Pljačka

 

Smišljeno odugovlačenje stečajnih postupaka za potrebe režimskih profitera

 

Živa pljačka na mrtvim firmama

 

Strašni sud od koga se plaši svaki privrednik, stečajni postupak, trebao bi da služi kao zaštita interesa poverilaca, ali i u svrhu zaštite imovine samog stečajnog dužnika, koga je loša poslovna politika prethodnog rukovodstva dovela do ivice bankrota. U današnjoj Srbiji, međutim, stečaj se najčešće koristi kako bi se namirili finansijski interesi moćnika bliskih vlastima, kao i osoba koje direktno učestvuju u stečaju: stečajnih sudija i upravnika. To potvrđuju i brojni nezavršeni stečajni postupci kao u slučajevima "Intermosta", "Navipa", "Nibens grupe", "Velefarma" i mnogih drugih preduzeća u kojima ova beskrajna priča traje.

 

Milica Grabež

 

   Beogradsko preduzeće Inter Most godinama je preko naduvanih faktura izvlačilo pare iz državnog budžeta i prebacivalo ih direktno na privatne račune vodećih srpskih vlastodržaca. Inter Most je u svemu tome bio samo posrednik, dok neko na vlasti nije odlučio da ovo preduzeće pusti niz vodu, prebacujući sredstva direktno krajnjem potrošaču i pokrivajući sebe nepostojećim i nezakonitim cesijama.

   Stečaj u ovoj firmi je pokrenut 2009. godine, a Luka Andrić, tadašnji savetnik Mlađana Dinkića lično određuje sastav Odbora poverilaca, koji Privredni sud samo potvrđuje. Stečajni sudija Jovan Kordić za stečajnog upravnika postavlja neiskusnog Ivana Stankovića, pod uslovom da ovaj pokorno sluša instrukcije koje će mu davati Lukić.

   Od strane stečajnog upravnika angažovani eksperti brzo otkrivaju da je Inter Most sve vreme poslovanja služio kao gigantska mašina za pranje para koje su izvlačene iz državnog budžeta. Tako su od JP Putevi Srbije naplaćivani i objekti čija izgradnja uopšte nije ni počela, a koji ni do dana današnjeg nisu izgrađeni iako su kompletno plaćeni, kao na primer most u mestu Merošinci.

   Kada je jedan od saradnika stečajnog upravnika ministru Milutinu Mrkonjiću skrenuo pažnju na lopovluke u Inter Mostu, dobio je odgovor da se drži podalje od cele priče, jer "se tu upetljala mafija".

Stečaj Inter Mosta traje i danas, a kraj se uopšte ne nazire. Stečajni upravnik Stanković je shvatio da od ovog slučaja može lepo da se živi, jer preduzeće ima više nego dovoljno para da mu redovno plaća platu.

   Problem napravljen Zakonom o stečaju je upravo to da stečajni upravnici ne primaju nikakvu platu od države, kao što je to slučaj sa stečajnim sudijama, već se namiruju isključivo od prihoda preduzeća u stečaju koje vode. Tako onaj upravnik koji nema ni jedan slučaj ili vodi preduzeće bez imovine i prihoda ništa ni ne zarađuje, ali državi mora uredno da plaća sve doprinose, budući da je prijavljen kao preduzetnik.

   Zbog toga se oni nepošteni stečajni upravnici rukama i nogama bore da što je moguće duže razvlače stečajni postupak u kome vode preduzeće sa prihodima.

   Osim plate koju dobija kao stečajni upravnik, Stanković je u Inter Mostu pronašao i druge izvore prihoda. Prilikom popisa imovine ovog preduzeća na gradilištu u Novom Bečeju pronađeno je 52.000 kilograma čeličnih cevi!

 Po nalogu stečajnog upravnika radnik Igor Maksimović piše otpremnice za transport navedenih cevi do Smedereva, ali u knjigovodstvu Inter Mosta ne postoji kopija fakture koja je morala da bude izdata kupcu. U vreme prodaje cena kilograma otpadnog čelika (mada su pomenute cevi bile u upotrebnom stanju) iznosila je 24 dinara i nije poznato gde je novac završio: na nekom tajnom računu ili u džepu stečajnog upravnika.

 

Sve na štetu Inter mosta

 

   Koliki je kriminal bio u Inter Mostu dovoljno ilustruje podatak da je tužilaštvo moralo da zagubi čak dve krivične prijave koje su mu podnete. U prvoj se optužuju Radiša Milošević, raniji generalni direktor Inter Mosta, Miroslav Dunjić, finansijski direktor, Verica Ilić, šef finansijske službe, kao i ovlašćena lica iz preduzeća Jezero d.o.o., JP Putevi Srbije i Prvog faktora faktoring d.o.o. za vršenje krivičnih dela na štetu Inter Mosta, a u nameri pribavljanja imovinske koristi.

