MIN Jedinstvo, MIN Institut A.D. i EI Računari d.o.o. iz Niša) državni, odnosno društveni kapital ne prelazi 50 posto. U svim ovim preduzećima zvanično su zaposlena 7.472 radnika, čiju će konačnu sudbinu da reši novi, privatni vlasnik.

U svojoj studiji "Da sam ja Ivica Dačić, predsednik vlade Republike Srbije, saopštio bih narodu istinu o teškom ekonomskom stanju Srbije koje preuzima od prethodne vlade", zaključuje naš eminentni ekonomista Miodrag K. Skulić u poglavlju "Popis uništenih proizvodnih kapaciteta u gradu Beogradu": "Od 2000. godine do danas u Beogradu je uništen ogroman broj proizvodnih kapaciteta, koji su rastureni, likvidirani stečajem ili je njihov obim poslovanja sveden na nulu, a građevinsko zemljište su kupci tih proizvodnih kapaciteta pripremali za izgradnju stambeno-poslovnog prostora."

Među 17 ugašenih beogradskih preduzeća, nalazila su se i svima poznata imena, kao što su BIM Slavija, Konfekcija Rudnik, Petar Velebit, Privredni pregled (štamparija i izdavaštvo)...

Iz registra Agencije za privredne registre (APR) po pomenutoj Skulićevoj studiji obrisano je u međuvremenu 29 beogradskih preduzeća, među kojima i Kluz, Pamučni kombinat, 22. decembar... Takođe se navode i 34 preduzeća koja od 2000. više ne rade, ili ne rade u proizvodnoj delatnosti, kao što su Zmaj iz Zemuna, Brodogradilište Beograd, David Pajić, Novi Dom...

Iz svega ovoga se već vidi da državu uopšte nije interesovalo šta će posle privatizacije da se dešava sa preduzećima i njihovim radnicima. Jedini cilj je bilo pribavljanje novca i to najmanje za republički budžet, a najviše za račun tajkuna koji su ili bili bliski vlastodršcima ili su kao bivši ministar Aleksandar Vlahović, koji je zvanično predložio najgori zamislivi Zakon o privatizaciji diktiran od strane međunarodnih finansijskih institucija, i sami bili deo te iste, pljačkaške vlasti.

Crni januar

U Srbiji je privatizacija počela još 1989. godine po saveznom Zakonu o društvenom kapitalu, kao i po republičkom Zakonu o upisu besplatnih 60 posto akcija. Jedan manji deo tako nastalih akcionarskih društava, kao na primer Apatinska pivara i Hemofarm, uspeo je da izbegne privatizaciju po kasnijem DOS-ovim zakonima, iznosi Miodrag Skulić u svojoj studiji.

Po kasnijim zakonima je privatizovano (oteto) ili je postupak u toku za 3.127 preduzeća sa 100 posto društvenog kapitala, pretežnim ili manjinskim delom društvenog kapitala. Od pomenutih preduzeća prodato je 84 putem tendera i 1.546 putem aukcijske prodaje. Za prodaju je još ostalo: 177 privrednih subjekata u restruktuiranju, 19 u vlasništvu Republike, 28 sa 100 posto društvenog kapitala, dok je u još 22 preduzeća društveni manjinski kapital. Tendersku prodaju očekuju 23 preduzeća, dok se 16 nalazi u pripremi za prodaju.

U međuvremenu je čak 1.065 preduzeća brisano iz registra nakon uvođenja stečaja, ili su i dalje u stečajnom postupku, dok je samo 31 preduzeće uspelo da se izvuče iz stečajnog postupka i nastavi rad.

O kakvoj se privatizaciji konkretno radi, najbolje govore primeri istovremeno 31. januara 2002. prodate sve tri domaće cementare, tvrdi Miodrag Skulić. Cementaru Kosjerić je za 35,5 miliona američkih dolara preuzeo kupac iz Grčke, dok se danas u njoj nalazi holandski kapital. Cementara Popovac je za 52,5 miliona dolara prodata kupcu iz Švajcarske, dok je Cementara Beočin za 50,8 miliona dolara otišla kupcu iz Francuske.

