Evropa

 

Dramatično stanje u posrnuloj zajednici naroda i država Starog kontinenta

 

Ima li Evropska unija evropsku budućnost?

 

Ono što je počelo kao zanemarljiva dužnička kriza u Grčkoj krajem 2009. godine, pretvorilo se u ogroman problem koji ne samo da ljulja evro već i samo preživljavanje Evropske Unije. Ova finansijska kriza uzrokovala je politička razmimoilaženja, porast uticaja ekstremnih političkih partija, sporo donošenje odgovarajućih mera, netrpeljivost građana bogatijeg Severa prema siromašnijem Jugu, dotle da Grci nazivaju Nemce nacistima, a Nemci Grke lenjivcima. Ova situacija je najverovatnije najveća kriza u Evropi još od 1945. godine, piše Milan Balinda, urednik Tabloida i dugogodišnji novinar američkog Majami Heralda

 

Milan Balinda

 

 

Pre samo pet godina, niko nije mogao ni da nasluti da će otvoreno nacistička partija u Grčkoj, Zlatna zora, dobiti sedam odsto glasova na parlamentarnim izborima, ali ni da će desno-levi ekstremisti u Francuskoj prošlog proleća dobiti skoro 40 odsto glasova.

Evropa je bila puna novca i banke su davale zajmove uz kamatu od jedan odsto. Evropa je, sa svojih 500 miliona stanovnika i bruto proizvodom od 16 triliona godišnje, bila obećana zemlja. Potom je stigla ozbiljna dužnička kriza. A šta je to dužnička kriza? Vrlo jednostavno: nemati dovoljno novca da bi se platili dugovi koji su se gomilali tokom poslednjih nekoliko decenija.

Pet zemalja Evropske Unije, u manjoj ili većoj meri, nisu uspele da ostvare dovoljni ekonomski rast koji bi im omogućio da nesmetano opsluže svoje dugove. To su Grčka, Portugal, Irska, Italija i Španija. Grčki dug je postao toliko velik da je premašio vrednost celokupne grčke ekonomije i problem nije više mogao da se prikriva. Zemlje evro zone, njih je 17, pokušale se u više navrata dodatnim novcem pomognu Grčkoj ali te sume nisu bile dovoljne. Nemačka zahteva da Grčka „stegne kaiš" tako što će povećati poreze i smanjiti izdatke, ali takav prilaz rešavanju problema je za manje zemlje dosta problematičan. Smanjenje potrošnje vlade dovodi do smanjenja privrednog rasta, što znači i manjih prihoda od poreza. Broj nezaposlenih raste i zemlja je u stagnaciji. Bogatije zemlje, kao što su Nemačka i Francuska moraju, zbog svojih poreskih obveznika, da zahtevaju od zemalja u krizi da „stežu kaiš" a to dovodi do socijalnih nemira kao što može da se prati pre svega u Grčkoj, Portugaliji, Italiji i Španiji.

 

Usmeravanje bunta-demonstranti na imigrante

 

   Grčka vlada je pristala da smanji izdatke i poveća poreze, ali na to nisu pristali Grci. Nemiri i žestoki sukobi po ulicama grčkih gradova je svakodnevna slika. Grčki parlament usvojio je u nedelju, 11. novembra, smanjenje potrošnje dok je desetak hiljada Grka protestvovalo ispred zakonodavne zgrade. Ti su protesti prošli bez nasilja, za razliku onih od prethodne srede gde je bio znatan broj povređenih i kada su demonstranti napadali policiju molotovljevim koktelima. Grčki premijer Antonis Samaras je ranije upozorio da je njegovoj zemlji neophodna hitna pozajmica jer će Grčka za nekoliko dana ostati bez prebijenog evra. Ta pozajmica možda neće stići na vreme jer mora da bude odobrena u nekoliko evropskih parlamenata, među njima i u nemačkom. Nacionalna ekonomija Grčke pašće, tako se očekuje, dodatnih 4,5 odsto, a dug će dostići 189 odsto bruto nacionalnog dohotka.

