Ispovest

Ispovest ekonomskog ubice: ...Dužnost nam je bila da uništavamo! (7)

Prodao sam dušu, za šansu života

Prikriveni ekonomski ubica je vrhunski profesionalac, plaćenik u funkciji velikog kapitala, a cilj njegovog delovanja je uveravati zemlje trećeg sveta da su one strateški važne za ekonomiju SAD i da treba da prihvate zajmove u milijardama dolara...Oružja ekonomskih ubica su falsifikovani finansijski pokazatelji, podmićivanje, seks, a često i ubistva. Džon Perkins je i sam bio školovan da bude ekonomski ubica. Njegova knjiga "Ispovest ekonomskog ubice" ( u originalu: Confessions of na economic hitman), u kojoj iskreno govori na čemu današnji svet počiva, postala je globalni bestseler. Tabloid će u narednim brojevima objaviti najinteresantnije delove ovog izuzetnog svedočanstva

Džon Perkins

 

 

Postao sam uveren kako sam stručnjak podsećajući se da sam imao puno više životnog iskustva u zemljama u razvoju nego mnogi drugi - a neki od njih bili su dvostruko stariji - oni sad treba da ocenjuju moj rad. živeo sam ranije u Amazonu i putovao na delove Jave koje niko drugi nije ni želeo posetiti. Pohađao sam nekoliko intenzivnih kurseva usmerenih na obuku rukovodilaca o prefinjenijim stavkama iz ekonometrije i govorio sebi da sam deo nove vrste statistički orijentisanih momaka koji obožavaju ekonometriju i sviđaju se Robertu Meknamari, ukočenom predsedniku Svetske banke, prethodnom predsedniku kompanije "Ford motor" i, konačno, ministru odbrane. To je bio čovek koji je izgradio svoju reputaciju na brojkama, na teoriji verovatnoće, na matematičkim modelima, i - sumnjao sam - na svojoj vrlo razmetljivoj taštini.

Pokušao sam se povoditi za Meknamarom i za svojim šefom Brunom. Usvojio sam način govora koji je oponašao prvog i počeo hodati na način ovog drugog, sa diplomatskom torbom koja mi se ljuljala po strani. Kad pomislim unazad moram se čuditi svojoj drskosti. Istinu govoreći, moja je ekspertiza bila jako ograničena, ali ono što mi je nedostajalo u školovanju i znanju to sam nadoknađivao hrabrošću.

I to je funkcionisalo. Na kraju je grupa eksperata udarila pečate na moje izveštaje i tako ih odobrila.

Idućih meseci odlazio sam na sastanke u Teheran, Karakas, Gvatemalu, London, Beč i Vašington. Upoznao sam važne osobe, uključujući i iranskog šaha, bivše predsednike nekoliko zemalja te Roberta Meknamaru lično. Kao u osnovnoj školi bio je to muški svet.

 

 

Na dugi rok ne profitira niko

 

 

Bio sam zapanjen kako moja nova titula i izveštaji o mojim nedavnim uspesima utiču na stav drugih ljudi prema meni.

U početku mi je sva ta pažnja udarila u glavu. Osećao sam se kao čarobnjak koji može mahnuti svojim štapićem i izazvati svetlost, industrija je nicala poput cveća.

Tada sam postao razočaran. Pitao sam se koji su moji motivi i motivi onih koji sa mnom rade. čini se da važna titula ili doktorat nauka ne pomažu ljudima da shvate jadno stanje gubavca koji živi pored odvodnog kanala u Džakarti, a sumnjao sam i da veština manipulisanja statistikom pomaže čoveku da predvidi budućnost. što sam bolje upoznavao one koji su donosili odluke o preoblikovanju sveta, bio sam sve više skeptičan u vezi s njihovom sposobnošću i ciljevima. Gledajući lica preko stola na sastancima morao sam se suzdržavati da obuzdam svoj bes.

Konačno se i ta perspektiva izmenila. Došao sam do zaključka da većina tih ljudi veruje kako čini pravu stvar. Kao i čarli oni su bili uvereni da su komunizam i terorizam zle sile - više nego predvidiva reagovanja na odluke koje su donosili oni sami i njihovi prethodnici - i da imaju dužnost prema vlastitoj zemlji, budućim pokoljenjima i prema Bogu, da svijet preobrate u kapitalizam.

Oni su se rukovodili načelom preživljavanja najsposobnijih; kad se već slučajno dogodilo da su srećom rođeni unutar privilegovanog staleža, umesto u skloništu od kartona, smatrali su svojom dužnošću da predaju to nasleđe svom potomstvu.

