Postdemokratija
Akcija uhapsimo Srbiju
Posle
5.oktobra mnogi su tražili da se svi u i oko vlasti pohapse, a posle izvini
onoj dvojici-trojici eventualno nevinih. Pošto tada niko nije uhapšen zbog
korupcije i pljačke, ništa nije sprečavalo
novu vlast da nastavi tamo gde je ona omražena
stala, pa se sada ponovo javljaju iste ideje i očekivanja. U nestrpljivom iščekivanju onog pravog hapšenja niko u Srbiji nije ni primetio svetske afere sa Pussy
riot i Džulijanom Asanžom, konstatuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji
novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u
Izraelu
Piše:
Mile Isakov
Članice
benda Pussy riot, mnogo lepše bez štanicli na glavi,
dobile su dve godine robije i planetarnu popularnost. Isplati se. Sad je red na
Putina, da se i on ogrebe o performans Raskalašnih pičića (kako glasi prevod
imena ovog benda sa engleskog jezika, napomena redakcije), ne samo iz ove
pankerske grupe.
U mnogobrojnim, žestokim reakcijama na
tu presudu, niko ne sumnja da je odluka o kazni došla direktno iz Kremlja, ali
baš zbog toga neverovatno je da u njoj niko ne
vidi i moguću navlakušu.
Ako su svi toliko sigurni da je presudu doneo Vladimir Putin lično, kako je moguće
da pri tom bar malo ne posumnjaju u njegovu nameru i sposobnost da ih namagarči. Ili su toliko ostrašćeni da ne mogu da propuste baš ni jednu priliku da
dokažu kako Rusija nije demokratska zemlja i kako je Putin klasični diktator. „Putin grabi ka tiraniji", zajednički
je naslov unisonih komentara nemačkih
medija. Slične ocene daje i BBC, a naročito se ističu
novokomponovane demokrate u dojučerašnjim članicama
Sovjetskog saveza i istočnog bloka. Svi
naglašavaju da se ništa drugo nije ni
moglo očekivati, ističući da je
to samo još jedan dokaz da u Rusiji nema građanskih prava i ljudskih sloboda. Naravno, to je
rezultat samovolje Putina, koji ne trpi nikakvu kritiku i koji se surovo obračunava sa svojim oponentima.
Izazovu
nisu odoleli ni evropski zvaničnici,
pa je prva štanicla EU, Ketrin Ešton, koja ne poznaje novog predsednika
Srbije, ali dobro zna ko su i šta su Razuzdane pičkice, dala
izjaviti kako njihovo neodmereno kažnjavanje ponovo stvara sumnje u demokratske
vrednosti ruskog društva i pravne države.
U
svojoj zaslepljenosti niko od njih nije ni primetio da je sam Putin, u izjavi
tim povodom, bio vrlo odmeren i tolerantan prema nestašlucima devojaka koje su
pronašle najkraći put do slave. Da
je rekao da on misli da ne treba biti suviše
strog prema njima, ali da je konačna
reč ipak na sudovima.
Šta
će svetski klan štanicli reći sutra kad Putin pomiluje pankerke i zahvaljujući njihovoj histeriji pokupi svu slavu, demonstrirajući usput i apsolutnu nezavisnost ruskih sudova, koji su
eto, držeći
se zakona kao pijan plota, bili strožiji
od njega koji bi mogao biti i lično
uvređen. Ali nije, čime dokazuje kako je on demokratski izabran
predsednik, koji zato ima pravo na pomilovanja, a ne na sujetu i
osvetoljubivost.
Hoće li razularene belosvetske demokrate, tada slaviti
njegovu državničku
mudrost i principijelnost, njegovu ljudsku širinu,
trpeljivost i dobronamernost? Naravno da ne. Reći će da se
sad vadi, da je to u stvari njihova zasluga, da je Putin ipak morao da popusti
zbog njihovog pritiska, jer neće moći da
priznaju da su nasamareni, zbog sopstvene sklonosti jeftinim trikovima za sticanje popularnosti.
