Natrag

Podsećanje

Podsećanje

Politika genocida američkog imperijalizma- vidljivi i nevidljivi masovni zločini (2)

 

Konstruktivna krvoprolića

 

Dvojica američkih publicista, Edvard S. Herman i Dejvid Piterson, detaljno su razobličili dvostruke i trostruke standarde svih savremenih vlada SAD, u pogledu genocida i odnosa američkih imperijalista prema njemu. U knjizi "Politika genocida" (sa predgovorom Noama Čomskog) koja je doživela i svoje srpsko izdanje, Herman i Piterson nemilosrdno kritikuju brutalni militarizam dirigovan iz centara moći u Vašingtonu, koji je doveo do toga da američki zločini nisu zločini i da genocid koji sprovodi vlada SAD nije genocid. Sa druge strane, Herman i Piterson, na konkretnim primerima govore o tome kako vlada SAD proizvodi i krivce za genocid i žrtve genocida, kad ona to hoće i gde ona odabere. Tabloid svojim čitaocima priređuje feljton u nekoliko nastavaka iz ovog vrhunskog publicističkog dela koje su pohvalili nezavisna kritika i brojni slobodni novinari širom SAD. 

 

Edvard S. Herman

Dejvid Piterson

 

 

 

Tokom građanskih ratova koji su pratili razaranje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije devedesetih godina prošlog veka - SAD, Nemačka, NATO i Evropska unija - svi su stali uz nacionalne manjine koje su tražile da se odvoje od jedinstvene federalne države i svi su bili protiv nacionalne grupe Srba koja je najduže istrajavala na očuvanju Jugoslavije. To je svrstalo zapadni blok čvrsto iza Hrvata i Slovenaca, a onda bosanskih Muslimana i, najzad, kosovskih Albanaca.

Ratovi u Bosni i Hercegovini (1992-1995) i na Kosovu (1998-1999) privukli su ogromnu pažnju u Sjedinjenim Američkim Državama i na Zapadu uopšte, potpomognuti osnivanjem Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju i njegovom odlučnom službom u ime NATO-a i njegovih jugoslovenskih klijenata (bosanskih Muslimana, Hrvata, Slovenaca, i kosovskih Albanaca), a protiv demonizovanih Srba.

Pošto su NATO sile podržavale, pa čak i vodile ratne operacije, a kako je bilo značajnog etničkog čišnjenja i etničkog ubijanja - prirodno je da su izrazi ,,etničko čišćenje", ali i ,,masakr" i ,,genocid" brzo bili primenjeni na ratne operacije Srba.

 

Američka obmana o Srbima

 

Primetna inflacija optužbi protiv srpskog nasilja i zla (uz umanjivanje nasilja koje su vršili NATO klijenti), izmišljeni koncentracioni logori, ,,logori za silovanje" i slične analogije sa nacističkim logorima, naveli su potpukovnika Džona Sreja, bivšeg šefa američke obaveštajne službe u Sarajevu, da još pre završetka rata izađe u javnost sa optužbom da ,,Amerika nije tako patetično prevarena još od vremena kada je Robert Maknamara pospešio eskalaciju Vijetnamskog rata.... Popularna percepcija bosanske muslimanske vlade kreirana je pomoću plodonosne propagandne mašinerije. Čudna kombinacija tri glavna spin-doktora, uključujući i PR kompanije u službi Bosanaca, medijske stručnjake i elemente iz Stejt departmenta - uspeli su da izmanipulišu iluzije i da potpomognu muslimanske ciljeve".

Vođe bosanskih Muslimana počele su da šire optužbe za 200.000 mrtvih  početkom 1993, godine, dakle, samo devet meseci nakon početka ovog građanskog rata. Ova i veće cifre brzo su ušle i u medije, podržavajući optužbu za genocid i pravdajući pozive na stranu intervenciju u cilju zaštite bosanskih Muslimana.

Međutim, ova optužba je pala 2005-2007, kada su dve različite studije, jedna koju je naručio sam Tribunal, a druga koju je naručila norveška vlada, zaključile da je broj žrtava u bosanskom sukobu bio oko sto hiljada, uključujući i vojne i civilne žrtve svih sukobljenih strana.