   To što se događa u Grčkoj je raspad socijalno-odgovorne države u korist vrednostima kao što su fiskalna disciplina i privatna ekonomija. U tom procesu suspenduje se sloboda govora i nasilje države prema civilnom stanovništvu značajno se pojačava. Prisutan je teror na ulicama koji sprovode političke grupacije sa krajne desnice. Ti desničarski ekstremisti pre svega napadaju imigrante i njihovo vlasništvo. A suspendovanje slobode govora postalo je očigledno kada je priveden novinar Kostas Vaksevanis nakon što je u svom magazinu objavio listu Grka koji najverovatnije izbegavaju plaćanje poreza. Ta lista sadrži 2.000 imena ljudi koji imaju račun u švajcarskoj ispostavi grčke banke HSBC. Tu su listu francuski autoriteti dostavili Grčkoj još 2010. godine ali se u toj zemlji ništa nije preuzelo jer grčka vlada u ovim napetim trenucima nema stomak da ispituje svoje bogate prijatelje.

   Vaksevanis je bio pušten nakon što je hiljade građana protestvovalo preko peticija i na uličnim demonstracijama. Odmah nakon njegovog privođenja, prekinuto je emitovanje sa grčkog državnog TV kanala izveštaj dvoje novinara da su u jednoj policijskoj stanici policajci mučili i zlostavljali 15 anti-fašističkih demonstranata.

I pored oštrih protesta i dokaza koji su obelodanjeni, grčka vlast je odbila da sprovede istragu protiv policije. Krajem septembra uhapšeno je 15 demonstranata koji su pokušavali da od ekstremnih desničarskih jurišnika odbrane napadnutu grupu tanzanijskih imigranata. Ne bi se moglo reči da u Grčkoj dominira fašizam i rasizam, ali suzbijanje sloboda i slobode govora u Evropi u zemlji koja se ceni kao kolevka demokratije zabrinjava mnoge građane.

 

Mama Angela i evropska siročad

 

Generalni štrajk koji bi obuhvatio Španiju i Portugal bio je zakazan za 14. novembar (ovaj tekst pisan je dva dana pre tog događaja). Predviđeno je da nemačka kancelarka Angela Merkel stigne u posetu Portugalu, da bi im objasnila koliko moraju da „stežu kaiš", uoči generalnog štrajka te su se očekivali značajni protesti i u Lisabonu. Ministar policije rekao je da će policija snimati kamerama učesnike protesta protiv Merkelove posete, na šta će Portugalci, makar su tako najavili, odgovoriti nošenjem maski preko lica. „Stezanje kaiša" afektira i zaposlene kao i one bez posla kojih ima 16 odsto.

Krajem oktobra najavljeno je u Portugalu da će nezaposlenima biti smanjena socijalna pomoć kao i da će minimalna plata doživeti redukciju. Jedan moj prijatelj iz Lisabona, profesor istorije u srednjoj školi, rekao mi je tokom moje posete Portugalu pre tri nedelje, da razmišlja da se ranije penzioniše. Naime, zahvaljujući svom radnom stažu očekivao je da će mu plata porasti na nešto preko 2.100 evra, ali mu je rečeno da neće dobiti više od 1.800. Po najnovijim najavama o smanjenju plata Rui A. se plaši da će pasti na 1.500 evra mesečno. Za svoje mlađe kolege, koji zarađuju još manje, kaže da rešavaju problem kirije jer se po dvoje-troje smeste u jedan stan.

Još je dramatičniji slučaj izvesne grčke medicinske sestre, majke ženskog deteta školskog uzrasta, a takvih primera prepune se novine, koja je imala platu od 1.200 evra i sa kojom je jedva sastavljala kraj s krajem. Sada dobija samo 800 evra mesečno a sa tim ne može da pokrpi ni najosnovnije potrebe. U Španiji, četvrtoj po veličini evropskoj ekonomiji, nezaposlenost je dostigla cifru od 24 odsto dok se taj broj kod mladih popeo na 53 odsto. Lekari i drugo medicinsko osoblje najavljuju vremenski neograničeni štrajk zbog najavljene namere vlade da privatizuje neke bolnice. U Francuskoj je nezaposleno tri miliona radno sposobnih osoba.

U kafićima evropskih zemalja u ekonomskoj krizi može se slušati rasprave da li situacija podseća na onu iz 1930. godine, početak Velike depresije, ili na onu iz 1939, uoči nacističke agresije. Mada Grčka predstavlja samo dva odsto evropskog nacionalnog dohotka, njen status se smatra ključnim za budućnost Evropske Unije. Grčki izlazak iz evro zone, a možda i iz Unije, bio bi katastrofalan za finansijsko tržište i zbog toga što bi njen korak mogle da slede Španija i Italija, zemlje bez kojih Evropska Unija ne može da postoji.

