Natrag

Se}anja

Sećanja

 

Eksluzivno: Akademik Dragoslav Mihailović, Goli otok, peta knjiga: Kriminalistički zapleti oko jednog pisma (1)

 

Politbiro uvodi psihosomatsku  torturu

 

Uz saglasnost akademika Dragoslava Mihailovića, Tabloid objavljuje poglavlja iz njegovog dela Goli otok (peta knjiga, u izdanju Službenog glasnika)), u kome autor piše o stravičnim torturama kojima su bili podvrgnuti zatočenici ove najveće političke robijašnice komunističke Jugoslavije. Kako je Milovan Đilas predlagao nacističke metode slamanja ljudskog duha, zašto se Aleksandar Ranković usprotivio ovoj monstruoznoj ideji i ko je sprovodio  mučenje nespavanjem 1951. godine u beogradskom mučilištu Glavnjača...

 

.....................

 

   Ušao mi je nepoznat krupan čovek i upitao:

   „Jeste li vi taj i taj?"

   Potvrdio sam.

   „Ja sam" - i izrekao neko obično srpsko ime. „Ja imam prijatelja profesora književnosti u Sidneju" - opet meni nepoznato ime - „i on mi je poslao jedno elektronsko pismo za vas. Molio me je da vam ga lično donesem. Hoćete li da ga primite?"

   „Hoću", odgovorio sam.

   On mi je tutnuo u ruku neki otvoren koverat.

   „Izvinite, ja se žurim. Ako želite da mu odgovorite, tu imate adresu. Doviđenja."

   Pružio mi je ruku i izašao.

   Mislio sam da je to obično književno pismo, kakva ponekad dobijam. Ali već od prvih rečenica video sam da je ovo, u socijalnom smislu, nešto mnogo krupnije nego razmišljanje o nekom literarnom pitanju.

   Što sam dalje čitao, uzbuđenje me je sve više hvatalo. Maltene,   ruke su mi od uzbuđenja počele da se tresu.

   Pismo je govorilo o nečemu za čim sam tragao dvadeset godina. Doktor Nikola Nikolić iz Zagreba još davno mi je govorio:

   „Tu nauka, Dragoslave, ima uprljane ruke. Nisu sami policajci ona čuda  na Golome  izmislili. Nisu oni za to bili dovoljno pametni, nisu bili sposobni."

   Ja sam skeptično odmahivao rukom.

   „Zar nauka u onom blatu! Pa u njemu bi se i volovska kola zaglavila, a kamoli nauka. Nemoj, Nikola, molim te."

   Sad se, odjednom, potvrđivalo ono što mi je naučnik nekad govorio. U zao čas i na zlom zadatku, nauka se na Golom otoku našla na pomoći zlotvorima! 

   Tri puta sam dopis nepoznatog čoveka iz mesta pročitao! Nisam prosto mogao iz ruke da ga pustim.

 

Gde je veza između Golog otoka i Holokausta

 

 

   Te godine, 1998,  u organizaciji Instituta za savremenu istoriju u Beogradu trebalo je da se povodom pedesete godišnjice izlaska Rezolucije Informbiroa 1948. održi naučni skup o sukobu Sovjetskog Saveza i Jugoslavije i neki mladi istoričari, izabrani u organizacioni odbor, zaintačili su se da pozovu i mene. Glavnu reč u odboru vodili su stari partijaši među istoričarima, koji su, između ostalog,  redigovali i sabrana dela Josipa Broza, i branili su se koliko su mogli. Ali na kraju su morali da popuste. I pozvali su me!

   Prvi put u životu, valjda pola godine, pisao sam referat za jedan naučni skup. Bez dovoljno dokumentacije, koja je najvećim delom, naravno, bila sakrivena, sve što sam saznao, uglavnom od mnogobrojnih svedoka i iz javnih glasila i literature, pokušavao sam da upotrebim. I napisao sam dug tekst pod naslovom „Goli otok - na tragu gulaga i holokausta". I na vreme sam ga predao.