Pomenuta krivična prijava je dopunjena i proširena 15. novembra 2009. godine i odnosi se i na Blagoja Mićkovića, direktora i vlasnika firme Alp Inženjering, Slavoljuba Tubića, direktora projekta i pomoćnika generalnog direktora JP Putevi Srbije, kao i Marka Vučkovića iz firme Scott Wilson, nadzora investitora JP Putevi Srbije.

   Prvo osnovno javno tužilaštvo u Beogradu u međuvremenu obustavlja postupak po prijavi Odeljenja za suzbijanje privrednog kriminala PU Beograd, zavedene pod brojem Ko.br. 1564/10, iako su inspektori za suzbijanje privrednog kriminala izneli obilje dokaza. Sada je na potezu Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal kome je prijava podneta zaobilaznim putem, mimo stečajnog upravnika.

   Posao stečajnog upravnika Stankovića je, očigledno, da prikrije tragove ranijih mahinacija i da pomoću Inter Mosta zaradi još neko milionče za tajkune u milosti vlasti, ali i za sebe.

Zato on mehanizaciju i opremu preduzeća u stečaju iznajmljuje jednom od preduzeća u okviru Nibens Grupe, kao i Inter Koopu iz Šapca. Formalni vlasnik šabačkog preduzeća je bivši švercer automobila, Rade Nikolić-Bosanac, ali se iza firme kriju finansijski interesi donedavnog ministra poljoprivrede Dušana Petrovića i vrha Demokratske stranke. Koliko je poznato, Inter Most nije ni dinara dobio za mašine i sredstva koje je iznajmio!

 

Huseinov stečajni postupak

 

   Da bi se zaštitili stvarno odgovorni i prikrile njihove mahinacije Carinarnica Beograd 25. avgusta 2011. godine donosi skandalozno rešenje kojim kažnjava Inter Most u stečaju i bivšeg direktora Radišu Miloševića što nisu u propisanom roku do 20. aprila 2010. godine vratili privremeno uvezenu niskonoseću kamionsku prikolicu, koju je koristio Inter Koop.

U vreme isticanja roka za reizvoz odgovorno lice u Inter Mostu bio je stečajni upravnik Ivan Stanković, ali njega niko ne sme da poziva na odgovornost dokle god radi za vlastodšce.

   Skandalozan je i stečaj u tradicijom bogatom zemunskom preduzeću Navip a.d. pokrenut 15. maja 2012. godine uz konstataciju da nema uslova za bankrot, koji vodi sudija Ljiljana Mujadić. Na prvom ročištu 25. jula 2012. godine formiran je odbor poverilaca i doneta odluka o nastavku proizvodnje. Danas je Navip na pragu bankrota.

   Neshvatljivo je da je sud kao poverioca Navipa prihvatio i Marinković Commerc iz Banja Luke, samozvanog prethodnog vlasnika Navipa, čiji su ljudi sedeli na ključnim pozicijama Navipa uoči njegovog odlaska u stečaj. Najveći krivci za propast ovog preduzeća su direktor Milenko Damjanović i član UO B. Trbojević, poverljivi ljudi Marinković Commerca.

 Tako sada lopov tuži pokradenog i traži odštetu u skladu sa onom čuvenom filmskom rečenicom "Brat Đura će da ti oprosti što te je tukao."

   Najznačajniji poverilac je Republika Srbija i to kako preko fondova kojima se duguju doprinosi, tako isto i preko Agencije za osiguranje depozita koji je osnivač Nove Agrobanke, a koja je sa svoje strane od propale Agrobanke preuzela potraživanja prema Navipu.

Nova Agrobanka 5. oktobra prihvata da učestvuje u izradi i predaji plana reorganizacije, ali 12. oktobra odbija da preda pomenuti plan, koji je prethodno proglasila prihvatljivim, pozivajući se na ranije kriminalne radnje u Navipu?!

   Prvi stečajni upravnik u ovom slučaju bio je Husein Banjalučki, oženjen stečajnim sudijom Privrednog suda u Beogradu Ružicom Banjalučki. U jednom od mnogobrojnih stečajeva u pomenutom sudu stečajni sudija je Banjalučki, a stečajni upravnik Vasilije Vasiljev, koji 13. novembra nasleđuje Huseina Banjalučkog na mestu stečajnog upravnika u Navipu. Ova uvezanost nije bez značaja za slučaj Navipa.