   Rešenje evropske finansijske krize, tvrde mnogi analitičari, može da se reši u Briselu i Berlinu za samo pet minuta. Naime, problem nije toliko ekonomski koliko je politički. Bogate zemlje bi morale da podele dugove siromašnijih. Ne bi se tu radilo o solidarnosti već o odgovornosti. U jednom trenutku tokom leta 2011. godine, tvrde diplomati iz Berlina, Merkelova je shvatila da Evropa ne sme da se kruni i odlučila je da ona neće biti krivac za raspad Evrope nakon 60 godina mira. Shvatila je da je već istorijska ličnost i da ne dolazi u obzir da je se sećaju kao neuspelog političara.

 Problem su nemački građani koji niti osećaju krizu niti su raspoloženi da o njoj razmišljaju. Uvereni su da će ih njihova „mama Angela" zaštititi. U ovom trenutku odigrava se igra mačke i miša, između banaka i drugih finansijskih institucija i prezaduženih zemalja u kojoj svaka strana pokušava da izvuče maksimalnu korist za sebe lično. U toj igri Nemci bi želeli da izvuku maksimum ali postoji opasnost da se preračunaju. Sa svoje strane predsednik Evropske centralne banke, Mario Dragi, obećao je da će učiniti „sve što je potrebno" da bi spasao evro.

 

Kako opstati

 

   Krajem prošle nedelje u Španiji je vlada donela odluku da će naplaćivati jedan evro za svaki recept koje napiše lekar. Na taj način u državnu kasu ušlo bi 83 miliona evra godišnje. Španci su odmah vrisnuli da takva odluka apsurdna i da „kravu ne možete više da cedite". Na takvu vrstu krpljenja budžeta nisu spremni ni Španci a ni ostali građani Evrope i kako izbori nisu uvek poboljšanje, bićemo svedoci mnogim protestnim mitinzima ozlojeđenih građana. Mada Španija još nema veliki dug, mora zamašno da pozajmljuje da bi izašla na kraj sa nezaposlenošću i sprečila kolaps vrednosti nekretnina. S druge strane, u Španiji postoje 17 regionalnih vlada i skoro svaka od njih ima dugove. Valencija, na primer, gde je izgrađen jedan aerodrom na koji još nije sleteo ni jedan jedini avion, traži novčanu pomoć od vlade u Madridu. Pomoć je tražila i najbogatiji region Katalonija, isto kao i Mursija i Andalusija.

Regioni kolektivno trebaju da ove godine refinansiraju dug od 36 biliona evra. Ova novčana kriza reflektuje se i na političke tenzije. Katalonija je zakazala izbore za regionalnu vladu za 25. novembar.

Ovi se izbori cene i kao referendum za nezavisnost Katalonije, zavisi od toga ko će pobediti, a jedan takav ishod iskomplikovao bi ekonomski oporavak Španije. Nisu sve regije u dugovima; severna regija Asturias i regija Madrid relativno su slobodni od dugova, a i nekoliko preostalih regija dosta se dobro drže što se finansija tiče. Bez sumnje, nezaposlenost je u Španiji najviša u čitavoj Evropi.

Grčka bi, s druge strane, mogla da izađe iz evro-zone i sa malo vrednom drahmom otplati svoje skupe dugove. Međutim, Grča je „zemlja koja ne proizvodi ništa" i kako ne bi imala pristupa stranim kreditima, Grčka bi se ekonomija ugušila.

Devalvacija drahme bi najviše odgovara turizmu zemlje koja bi postala jeftinija od Turske, Hrvatske i Italije, na primer, ali smo već sada svedoci ksenofobije zbog koje nemački, a i drugi, turisti otkazuju letovanje u Grčkoj. Ekonomisti i dobitnici Nobelove nagrade, Krugman i Stiglic, da bi „stezanje kaiša" gurnulo Grčki, kao i Portugal, u još dublju recesiju i bilo bi još teže da se balansira budžet. Najbolje rešenje, kažu neki analitičari, bilo bi da se formira fiskalna unija i da se od politike „stezanja kaiša" pređe na veći privredni rast. Tako bi se spasla ne samo Grčka, već i Portugal, Španija, Italija i Irska.