Oklevao sam da li da te ljude gledam kao da su u konspiraciji ili da ih smatram čvrsto povezanim bratstvom koje nastoji da dominira svetom. Ipak sam ih s vremenom počeo voleti kao one vlasnike plantaža na Jugu prije Građanskog rata. Bili su to ljudi koji su se zbližili jedni sa drugima putem zajedničkih uverenja i koji su imali zajednički interes za sebe same.

Nije to bila neka ekskluzivna grupa koja bi se sastajala na tajnim mestima usredotočena na neke zle namere. Autokrate sa plantaža odrastale su zajedno sa slugama i robovima, bili su odgajani u verovanju da je njihovo pravo pa čak i dužnost da brinu o paganima i preobrate ih na veru i način života vlasnika. Iako ih je ropstvo u filozofskom smislu odbijalo, oni su poput Tomasa Džefersona to opravdavali kao nužnost, čijim nestajanjem bi nastao društveni i privredni haos. Lideri modernih oligarhija, o kojima sam sada razmišljao kao o korporatokratiji, činilo se da su istog kova...

Počeo sam misliti o tome ko ima koristi od ratova i masovne proizvodnje oružja, od gradnje brana na rekama i uništavanja prirodne okoline i kulture. Počeo sam se pitati kome to koristi da stotine i hiljade ljudi umiru zbog nedostatka hrane, zagađene vode i od bolesti koje bi se mogle lečiti. Polako sam počeo shvaćati da na dugi rok ne profitira niko, ali u kratkom razdoblju oni na vrhu piramide - moji pretpostavljeni i ja - čini se imamo koristi, ako ništa drugo, materijalne.

To je potaklo još nekoliko pitanja: Zašto se ova situacija ne menja? Zašto je izdržala toliko dugo? Leži li odgovor jednostavno u staroj uzrečici "moć je dobra," da oni koji imaju moć pokreću sistem?

činilo se nedovoljno kazati da moć sama po sebi dozvoljava da takva situacija potraje. Dok pretpostavka da moć čini dobro objašnjava dosta toga, osećao sam da mora postojati jača poticajna snaga koja je ovde na delu. Setio sam se jednog profesora ekonomike iz vremena svog poslovnog studija, čoveka iz severne Indije koji nam je predavao o limitiranim izvorima, o čoveku i njegovoj potrebi da neprestano raste i o načelu robovskog rada.

 Po mišljenju tog profesora svi uspešni kapitalistički sistemi uključuju hijerarhije sa vrlo krutim lancima upravljanja te šaku ljudi na samom vrhu koji kontrolišu naredbe odozgo prema sebi podložnima, kao i veliku vojsku radnika na dnu koje bi pomoću odgovarajućih ekonomskih termina mogli istinski razvrstati kao robove. Na kraju sam se potpuno uverio da mi pomažemo takav sistem, jer nas je korporatokratija uverila kako nam je Bog dao pravo da nekoliko naših ljudi smestimo na sam vrh te kapitalističke piramide i da takav naš sistem prenesemo u celi svet.

Naravno da mi nismo prvi koji to radimo. Popis onih koji su to praktikovali proteže se nazad do prastarih carstava u severnoj Africi, na Srednjem istoku i u Aziji te seže sve do Persije, Grčke, Rima i krstaških ratova, te do svih evropskih graditelja imperija iz razdoblja nakon Kolumba. Taj imperijalistički poriv jest i biće uzrok većine ratova, zagađenja, umiranja od gladi, istrebljenja vrsta i genocida, i za to se uvek plaćala visoka cena na račun savesti i dobrobiti građana tih imperija. Ona je doprinosila lošem socijalnom statusu i dovela do situacije gdje su najbogatije kulture u ljudskoj istoriji žrtve najviše stope samoubistava, zloupotrebe droga i nasilja.

O tim sam pitanjima opširno razmišljao, ali sam izbegavao misliti o prirodi svoje vlastite uloge u tome svemu.

Sebe sam pokušao doživljavati ne kao EHM-a, nego kao glavnog ekonomistu. To je zvučalo tako legitimno, a ako bih trebao kakvu potvrdu, mogao sam uvijek baciti pogled na stubac svojih primanja: sva su ona dolazila iz MAIN-a, iz privatne kompanije. Nisam ni novčića primio od NSA ili bilo koje druge vladine agencije. I tako sam postao uveren, gotovo uveren...