Posle obaveznog i dodatnog doinvestiranja broj zaposlenih je u ovim cementarama desetkovan. U Cementari Kosjerić je tako, na primer, do privatizacije radilo 657 radnika, a danas ih je 326. Cementara Beočin je pre privatizacije zapošljavala 2.040, a sada samo 346 radnika. Najgore su prošli radnici u Cementari Popovac: od nekadašnja 2.474 radnika danas je upošljeno još samo njih 333!

Sa druge strane, novi vlasnici su se enormno brzo obogatili, dok su u siromaštvo i glad terali svoje radnike. Privatizacioni kupac Cementare Kosjerić je plaćenu kupoprodajnu cenu zaradio već za godinu i devet meseci, kupac Cementare Popovac je uloženi kapital povratio za dve godine i dva meseca, dok je najbolje prošao francuski La Farž u Beočinu: ulog je vratio za samo godinu i po dana.

Sa 190 miliona evra ukupnog prihoda, uglavnom na domaćem tržištu, građevinarstvu i od republičke vlade finansiranoj infrastrukturi cementare su ostvarile ogromni nivo profita na kapital, uvećan za neraspoređenu dobit, i to na godišnjem nivou od izvanrednih 27,33 posto. Skulić u svojoj studiji zaključuje: "To samo ima u zemlji Srbiji, čiju privredu su prodali mladi kadrovi, kojima je to bilo prvo radno mesto, ili prvi radni nalog u privredi i bankarstvu."

Stavljanjem u proces likvidacije četiri vodeće domaće banke (Beogradske banke, Beobanke, Investbanke i Jugobanke) stvoren je pravni osnov sa dva cilja: da se osvoji bankarsko tržište, pa tako danas strane banke učestvuju u kapitalu 33 domaće banke sa 86,64 posto kapitala, i da se iz finansijske struke isključe dugogodišnji bankarski stručnjaci i da se preko Agencije za osiguranje depozita uključe mladi, nezreli stručnjaci.

Po Skuliću upravo je likvidacija ovih banaka otvorila vrata prodaji svega što je interesovalo strance. Na taj način su likvidirani i brojni domaći proizvođači, računajući i 91 poljoprivredno-industrijski kompleks sa hiljadama hektara zemljišta, farmama, fabrikama stočne hrane i pića, pa i sopstvenom maloprodajnom mrežom, jer su četiri banke bile isključene iz vođenja postupka "lečenja" oko 2.000 takvih preduzeća koja su zatim otišla ili privatnim kupcima ili u stečaj kako ne bi predstavljali konkurenciju stranim i domaćim tajkunima.

Na ovaj način izgubljeno je na stotine hiljada radnih mesta.

Pošto su i domaći, isto kao i strani investitori u Srbiju ulagali samo zato da bi što pre i što više zaradili ne treba da čudi činjenica da otprilike koliko radnika regularno radi, isto toliko ih je u sivoj zoni. Tadašnja pomoćnica ministra rada i socijalne politike Radmila Bukumirić Katić je iznela podatak da je u aprilu 2011. svaki peti zaposleni radio na crno. Podaci do kojih je došao USAID, međutim, pokazuju da je u sivoj zoni i na crno zaposleno između pola miliona i milion radnika. Na kraju 2010, da podsetimo, zvanično je radilo 1.001.913 radnika.

Volonteri sa perspektivom zaposlenih

Zbog ovako visokog broja zaposlenih na crno, za koje poslodavci ne plaćaju nikakve doprinose, budžet Srbije godišnje je gubio oko 1,5 milijardi evra. Kako se legalno, ispred nosa inspekcija odvija rad na crno, odnosno u sivoj zoni, pokazuje primer preduzeća Roming Netvorks d.o.o.

Roming Netvorks je u stoprocentnom vlasništvu Roming Elektroniksa, koji sa svoje strane pripada preduzeću Koefik, čiji je vlasnik Nenad Kovač. Ceo ovaj galimatijas sa vlasnicima napravljen je iz dva razloga: prvi je jer je Nenad Kovač već bio upleten u carinske prekršaje sa svojom ranijom firmom, a drugi je jer je pomenuti Kovač izuzetno blizak gradonačelniku Beograda Draganu Đilasu.

Kako se vidi iz konsolidovanog finansijskog izveštaja za Koefik d.o.o.za poslovnu 2008. godinu Kovačevo preduzeće je, između ostalih, bilo i stoprocentni, znači jedini vlasnik Lanus d.o.o. firme koja je sada glavna pokretačka snaga u konzorcijumu koji stoji iza Bus Plus pljačkaškog sistema u Beogradu.