Od samog početka, uvođenje evra bilo je kockanje. Kada su se odlučili 1992. godina da će biti uvedena zajednička valuta smatralo se da će evropske zemlje s Juga kontinenta instalirati „nemački standard". Takođe se očekivalo da će Nemačka prihvatiti neke ideje Juga, kao što veća privatna i državna potrošnja i umerena inflacija. To se nije baš tako dogodilo i jedna valuta sa 17 vlada i 17 državnih budžeta po prirodi stvari morala je da uleti u krizu. Ova će kriza ipak biti prevaziđena, jer kako bi možda rekli Česi i Poljaci - „ovo je samo jedan manji problem, a kriza je kad ti ušetaju sovjetski tenkovi". Na kraju krajeva, a to bi trebalo shvatiti, ujedinjena Evropa nije pitanje izbora i posedovanje nečega „što je lepo imati" već, i bez obzira koliko je ponekad bolno, Evropska Unija ne može da se vrati korak nazad. Povratak na staro stvorilo bi sličnu klimu koja je postojala i u vreme pred dva svetska rata.

 

 

ANTRFILE:

 

Lisabon u crnini

 

Demonstranti protiv „stezanja kaiša" uvili su u ponedeljak, 12. novembra, u crno sve spomenike u Lisabonu u znak protesta protiv nemačke kancelarke Angele Merkel koja ja došla u šestočasovnu posetu Portugalu, okrivljujući je da je svojom „frankeštajnskom" politikom gurnula Portugal u siromaštvo. Dobar deo Lisabonaca takođe je nosilo crninu. Ipak, za razliku od grčkog dočeka nemačke kancelarke, u Lisabonu nije bilo nereda, suzavca i transparenata na kojima su Grci poredili Merkelovu sa nacistima.

Jedan video snimak od pet minuta takođe se prikazivao na velikim ekranima širom Lisabona. Naslov tog snimka je bio „Ich bin ein Berliner" (Ja sam Berlinac) koji je aludirao na govor američkog predsednika Kenedija koji je održao u Berlinu usred hladnog rata, 1963. godine.

Video prikazuje 30 godina napora Portugalaca da izađu iz siromaštva, i to bez pomoći „maršalovog plana" na koji su mogli da računaju Nemci. Takođe se insistira da Portugalci rade više od Nemaca, da imaju kraći godišnji odmor, da kasnije odlaze u penziju i da u proseku zarađuju dvostruko manje od svojih kolega u Nemačkoj.

U tom se snimku takođe priznaju i greške Portugalaca koji su za zvaničnike kupovali skupe automobile nemačke proizvodnje, dve podmornice izgrađene u Nemačkoj, kao i fudbalski stadion na čijoj su izgradnji takođe učestvovala nekoliko nemačkih preduzeća. Jedan važan portugalski ekonomski dnevni list, Diario Ekonomiko, objavio je u ponedeljak, 12. novembra, urednički članak u kome optužuje Angelu Merkel da insistira na „stezanju kaiša" usred ekonomske recesije: „Stvorila je od Portugala ekonomskog Frankeštajna".

Poseta Angele Merkel Lisabonu odigrala se pod izuzetnim sigurnosnim merama.

 

 

ANTRFILE:

 

Kako to rade Nemci

 

   Nakon Holandije u Nemačkoj zaposleni provode na poslu najkraće vreme. Nemci i nisu baš produktivni i njihova deca provode najmanje vremena u školi u poređenju s ostatkom Evrope. Recimo, 25 odsto kraće vreme nego deca u Italiji. Bez obzira na ove činjenice, Nemačka je najveći evropski izvoznik, zemlja koja je sama zaustavila propast evra u ovom trenutku i jedina zemlja koja drži Uniju podalje od dublje recesije. Kako to rade Nemci?

   Nemačka je najviše ušićarila od uvođenja evra. Nemačka marka bila bi znatno jača od eura i uvođenjem nove evropske valute pokazalo se kao veliki podsticaj za nemački izvoz. Evro je samo deo tajne nemačkog uspeha. Drugi deo je - dugovanja. Dok je ostatak Evrope tokom 1990-tih i 2000-tih koristilo jeftine kredite, Nemci i nemačke kompanije odbijali su da se protegnu šire od gubera. Nemci se osećaju nelagodno, kažu analitičari, da pozajmljuju novac. Pitanje je kulturološko. Na nemačkom pozajmljivanje se kaže - krivica (Schulden). Postoji mišljenje u nemačkom društvu da ako neko mora da pozajmi onda nešto nije u redu s njim.

