Postdemokratija

 

Može li političar da bude čovek?

 

Ne može. Ne da mu demokratija. Svaka šuša danas može da mu zaviruje i u čašu i u krevet, a onda to odma razglasi. I onda svi krenemo da smatramo, da li on kao takav, može da radi ono što svi radimo. Ovamo, svi tražimo da političari budu ljudi, isti kao mi, da ni po čemu ne budu izuzetak, a onda kad rade isto što i većina običnog sveta, onda se čudimo i zgražavamo, konstatuje Tabloidov kolumnista Miodrag Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve Vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu.

 

 Piše: Mile Isakov

 

       Zar on, koji bi trebalo da bude... Šta bi trebalo da bude? Bezgrešan? Primer? Uzor? Znači ipak izuzetak! Navodno, političar ne sme da ima privilegije, mada svi znamo da se on nikad ne gura u autobusu, nikad ne čeka u redu. Naprotiv, kad se slučajno i pojavi u kakvom dućanu ili pred nekim šalterom, svi ga sa zadovoljstvom i ljubaznim osmehom propuštaju preko reda. Mesar ili prodavačica, kad ga prepoznaju, najčešće ga odmah glasno prozivaju da sa začelja kaže šta mu treba, ili se toliko uzvrpolje gledajući svaki čas prema njemu, da mu oni koji su na redu sami ponude svoje mesto, što iz strahopoštovanja, što iz straha da im sa mesom ne samelju i sopstvene prste. Ako im se pritom ljubazno obrati sa par kurtoaznih reči, posle će se hvaliti kako su sa njime razgovarali, kako da su sreli božanstvo, a ako im ne bude posvetio pažnju pričaće kako su upoznali đavola lično. Kad ga slučajno sretnu u kafani, svi bi sa njime da popiju, a onda se čude ako se napije. A još više se čude kad pijan napravi neko sranje, kao što svi pijani ljudi umeju ponekad da urade.  Pijani političar ne sme da bude pijan.

       Nema tu ni morala, ni solidarnosti. O zakonima da i ne govorimo. Ne onih zapisanih u partijskim programima i državnim propisima, pravljenim po evropskim a ne ljudskim standardima, nego onih čovečanskih. Kad, političar kojim slučajem uradi i nešto ljudski, svi su zblanuti i svi počnu to da komentarišu po novinama i na televiziji. I ti su najgori, ti što to prežvakavaju prema svojim potrebama, jer najčešće biva da tim povodom najoštrije osuđuju pojave koje im inače ne smetaju, ili obrnuto, brane ono što obično žigošu kao nedopustivo. Tako ovih dana Čanka, naprimer, za siledžijstvo najviše napadaju medijske siledžije i drveni advokati nasilnika i zločinaca, a brane ga najveći borci protiv nasilja. Nije čovečanski ni kad to rade neljudi, koji ni ne piju, ni ne jebu, ni ne psuju, ni ne tuku se. Kome treba njihovo mišljenje o tome. Kao onaj poslanik što je u tri ujutru, našao za shodno da Dačiću broji viskije. Koja budala sedi do tri izjutra, ako ne pije? I gde, ako ne u balkanskoj krčmi? Nije fer da oni tako bezgrešni dele lekcije nama grešnicima, a još manje je korektno da nam javno lekcije drže oni koji to isto rade tajno.

       U revolucionarno vreme vladavine demobilisanih boraca za slobodu i ljudska prava, koja su se onda zvala bratstvo i jedinstvo, postojalo je nepisano pravilo da ko ne može da pije i da se švalera, nije ni za politiku, što je i logično, jer kako trezan da juriša u svetlu budućnost o kojoj ništa ne zna, i kako će da prevesla ceo narod ako ne može da prevari ni svoju ženu. Prvi je Tito voleo i žene i viski i cigare, ne znam da li je probao marihuanu, ali siguran sam da je i u tome bio ispred Klintona. To su svi znali i niko od toga nije pravio problem. Naprotiv, bio je to dokaz da je jedan od nas, običnih smrtnika. Čovek od krvi i mesa. Ako je nešto i zabrljao, to sigurno nije bilo zbog tih ljudskih poroka.

 Uostalom, ni danas kad se i on i njegovo vreme otvoreno preispituju i bespoštedno devalviraju, niko ne kaže da je bio ovakav ili onakav zbog viskija ili švaleracije. Kao što za Jeljcina, recimo, važi da je bio pijandura i da su Ameri sa njime zbog toga radili šta su hteli. A velika je razlika između pijandure i pijanca, još veća između alkosa i čoveka koji voli i ume da popije. Tako ni za Čerčila, viski niko ne pominje kao protivargument, mada ga je tukao onoliko, kad god izvadi tompus iz usta. Nije Milošević pravio gluposti zbog momačkog konzumiranja Čivasa, nego zato što je dozvolio da mu se trezna žena popne na glavu. A da je probao i neku drugu, ne bi mu ona bila toliko važna.

       Rusi imaju poslovicu koja kaže „ ne kvari ljude novac, nego količina", koja posebno dobija na značaju kod naših modernih političara. Zato je Velja staromodan, jer se on bavi kraduckanjem. Tako je i sa alkoholom, nije problem piće, nego količina. Koliko čovek može da nosi, a da ostane čovek.

       Dakle, nije Čanak kriv što je pod dejstvom napitaka naseo na provokacije pijane budale, nego zato što ga nije odmah mlatnuo, a ne posle kad je dozvao pojačanje. U tom slučaju može i štapom, da ne ustaje i ne pravi scene. To bi rešilo sve probleme, ako su samo to problemi. Najpre, ovaj bi se smirio ili bi ga drugi zadržali, ako bi slučajno i posle toga imao petlju da nasrne na invalida, što je u kafani redak slučaj.