Jednog poslepodneva, Bruno me pozvao u svoju kancelariju. Došao je do moje stolice i potapšao me po ramenu. "Napravio si odličan posao", govorio je medenim glasom. "Da bismo pokazali kako to cenimo, dajemo ti priliku tvog života, nešto što malo ljudi ikad dobije, pa čak i kad su dvostruko stariji od tebe."

 

 

Predsednik i heroj 

 

 

Sleteo sam na Panama's Tocumen međunarodni aerodrom kasne večeri u aprilu 1972. godine, za vreme pravoga tropskog potopa.

Kako je tamo bilo uobičajeno, delio sam taksi s nekolicinom drugih poslovnih ljudi, a budući da govorim španski, seo sam na prednje sedište uz vozača i zurio kroz staklo taksija. Kroz kišu prednja su svetla osvetljavala na upravljačkoj ploči pričvršćenu sliku zgodnog čoveka s izbočenim obrvama i sjajnim očima. Jedna strana njegovog šešira sa širokim obodom bila je zavrnuta frajerski prema gore. Prepoznao sam na slici heroja moderne Paname        

Pripremao sam se za to putovanje na svoj uobičajen način posećujući referentni odsek Javne biblioteke u Bostonu. Znao sam da je jedan od razloga Torihosove popularnosti u narodu taj što čvrsto brani panamsko pravo na samostalnu vlast, kao i pravo na suverenitet nad Panamskim kanalom. Bio je odlučan u tome da će zemlja pod njegovim vođstvom izbeći padove svoje neslavne prošlosti.

Panama je bila deo Kolumbije kad je francuski inženjer Ferdinand de Leseps, koji je nekada rukovodio izgradnjom Sueckog kanala, odlučio da sagradi kanal kroz prevlaku Srednje Amerike kako bi povezao Atlantski s Tihim okeanom...

 Počevši 1881. godine, Francuzi su se snažno potrudili, ali bi uvek usledila neka katastrofa. Konačno, 1889. godine, projekt je završen, ali uz velike finansijske probleme - ipak, inspirisao je san Teodora Ruzvelta...

 U prvim godinama dvadesetog veka Sjedinjene Države su zatražile da Kolumbija potpiše ugovor kojim bi prevlaka prešla u ruke Severnoameričkog konzorcija. Kolumbija je odbila. Godine 1903. Ruzvelt je poslao američke vojnike na bojnom brodu "Nešvil". Vojnici su se iskrcali, uhvatili i ubili popularnog komandanta lokalne policije i proglasili Panamu nezavisnom zemljom. Uspostavljena je marionetska vlada, pa je prvi ugovor o kanalu potpisan. On je definisao američku zonu sa obe strane budućeg vodenog prolaza, legalizovao vojnu intervenciju SAD i dao Vašingtonu stvarnu kontrolu nad novostvorenom "nezavisnom" nacijom.

Zanimljivo je da su ugovor potpisali američki ministar spoljnih poslova Haz i francuski inženjer Filip Buno-Varija, koji je bio član prvobitnog sastava grupe, ali nije ga potpisao ni jedan jedini Panamac! U stvari, Panama je bila prisiljena da napusti Kolumbiju kako bi služila Sjedinjenim Državama, i to sporazumom koji su postigli jedan Amerikanac i jedan Francuz - u retrospektivi to je bio proročanski početak.

Duže od pola stoleća, Panamom je vladala oligarhija bogatih porodica, usko povezanih s Vašingtonom. Bili su diktatori, desničari koji su preduzimali svaku moguću meru koju su smatrali nužnom da bi njihova zemlja obezbedila promovisanje interesa SAD.

U stilu većine diktatora Latinske Amerike koji su bili saveznici Vašingtona, panamski vladari tumačili su američke interese da bi podlo suzbili svaki populistički pokret koji je imao primisao socijalizma. Podupirali su i CIA i NSA u protivkomunističkim delatnostima po celoj hemisferi i pomagali krupnom američkom biznisu kao što su "Rockefeller's Standard Oil" i "United Fruit Company" (koju je kasnije kupio Džordž W. Buš).

Te vlade očito nisu osećale da bi interesi SAD trebalo da budu ostvareni tako da unaprede život ljudi u krajnjem siromaštvu ili onih koji služe kao stvarni robovi na velikim plantažama i u kompanijama.