   Ovim razlozima nemačkog uspeha možda bi trebalo dodati, a neki analitičari na tome insistiraju, i činjenicu da Nemci provode najmanje vremena na poslu i u školi. To bi moglo da znači da ne gube vreme uzalud.

 

   ANTRFILE:

 

Argentina: protestuju i bogati

 

   S činjenicom da Argentina nije u Evropi ne slažu se Argentinci koji tvrde da su Evropljani. Čak i svojim španskim zavrću na italijanski naglasak. Ipak, to je više pitanje psihologije nego geografije. Po ugledu na svoje evropske „sunarodnike" Argentinci takođe protestuju po ulicama ali, kako neki tvrde, tamo se bune „bogati". Većina, kako tvrdi argentinska vlada, među demonstrantima pripadaju srednjoj ili čak i bogatoj klasi građana. Istina je da se na fotografijama mogu videti dobro obučeni i negovani ljudi, ali je na njihovim transparentima između ostalog pisalo: „Dosta nam je laži", „Dosta nam je nesigurnosti", „Sloboda, sloboda, sloboda", „Glasao sam i osećam da sam pogrešio"…

   Na protestima u glavnom gradu Argentine, Buenos Airesu, zaista mogu da se uoče pripadnici srednje klase, pa i oni bogatiji, ali vladu kritikuju i oni što se nalaze niže na ekonomskoj lestvici. Jedan analitičar tvrdi da „...danas, 50 odsto argentinskog društva nalazi se u sektoru koji može da se nazove srednja klasa, kako po svom ekonomskom tako i po svom edukativnom i kulturnom nivou. Dakle, ne radi se o manjinskoj već o većinskoj grupi u društvu". Da li je srednja klasa u Argentini većinska socijalna grupa ostaje da se utvrdi, ali oni koji imaju problema sa svojim osnovnim životnim troškovima tvrde da je vlada upravo njih zapostavila. Bogatiji protestuju zato što vlada isuviše troši na siromašnije, dok ovi drugi tvrde da se njima ne izlazi u susret.

   Inflacija u zemlji je zvanično 12 odsto, ali se misli da je mnogo viša. Mnogi Argentinci protestvuju protiv vladinih mera koje ograničavaju kupovinu američkog dolara i onima bolje-stojećim otežavaju pariranje inflaciji. Posmatrači tvrde da su mere usmerene na poboljšanju života najsiromašnijima, kao što je gotovinska pomoć nezaposlenima, najveći uspeh argentinske vlade. Procenjuje se, uprkos svim aktuelnim demonstracijama, da bi vlada, kada bi izbori bili ovih dana, predsednice Kristine Fernandez de Kirčner dobila većinu glasova.

 

POTPISI ZA FOTOGRAFIJE

Foto M. Balinda

 

lisabon-001

PECAROŠ: skupljanje kovanica iz gradskih fontana jedini su izvor prihoda za neke Lisabonce.

 

lisabon-002

AGITATOR: poziv na generalni štrajk okačen na spomeniku u centru glavnog grada Portugala.

 

lisabon-003

TRBUHOM ZA KRUHOM: dve Španjolke plešu flamenko očekujući priloge prolaznika u centru Lisabona.

 

lisabon-004

NAJUGROŽENIJI: imigranti iz bivših portugalskih kolonija najviše na udaru ekonomske krize.

 

lisabon-005

PROTEST: cipele sa prikačenim natpisom „bosonogi" upozoravaju na siromaštvo.

 

lisabon-006

KOMUNISTI: plakat Komunističke partije Portugala poziva na okončanje „katastrofe" i traži da se glasa za njih.

 

lisabon-007

STRPLJENJE: svakodnevni redovi pred jednom od kancelarija za nezaposlene i socijalnu pomoć.

 

lisabon-008

BESKUĆNICI: postelja u centru Lisabona gde može da se provede noć pod tmurnim nebom novembra.

 

lisabon-009

RASPRODAJA: mnogi čekaju na priliku rasprodaja u samoposlugama gde vreća od tri kile mladog krompira košta samo 75 evro-centi.