   Tek tada je među organizatorima izbila prava uzbuna. Stariji u organizacionom odboru, koji su u ovakvim pitanjima dotle uvek vodili glavnu reč, prosto su se hvatali za glavu. U lepo provedenom životu dočekali su godine dostojne poštovanja udvarajući se jednom nakinđurenom tikvanu kako je genije. I sada ih je ovo izbezumljivalo.  Što je Goli otok bio na tragu gulaga - dobro, govorili su, to još nekako i može. Ali zašto i na tragu holokausta! Kakve veze Goli ima sa holokaustom!

   Možda preterujem, ali dva puta su, valjda samo zbog mog referata - „još nisu obezbeđena sredstva", obrazlagali su - pomerali dan početka skupa. Trebalo je valjda da počne na sam dan objavljivanja Rezolucije, 28. juna. Pa su ga pomerili na septembar. Ali ni za septembar „nisu sredstva bila obezbeđena"; drug Tito im je deceniju i po bio mrtav, ali titoizam se još ritao. Pa su ga pomerili na oktobar. I kako je tu bio i 20. oktobar, dan oslobođenja od nacizma, nisu više mogli da odlažu.

   Nikad se ti časni ljudi nisu sa mnom ni susreli. Bojali su se valjda i običnog susreta, a kamoli razgovora!  

   Petnaestog oktobra 1998. dvodnevni skup je otvoren. Tridesetak ljudi je govorilo, nekoliko naučnika bilo je i iz inostranstva (jedino s Istoka). Ne zamerajući ovima poslednjim i izuzimajući tri-četiri rada u kojima se govorilo o zanimljivijim pojedinostima - naročito je bio interesantan rad Dragana Bogetića o pomoći koju je Broz tih godina dobio sa Zapada, koja je bila za trećinu veća nego što je Zapadna Nemačka dobila  posleratnim Maršalovim planom  -  istoričari Srbije, i dalje zaljubljeni u ono lažno „ne", sa zanosom  su mleli koještarije. O Golom otoku - ništa. Jedina dvojica koja su ovaj muk poremetila bili smo novinar i publicista Ranko Petković i ja, s odlomkom  iz referata.   

     Rođen 1926, obrazovan, pametan i darovit, autor petnaestak knjiga, među kojima i nekoliko romana, Ranko Petković je bio poseban golootočanski slučaj, s kojim sam želeo da se bolje upoznam. Ali on me je više godina izbegavao. Bio je prijatelj golootočanina Milinka Đorđevića iz vremena kad su zajedno radili u „Borbi" i, prema Đorđevićevom mišljenju, nije prema Rezoluciji Informacionog biroa bio nikoliko naklonjen.

Čak je u listu uređivao poznatu antiinformbirovsku rubriku „Protiv kleveta i laži"  kad  je 1951. iznenada uhapšen. (Poznat mi je još jedan potpuno isti slučaj: iz novinske rubrike protiv Rezolucije - na Goli otok!) Poslan  je u logor, gde je bio aktivan kao tumač Rezolucije u duhu rubrike u kojoj je radio (zbog toga je među logorašima dobio posprdan nadimak Ranko Revidirac), a onda otuda posle nekoliko meseci odjednom povučen i u Beogradu izveden na sud. Osuđen na sedam i po godina robije, izdržao je od toga dve ili tri.

 

Smrt Ranka Petkovića

 

   Posle zatvora, ne znam u kakvim okolnostima, kao da je bio nekako neformalno rehabilitovan. Nastavio je novinarsku i publicističku karijeru, pišući, dosta nekonvencionalno,  pre svega o međunarodnim odnosima. U poslednjim godinama života objavio je i vrlo inteligentnu i duhovitu knjigu o diplomatiji titovskog vremena. A kao penzioner, čak, u devedesetim godinama XX veka, našao se na mestu glavnog i odgovornog urednika časopisa „Međunarodna politika", koji je uživao pažnju i pomoć supruge Slobodana Miloševića, Mirjane Marković.  