Zbog njihovih izvora, ovi nalazi se nisu mogli lako odbaciti i ismejati kao ,,poricanje holokausta" ili ,,revizionizam", ali su samo vrlo diskretno objavljeni u zapadnim medijama, sporo zamenjujući mnogo veće cifre od dvesta do dvesta pedeset hiljada, i to bez analiza ili objašnjenja za prethodno lakoverno prihvatanje neverovatnih i neproverenih tvrdnji bosansko-muslimanske propagande.

Naravno, ,,masakr u Srebrenici" iz jula 1995. često je navođen i mnogo puta ponavljan, i to sa najvećim zgražavanjem, kako bi se pokazalo da se genocid u Bosni zaista i dogodio.

Ovome je doprinela činjenica da su i presuda i odluka o žalbi Tribunala za bivšu Jugoslaviju u slučaju generala Radislava Krstića navodile da se genocid mogao dogoditi u ,,jednom malom geografskom području" (grad Srebrenica), čak i onda kada se zločinačka strana potrudila da autobusima odvede na sigurno svu decu, žene i starce, dakle, neosporno nisu nikog ubili osim ,,vojno sposobnih muslimanskih muškaraca."

Kao što primećuje Majkl Mandel, ,,u ovoj presudi, genocid je pretvoren ne u obično etničko čišćenje, već u ubijanje potencijalnih vojnika tokom rata zarad sticanja vojne prednosti... U slučaju Krstića, koncept genocida, osim kao čista propaganda, izgubio je svaku vezu sa holokaustom kao programom istrebljenja celih naroda". Slučaj osam hiljada ,,muškaraca i dečaka" ubijenih u Srebrenici izrazito loše je potkrepljen, uglavnom se oslanjajući na teškoću razdvajanja egzekucija od ubijanja tokom bitke (kojih je bilo mnogo tokom dešavanja u Srebrenici jula 1995), delom na sporne iskaze svedoka (date većinom tokom prinudnog pregovaranja sa Tužilaštvom) i na strastvenim težnjama da se misli najgore o demonizovanim Srbima. Snimak bosanskih Srba kako ubijaju šest muslimanskih muškaraca, daleko od Srebrenice i nepouzdanog porekla, prihvatili su i ugledni zapadni analitičari kao ozbiljan dokaz da je osam hiljada ubijeno u Srebrenici.

Čak i ako se takav jedan masakr u Srebrenici desio tako kao što su prihvatile zapadne vlade, i dalje smo suoćeni sa anomalijom da ukupan broj mrtvih u Bosni (sto hiljada na svim zaraćenim stranama), i još više broj civilnih žrtava medu bosanskim Muslimanima tokom četiri godine ,,genocida" (ukupno oko trideset tri hiljade) bledi u poređenju sa brojem žrtava među iračkim civilima tokom trinaestogodišnjih ,,sankcija ma sovnog uništenja" i, za sada sedmogodišnje, invazije i okupacije.

Uzevši u obzir procene od 800.000 do 1.000.000 žrtava u slučaju Iraka, odnos broja žrtava u Iraku prema broju mrtvih muslimanskih civila u Bosni je 24 prema 1, odnosno 30 prema 1, za period sankcija i period invazije i okupacije.

Međutim, upotreba reči ,,genocid" za Bosnu bila je šest puta češća nego za period sankcija u Iraku, i čak trideset sedam puta češća nego za period invazije i okupacije. Anomalija nesaglasne upotrebe reči (kao i selektivne pažnje i indignacije) može se objasniti adaptacijom medija i intelektualaca na propagandne potrebe zapadnog političkog establišmenta. Vrlo su pažljivi i emotivni kada su u pitanju zlikovačka, dakle ,,genocidna" krvoprolića, ali su previše ćutljivi prema konstruktivnim krvoprolićima koja pokazuju određenu "složenost":

Epohalne laži o Kosovu

U slučaju va, planovi zapadnih sila za napad na Jugoslaviju i njeno rasparčavanje, zahtevali su prethodnu demonizaciju Srba, preuveličavanje njihovih zločina nad ,,vrednim" žrtvama i pripremu a priori i a posteriori opravdanja za NATO bombardovanje, okupaciju i neokolonijalnu upravu nad Kosovom. MTBJ je igrao ključnu ulogu u ovom procesu, pošto je od početka organizovan kao lažni sudski instrument NATO politike koja je zahtevala rat, paralelno sa optuživanjem i sudskim progonom ključnih NATO meta. Ovo je bio pravi ,,udruženi zločinački poduhvat" u ratovima na Balkanu, za šta su na orvelovski način optuženi Srbi.