 

Uoči razliku

 

   Odmah po svom dolasku Vasiljev izdaje nalog zaposlenima da prekinu proizvodnju, nabavku repromaterijala, isporuku robe kupcima, kao i da zatvore dve maloprodaje pića, te ih je istovremeno obavestio da će u hitnom postupku svi dobiti otkaze. Ovo je stečajni upravnik učinio uprkos zaključku Odbora poverilaca da se proizvodnja nastavi i činjenici da se u tom trenutku na zalihama nalazila roba u vrednosti od 40 miliona dinara, koja je mogla zbog sezonske potražnje da se proda sa zaradom od 40 odsto.

   Informaciju da se planira potpuno obustavljanje proizvodnje u Navipu i gašenje ovog preduzeća sa tradicijom dužom od 160 godina potvrdio je i sam stečajni upravnik, tvrdeći da je na potezu država, kao najvažniji poverilac. Plen, koji bi za stečaj Navipa zainteresovanima kao zrela jabuka pao u krilo sastoji se, između ostalog, i od tri hektara građevinskog zemljišta u Zemunu.

   Nije zanemarljiva i vrednost svuda u svetu prepoznatljivi brendovi Navipa, a koje bezobzirno zloupotrebljava upravo Marinković Commerc. Likvidacijom Navipa nestao bi ovlašćeni tužilac koji bi vlasnika ovog preduzeća iz Banja Luke mogao da tuži za odštetu. Marinković Commerc, naime, u Agropinu iz Makedonije proizvodi i puni dva najpoznatija Navipova brenda za potrebe svog brenda Naval.

Radi se o Narodnom crnom rojal vinu koje ima identičnu etiketu kao i Navipovo crno rojal vino, kao i o Karlovačkom rizlingu koje i Naval prodaje pod imenom Karlovački rizling, iako ga proizvodi od makedonskog grožđa. Lako je uočljiva velika sličnost navedenih proizvoda (font, boja etikete, lavići na grbu...), pa je jasna želja da kupci budu obmanjeni.

   Stečajni postupci u Srbiji se pretvaraju u pokušaje da se zataškaju mahinacije i da se vredna imovina za sitne pare dodeli nekome bliskom vlasti. Kako bi i dalje bili na tuđim jaslama i stečajni upravnici su itekako zainteresovani da se postupci odugovlače u beskonačnost. Tome se rado pridružuju i stečajne sudije koje takođe mogu da se finansijske okoriste ako lepo sarađuju sa stečajnim upravnicima.

 

 

 

A 1.

 

Zlatan na Zlatiboru

 

   Pošto se u stečaju Inter Mosta pokazao kao spreman na saradnju, stečajni upravnik Ivan Stanković je 2011. godine dobija da vodi i stečaj Velefarma. Tajnu svog meteorskog uspona Stanković je otkrio jednom od svojih kolega, mada su tom "diksretnom" događaju događaju prisustvovali i mnogobrojni svedoci...

   Naime, Stanković je jednom bio na nekakvom seminaru stečajnih upravnika na Zlatiboru, gde se nalazio i Zlatan Dimitrić, vršilac funkcije predsednika Privrednog suda u Beogradu. Njih dvojica su se celo veče pred očevicima prisno zabavljali, dosta su popili i na kraju se povukli u sobu koju je zakupio Dimitrić. Prepričavajući svoje ljubavničke potencijale koje je pokazao tu noć predsedniku Privrednog suda, Stanković je priču zaključio šaljivom konstatacijom kako je milione evra vredan stečaj u Velefarmu bukvalno dobio "na guzove".

   Zlatan Dimitrić je formalno još uvek v. d. predsednika Privrednog suda u Beogradu, ali se njegova smena očekuje svakog trenutka. Već su mu oduzeti svi predmeti koje je vodio, a poslednje što treba da odradi pre odlaska je da izvrši raspodelu sudija koji su presudom Ustavnog suda vraćeni na posao u Privredni sud...

 

A 2.

 

Što duži stečajni postupak to sigurnija plata

 

   Problem napravljen Zakonom o stečaju je upravo to da stečajni upravnici ne primaju nikakvu platu od države, kao što je to slučaj sa stečajnim sudijama, već se namiruju isključivo od prihoda preduzeća u stečaju koje vode. Tako onaj upravnik koji nema ni jedan slučaj ili vodi preduzeće bez imovine i prihoda ništa ni ne zarađuje, ali državi mora uredno da plaća sve doprinose, budući da je prijavljen kao preduzetnik.

 

GLOSA

 

Kada je jedan od saradnika stečajnog upravnika ministru Milutinu Mrkonjiću skrenuo pažnju na lopovluke u Inter Mostu, dobio je odgovor da se drži podalje od cele priče, jer "se tu upetljala mafija".