Današnje vlasništvo nad Lanusom je više nego kontroverzno, jer 66 posto osnivačkog kapitala ima sam Lanus, a ostatak WP Tim sistem d.o.o. iza koga zvanično stoji Zoran Milovanović.

Bez obzira na sve ove pokušaje da se kroz komplikovanu i često samo fingiranu vlasničku strukturu prikaže pogrešno činjenično stanje, nesporno je da se vlasnik Koefika, pa samim tim i Roming Networksa, Nenad Kovač, često i rado druži sa Draganom Đilasom, kako pokazuju i protokoli poseta kabinetu gradonačelnika Beograda.

Februara meseca ove godine Roming Netvorks je na internet oglašivaču Infostud objavio oglas u kome traži volontere za rad u magacinu u Leštanima. Od kandidata se tražilo da imaju radno iskustvo na sličnim poslovima, da budu spremni na rad u tri smene i prekovremeno ukoliko je potrebno, da su spremni na rad pod pritiskom. Ukoliko se radnik dobro pokaže posle dvomesečnog volontiranja, data je i mogućnost zaposlenja sa platom.

Znači, jedno od preduzeća multimilionera i Đilasovog prijatelja Kovača bezobzirno i javno obznanjuje da zainteresovani za stalni posao moraju prvo besplatno da rade i to puna dva meseca u sve tri smene, pa i prekovremeno. Nekada se to zvalo kuluk.

U međuvremenu se jedna druga pošast nadvila nad tržištem radne snage u Srbiji. Ovo je i bilo moguće jer su sindikati potpuno pasivni i više brane lažni socijalni mir i interese poslodavaca nego prava svojih članova. Dugogodišnja politika kupovine sindikalnih lidera od strane države i tajkuna, konačno je urodila plodom i sindikati su potpuno umireni. Poneki sindikat se iz letargije probudi tek kada postane jasno da preduzeće neminovno srlja u stečaj i da radnike očekuje ulica. Zbog toga uopšte nije iznenađujuća filozofija robovlasničkog menadžmenta južno-korejske kompanije Jura kako je štrajk znak nelojalnosti prema firmi, zbog čega radnicima daje otkaze.

Povremeni i privremeni poslovi

Verovatno se još jedino u Srbiji radnici zapošljavaju faktički za stalno, ali preko omladinskih zadruga ili po ugovoru o povremenim i privremenim poslovima (PP poslovi). Iako još od propasti Rimskog carstva na ovim prostorima nije bilo masovnije pojave robovlasništva, a isto je i zvanično ukinuto u Kneževini Srbiji u 19. veku, ono se ponovo vraća upravo kroz pomenuta dva metoda zapošljavanja.

Omladinske zadruge su zamišljene da pomognu mladim ljudima, na prvom mestu studentima, da poprave svoj džeparac kroz povremeni rad. Institut povremenog rada je, pak, stvoren kako bi neko preduzeće moglo da zaposli više radnika onda kada ima više posla, a da može ponovo bez obaveza iz socijalnog programa da ih otpusti kada se posao vrati uobičajenom opsegu.

Američki menadžeri, analizirajući veliki uspon japanske posleratne ekonomije (sa krajnjim ciljem da sve što je dobro primene i kod sebe u SAD), došli su do saznanja da je u Japanu uobičajena praksa iznamljivanja radnika jedne kompanije drugoj na određeni period, u zavisnosti od potreba tih istih kompanija. Da ne živimo tu gde živimo ovaj sistem bi dobro radio i kod nas.

U Srbiji se on, međutim, izvitoperio i preobrazio u klasično robovlasništvo.

Sistem je u široj primeni krenuo upravo kroz multinacionalne (čitaj američke) kompanije koje su od pada sankcija preplavile Srbiju.

Menadžeri lanca restorana brze hrane Mekdonalds odlično znaju koliko im prodavaca na kasama, kuvara i čistačica treba u svakom lokalu. Eventualni porast poslova nastupa retko, samo tokom nekih značajnih manifestacija koje privlače turiste. Bez obzira na to, skoro svi mladi usiljeno nasmejani kasiri i kasirke, kao i svo pomoćno osoblje u Mekdonaldsovim restoranima zaposleni su preko omladinske zadruge i to, zvanično, privremeno. Na ovim "privremenim" poslovima rade godinama, a da inspekciju rada to uopšte ne uzbuđuje i pored toga što se zakon više nego očigledno krši.