Kao što se reć ,,genocid" veoma često koristi za ponašanje bosanskih Srba tokom ratova u Bosni, ona je često korišćena i za ponašanje Srba na Kosovu (u Republici Srbiji), kako pre NATO bombardovanja od 24.3.1999. do 10.6.1999. godine, tako i tokom i nakon ovog rata. Čitave godine pre NATO bombardovanja, dok se NATO pripremao za napad, Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju takođe se pozabavio srpskim maltretiranjem kosovskih Albanaca.

Zapadni zvaničnici i mediji generisali su konstantan priliv optužbi i publiciteta o srpskim gresima. Postoje čvrsti dokazi da su, tokom ovog perioda, Oslobodilačku vojsku Kosova (OVK) snabdevale i obučavale američke snage i da im je stavljeno do znanja da će se provokacije protiv Srba isplatiti dugo pripremanim NATO i američkim napadom. Zanimljivo je da je engleski ministar odbrane Džordž Robertson priznao svojoj skupštini istog dana kada je NATO započeo svoj napad na Srbiju, da je do januara 1999. više ljudi na Kosovu ubijeno od strane OVK nego od strane Srba.

Ukupni procenjeni broj ubistava na Kosovu od početka 1998. godine bio je dve hiljade, od čega se nekih pet stotina mogu pripisati srpskoj vojsci.

Zbog bombardovanja je nastao žestok vojni sukob između srpske vojske i OVK na Kosovu, sa mnogim ubistvima i masovnim egzodusom stanovništva te pokrajine, kako sprskog i romskog, tako i albanskog. Bilo je zvaničnih tvrdnji punih zgražavanja u SAD, Nemačkoj i Engleskoj o masovnim srpskim ubijanjima i genocidu koji je bio u toku. Samo nekoliko dana nakon početka NATO bombardovanja, nemački ministar odbrane, Rudolf Šarping, tvrdio je da ,,ovde počinje genocid" a predstavnik NATO-a Džejmi Šej da ,,smo na ivici ogromne humanitarne katastrofe... kakvu nismo videli u Evropi još od poslednjih dana Drugog svetskog rata.."

Histerične NATO i OVK procene broja nestalih i verovatno pobijenih kosovskih Albanaca, s vremena na vreme, dostizale su više od sto hiljada, pa i ćitavih petsto hiljada u jednom saopštenju Stejt departmenta.Od nemačkih zvaničnika su procurile ,,obaveštajne" informacije o navodnom srpskom planu nazvanom operacija Potkovica, da se očisti pokrajina od Albanaca i da se nastani Srbima, za šta se ispostavilo da je obaveštajna izmišljotina. Komandant OVK, Hašim Tači, upozorio je jednu nemačku televiziju da su Srbi opkolili sto hiljada Albanaca na fudbalskom stadionu u Prištini i da je njihova sudbina još uvek nepoznata, ali verovatno zapečaćena. Još jedna dezinformacija koju su objavili kao činjenicu: američki ministar odbrane Vilijam Koen rekao je na programu Face the Nation, televizije Si-Bi-Es da je Milošević proterao milion i po ljudi a sad vidimo da je nestalo oko sto hiljada vojno sposobnih muškaraca".

Ratna propaganda je bila održavana i par meseci nakon njega, dok su stručnjaci za sudsku medicinu i novinari doletali na Kosovo kao gladni lešinari, tražeći tela i priče o masakrima". Potraga za pričama bila je sačinjena od mora nedokazivih tvrdnji i dokazivih laži. Međutim, udarac sudbine za kosovski ,,genocid" bio je nedostatak tela. Na kraju je nađeno samo oko četiri hiljade tela, uključujući i Srbe i vojnike, a do sredine 2007, samo je 2.047 i dalje bilo vodeno kao nestali.Iz Tabele vidimo da je reč ,,genocid" upotrebljena da opiše srpske akcije na Kosovu 323 puta nasuprot osamdeset za iračke ,,sankcije masovnog uništenja" i trinaest za invaziju i okupaciju Iraka, dok je broj mrtvih u poslednja dva slučaja nadmašio one na Kosovu 200 i 250 puta. Pristrasnost teško da može da bude spektakularnija. Ali možemo biti sigurni da se zvaničnici, mediji i humanitarni intelektualci nikada nisu izvinili za svoje laži i inflaciju broja mrtvih, niti su ikada dali objašnjenje kako se sve to desilo.