A
ja sam gotovo siguran da će ih Putin sad
pomilovati, kao što već najavljuju ruski Patrijarh, pa i Medvedev, što ni oni
valjda ne bi smeli bez njegovog blagoslova. Ubeđen sam da je sve to dobro režirana predstava, da je
Putin odlučio da demokratski zapad tuče njihovim oružjem,
u njihovoj igri, na njihovom terenu i po njihovim pravilima. Kao onomad sa
Abhazijom i Južnom Osetijom.
Jel'
može Kosovo da se otcepi? Može! E pa onda mogu i ove dve Gruzijske pokrajine. Može svako i vi ne smete ni da pisnete. Praktično im je pokazao posledice njihove samovolje u zavođenju demokratije silom. Pokazao je da i on ima i ume
da koristi silu u ime demokratije. E sad će
im na primeru Razularenih pičića, pokazati da ume
da bude i veći demokrata od njih i pustiti raskalašne muzičarke
da im pokupe ogromnu lovu na velikoj svetskoj turneji koja će posle uslediti.
Jedina moja dilema je, da li će ruske pankerke, kad stignu u London, zatražiti da
otpevaju nešto i pod prozorom Džulijana Asanža, zatočenog u ambasadi Ekvadora, i da li će im to biti dozvoljeno. Verovatno ne, zbog njihove lične bezbednosti, jer ovaj je opasan seksualni manijak.
A možda bi i one njega silovale u skladu sa imenom
svoje grupe. U svakom slučaju ne dolazi u
obzir da se te dve pojave povezuju na bilo koji način. Mogao bi neko da se doseti da je i Asanž u
zatvoru, a da niko zbog toga nije digao svoj glas. Moglo bi da dođe do neprijatnih situacija i asocijacija.
Mogao
bi neko da se zapita, šta bi se dogodilo
da je Asanž, umesto američke, objavio ruske ili kineske poverljive depeše. Lično sam
uverenja da bi urgentno dobio Nobelovu nagradu. Verovatno i Pulicerovu. I
pride, dobio bi Raskalašne pičkice, čim ih oslobodilačke
snage novog svetskog poretka izbave iz nedemokratske apsane, da ih on drži u kućnom,
civilizovanom, pritvoru koliko hoće.
A gde smo mi u svemu tome? U Srbiji,
niko se nije preterano uzbudio ni zbog Pičića, ni zbog Asanža.
Ko ih šiša,
imamo mi svojih, mnogo većih problema. Svi
smo u govnima do guše i samo stisnutih
zuba sikćemo: Ne talasaj. Mi čekamo svoja hapšenja
i sve oči su uprte u Vučića, koji
je to obećao. Molimo boga da nas sve pohapsi, bar ćemo imati stan, hranu i grejanje ove zime. A dobićemo i satisfakciju, jer će tek tako robije dopasti i svi oni koji su to zaslužili.
Svi kukaju na reketiranje i pljačku, a niko da pomogne da se sa time prekine i da one
koji su to radili stigne zaslužena kazna. Iz istih razloga zbog kojih se niko
ne buni protiv hapšenja pankerki u Rusiji ili Asanža u Evropi, jer baš neko od
njih će morati da nas spašava od propasti. Zašto da
im se zameramo. Tako rezonujemo i kad su domaće racije u pitanju. Zašto baš ja da budem taj, zašto
da se zameram toj mafiji koja ima dugačke
prste. A može sutra i da se vrati na vlast. Šta će to
meni?
Ima mnogo onih koji su pozvaniji i koji to
bolje znaju. I onih koji su plaćeni za
to. Zašto ja da se uzrujavam zbog uzurpacije medija, naprimer, kad se ni džambo
štanicla u obliku Sonje Liht ne štreca zbog toga što je novina ukradena za
vreme njene straže. Ni novinari koji tamo rade se ne bune. Prodali ih ko stoku
na svinjskoj pijaci, a oni kao nisu znali, ni osetili. Ni oni u Politici,
ni u Novostima, ni u Dnevniku. Oni su samo radili svoj posao,
nesebično brinuli o našim, opštim,
slobodama, a ne o svojoj. Kao i Dinkić
i ostali bivši ministri, koji se sad k'o novi, zgražavaju
nad državnim dugom koji je njihova bivša vlada napravila, a da oni o tome nisu
imali pojma. Sad znaju i zašto su je napustili.