Panamske vladarske porodice bile su obilato nagrađene za svoju pomoć. Vojne snage SAD intervenisale su u njihovo ime desetak i više puta u razdoblju između Deklaracije o panamskoj nezavisnosti i 1968. godine. Međutim, te godine dok sam bio u mirovnim snagama kao volonter u Ekvadoru tok panamske istorije naglo se izmenio. Državni udar zbacio je Arnulfa Ariasa, poslednjeg koji je nastupao kao razmetljivi diktator, a Omar Torihos  se pojavio kao šef države iako nije direktno učestvovao u državnom udaru.

Torihosa su jako cenili panamski srednji i niži slojevi. Odrastao je u ruralnom dijelu Santjaga, gdje su mu roditelji bili učitelji. Brzo se uspinjao u redovima Nacionalne garde, panamske prve vojne jedinice i institucije koja je u šezdesetim godinama dobijala sve veću podršku među siromašnima.

Torihos je stekao ugled zato što je slušao reč osiromašenih. šetao bi ulicama njihovih siromašnih gradova, držao mitinge po sirotinjskim četvrtima gde se političari nisu usuđivali ni ući, pomagao je nezaposlenima da nađu posao, a često je poklanjao svoja vlastita skromna sredstva porodicama pogođenim bolešću ili nekakvom nevoljom.

Njegova ljubav prema životu i saosećanje s ljudima prelazili su granice Paname. Torihos se posvetio pretvaranju svoje zemlje u sklonište za progonjene, u mesto koje bi nudilo azil izbeglicama s obe strana političke ograde, od levičarskih oponenata Pinočeu u čileu pa do desnog krila gerile protiv Kastra.

Mnogi ljudi gledali su na njega kao na agenta za mir, a takva percepcija donela mu je reputaciju vođe koji se posvetio rešavanju razlika među raznim frakcijama koje su razdirale tolike zemlje u Latinskoj Americi: Honduras, Gvatemalu, Salvador, Nikaragvu, Kubu, Kolumbiju, Peru, Argentinu, čile i Paragvaj.

Njegov malobrojni narod, koji broji dva miliona ljudi, služio je kao model socijalne reforme i inspiracije svetskim vođama koje se međusobno razlikuju kao i radničke vođe koje su potajno kovale planove za raspad Sovjetskog Saveza ili islamskih militanata kao što je Moamer Gadafi u Libiji.

Svoje prve večeri u Panami, zaustavljen na semaforu, virio sam među bučne brisače stakla, dirnut ovim čovekom koji mi se smeškao s upravljačke ploče - lep, harizmatičan i hrabar. Znao sam još odranije da on stoji iza svojih uverenja. Prvi put u istoriji Panama nije bila lutka u rukama Vašingtona ili bilo koga drugoga...

 

 

švajcarska u Amerikama

 

 

Torihos nikad nije popustio ponudama Moskva ili Peking; verovao je u socijalnu reformu i pomoć siromašnima po rođenju, ali nije se zalagao za komunizam. Za razliku od Kastra, Torihos je odlučio da dobije slobodu od Sjedinjenih Država i da uđe u savez s američkim protivnicima.

Nabasao sam na članak u nekom čudnom časopisu na policama koji je hvalio Torihosa, čoveka koji će promeniti istoriju Amerika. Na početku autor je citirao Manifest sudbine - doktrinu popularnu kod mnogih Amerikanaca oko 1840. godine, da je osvajanje Severne Amerike bilo bogomdano, da je bog, a ne ljudi, odredio uništenje Indijanaca, šuma, bizona, isušivanje močvara i kanaliziranje reka te razvoj privrede koji ovisi o nastavku eksploatacije rada i prirodnih resursa.

članak me naveo da promislim o stavu svoje zemlje prema svijetu. Monroeva doktrina, koju je prvi puta najavio predsednik Džejms Monro 1823. bila je primenjena da se Manifest sudbine odmakne korak dalje dok je u pedesetim i šezdesetim godinama 19. vijeka primenjena da se potvrdi kako SAD imaju posebna prava na celoj Zemljinoj polulopti, uključivši i pravo da napadnu bilo koju zemlju u Srednjoj i Južnoj Americi koja bi odbila da pruži podršku SAD i njihovoj politici.

Tedi Ruzvelt tražio je da Monroeva doktrina opravda intervenciju SAD u Dominikanskoj Republici, u Venecueli i za vrijeme "oslobođenja" Paname od Kolumbije. Celi niz budućih predsednika SAD - najzapaženiji Taft, Vilson i Frenklin Ruzevelt - oslanjao se na to kako bi razgranao sveameričke aktivnosti Vašingtona sve do kraja Drugog svetskog rata. Napokon, tokom druge polovine dvadesetog veka Sjedinjene Države iskoristile su pretnju komunizma da bi opravdale ekspanziju na zemlje širom zemaljske kugle, uključujući i Vijetnam i Indoneziju...