   Sada, na naučnom skupu o sukobu, bez napisanog koncepta je održao elokventan referat, pri čemu je u prvom delu govorio politikološki, ne odobravajući ni Rezoluciju ni ponašanje partija i zemalja istočnog bloka tih godina. A onda je odjednom, za mene vrlo neočekivano, prešao na temu Golog otoka. I izgovorio u vezi s njim mnoge opore i teške ocene sistema, kakve se u njegovom institutu verovatno nikad nisu čule. 

   Samo dan-dva posle završetka skupa Ranko Petković je s uredničkog mesta „Međunarodne politike" smenjen; smatra se da je to učinila njegova dotadašnja mentorka Mirjana Marković. Kad je tog jutra došao na posao, svoje stvari je našao u kutiji ispred pisaćeg stola. I rekli su mu da može da ide i da više ne dolazi.

Dve godine kasnije, mladoliki i naizgled zdravi Ranko Petković naprasno je umro. Ne znam koliko je ova epizoda njegovu smrt ubrzala.

   Ja za naučni skup nisam uspeo da pripremim neobično pismo koje sam dobio iz Sidneja i nisam ga uneo ni u referat, koji će biti objavljen u zborniku. Ali sledeće, 1999, u godini kada smo doživeli bombardovanje Atlantskog pakta, želeo sam da ga na svaki način unesem u neveliku knjigu pod naslovom  Kratka istorija satiranja,  čiji je rukopis predstavljao upravo tekst referata.

Potražio sam ga tamo gde sam verovao da sam ga ostavio. I odjednom - nije ga bilo! Pretražio sam fascikle, isprevrtao hartije na stolu, ispraznio fioke. Nigde! Razgovarao sam s ukućanima - da li oni nisu videli jedno pismo iz Sidneja? Ne, nisu ga videli.   

Više dana potrajala je moja zbunjenost. Da li ga nisam sam, razmišljao sam, izbacio zajedno s nepotrebnim hartijama? Da li to nije učinio neko od mojih? Da li se neko od njih nije uplašio, pa ga u panici uništio? Da li mi ga neko nije ukrao, naročito ako je iz  one službe?

Nikakva odgovora. Ništa nisam saznao, ništa dokonao.

Spreman rukopis mi je već stajao na stolu i, onako kako obično zamišljamo da bi moglo biti (a, naravno, nije tako bilo niti će se ikad desiti!), nestrpljivi izdavač me je, kuckajući prstima po stolu, čekao. I tada sam rešio.

Reprodukovaću ga prema sećanju. Dosta ga se dobro sećam, posebno pamtim osnovne i najvažnije činjenice, i to ću iskoristiti. A kako samu fakturu dopisa ne mogu da citiram, pismo ću prepričati. I valjda neću napraviti krupnije greške. Ako se neka od njih ipak desi i krenu kasnije zbog toga da me grde, izvinjavaću se i pravdaću kako znam i umem!  

Tako sam zatim i uradio. U dva izdanja knjige  Kratka istorija satiranja objavio sam  prepričanu verziju pisma profesora Aleksandra Pavkovića, koju sada, prema drugom izdanju, ovde navodim. 

 

„Ali, Đido, mi to ne radimo!"

 

Vrlo zanimljivo pismo o načinima mučenja ljudi pripremanih za javne procese uputio mi je profesor univerziteta u Sidneju Aleksandar Pavković,  16. septembra 1998.

Njegov pokojni otac Ante Pavković, koji je za vreme  Drugog svetskog rata promenio prezime u Pavković, bio je rodom sa Pelješca, iz partizanske porodice u kojoj su postradali dva sina i ćerka. Ante Pavković je diplomirao 1944. u Zagrebu, a posle rata bio cenjen psihijatar u Beogradu, zbog stradanja porodice i zbog svog učestvovanja u partizanskom pokretu dobro gledan i u režimu.

Jednog trenutka 1948. ili 1949. - sin Aleksandar nije mogao da se seti - dr Ante Pavković je zajedno sa svojim profesorom Vladimirom Vujićem, koji je bio predsednik Srpskog lekarskog  društva,  pozvan na neki sastanak u Centralnom komitetu Jugoslavije. Tamo su ih dočekali Aleksandar Ranković i Milovan Đilas.

Đilas je razgovor započeo time kako Sovjeti na javnim procesima uspevaju od svojih optuženika da dobiju svakojaka priznanja, a da oni još ne uspevaju. (Verovatno je pri tom mislio na javno suđenje Milojku Filipčevu Fići, održano 1948. u Beogradu, koje je, zbog držanja optuženog i protesta u publici, bilo porazno po režim).

 Da li oni znaju, pitao je član Politbiroa psihijatre, neke posebne metode za dobijanje takvih priznanja, efikasnije od uobičajene torture, koja dotle, izgleda, nije davala željene rezultate. Zbunjeni psihijatri su odgovorili da oni nešto takvo ne znaju i da za slične metode nisu čuli. A da li takva iskustva i znanja postoje u svetu? Psihijatri nisu znali ni to.

Onda su im rukovodioci rekli - a neprekidno je glavnu reč vodio Milovan Đilas - da će, uz bogate dnevnice, dobiti putne naloge za putovanja u inostranstvo, gde treba od poznatih naučnika i stručnjaka da potraže odgovore na ova pitanja. Kad se nađu tamo, neka sami odluče kuda treba da putuju.

Dr Ante Pavković je zajedno s još nekim - u pismu se ne kaže da li je to bio profesor Vujić - otputovao u inostranstvo. (Aleksandar pri tom opisno pominje Lemansko jezero i Ženevu.) Tamo su obilazili poznate profesore psihijatrije i psihologije; izgleda da su njihova pitanja bila tako formulisana kao da se interesuju prvenstveno za optuženike u Sovjetskom Savezu.

Posle povratka profesor Vujić i Ante Pavković su o putovanju referisali u Centralnom komitetu, gde su ih opet dočekali Ranković i Đilas.

Psihijatri su podneli izveštaj da su  u inostranstvu saznali da Sovjeti onakva priznanja dobijaju, najverovatnije, pošto nad okrivljenima primene torturu nespavanjem, koja mora trajati najmanje deset dana. Usled višednevnog ukidanja sna, saznali su, mučeni doživljava raspad integriteta i onda se od njega može dobiti kakvo hoćeš priznanje. Tada im je Đilas postavio sledeće pitanje: A da li bi oni mogli, „za Centralni komitet", da naprave eksperiment  s nespavanjem nad desetak „posebno tvrdih komunista",  koji bi im za  tu svrhu bili izabrani? To je bilo odviše i za Rankovića, koji je prekorno rekao: „Ali, Đido, mi to ne radimo!" Posle ove upadice razgovor se prekinuo, a Aleksandar Pavković kaže da je njegov otac od tada Rankovića prosto obožavao.    

 

Zašto je Đilas izbegavao Putnika

  

Po izlasku iz Centralnog komiteta profesor Vujić kaže Pavkoviću: „Ovo su  ludi ljudi, oni nas zaista mogu naterati da pravimo svakojake eksperimente. Zato ćemo mi sada ovako. Pronaći ću neki izgovor da vas isključimo iz Srpskog lekarskog društva. I ako mene zatim budu poterali da im eksperimente radim, odgovoriću da sam star čovek i da se više takvih zadataka ne mogu prihvatiti, te da biste za slične poduhvate jedino bili sposobni vi, ali da ste, nažalost, nepouzdani, zbog čega smo vas morali isključiti i iz Srpskog lekarskog društva. A kad to prođe, čim se ukaže prilika, poslaću vas na neko studijsko putovanje u inostranstvo. I vi tada - bežite!"

Ubrzo, odista, dr Ante Pavković je isključen iz Srpskog lekarskog društva - „zbog nebudnosti". A 1952. poslan je na studijsko putovanje u inostranstvo, odakle se nije vratio. Nažalost, u takvim okolnostima porodica Pavković se rasturila, jer kad je njegova supruga sedamdesetih godina najzad dobila pasoš, ovaj je već dugo bio u drugom braku. Sedamdesetih i osamdesetih godina u dva-tri maha dolazio je u tadašnju Jugoslaviju i odlazio je u Zagreb i u svoj rodni kraj, ali zbog straha od Udbe, u Beograd, gde je imao mnogo prijatelja, nije smeo ulaziti. Umro je kao strani državljanin 1984.

Mlađi Pavković, koji je, filozof po struci, već bio počeo da radi na Beogradskom univverzitetu, pošao je putem svog oca dve-tri decenije posle njega. I tamo je s njim o ovim događajima više puta razgovarao.

Psihijatar Ante Pavković, po interpretaciji njegovog sina Aleksandra, nikad više nije prestao da se zanima za ličnost Milovana Đilasa. Pročitao je sve njegove knjige izašle na engleskom jeziku i, na osnovi susreta u Centralnom komitetu i nekih detalja u publikacijama, zaključio da je ovaj sadist i mazohist sa potisnutom homoseksualnošću. Prikrivena homoseksualnost je, kaže, u psihijatriji poznata kao uzrok sadizma i mazohizma.

U ovom trenutku nije moguće saznati kad su se susreti dvojice psihijatara sa članovima Politbiroa tačno dogodili, kao što se ne može znati  ni kako su glavni ljudi Udbe i partije primili izveštaj stručnjaka. Ali, u svakom slučaju, već u proleće 1951. mučenje nespavanjem u beogradskoj Glavnjači - ne zaboravimo ko je u njoj vodio glavnu reč - uveliko se sprovodilo. A, možda u ograničenijem obliku, to se radilo i na Golom otoku.

 Inženjer Branko Putnik, prvooptuženi na drugom mostograditeljskom procesu oktobra 1951, o kome sam dosta pisao (Goli otok, II, 1995), u razgovoru sa mnom trideset šest godina kasnije nije se mogao setiti da li je bez sna držan neprekidno - tri ili četiri meseca! I na suđenju je najpre, dosta neubedljivo i mlitavo, pokušao da porekne priznanja koja su mu u zatvoru iščupana, pa zatim rezignirano sve prihvatao.

Milovan Đilas je o Putniku i mostograditeljima, kao o „sovjetskim špijunima zavrbovanim još 1946. godine", držao govor u Ujedinjenim nacijama novembra 1951, a zatim je, i sam devetogodišnji Brozov robijaš zbog „delikata" napisanih u knjigama, decenijama živeo u istom gradu s osuđenim inženjerom. I ni do svoje smrti 1995. - koje godine je umro i Putnik - nije se setio da mu se makar telefonom izvini zbog laži prosutih u najvećoj međunarodnoj državnoj zajednici.

Ovo je izašlo 1999. godine i niko se na takvo saznanje dugo nije ni osvrnuo...

 

"Politika" i njeni komentari

 

  

 Sedam godina posle objavljivanja u mojoj knjizi, „Politika" od 30. aprila i 1. i  2. maja 2006, u feljtonu „Iz naše prošlosti", koji je godinama negovao novinar Miodrag Maksimović, štampa tekst pod naslovom  Mučenje okrivljenih nespavanjem, s podnaslovom „Pismo profesora univerziteta u Sidneju Aleksandra Pavkovića književniku Dragoslavu Mihailoviću, piscu knjige 'Kratka istorija satiranja'".

   Zatim je novinar gotovo doslovce citirao pismo koje sam u mojoj knjizi u okolnostima u kakvima sam se našao prepričao. Zato ga sada ovde neću ponavljati.   