Tako sad govori i Boris Tadić o svojoj Pussy riot bandi. Njemu je tek
sad, u sred leta, pao lanjski sneg da sve zverke pokažu svoje tragove. Ni on,
naravno, nije imao pojma kakve su to lopine i lažovi.
Sad
ponovo pominje Bodrum, sa kojim je prvi put i pobedio na izborima, obećavajući da će sve učesnike
u toj aferi primerno kazniti. Umesto kazne, on je Pajtića, kao glavnog organizatora krađe glasova u Skupštini
Srbije, postavio za svog podpredsednika i poslao u Vojvodinu, da tamo primeni
ta iskustva i pokupi glasove, što je ovaj godinama na isti način i činio,
na opšte zadovoljstvo.
Ali
sad će mu baš
Pajtić i ti njegovi glasovi doći glave u sudaru sa preduzimljivim Đilasom, kojeg je takođe sam unapredio u svog zamenika i gradonačelnika Beograda, ni ne sanjajući da je on jedan običan tajkun. Sad zna, ali neće ni jednog od njih da prijavi Vučiću, jer
mogao bi da odgovara i za saučesništvo.
Tako je srpski Eliot Nes ostao sam, već na samom početku
svoje akcije Uhapsimo Srbiju. Pomoć je pokušao
da pruži samo pogrešni
pomoćnik, pogrešnog
ministra, sa svojim spiskom. Bolje bi mu bilo da se sam dobrovoljno prijavio da
hapšenje počne
od njega. Možda bi i Vučiću bilo pamtnije da stvar preimenuje u akciju Uradi
sam, i počne besplatno da
deli lisice jer još neki se već
samovoljno prijavljuju. Neimar Mrkonjić,
naprimer, ponosan na svoju vezu sa Anom Bakutom, osokolio se toliko da je sebi
dao za pravo izjaviti kako hapšenja neće doneti boljitak građanima već
samo rad i proizvodnja. Ma nemoj.
Poznat
po tome da je, po sopstvenom priznanju, lično,
sa svojih deset lepljivih prstiju, izgradio stotine kilometara autoputa i most
koji nema cene, on bi mogao biti najbolji primer za udarnika decenije, da nije
Velje Ilića, koji takođe
pretenduje i na te iste kilometre i na kraduckanje i na dotičnu Bakutu. Kad je reč o pregalaštvu
u žrtvovanju za interese države i naroda Velja nema konkurenciju, što je
najbolje dokazao kada je svojevremeno izrazio spremnost da ako treba nagna
i vremešnu Medlin Olbrajt.
Međutim, ovih dana je preko TV aparata izjavio da je
odbio ponudu nekih agencija za izborni marketing da mu ista Ana Bakuta bude švalerka u kampanji. Ne treba mu to, kaže, uzdajući
se u svoju reputaciju muškarčine, a i nije navikao da plaća. Tek, nezgrapan kakav je, otkrio je da je to isto
kasnije ponuđeno i Mrki i da je ovaj to prihvatio.
Daklem, Mrkonjić
obmanjuje javnost i lažno se predstavlja.
Opet. Šta mu to treba? Valjda želi da se, uprkos poodmaklim godinama, predstavi
kao još uvek radno sposoban, a i da malo zamuti vodu, pa da javnosti željnoj
skandala ponudi da malo zaviri u njegov krevet, umesto u račune njegovog ministarstva. Zato je on protiv hapšenja,
jer braneći Cvetkovića
i Dulića, brani i sebe. A Elitotu Nesu, baš kao i
Bakuti, potura ćorke.