Mada, ni Čanku ništa ne bi falilo da nabaci koji muški ožiljak, kad ih već nije zaradio u silnim bitkama i pretnjama koje je doživeo. A možda bi onda taj njemu pripremio sačekušu i eto opravdanja da se u birtiji ostane do jutra, što je cilj svakog ozbiljnog gosta i muškarca. A, ako mu se baš žuri, tada bi pozivanje konjice bila sasvim druga stvar. Sasvim razumljiva i takoreći opravdana, jer čovek ima ozbiljne obaveze sutradan. Mora i u Skupštini da odsedi ceo dan i noć. Tako bi, najpre Čanak, na viteški način spasao čast, i svoju i svih dama koje je štitio i koje nije, a i onaj naduvani nesretnik bi manje zasr'o i prošao sa manje modrica, pa bi mu se ujutro, uz pobratimski viski sa ledom za na otok, zahvaljivao umesto da ga tužaka. Sve bi bilo završeno u okviru kafanskog fer pleja i verovatno tu i ostalo. A i ako bi se pročulo, Nenadu Čanku kao čoveku, samo bi porastao ugled. Bar ne bi morao toliko da laže i tako se ofira, da je ipak samo političar.

       Nekako u isto vreme, Ivicu Dačića su na celovečernjem Skupštinskom zasedanju prozvali zbog viskija i Red bula, oni koji konzumiraju samo ovo drugo, pa im smeta što on troši i njihovo piće, kad već ima svoje. I misle da su bolji od njega, mada je i Red bul doping, kao i viski u određenim količinama. Za razliku od bircuza, u Skupštini ne postoji fer plej, pa je zato moguće da jedan ovisnik optuži drugog za drogiranje.

U kafani je moguće samo da jedna pijandura proglasi drugu pijanijom, ali mu dostojanstvo neće dozvoliti da prizna da je ovaj veća pijanica. Kibiceri, koji piju kabezu tamo nemaju pravo glasa. Plebiscitarno. U Skupštini, pak, kao i u politici uopšte, svaki nepušač ima pravo da proganja pušače, svaki ovisnik Coca cole, Red bula i vijagre, ima pravo da proglašava neuračunljivim sve ljubitelje vina i seksa, a svaki peder da proziva jebače za nemoral.  Zato oni koji vole da žive ne idu u politiku i obrnuto, a oni što vole vlast ne idu u život. A onda tako i vladaju.

       Sad, posle smene vlasti, moderno je satanizovati bivše ministre zbog pljačke državne imovine. Dok su to radili, a mogli su samo dok su bili vlast, nikom nije posebno smetalo. Od onih koji su o tome tada govorili, svi su bežali kao od gubavaca, držeći ih za budale ili provokatore. Sad kad su ovi pali, svi bi da ih šutiraju, da se dokažu, ali i da im se osvete za sve svoje strahove, da leče sopstvene komplekse, peru ruke i sa diskauntom otkupljuju svoje prodane duše. Na tapetu su, najčešće, Dulić, Šutanovac, Dušan Petrović i Cvetković, a niko više ne pominje Dinkića, o čijoj hajdučiji su sklepani bezbrojni junački deseterci u onoj pauzi koju je imao, kada se činilo da se nikad više neće vratiti.

 Razumem što je Vučić privremeno odustao jer mu je ovaj potreban dok se ne učvrsti na vlasti, ali što ućutaše svi oni koji ga opevaše kao neopevanu lopužu. Ako ćemo pošteno, on je imao i najviše prilika jer je najduže čuvao kupus. Ali, nije sad to tema, za ovu raspravu o političarima kao ljudima zanimljiviji je slučaj Milana Markovića, ili još preciznije Agencije za borbu protiv korupcije i one gospođe na njenom čelu, Marković li se i ona zvaše. O njoj je zapravo reč, a ne o ministru Markoviću kojeg je prozvala za jahtu. Kaže da nije prijavio jahtu, koju je njegova supruga dobila na poklon od njenih roditelja.

Od svih sa spiska i mimo njega, za koje treba da se pita samo koliko, ona nađe da podnese prijavu baš protiv ovog što je zakasnio da prijavi imovinu koja nije i nikad neće biti njegova. Koliko se ja razumem u medicinu, ta je brodica bila ženina i dok je bila u vlasništvu njenog oca, kao što i dalje pripada njenim roditeljima od kako je formalno u njenom vlasništvu. Šta se tu promenilo osim papirologije?

I roditelji političarskih žena su, za čudo, svake godine sve stariji, pa su ovi na vreme odlučili da prenesu jahtu na svoju ćerku, da se ne bi posle jebavala sa državom njenog muža oko nasledstva i nepotrebno plaćala porez koji su oni već platili, ako su platili. Jer na poklon roditelja se ne plaća porez, a kad umru ne mogu da poklanjaju. Prema tome, jedino pravo pitanje je, jel' ta jahta ukradena, oteta ili možda kupljena državnim parama?

 Jel' mu zet možda namestio neki posao, od kojeg to kupio, ili je tast to pošteno zaradio i platio sve takse i poreze, i pre nego što mu se ćerka udala za slepca, odnosno pre nego što je taj nesposobnjaković postao ministar? Ili je možda greh što se ministar, još kao čovek, bogato udao, pa ne mora da krade kao ostali, što nije kolegijalno. Ili je ceo slučaj isfabrikovan da bi se skrenula pažnja sa direktorice Agencije za borbu protiv korupcije, koja je u znak zahvalnosti što se ne meša u svoj posao trebalo od države da dobije stan. U svakom slučaju to je još jedan dokaz da političar ne može da bude čovek, čak i ako je žena.