Svet

 

Kina: Obesni tatini sinovi dnevno troše na hiljade radničkih dnevnica

 

Prinčevići državno pitanje

 

Kineski radnici rade za šaku pirinča i odriču se svega kako bi mogli da prehrane svoje izgladnele porodice. Nasuprot tome, nova kineska elita, sinovi uticajnih političara, od obesti ne znaju šta će više. O najnovijem slučaju koji preti da postane prvorazredno državno pitanje, izveštava naš novinar Fridrih Emke koji je nedavno boravio u Kini

 

 

Fridrih Emke

dopisnik iz Frankfurta

 

 

Prosečan kineski radnik preživljava sa dnevnicom od pet dolara i sebe smatra srećnim, jer ima posao, platu, hranu i krov nad glavom. Za njegove rođake koji su ostali na selu i pomenutih pet dolara dnevno je misaona imenica.

Velike svetske, ali i kineske korporacije koriste pogodnosti koje nudi vlada u Pekingu i svoje proizvodne pogone otvaraju u najsiromašnijim delovima ove ogromne države, najčešće na zapadu i u centralnim provincijama.

U velikim kombinatima koji tamo niču, radnici ne samo da rade, već tu i jedu i spavaju. Radno vreme obično traje 12 sati dnevno i to svakog dana u nedelji. Izmoreni radnici ne bi imali snage da stignu do svoje kuće, koja se često nalazi stotinama kilometara daleko. Zbog toga su pored fabrika izgrađene spavaone, nalik onima u logorima ili kasarnama, gde u jednoj sobi spavaju desetine izmučenih radnika i to, često, na smenu - dok jedan radi drugi spava u njegovom krevetu.

Slobodni dani tokom nedelje ne postoje, ali postoje odmori - nekoliko dana u godini kada radnik može da obiđe svoju porodicu. Posete porodice radniku su zabranjene, jer poslovodstvo smatra da bi im to snizilo radni elan i dodatno ih iscrpelo. Svu svoju energiju, fizičku i psihičku, radnik u Kini treba da posveti kombinatu u kome radi.

On na neki način postaje robot, mašina bez svoje volje i potreba, koristan samo dok je u stanju da privređuje. Nije zato ni čudo da je stopa samoubistava među tim radnicima u zabačenim pogonima na zapadu i jugo-zapadu Kine najviša na svetu.

Postoji, međutim, i jedna druga Kina o kojoj se malo zna i još manje izveštava.

Saobraćajni udes koji se 18. marta 2012. u 4 sata ujutru dogodio u Pekingu danas preti da izazove državnu krizu u Kini. Posle jedne lude noći na zabavama i po klubovima dvadesettrogodišnji lokalni plejboj Ling Gu u svom crnom Ferariju Spajder 458 (u Evropi prosečna cena 250.000 evra) jurio je po četvrtom prstenu autoputeva oko Pekinga.

Momak nije bio sam u kolima. Sa njim se nalaze dve devojke kože kao svila, koje potiču iz egzotičnih provincija Kine: jedna je iz Ujgurije, druga sa Tibeta. Ling Gu i jedna od devojaka su potpuno goli. Njih troje, kako se kasnije saznalo, upražnjavali su seks na autoputu.

Severno od Pekinga, na Baofuzi mostu, mladi vozač je izgubio kontrolu nad svojim vozilom i svom snagom udario u jedan betonski stub. Ling Gu je poginuo na licu mesta, njegove saputnice su preživele sa teškim i trajnim povredama. Jedna je od vrata naniže nepokretna.

Policija je pokušala da prikrije nesreću, čak je na umrlici stajalo lažno ime.

Već sledećeg dana za to zadužena kineska služba je na internetu koji se koristi u zemlji blokirala pretragu u kojoj postoji reč Ferari. Naređenje za tako nešto može da stigne samo sa najvišeg mesta.

Tek se ovih dana saznao razlog za ove postupke. Ling Gu je jedan Prinčević, kako u Kini nazivaju decu uticajnih državnih funkcionera. Njegov otac je Ling Jihua, tada na mestu šefa kabineta najmoćnijeg Kineza - predsednika republike Hu Jintaoa.

Vreme kada se Prinčevići pojavljuju je noću, kada armija od desetina miliona radnika odlazi na spavanje. Oni tada sedaju u svoje luksuzne automobile i kreću u provod po ekskluzivnim klubovima metropola u koje običan narod ne sme ni da proviri.

Trenutno je u Pekingu najpopularniji Angel-Club u Sanlitunu, diplomatskoj četvrti prestonice. U tom lokalu, gde flaša crnog vina (Lafit - Rotšild) košta 2.100 evra, postoji ceo jedan sprat namenjen samo VIP posetiocima, u koje spadaju Prinčevići. U privatnim prostorijama na tom spratu, između plišanih sofa i staklenih stolova, igraju striptizete koje se angažuju posebno za te prilike.

U cik zore, novi vladari Pekinga, koje očekuju visoke pozicije u državnoj administraciji ili diplomatiji, sedaju u svoje Ferarije, Lambordžinije i Maseratije i kreću u trkanje po gradskim ulicama. Ako bi ih policija slučajno zaustavila dovoljno je samo da kažu svoje ime i mogu da nastave sa ludovanjem. Za Prinčeviće važe potpuno drugi zakoni, a mnogi tvrde da oni ne poštuju nikakve zakone.

Visoki državni službenik zarađuje u Kini, po zvaničnim podacima, oko 8.000 evra godišnje. Kako sin šefa kabineta može sebi da omogući kupovinu jednog Ferarija? Ovo pitanje je uzbudilo Kineze, pošto se ovih dana saznalo o saobraćajnoj nesreći koja je trebalo da ostane tajna. Na kontrolisanom kineskom internetu postoje na hiljade blogova koji se bave ovim događajem i ima ih toliko da državna cenzura ne stiže da ih sve ukloni.

Početkom septembra je konačno reagovala i kineska vlada rešavajući problem na svoj način. Sve se desilo bez javnih nastupa, bez istrage i bez kazne. Jedino što Ling Jihua više nije mogao da ostane da radi kod predsednika republike. Zato je postavljen za - ministra.