Sada se činilo da jedan čovek stoji Vašingtonu na putu. Znao sam da on nije prvi - lideri poput Kastra i Aljendea već su uklonjeni prije njega - ali samo je Torihos to radio izvan područja vladavine komunističke ideologije i nipošto ne tvrdeći da je njegov pokret revolucija. On je jednostavno govorio da Panama ima svoja prava - na suverenitet nad svojim narodom, na njegove zemlje i vodeni put što je preseca - i da su ta prava jednako tako važeća i bogomdana kao i sva prava koja uživaju Sjedinjene Države.

Torihos je, takođe, prigovarao školi Amerika i Južnoj komandi SAD centra za vojnu obuku u tropskim uslovima, jer su obe institucije bile smeštene u zoni kanala.

Te institucije su bile mrske Latinskoj Americi - osim u slučaju nekolicine bogataša koji su se njima okoristili. Znalo se da se ovde školuju desničarski odredi ubica i mučitelja koji su tolikim narodima doneli totalitarne režime. Torihos je vrlo jasno pokazao da zona kanala leži unutar granica.

Videvši zgodnog generala na komandnoj ploči i pročitavši natpis ispod slike - "Omarov ideal je sloboda; nije još izmišljen projektil koji bi mogao ubiti neku ideju!"

Tropska oluja lupala je prednje staklo, svetlo semafora se izmenilo u zeleno i vozač je zatrubio automobilu pred nama...

 Mislio sam o svom položaju. Poslat sam u Panamu da sklopim sporazum o onome što će postati MAIN-ov prvi istinski sveobuhvatni stručni razvojni plan. Taj plan kreirao bi opravdanje za Svetsku banku, Američku banku za interni razvoj i investicije USAID-a u milijardama dolara za energiju, transportni i agronomski sektor te male, ali vrlo važne zemlje. Bilo je to, naravno, izvrdavanje, sredstvo da Panama zauvek postane zadužena i da se na taj način vrati u svoj marionetski status.

Kad se taksi počeo kretati kroz noć, provala krivice blesnila je u meni, ali sam je suzdržao. što me briga? Ja sam na Javi prodao dušu, upustio se u rizik, a sad mogu stvoriti šansu svog života. Mogu postati bogat, slavan i uticajan, a sve to samo jednim udarcem.

Sutradan je panamska vlada poslala čoveka da me uputi. Ime mu je bilo Fidel i odmah me privukao.  Govorio je engleski, ali kad je otkrio da tečno vladam njegovim maternjim jezikom, savladale su ga emocije.

"Mnogi vaši ljudi žive ovde godinama, a nisu se ni potrudili da ga nauče" rekao je.

 

                                                                                                                                                 

                                                         Kraj

 

 

 

 

 

O autoru

 

Američki ekonomista, novinar, obaveštajac i bivši "ekonomski ubica", Džon Perkins, rođen je 28. januara 1946. godine, u saveznoj državi Nju Hempšajer. Bio je jedan od vodećih svetskih ekonomista, pisao je za "Vašington post" i "Njujork Tajms", bio je u "mirovnim misijama" SAD u Ekvadoru (1968-1970), ali i aktivan učesnik kreiranja globalne imperije zajedno sa čelnicima Svetske banke, MMF-a i drugim svetskim finansijskim institucijama.

Njegov posao sastojao se u ubeđivanju šefova država i vlada zemalja trećeg sveta, da pozajme dovoljno novca od globalnih finansijskih institucija kako bi se njihove zemlje našle u dužničkom ropstvu, posle čega bi se korumpirana elita u toj državi strahovito obogatila a resursi tih zemalja, njihova privreda i ekonomija, izvori vode i mineralni izvori - prepustili korporacijama i geopolitičkim interesima SAD.

 Posle rušenja Svetskog trgovačkog centra u Njujorku, u najvećoj tajnosti, Džon Perkins napisao je knjigu o svojim iskustvima: Ispovesti ekonomskog ubice (Confessions of an Economic Hit Men, 2004), što je nizu kasnijih Perkinsovih dela na istu ili sličnu temu, svakako najprodavanije i najpoznatije. Sa njim je razgovarao i u svojim dokumentarnim filmovima to zabeležio, i mladi srpski istraživač globalnog terora, Boris Malagurski.