 

Ko je stvarno počinio zločine u Ruandi i Kongu?

Već smo napisali da je raspad Jugoslavije ,,možda najlažnije predstavljen niz značajnih dogadaja tokom poslednjih dvadeset godina". Ali daleko krvavije i destruktivnije invazije, pobune i gradanski ratovi koji su opustošili više zemalja u oblasti Velikih jezera u Centralnoj Africi, bili su u istom vremenskom periodu predmet još većih zlonamernih interpretacija.

Svi sektori zapadnog establišmenta u velikoj meri progutali su propagandnu priču o Ruandi koja je zamenila uloge zločinaca i žrtava. U često citiranoj studiji iz 1999. godine o ,,Genocidu u Ruandi", u ime Hjuman rajts voca i Međunarodne federacije za Ijudska prava u Parizu, Alison de Forž piše ,,da su krajem marta 1994. godine, Hutu vođe bile odlučne da unište veliki broj pripadnika Tutsi i Hutu naroda koji su bili protiv Hutu predsednika Žuvenala Habjarimane", i da je šestog aprila 1994, posle atentata na Habjarimanu, ,,mala grupa njegovih najbližih savetnika... odlučila da izvrši planirano istrebljenje". Lako je ,,odgovornost za ubistvo Habjarimane ozbiljna optužba", ona bledi u poređenju sa ,,odgovornošću za genocid. Znamo malo o tome ko je ubio Habjarimanu" - što je neistinit iskaz, kao što ćemo kasnije videti - ,,ali znamo više o tome ko je iskoristio atentat kao izgovor da se započne ubijanje koje je planirano mesecima" - što je sasvim tačno, ali u potpuno suprotnom smislu od onog koji prenosi De Foržova.

Tokom svedočenja na glavnom suđenju četvorici bivših Hutu vojnih oficira pred Međunarodnim tribunalom za Ruandu, De Foržova je priznala da je do aprila 1992. godine, puna dvadeset četiri meseca pre nego što je ,,genocid" navodno započet, ,,vlada Ruande već postala višestranačka vlada koja je uključivala i predstavnike Tutsija, te je već samo iz tog razloga nemoguće zaključiti da je vlada planirala genocid".

Iako je De Foržova pokušala da spase Hutu model zavere, navodeći planove pojedinih Hutu članova koalicione vlade da iskoriste svoja ,,zvanična ovlašćenja" i izvedu prethodno planirani genocid, ovaj model se raspao na unakrsnom ispitivanju. De Foržova nije mogla da objasni kako su Hutu ,,pojedinci" koristili svoja ,,ovlašćenja" bez znanja njihovih Tutsi kolega i kolega iz Patriotskog fronta Ruande (PFR). Štaviše, bila je primorana da prizna da su ministri iz Patriotskog fronta Ruande bili u dosluhu sa PFR i njegovim ratnim planovima (koje ćemo opisati kasnije), i da nakon atentata na Habjarimanu, PFR nije samo delovao u samoodbrani od masovnih ubijanja koje su organizovali Hutui, već je započeo sopstvena masovna ubijanja.

Drugim rečima, dok Hutu članovi koalieione vlade Ruande nikako nisu mogli da planiraju genocid protiv Tutsija, PFR koji su vodili Tutsi bio je dobro pozicioniran da parališe bilo kakav odgovor vlade na njegove planove - koji su bili i realizovani da izbegne pretnju slobodnih izbora koje bi PFR sigurno izgubio, da ubije Hutu predsednika i da zemlju preuzme vojnom silom. Ipak, dramatična priznanja De Foržove pred MTR nikada se nisu pojavila u zapadnim medijima, a u svojim kasnijim izjavama, ona je do samog kraja nastavila da ponavlja zvaničnu propagandu o zaveri Hutua da izvrše genocid.