Postoji i način da se zakonska regulativa formalno ispoštuje, a da radnik i dalje ostane "privremeno" zaposlen. To se izvodi fiktivnim, papirološkim prekidom radnog odnosa i zatim ponovnog zapošljavanja. Na taj način je poslodavac sebi obezbedio da vrednog radnika može godinama da zapošljava preko ugovora o PP poslovima.

Sa druge strane, poslodavac je na ovaj način obezbedio i da ima jeftinu i apsolutno poslušnu radnu snagu. Radniku na PP poslovima se ne uplaćuju doprinosi i on nema nikakva prava na plaćeno odsustvo ili bolovanje. Ako nije spreman da bespogovorno sluša ili ako se drzne da traži neko od zakonom mu zagarantovanih prava (na primer na slobodne dane ili plaćeni prekovremeni rad) menadžment može da ga momentalno otpusti bez bilo kakvih daljih plaćanja i da od zadruge dobije novog roba.

Beogradski hotel namenjen gostima dubokog džepa Hajat Ridžensi većinu svojih "privremeno" uposlenih konobara, spremačica i kuvara angažuje preko Omladinske zadruge.

Na ovaj način ne samo što se štedi na platama i doprinosima nego "omladinci" (od kojih neki imaju i preko 30 godina) moraju da pristaju na svakakva odricanja ne bi li zaradili mesečno bednih 200 evra!

Za tu mizernu sumu zaposleni rade najmanje 12 sati dnevno i to u uslovima koji se ne pamte na ovim prostorima još od ukidanja kaznenih radnih logora. Pomoćni kelneri zaposleni preko Omladinske zadruge moraju da stoje u stavu "mirno", nepokretni kao lutke kada nemaju šta da rade. Ako nema gostiju ovo stajanje zna da potraje satima i teško onome ko od umora hoće makar malo da se nasloni na zid ili neki sto: ako se nepotrebno pomere ili zauzmu položaj koji nije predviđen uslovima rada, bivaju kažnjeni oduzimanjem 20 posto od plate ili momentalnim otkazom!

Tokom dvanaestočasovnog radnog dana "privremeno" zaposleni iz Omladinske zadruge u Hajatu imaju pravo na jednu petnaestominutnu pauzu za obrok, kao i na dve dodatne pauze od po pet minuta.

Topli obrok koji se deli "privremeno" zaposlenima sastoji se od mesa koje je već počelo da se kvari, zbog čega ne sme da se servira gostima, ali ni stalno zaposlenim trutovima. Čak se i takvi obroci radnicima naplaćuju, istina po nižim cenama od onih koje važe za goste Hajata, tako da se ionako bedna plata još dodatno umanjuje.

Stalno zaposleni imaju neke privilegije koje "povremeno" zaposleni nemaju, a to se najviše odnosi na pravo da ove potonje posmatraju kao sopstveno roblje i da im dodeljuju najprljavije i najteže poslove. Tako kvalifikovani kuvar zaposlen preko Omladinske zadruge mora da riba kuhinju i nusprostorije, računajući tu i toalet. "Povremeno" zaposleni kuvar svoje radno mesto sme da napusti samo uz izričito dopuštenje šefa. Čak i za odlazak u toalet mora da ima dozvolu, što poseban problem predstavlja kuvarima u trećoj smeni čiji se šef negde zavuče da bi spavao.

Bolovanje je za "povremeno" zaposlene u Hajatu mislena imenica. Onaj ko se drzne da se razboli, odmah dobija otkaz!

Nedavno je čak i Naftna industrija Srbije, koja ne mora da brine za svoje prihode, objavila oglas da traži veći broj radnika na benzinskim pumpama koji će zasnovati radni odnos po ugovoru o povremenim i privremenim poslovima.

Ko zine, ide kod privatnika

Slična je situacija i u mnogim državnim preduzećima. U beogradskom Javnom Preduzeću Gradska čistoća svi čistači u trećoj, noćnoj smeni zaposleni su preko omladinske zadruge, a veliki broj u ostalim smenama je uposlen po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima. U Gradskoj čistoći se bar pridržavaju jedne zakonske odredbe, a to je da radnik zaposlen preko omladinske zadruge ne sme da bude stariji od 29 godina. Ako neki vredni radnik napuni toliko godina, prelazi na rad po ugovoru o PP poslovima! Tek posle toga može eventualno da računa da bude primljen za stalno i da mu se uplaćuju i radni staž i bolovanje.

