Natrag

Druga strana

Druga strana

 

 

Otvaranje

 

Bivši načelnik Resora državne bezbednosti Srbije Goran Petrović, dugogodišnji analitičar i kontraobaveštajac zadužen za američki sektor, prvi beograđanin koji je stao na čelo te Službe, specijalno za Tabloid, u petom nastavku, piše o dosijeima građana i potrebi za lustracijom, uzimajući za pretpostavljeni primer urednika ovog lista Milovana Brkića i na koji bi način trebalo postupati u slučaju njegovog dosijea

 

Goran Petrović

  

U prethodnih nekoliko tekstova saznali smo osnovne stvari o lustraciji, doušnicima, dosijeima i tome kako se prema njima odnose ozbiljne službe, pa je red da na kraju kažemo nešto i o tom famoznom otvaranju tih tajnih dosijea. A ono što je u toj priči najvažnije je banalna činjenica da je otvaranje dosijea, ma šta smatrali dosijeom, i ma šta podrazumevalo to otvaranje, suštinski povezano sa lustracijom, jer je  po nekima to otvaranje jedino i suštinsko sredstvo a po meni jedno od sredstva, za njeno sprovođenje.

Zato što se polazi od pogrešne pretpostavke da se u tim dosijeima nalaze sve tajne ovog sveta i obilje činjenica i dokaza koji mogu omogućiti lustracionoj komisiji da odradi svoj posao.

Primera radi, ako bi se danas urednik ovog glasila Milovan Brkić kandidovao za direktora policije, a ja mislim da je to sjajna ideja, lustraciona komisija  bi, da je imamo, morala da od raznih službi bezbednosti zatraži njegov dosije ili podatke o njemu i ostvari uvid u njih kako bi videla da li  je Milovan, recimo, kršio nečija građanska i ljudska prava. I to je to.

Dosije, odnosno dosijei, ako ih o njemu ima više službi bi se ''otvorili'' samo za potrebe komisije a za javnost tek ako bi komisija utvrdila da je Milovan kršio nečija ljudska prava i preporučila mu da povuče svoju kandidaturu, a on tu preporuku ne bi ispoštovao. Prema ovim zakonima, dakle, ako nema lustracije nema ni otvaranja dosijea, jer otvaranje nije samo sebi cilj.

Da, reći će pobornici blanko otvaranja svih dosijea svih službi, ali praksa je, barem novija i barem u Evropi kojoj i mi težimo, da se nakon demokratskih promena u jednoj državi otvaraju dosijei koje su vodile zloglasne tajne službe u vreme kad vladajući režim u toj državi nije bio demokratski. Ma ok, saglasan. Kud svi Turci tu i mali Mujo. Ako je takva praksa, neka bude. Odnosno, što se RDB-a tiče već je bila, jer je to jedina služba do sada koja je u Srbiji otvorila te vajne dosijee, što se ne može reći i za druge službe naročito vojne.

Što i pored sve medijske halabuke i galame nije izazvalo nikakvu pažnju javnosti jer je svoj dosije u DB-u pročitalo manje od 400 ljudi. Što će reći da je još davne 2001.god. vlada Republike Srbije donela uredbu kojom je i naloženo i sprovedeno otvaranje dosijea onih koji su bili pod tretmanom te službe, samo zato što su bili neistomišljenici režima, odnosno ''unutrašnji neprijatelji''. Ne dakle neprijatelji države i naroda, već neprijatelji to jest protivnici autokratskog lidera i njegovog režima.

    Shodno tome, da upotrebimo isti primer, ako je Milovan Brkić kritikovao Slobodana Miloševića i njegov režim i samo zbog toga bio predmet operativne obrade od stane službi bezbednosti, saglasan sam da i za potrebe lustracije, a i bez toga, ostvari pravo uvida u svoj dosije i da ga ako hoće obznani celokupnoj javnosti.

Ali, ako je Milovan obrađivan od strane službi bezbednosti, čak i u tom nedemokratskom režimu, zašto što je radio za rusku obaveštajnu službu, ili zato što je bio saradnik zemunskog ili Šarićevog klana ili simpatizer Al Kaide, OVK ili neke druge terorističke organizacije, onda sa punim pravom pitam: zašto bi služba koja je vodila ovakav dosije isti pokazala Milovanu? Ili bilo kome drugom. Osim na njegovu radost i radost ruske obaveštajne službe, ili radost pomenutih kriminalnih klanova, ili terorističkih grupa sa kojima je sarađivao. Naravno, sve to pod hipotetičkom pretpostavkom da je on to zbilja radio. I ne samo to, pitam i koja bi normalna i ozbiljna služba to uradila bila ona služba demokratskog ili nedemokratskog režima?