Da bi se prihvatio standardni model ,,genocida" moraju se ignorisati masovna ubijanja i etničko čišćenje koje je nad Hutu plemenom izvršio PFR mnogo pre perioda april-juli 1994, i koja su počela kada su snage Ugande pod predsednikom (i diktatorom) Joveri Musevenijem napale Ruandu 1.10.1990. U svom začetku, PFR je bio jedno krilo armije Ugande, a njegov vođa, Pol Kagame, bio je direktor vojne obaveštajne službe Ugande osamdesetih godina.

Invazija koju je izvršila Uganda i borbe koje su usledile nisu bile ,,građanski rat", već čist slučaj agresije. Ipak, ovo nije dovelo ni do prigovora ni do prekida američko-britanske podrške. Nasuprot iračkoj invaziji Kuvajta, samo dva meseca pre toga, kojoj se Savet bezbednosti suprotstavio tražeći istog dana da Irak trenutno povuče svoje snage, u slučaju invazije Ruande od strane Ugande, Savet nije preduzeo nikakvu akciju sve do marta 1993.

Nije čak odobrio ni posmatraćku misiju (UNOMUR) sve do kraja juna 1993. PFR je, u međuvremenu, okupirao veći deo severne Ruande i prognao više stotina hiljada Hutu seljaka.

Jasno je da su Museveni i PFR doživljavani kao zaštitnici američkih interesa a da je vlada predsednika Habjarimane bila na meti za odstranjivanje...

 Neaktivnost Saveta bezbednosti UN bila je posledica ove političke pristrasnosti. U svojoj analizi godina koje je proveo kao predstavnik američkih interesa u Africi, bivši pomoćnik državnog sekretara Herman Koen postavio je pitanje zašto su već prvog oktobra 1990, ,,prvog dana krize", kako ga on naziva, ,,SAD automatski isključile političku opciju obaveštavanja predsednika Ugande Musevenija da je invazija Ruande od strane uniformisanih pripadnika armije Ugande potpuno neprihvatljiva, i da će nastavak dobrih od- nosa između SAD i Ugande zavisiti od povlačenja PFR.

Pitanje je naivno, ali otkriva odgovor, kao onaj na pitanje zašto su SAD lobirale za povlaćenje snaga UN iz Ruande dok se odigravao ,,genocid" u aprilu 1994. godine. Odgovor glasi da su armija Ugande i PFR u Ruandi sprovodili ono što je Amerika htela. SAD i njihovi saveznici su se veoma trudili, ranih devedesetih, da oslabe vladu Ruande forsirajući napuštanje mnogih ekonomskih i društvenih plodova socijalne revolucije iz 1959, učinivši tako vladu Habjarimane manje popularnom i pomažući učvršćivanje ekonomske moći Tutsi manjine.

 Na kraju, PFR je uspeo da postigne legalno vojno prisustvo unutar Ruande, zahvaljujući nizu prekida vatre i drugih sporazuma koji su doveli do mirovnog dogovora u Aruši, avgusta 1993. Nametnut vladi Ruande od strane SAD i njihovih saveznika, dogovor je zahtevao integraciju" oružanih snaga Ruande i PFR i ,,prelaznu" koalicionu vladu dok se ne održe nacionalni izbori 1995. Ovaj dogovor je pozicionirao PFR za krvavo rušenje relativno demokratske koalicione vlade i preuzimanje Ruande pomoću diktature manjine.S voja ,,zvanična ovlašćenja" i izvedu prethodno planirani genocid, ovaj model se raspao na unakrsnom ispitivanju.

Da bi se prihvatio standardni model ,,genocida" moraju se ignorisati masovna ubijanja i etničko čišćenje koje je nad Hutu plemenom izvršio PFR mnogo pre perioda april-juli 1994, i koja su počela kada su snage Ugande pod predsednikom (i diktatorom) Joveri Musevenijem napale Ruandu 1.10.1990.

U svom začetku, PFR je bio jedno krilo armije Ugande, a njegov voda, Pol Kagame, bio je direktor vojne obaveštajne službe Ugande osamdesetih godina. Invazija koju je izvršila Uganda i borbe koje su usledile nisu bile ,,građanski rat", već čist slučaj agresije.

  podeli ovaj članak:


Natrag
Na vrh strane