Zaposleni "omladinci" u Gradskoj čistoći primaju dnevnicu, a ne satnicu, zbog čega često rade prekovremeno bez doplate. Imaju pravo na jedan slobodan dan najčešće u dva meseca (neretko i tek posle tri meseca), na bolovanje smeju da idu samo ako su smrtno bolesni i ono im se ne plaća. Sve ovo nesrećnici trpe za mesečnu platu od nešto iznad 30.000 dinara.

Po ugovoru o PP poslovima zaposleni su i mnogi službenici u državnoj administraciji. Tako je jedno vreme u Agenciji za privredne registre bilo više "povremeno" od stalno zaposlenih radnika. Dok su se stalno zaposleni, uglavnom partijski kadrovi tadašnjeg G17 Plus i nešto malo demokrata, vezama vukli po bolovanjima, "privremeno" zaposleni su obavljali sav posao i nisu imali pravo ni na godišnji odmor, niti na plaćeno bolovanje, mada su se, istini za volju, kratka bolovanja tolerisala i radnik ne bi automatski dobijao otkaz.

Shvativši da su radnici po ugovorima o PP poslovima mnogo jeftiniji i poslušniji, vlast ove nesrećne države je krenula da sve svoje radnike upošljava na taj način. Branko Radujko, novi predsednik Upravnog odbora beogradskog Gradskog saobraćajnog preduzeća (GSP), između ostalog ima zadatak i da vodi računa da se sprovodi plan gradonačelnika Dragana Đilasa da svi vozači autobusa iz GSP-a pređu na rad kod nekog od privatnika, koji takođe voze na beogradskim linijama. Razlog za ovo je taj što se sindikat GSP-a u poslednje vreme uskomešao i nije više rad da bezuslovno radi sve ono što menadžmentu padne na pamet.

Prvi na udaru su se našli kontrolori koji su odbijali da rade za preduzeća iz Bus Plus konzorcijuma i da batinaškim metodama naplaćuju karte od putnika, zbog čega se smanjio i tako enormni dnevni prihod Đilasa i njegovih bandita.

Rešenje je nađeno u zapošljavanju velikog broja kontrolora preko omladinskih zadruga i ugovora o PP poslovima koji za maltretiranje Beograđana mesečno dobijaju tek 25.000 dinara, bez plaćenih doprinosa. Ovim „povremeno" zaposlenima se obećava da će posle šest meseci oni sa najboljim učinkom (sa najviše opljačkanih putnika!) dobiti ugovor za stalno, ali ne sa GSP-om, već sa Apeks Solušunsom ili Lanusom, privatnim preduzećima u Bus Plus konzorcijumu.

Pošto je sindikat vozača GSP-a stao na stranu svojih kolega iz kontrole, Đilas je došao na ideju da ih prebaci u privatne firme gde ne samo neće imati pravo na sindikalno udruživanje, već će mnogi od njih takođe biti zaposleni preko "privremenih" ugovora i moći će da dobiju otkaz kada god se to prohte nekome iz gradske vlasti.

Na crno i u sivoj zoni

Agencije koje obezbeđuju uslužnu radnu snagu namnožile su se kao pečurke posle kiše, a u sve više preduzeća i državnih ustanova nemoguće je naći da usluge čišćenja, održavanja i obezbeđivanja rade ljudi koji su na platnom spisku tog preduzeća, odnosno ustanove. U ovoj pojavi ne bi bilo ničeg neobičnog da sve te agencije svoje zaposlene ne plaćaju samo onoliko koliko iznosi republički minimalac, dok od naručilaca ovih poslova one dobijaju mnogo veće iznose koji uveliko prevazilaze ono što ovi radnici dobijaju kao zaradu. Vlasnici najvećeg broja agencija za iznajmljivanje radne snage su u rodbinskim vezama sa osobama koje stoje na čelu preduzeća ili ustanove kojoj se iznajmljuju radnici. Da li je to baš toliko slučajno?

Da se zakonsko rešenje o iznajmljivanju radne snage nije pokazalo kao najbolje u stvarnosti naših radnih odnosa svesni su u Ministarstvu za rad. Zato su prošle godine bili pripremili predlog za izmenu Zakona o radu po kome bi radnici iznajmljeni preko agencija morali da dobiju istu platu kao njihove kolege s istih radnih mesta koji već rade u dotičnom preduzeću, odnosno ustanovi. I ne samo to. Platu bi morao da im da poslodavac kod kog zapravo rade, a ne posrednička agencija, koja samo ubira kajmak. Posredniku bi pripadala samo provizija za obezbeđivanje radne snage, a ne fakturisana cena usluge.

Izmena zakona je po planu skupštinsku proceduru trebalo da prođe proletos, ali se to nije dogodilo zbog snažnog otpora onih koji zapravo stoje iza agencija za iznajmljivanje radne snage i istovremeno imaju i neku od državnih funkcija.

Zbog toga što se veliki broj zaposlenih nalazi ili u sivoj zoni ili radi potpuno na crno, republički budžet svake godine gubi stotine miliona evra koje bi inače prihodovao na osnovu doprinosa za plate zaposlenih. Istovremeno, čak oko 50.000 privrednih subjekata u Srbiji ili uopšte ne plaća doprinose za svoje zaposlene ili to čini izuzetno retko. Umesto da država osmisli način kako da stane na put takvim poslodavcima, cenu plaćaju radnici koji ne mogu da odu u zasluženu penziju ili ostvare neko drugo pravo samo zato što im preduzeće nije redovno uplaćivalo doprinose.

Usled smanjenja priliva u budžet država će u bliskoj budućnosti biti primorana da smanjuje izdatke, zbog čega će doći do realnog smanjenja penzija i plata zaposlenih u javnom sektoru, povećaće se dugovanja privredi i smanjiti ulaganja, što će za sobom povući novo drastično smanjivanje broja radnih mesta i dalji pad budžetskih priliva... Začarani krug iz koga je teško izaći.

Privatizacija ukida radna mesta

Od početka "privatizacije" izgubljeno je tri puta više radnih mesta nego za vreme hiperinflacije i međunarodnih sankcija nametnutih Srbiji, pokazuje studija Miodraga Skulića.

Po njoj je prvi drastičan pad broja radnih mesta nastupio upravo na samom početku privatizacije. Tako je u periodu između 2001. do kraja 2003. broj zaposlenih u Srbiji sa 1.367.367 spao na 1.216.690.

Prosečno se u poslednjoj deceniji godišnje broj radnih mesta u Srbiji smanjivao za nešto preko 44.500, a dramatičan pad je usledio 2005. godine. Na dan 31. decembra 2004. u Srbiji je bilo zvanično zaposleno 1.182.944 radnika, pokazuje pomenuta studija, ali ih je 1. januara 2006. bilo tek 1.119.540!

Do malog porasta broja zaposlenosti u poslednjih 18 godina došlo je jedino 2008, u godini kada je izbila svetska ekonomska kriza. Početkom te godine u Srbiji je bilo zaposleno 1.113.649 ljudi, dok je na kraju godine bilo njih 1.118.771, dakle porast za oko 5.000 radnih mesta.

Put do brzog profita

Na loš razvoj domaćeg tržišta značajan uticaj ima bankarski sektor. Sve 33 banke koje još uvek posluju u Srbiji imaju ukupni kapital od 3.907.311.320,60 evra, od toga banke sa većinskim ili isključivim stranim kapitalom imaju 86,64 posto učešća, odnosno 3.500.335.371,38 evra.

Banke u kojima je većinski domaći kapital imaju samo 13,36 posto učešća na tržištu, što preračunato u novac iznosi 406.975.949,22 evra. Koliko je to mala suma pokazuje poređenje sa najvećom bankom u Srbiji, Intezom, koja je u stoprocentnom italijanskom vlasništvu i čiji kapital iznosi 450.638.886,31 evro! Samo jedna strana banka ima više kapitala nego zajedno svih devet banaka sa većinskim domaćim kapitalom.

Strani investitori su najviše zainteresovani da svoj novac brzo oplode i ne interesuju ih ni dugoročna ulaganja u obnovu konjukture, a još manje očuvanje radnih mesta u srpskoj privredi.