    No lustracije nije bilo i po svemu sudeći je neće ni biti a teško da će biti i tog neselektivnog otvaranja dosijea i pored toga što to traže neke strukture iz EU ili neki subjekti na unutrašnjoj političkoj sceni pa je sve ovo naklapanje dokonog kolumniste. Ali kad već ''naklapamo'', hajde da to činimo do kraja. Ionako nemamo pametnija posla.

Da razmotrimo još jedan ''argument'' onih koji se zalažu za otvaranje apsolutno svih dosijea jer su ubeđeni da se u njima nalaze informacije koje mogu biti od koristi građanima ove nesrećne i napaćene zemlje.

    Hajde da otvorimo ta tajna dosijea i jednom za svagda rešimo sva nerešena ubistva iz prethodnog perioda kliču oni. Hajde, kažem i ja, jer je otkrivanje počinilaca zločina i drugih kriminalnih aktivnosti svakako  legitiman i valjan razlog za otvaranja dosijea.

Ali, istovremeno moram i da vas pitam da li vi zbilja mislite da se u tim dosijeima nalaze odgovori na sva ta pitanja jer ja pouzdano znam i tvrdim da je odgovor- na žalost ne.

Verujte mi na reč. Jer, za mene su 15 godina kao najobičnijeg operativca bili otvoreni odnosno dostupni za čitanje svi dosijei DB-a od '45. naovamo, koji su se nalazili u arhivi. Stoga mogu da vam kažem, da ja u njima, a pročitao sam ih na stotine ili možda hiljade, nisam naišao na bilo šta tome slično. Na tragove a pogotovo ne činjenice ili dokaze o ubistvima, likvidacijama ili bilo kakvom kriminalu ili nedozvoljenim i nezakonitim aktivnostima službe.

    I na kraju da li zbilja ima onih koji misle ili žive u ubeđenju da u dosijeu Slavka Ćuruvije piše ko ga je ubio ili u dosijeu Ivana Stambolića da je ubijen i zakopan na Fruškoj gori? Da li ima onih koji misle da su Rade Marković i Legija zajedno sa ostalima noć pre zločina na Ibarskoj magistrali napravili radni dogovor i isplanirali pomenuti masakr, a onda po pravilima službe sačinili službenu belešku i uložili je u dosije Vuka Draškovića? Nadam se da nema. Uostalom, nađoše li članovi te vajne državne komisije formirane od političara, ministara, istoričara i ostalih eksperata kojima su bile dostupne sve arhive i svi podaci svih državnih organa, bilo šta suvislo o streljanju  Draže Mihailovića, ili o mestu njegovog večnog počivališta. Ne naravno.

    A ako nema u papirima možda ima u glavama? Nekih operativaca ili pripadnika službe naravno. Možda ali čak i oni koji su se u službi neposredno bavili licima koja su ubijena, barem iz mog iskustva, često nemaju nikakva dodatna saznanja o onome što se desilo predmetima njihovih obrada mimo onoga što biva poznato i policiji nakon uviđaja i najširoj javnosti.

Verovali ili ne, pre mnogo godina razgovarao sam sa kolegom koji je nekoliko meseci pre ubistva jednog funkcionera tada vladajuće partije, koje je do dan danas ostalo nerasvetljeno, bio zadužen za njegovo prisluškivanje i najdirektnije ga, zato što smo bili ne samo kolege već i prijatelji, pitao, zna li ko je ubio pomenutog i zašto? I znate šta mi je odgovorio? Prosto - nemam pojma! Ne zato što je bio nepoverljiv prema meni ili što je hteo da mi to zataji, već zato što stvarno nije imao pojma jer slušajući svakodnevno mesecima pokojnika nije čuo ništa interesantno ništa što bi bio bilo kakav trag ili nagoveštaj onoga što se desilo. Nije bilo nikakvih privatnih ili poslovnih problema, nikakvih svađa, sukoba ili ne daj bože pretnji od bilo koga. Baš ničega. I shodno tome o njegovom ubistvu u njegovom dosijeu baš kao ni u glavi operativca koji ga je slušao nema ničega!!

    A vi, ako hoćete ili ako morate, otvarajte šta vam drago. Samo onda nemojte da me pitate zašto mi nismo MI6.

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane