Francuska

 

Bilans pred fajront

 

La kriza i la konkurentnost

 

Francuska polako, al sve više i više počinje da liči na Grčku. Nezaposlenost i državni dugovi munjevito rastu a standard života pada li pada. Nakon što je izgubila svoje troduplo A, koje je neka vrsta bankarskog ordena časti za sigurne platiše, Francuska ekonomija je zaribala i nikako da krene sa mrtve tačke.

 

Mile Urošević

dopisnik iz Pariza

 

Možda ovo i nije kraj sveta ali mora se priznati da situacija dosta liči na neku mini apokalipsu. Kako drugačije objasniti da u zemlji slobode i visokog standarda oko 160. 000 ljudi svake godine digne ruku na sebe. Mnogi se promaše ali  bar 10. 000 uspe da se uradi. To je u proseku 30 žrtava dnevno! Po jedno skraćivanje muke svakih 50 minuta. Ali ni živi nisu bolje sreće. Prosudite sami: 870 000 Francuza je na uličnom kazanu, 5. 000. 000 traži bilo kakav posao a 90 odsto već zaposlenih, ustvari su poluzaposleni jer im je radno mesto katapult stolica.

Za to vreme sveže izabrani Predsednik Oland ne vredi više od trećine glasova. Ni njegovo radno mesto nije posao do penzije već na pet godina. Njemu može izgledati kratko a Francuzima predugo. Možda je to razlog što se Oland ovako žuri da uradi Francusku. Velike reforme su u toku i sve na štetu radnog naroda a na veliko zadovoljstvo privilegovanih. Narod je na ulicama, batinaši takođe sa pendrecima i suzavcem spremnim za akciju.

 Zakon mora da se poštuje, tvrdi ministar policije dok pujda svoje kerove na omladinu i seljake kojima otimaju imanja da bi bogatašima velike firme Vansi napravili aerodrom u blizini grada Nanta.

Zakon je zakon i hajka na vozače je postala grana privrede. Kažnjava se na veliko i na malo grupno i u detalje. Oni koji prekorače 30 kilometara na sat, koliko su odredili po mnogim delovima grada, isti oni koji sa sirenama na krovu piče preko stotke.

 Kažnjavaju se radnici na crno i gazde koje su ih zaposlili, prostitutke i njihovi klijenti. Kažnjavaju se putnici bez karte u metrou i vodiči bez licence u velikom gradu muzeju. Zakon je zakon i mora da se poštuje. Za to vreme pravi gangsteraj cveta a mafijaši se međusobno ubijaju u Parizu, Lionu, Marselju ili na Korzici koja je usput budi rečeno dobila titulu najnesigurnijeg dela sveta. Nigde se u odnosu na broj stanovništva toliko ne ubija kao na ostrvu lepote.

 

Tone li tone lađa francuska

 

Konstatacija je tragična! Francuska polako, al sve više i više počinje da liči na Grčku. Nezaposlenost i državni dugovi munjevito rastu a standard života pada li pada. Nakon što je izgubila svoje troduplo A, koje je neka vrsta bankarskog ordena časti za sigurne platiše, Francuska ekonomija je zaribala i nikako da krene sa mrtve tačke. A zna se i zašto je tako kako je. Bar znaju političari. Za sve su krivi Kinezi! Ima ih ko Kineza a rade za male nekonvertibilne pare i još plus svega proizvode sve što moderan svet kupuje. Pogotovo je tragično što ti Kinezi ne proizvode samo kineske specijalitete već izvoze i ono što su do nedavno uvozili i što je bio monopol zapadnih industrija.

 OK, njihova  roba nije tako  kvalitetna ali tako jeftina da su jadni francuski bogataši popadali u očaj beznađa. Ta, molim vas lepo; kako da ti fini ljudi, ta cenjena francuska gospoda i dalje ostane bogata i kako da bogati svoju decu ako im posao ga kradu neki novi bogataši s one strane planete. A životne potrebe ostaju skoro iste. Luksuzne jahte i privatni džetovi su sve skuplji, dok cene zamkova  na svim sunčanim obalama skaču ko lude, a i da ne pominjenjemo svakodnevne sitnice i namirnice.

Znate li pošto su sada kilo tartuf pečurkica ili samo jedna obična kutija beluga kavijara? Ne, nije bogatima lako ni kad je samo raja u krizi... Ne kupuju bednici ništa. Treba biti human i razumeti jednog prosečnog bogataša, pogotovo ove nove političare koji su tek uzeli vlast a već nemaju od čega da se obogate. Korupcija je u opasnosti i trba je spasti jer je to svuda prva grana industrije i majka bogaćenja bez granica.

 Procenat na benefit je godinama bila sigurna lova a sada je i to stavljeno u pitanje. Nema dovoljno profita. Sve pare odoše u Kinu ili na Tajvan. E pa upravo zbog toga je i ganc novi francuski Predsednik Oland nedavno uzviknuo eureka kada mu je na pamet pala ideja stoleća: La konkurencija! Francuzi mogu da proizvode jeftinije i da budu konkurentni na tržištu.

Uf, spas u zadnjem trenutku. Doduše vlada ne kaže baš kome može biti konkurentna ta radna snaga koja radi 35 sati nedeljno i vuče minimalac od preko 1.120 evra mesečno.

 Da se čovek zapita kako to desničarskoj kapitalističkoj vladi nije palo na pamet već se morala čekati socijalističko ekološka levica da bi se narodu jasno i ljubazno reklo: cenjena stoko bez repa, dosta ste se grebali od jadnih bogataša, vreme je da se okrene list. Ima da radite više  za manje pare a država će za uzvrat da malo više pomogne vaše gazde. Da se ljudima olakšaju dažbine kako ne bi propali ili delokalizovali. Mora Francuska biti konkurentnija na globalnom tržištu. Ceo ovaj satirično komični komentar na račun novih ekonomskih mera je delo nezahvalne raje koja se nadala da će promena režima doneti boljitak. Ljudi su I ovde verovali da se to može postići mirnim demokratskim putem, onako ubacivanjem glasačkih listića u kutije.

 

Harakiri  na francuski način

 

"Konkurentnost" je postala sveprisutana tema u javnom životu Francuske.  Ideja ove medijske varalice je proizišla iz pameti velikog vođe Fransoa Olanda i njegove snobovske klike socijalista koja zavodi teror nad narodom i to iz tobož humanitarnih razloga : da bi se sprečila delokalizacija industrije izmišljena je nova ili savremena konkurentnost. Ona stara, koja je nekada  bila stvar modernog dizajna i visokog kvaliteta  proizvoda je usavršena tako što je sada na prvom mestu cena koštanja rada. 

Čovek koji radi mnogo košta čoveka koji ga eksploatiše. To ne može da se trpi, pogotovo u zemljama koje se više ne tretiraju kao geografske celine. Realnost je učinila da su države postale stranice na internetu ili virtualne ekonomsko monetarne pokrajine globalne države.

Danas poboljšanje konkurentnosti pretvara "stranicu Francuska" u jedan čisto ekonomski koncept. Pred našim očima geografija se pretvara u ekonomiju  dok se nova vlast pretvara da ništa ne primećuje. Ni razloge ni posledice.

Teoretski gledano, izmišljen je novi način razmišljanja. Ne trebamo mi njima već oni nama. Nije bitno ko radi već onaj ko daje posao. Tako zalogaj bolje klizne, izdaja se ladno proguta i recesija shvati kao spas. Bar nama nije nepoznato stezanje kaiša i prodavanje magle. 

Do nedavno je država bila geografski i politički pojam prostora omeđenog granicama. Zahvaljujući slobodnoj konkurentnosti ta se prevaziđena geografija sada uklapa u novi jedinstveni ekonomski prostor, u kome važi zakon finansijski jačeg. 

Tehnika na principu ko koga zezne. U tako nabudženom moderanom svetu, prevara je deo ustava, politika i mediji zamenjuju  planiranje, marketing postaje ideologija a profit jedina religija. Evropska unija kao posledica "Lisabonske strategije" je garancija  očuvanja te nove mape sveta koja se zove "globalni prostor  za slobodnu razmenu".

Lepo Ime za lepu prevaru. Ova jasna veza između konkurentnosti i državnih granica  podržana je od strane Svetskog ekonomskog foruma, koji svake godine objavljuje rang listu globalne konkurentnosti".

Taj dokument je ustvari biblija za novu religiju bezbožnih bankara. Ona je pravi udžbenik za  izgradnju hijerarhijske mape međunarodnih konkurentnosti. Standardizirana vizija za novi svetski poredak gde su u centru ekonomski jaki određeni da dominiraju perifernim narodima i da ubiraju profite i kamata. Kao da je od Boga dato da se doveka bogati, bogate a sirotinja raja može i da krepa. Ionako se nakotilo sveta da neki već razmišljaju kako da se to svede na neku razumniju cifru.

 

Samo sloga Evropu spasava

 

Ipak sve nije izgubljeno jer je teorija konkurentnosti  veoma kontroverzna a i sam koncept je neuverljiv za konkretnu aplikaciju. Na primer: ne postoji jasna granica između konkurentnosti, hvaljen od strane velikih međunarodnih aktera (MMF, Svetska banka) i dampinga koji te iste institucije osuđuju. Ciljevi svake nacionalne konkurentnosti su totalno protivrečni da je malo verovatno da služe bilo čemu drugom osim kao izgovor za opravdavanje nepopularnih ekonomskih mera (poput povećanja PDV-a, na primer ). Ali današnji svet nije stao za jednu kontradikciju više.

 Jedino nikome od ne pada na um da se Evropa ujedini i da uvede takse koje bi je štitile od nelojalne konkurencije naroda koji imaju robovlasnički sistem i gotovo nikakve socijalne troškove. Kako neko može biti konkurencija onom ko radi od jutra do sutra za šolju pirinča? Odgovor je jednostavan i nema drugog rešenja. Evropa treba da se složi da bi bila jača od Kine pa i same Amerike. 

 Kriza nije  ni svetska niti je ekonomske prirode. Ona je ustvari kobna politička igra izabranih uz saradnju organizovane bankarske mafije. Mastriški ugovor je posmrtna plakata  Evrope. Englezi su minirali uniju tako što su nametnuli jednoglasnost u sistem glasanja po ekonomskim pitanjima. Zbog toga ne može ni svoj budžet da izglasa.  Ekonomsko politički rat unutar Evrope bi se već pretvorio u revoluciju gladi  da višepartijski sistemi demokratija ne služe ideji razdora u svakoj zemlji članici ponaosob.

Da se  radnici i seljaci nikada više ne bi složili ili ne daj Bože iz potaje potegli kuke i motike. Ničega se obesni toliko ne plaše kao ove dve alatke koje su pokazale svoju efikasnost kroz istoriju starog kontinenta. Rat koji neće da se nazove svojim imenom tinja u Evropi. Klasna borba je pravi naziv onoga što se dešava.

U tom ratu šutih i rogatih svakog dana samo u Evropskoj Uniji padne po 200 žrtava. Upravo toliko ljudi sami sebi oduzimaju živote . U ovoj godini koja još nije prošla već je dobrovoljnom smrću umrlo 56 000 ljudi žena i dece.  Tako su samoubistva vodeći uzrok nasilne smrtnosti u Evropi ispred ozloglašene drumske hajdučine koja ubere globu od oko 47.000 automobilista i njihovih saputnika.

Eto gde se svet nalazi na kraju ove godine i na samo nekoliko dana od najavljene apokalipse 21. decembra. Mnogi se već plaše da će tim povodom smrtnost u svetu porasti jer je beznadežnost u ovom svetu tolika da mnogi vide bolje sutra na onom svetu. Jedina dobra vest iz Francuske se odnosi samo na naše ljude koji tamo žive.

 

 

A 1.

 

Odlazak

 

 Najzad je otišao Dušan T. Bataković, najgori ambasador Srbije  u Parizu i to ubedljivo svih vremena, kako rekoše neki njegovi dojučerašnji prijatelji i podanici. Za novog će tek da se čuje kako  će da nas predstavlja i brani. Ako nas bude predstavljao i branio, što nije sigurno obzirom na reputaciju koju imamo i to ne samo u Francuskoj već i u ostalim delovima sveta. Ali to je već neka domaća tema.