Ono što posebno treba da zabrine je činjenica da je u bankama u Srbiji značajno prisutan grčki kapital, odnosno novac iz zemlje koja po svim prognozama nema šanse da se privredno oporavi bar još desetak godina. Koliko su ti investitori uopšte u stanju da novac zadrže u inostranstvu, ili će biti primorani da ga vrate u Grčku kako bi spasavali matična preduzeća?

Po strukturi kapitala, najviše para u domaće banke stiglo je iz Austrije (nešto preko milijardu evra), a zatim iz Grčke (oko 738 miliona evra). Najmanje novca je stiglo iz SAD - ispod 11 miliona evra.

Bezakonje

Rasulu na domaćem tržištu rada dobrim delom doprinosi i država koja ne isplaćuje svoje obaveze redovno, tako da su mnoga preduzeća primorana da otpuštaju radnike.

Po zakonu budžet ne može da bude u minusu, tako da državno računovodstvo prikazuje samo one rashode koji su isplaćeni. Tako se desilo da je iz 2011. u 2012. preneto između jedne i po i dve milijarde evra duga, najviše prema izvođačima radova na objektima infrastrukture, ali i farmaceutima za lekove.

Umesto da bude zamajac obnove, država je tako postala kamen oko vrata domaće privrede, jer ne samo da preduzeća koja imaju nenaplaćena potraživanja iz budžeta smanjuju obim rada i otpuštaju radnike, već to isto čine i njihovi dobavljači i kooperanti

Lom u bilansima privrede

Prema studiji Miodraga Skulića, "Da sam ja Ivica Dačić predsednik vlade Republike Srbije saopštio bih narodu istinu o teškom ekonomskom stanju Srbije koje preuzima od prethodne vlade", privreda Srbije je po srednjem kursu na dan 31. decembra 2009. imala 42 milijarde evra sopstvenog kapitala, od čega joj je za obrtni kapital ostajalo samo 2,5 milijardi evra.

U vezi ukupnog stanja srpske privrede, Skulić navodi: "...Prikaz poslovanja u 2010. i 2011. godini još je više pogoršao strukturu i zaduženost ukupne privrede. Ovde se neće prikazivati rezultati poslovanja srpske privrede u 2010. i 2011. godini, jer su oni potpuno nerealno, usled održavanja kursa dinara, na nultom rastu. Tek će u 2012. godini biti prikazani pravi rezultati, izraženi u evrima, kada evro krajem godine pređe granicu iznad 130 dinara i na taj način vrednost dinara opadne za oko 23 posto.

Tada će obaveze po kreditima ugovorene sa kamatom uvećanom za deviznu klauzulu, dovesti do loma u bilansima privrede, gubici iz 2010. i 2011. isplivaće na površinu, a privrednici će s jeseni ove godine korigovati svoje kalkulacije, i inflacija će naglo porasti u četvrtom kvartalu ove i u prvom polugodištu iduće godine. Plate i penzije mogu ostati u dinarima na nivou iz 2011, ali izražene u evrima opašće za više od 20 poto, to će uzrokovati smanjenje potrošnje, pad uvoza i ukupni pad životnog standarda. Kako i budžet u skoro 45 posto zavisi od visine uvoza, doći će do pada priliva i deficit u budžetu će se povećati na iznad 15 do 20 posto njegovog planiranog obima."

Lažni svedoci

Kako se u Srbiji postupa sa sindikalnim liderima u slučaju borbe za veća radnička prava, pokazuje i primer Miroslava Miletića, nekadašnjeg predsednika Nezavisnog sindikata u preduzeću FAD u Gornjem Milanovcu.

Dana 29. decembra 2009. desila se spontana obustava rada zbog kašnjenja isplate i malih plata, kao i loših uslova rada. Posle dvomesečnog saslušavanja 150 radnika metodama koje je ranije jedino primenjivao Gestapo, našla su se samo dva radnika koja su pod pritiskom svedočila da je Miletić navodno organizovao pomenuti štrajk, zbog čega ovaj radnik dobija momentalni otkaz.

Iza preduzeća FAD inače stoji malo poznati tajkun Dejan Babić koji je osim ove upropastio i mnoge druge firme koje je kupio: Tozu Marković iz Kikinde, Vetprom hemikalije, Elektrometal iz Beograda...

Sudski spor po tužbi Miroslava Miletića još uvek traje.

Natrag