 

Na to je, posle toliko godina od izlaska moje knjige,  tadašnja glavna urednica „Politike" Ljiljana Smajlović, u nekoj vrsti odgovora, 7. maja 2006. godine, iznenada objavila uvodnik u svom listu pod naslovom  "Pravo na ljudskost", s nadnaslovom „O rečima i štampi".

U podnaslovu urednica je rekla: „U našoj je političkoj kulturi, i bez pomoći ozbiljne štampe, već  ionako previše bezobzirnosti. Ako se u javnom životu ne budemo držali dokazanih i dokazivih činjenica, u optužbama ili pohvalama, naše će se moralno  i intelektualno propadanje samo nastavljati."

 

   Navešću njen članak u celosti...

 

"...Što su reči oštrije i grublje, to je osetljivost ljudi na klevetu i prostakluk u javnom životu sve manja. U tome i jeste surovost političke klime jednog društva. Takva se loša društvena situacija najpre prepoznaje po tome što se u štampi naizgled sve može reći, i nazad primiti, bez gnušanja. Tim je rečima jedan veliki pesnik u ovom listu opisao srpsku političku kulturu s početka prošlog veka.

Srbija u novije doba opet živi u takvoj klimi, koju obeležava sve bespoštedniji jezik kojim se jedni protiv drugih služimo. Naš moralni oporavak teče suviše sporo; to se vidi po tome što se granica između onog što je kod nas postalo uobičajeno, i onog što što nigde u pristojnom svetu javno ne bi bilo dozvoljeno, postepeno sasvim izbrisati.

Zadatak uređivačke politike je u takvim prilikama jasan: spustiti ton, izbegavati teške reči, ne iznositi nikakve optužbe bez dokaza. Cilj je da se novine i društvo postepeno uvode u mirnije vode, da se čuvaju dostojanstvo čitalaca i pravo na ljudskost onih o kojima se u novinama piše, ma na kakvoj se političkoj vetrometini nalazili.

O tome se u redakciji lako sporazumeti; teže je u bujici prejakih reči dnevno tražiti neki još neizgrađeni nasip pristojnosti. Bilo bi dobro kada i ovaj list ne bi povremeno davao obol političkoj kulturi iz koje želi da izvede Srbiju. Prošle nedelje je ovde odštampan tekst koji ne prelazi probu građanske pristojnosti i zanatske proverljivosti, o moralnom osećanju da i ne govorimo. Na meti se našao čovek koga su decenijama klevetale udbaške ispostave svih političkih garnitura koje su se smenjivale na vlasti u ovoj zemlji a da ga niko nije smeo javno braniti, prvi disident komunizma i pisac Nove klase, književnik Milovan Đilas.

Napad je čak i za naše prilike bio neobično zlonameran, a nova je i metoda klevete. Zverski napad na ličnost, u obliku nakaznog psihološkog profila, lansiran je bez ijednog dokaza, navodno iz usta čoveka koji više nije među živima, i koji se za života nije potrudio da ih sam iznese. Pouzdano se zna jedino to da je u javnost stigao posredstvom književnika Dragoslava Mihailovića, koji je deo literarne karijere utrošio na obračun sa Đilasom.

U našoj je političkoj kulturi, i bez pomoći ozbiljne štampe, ionako previše bezobzirnosti. Ako se u javnom životu ne budemo držali dokazanih i dokazivih činjenica, u optužbama ili pohvalama, naše će se moralno i intelektualno propadanje samo nastavljati.

Kao i naše razilaženje sa demokratskim i razvijenim svetom, koji je u međuvremenu otišao u sasvim drugu krajnost, usavršavajući sve sofisticiranije metode politički korektnog govora. Tom se govoru može naći mnogo mana, ali prednost mu je što se sve može reći pristojnim jezikom i biranim rečima...".

 

                                                                                   

                                                                                 (Nastaviće se)

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane