Ispovest

 

Ekskluzivno: neautorizovana autobiografija Džulijana Asanža (4)

 

Tajna policija iskače iz mraka

 

Usred bitke protiv optužbi koje su zadirale u njegov privatni život i gnevnih osuda američkih političara, Džulijan Asanž, glavni  urednik svetski poznatog web sajta Wiki Leaksa, heroj antiglobalizma, napisao je svoju autobiografiju, čiji je original štampan bez njegove autorizacije.  Uprkos tome, reč je o izvanredno važnom svedočenju koje ukazuje na totalitarnost lažnih demokratskih bastiona na Zapadu. Asanžova borba protiv mračnih režima, protiv moćnih i silnih, pokazala je da još ima nade za svet koji je potonuo u strah i beznađe. Tabloid će u sledećim brojevima objaviti najvažnije delove ove ispovesti uz saglasnost srpskog izdavača (Albion Books, Beograd).

 

Džulijan Asanž

 

Istorija novinarstva je istorija ,,procurelih" informacija. Samo se u mašti dešava da je autor uvek, na neki  način, svedok onoga što se dešava. U novinarstvu, svedoka često nema, tako da se oslanjamo na izveštaje o istini koji koriste izjave svedoka kao delove svoje slike. U mnogim slučajevima dobro novinarstvo se oslanja na odsutne svedoke, koji, zvanično ili nezvanično, odaju sve što znaju.

Zaboravljamo da se svakodnevni novinarski posao uveliko oslanja na procurele informacije. ,,Prema dokumentima dostavljenim Washington Postu...", ,,Prema jučerašnjoj izjavi neimenovanog višeg funkcionera..." ,,,Izvori upuće- ni u stvar kažu...", ,,Informacije do kojih je došao Daily Telegraph ukazuju...". Istina ne dolazi uvek kao usamljeni špijun, već se često otkriva nehotično ili u poverenju ili preko nepoznatog izvora - i to je oduvek bilo tako. Prikupljamo ono što vidimo, ali i ono što su videli neki Ijudi van dometa naših očiju.

 S poverljivim kolegom Ropom Gongrejpom (Rop Gonggrijp), osnivačem jednog od prvih internet provajdera u Holandiji i organizatorom dugotrajne hakerske konferencije u Amsterdamu, prihvatio sam poziv za učešće na Konferenciji haker iz kutije (Hack in the Box Security Conference), koja se održavala u Maleziji, u oktobru 2009.

 Većina učesnika bila je politički orijentisana i uključena u lokalne reformističke pokrete. Vlada Mohameda Mahathira (Mahatira Mohamad), vođe partije Barisan Nasional, suočavala se sa snažnom opozicijom i zahtevima za reformama, koje je predvodio Anvar Ibrahim (Anwar Ibrahim) iz Narodne partije pravde.

Ibrahim je prethodno, kao ministar finansija, spasao Maleziju od finansijske krize i 1988. u Newsweeku, proglašen za ,,Azijca godine". Ali, do trenutka kada smo mi došli u Kuala Lumpur, s Ibrahimom se dogodilo mnogo toga. Pošto je kritikovao premijera, šest godina je proveo u zatvoru zbog ,,korupcije" i bio stalno izložen optužbama za seksualno zlostavljanje. Kada je izašao iz zatvora, radio je kao savetnik Svetske banke i profesor na Koledžu Sv. Entoni (St Anthony's College) u Oksfordu, kao i na Univerzitetu Džon Hopkins (The Johns Hopkins University), među ostalim institucijama, pre nego što se vratio u Maleziju, gde je 2008. odneo ubedljivu pobedu na parlamentarnim izborima.

Govor koji sam održao na Konferenciji haker iz kutije bio je posvećen istoriji neautorizovanog objavljivanja u medijima. U tome sam, kao što sam tamo rekao, video kičmu žurnalizma. Uvek me začudi kada kritičari prigovore kako WikiLeaks ne služi interesima žurnalizma, zato što, šta god mislili o nama, smatram da je veliki deo našeg posla, na vrlo očigledan način, sasvim tradicionalan. Nastojimo da obelodanimo stvari koje bi određene sile radije ostavile u mraku. To je mogla biti rubrika u Timesu za vreme Krimskog rata.

To je bio prećutni moto Washington Posta za vreme Votergejta. Uporedo s tim, uvek sam tvrdio da WikiLeaks treba da bude partnerska organizacija etabliranih medija, a ne zamena za njih ili da treba da ih izbegava. Na Konferenciji u Maleziji naglasio sam da će u budućnosti možda postojati ,,dugme za WikiLeaks" na vebsajtovima medijskih organizacija, koje će koristiti Ijudi koji imaju neke informacije.

Mi bismo na sebe preuzeli obavezu zaštite izvora i bavljenja zakonskim  stvarima - naša specijalnost, ako hoćete - dok bi medijske organizacije pripremale priče i komentare na osnovu procurelih informacija. To je oduvek bila centralna ideja i mada je naša organizacija bila značajno ometena histerijom koja je usledila u naredne dve godine, mi se vraćamo tome, bez obzira na to što neke nove organizacije osnovane na temeljima našeg rada tvrde da je ta ideja nova. OpenLeaks.org danas koristi tu ideju za bučnu kritiku postavke WikiLeaksa, što je zaista žalosna igra, koja neće doneti dobro nikome. Ali, neka to bude jasno, ja sam izneo ideju o saradnji s medijima u Maleziji 2009. godine.

 

Kraj podrške starom režimu

 

Bilo je zanimljivo kako ta potkultura deluje u modernom životu. Dok su hakersku scenu u Evropi i Australiji činili klinci iz srednje i radničke klase, u Aziji su Ijudi uključeni u tu vrstu rada, po pravilu, dolazili iz nekog dela društvene elite. Ali malezijske reformističke grupe bile su zainteresovane za napredak, za povećanje jezičke i etničke raznolikosti u zemlji i slamanje krutog rasnog karaktera malezijske politike. Malo pre našeg dolaska nešto je izgleda počelo da se događa: podrška starom režimu počela je da kopni. Na izborima 2008. osvojio je manje od dvotrećinske većine potrebne za izmenu Ustava, što se desilo prvi put od 1969. Brojni dodatni izbori održani tokom 2009. smatrani su vetrokazima budućnosti zemlje, uključujući i one održane u vreme naše posete, u Bagan Pinangu, devedeset kilometara južno od Kuala Lumpura.

Posle Konferencije, u svojstvu delegacije WikiLeaksa, išli smo na debate organizovane na različitim mestima i sretali se s političarima. Jedan od malobrojnih poslanika indijskog porekla iz redova pretežno kinesko-malajske Stranke demokratske akcije odveo nas je na nekadašnju plantažu kaučuka, gde smo se sreli s tri generacije indijskih radnika, koji su bili rođeni, obrazovani i radili na istom komadu zemlje.

Pokazali su nam pamflete koje su delili predstavnici vladajuće partije, zajedno s novcem namenjenim kupovini glasova. Uprkos dokazima o endemskim razmerama korupcije unutar političkog sistema i nespremnosti vladajuće partije da promeni nešto nabolje u njihovim životima, ti ljudi nisu bili klonuli, pomireni sa sudbinom, poraženi.

 

Poznanstvo sa Ibrahimom

 

Upoznao sam se s Anvarom Ibrahimom, a Rop i ja smo se brzo uključili u malezijsku političku dinamiku. Bilo je zapanjujuće koliko je brzo izmicao pesak ispod svačijih nogu - nagoveštaj, moglo bi se reći, onoga što će se dogoditi u Kairu, Tunisu i Libiji kroz dve godine, ali do toga ćemo tek doći. Ibrahim je izgleda diktirao puls promene, ali bili su mu potrebni podrška, informacije i saveti za odnose s javnošću. WikiLeaks je pomogao u  objavljivanju vrlo osetljivih dokumenata o smrti Mongolke Altantuje Šaribu (Altantuya Shaariibuu), koja je 2006. poginula u eksploziji blizu Kuala Lumpura. Dokument je ukazivao na izuzetno ozbiljne okolnosti njene smrti. Sam dokument je bio zvanična izjava koju je potpisao Radža Petra (Raja Petra), urednik aktivističkih elektronskih vesti Malaysia Today.

Petra se našao pod tako velikim pritiskom vlasti - dva puta je izbegao hapšenje - da je vebsajt morao biti prebačen u Singapur i SAD.

 U međuvremenu je pitanje Šaribuine smrti postalo tako zapaljivo da se jedino smelo pomenuti u Maleziji. Ako bi se pomenulo na nekom političkom skupu, odmah bi se angažovale jedinice za suzbijanje nemira. Često to poželim da kažem onim Ijudima koji misle da jedan dokument ne može ništa da promeni.

Rekao sam Ibrahimu daje to otkriće moćna poluga. Reakcija na njega je otkrila neverovatno slabu tačku vlade: plašila se reforme više nego što je znala kako da joj se odupre. Reformistički pokret je u svojoj kampanji imao reaktivni stav i naš savet je bio da odbace odbrambeni raspored. Trebalo je da preuzmu inicijativu od vladinih medija - vlada je imala jači glas, ali slabije srce - a mi smo ih snabdevali informacijama. Uzgred, Ibrahim je očigledno bio oličenje velikog, sekularnog poziva na promenu. Njegovu partiju su podržavali Amerikanci, što bi trebalo odmah da začepi usta onima koji zamišljaju kako se WikiLeaks automatski vezuje za ciljeve suprotne američkim.

 

Ličio je na uličnog prodavca

 

Kao i neki bliskoistočni ustanci koji će tek uslediti, bila je to čista borba, a Amerika se kladila na pravog konja (ne mareći više za favorita koga su dugo imali u Mubaraku). Ibrahim je bio i vrlo prijatan; šest godina je u zatvoru proveo čitajući Šekspira. Verovatno možete verovati čovekovom osećaju za Ijudsku prirodu ako je svaki dan, tako dugo, proučavao Otela i Julija Cezara. Vreme smo provodili razmenjujući ideje s pozicionim reformistima i pišući tekstove. Bio je to opasan posao. Jedne noći, kada smo napustili sedište i krenuli nekom mračnom sporednom ulicom, punom prodavnica i kafea, neki čovek je iskočio ispred nas i ispred lica mi poturio neku karticu. U prvi mah sam pomislio da je to neki ulični prodavac. Ispostavilo se da je bio iz tajne policije. Tražio je da mu pokažem ličnu kartu, a ja sam mu rekao da je moram uzeti iz kola. Usput sam poslao poruku prijateljima iz opozicije. Rekao sam mu da sam novinar i da je to sve što ću mu reći. Momci iz opozicije bili su oko mene za tren oka i odvukli me od agenta.

Na kraju je vladajuća partija zadržala vlast u Bagan Pinangu, ali u malezijskoj opoziciji je postojalo osećanje da je to bila samo još jedna mala bitka u dugom ratu koji će Barisan Nasional morati da izgubi. Naši prijatelji iz Malaysia Todaya  sigurno su na sve gledali dugoročnije, umesto da brinu zbog jednih lokalnih izbora.

 Još od epskih dvanaestih opštih izbora, koji su doveli do prestrojavanja političkog pejzaža, prosečni Malezijac, tipično apatičan prema politici, zahvaljujući zamorno redovnim ubedljivim pobedama BN počeo je da se zanima za izbore, naročito za naredne opšte izbore." Imali smo toliko mnogo posla i tako malo resursa da sam počeo da razmišljam o tome kako da stabilizujem organizaciju i pronađem joj dom.

Dom nije nešto o čemu je tako lako razmišljati kada je reč o WikiLeaksu: imali smo aktivne servere na tajnim lokacijama širom sveta; imali smo mrežu saradnika i kontakata, od kojih je većina želela da ostane anonimna i koji se nikada nisu mogli naći na istom mestu, u isto vreme. WikiLeaks je bio drugačiji od svih ostalih medijskih organizacija: nikada nećemo imati recepciju i automat za kafu, nikada nećemo formirati posebno istraživačko odeljenje ili misliti na godišnje odmore. Ljudi misle da živim s rancem zato što sam neka vrsta čudaka.

 

Antitajni raj

 

 Dobro, u pravu su, jesam neka vrsta čudaka, ali sam i prisiljen na stresan, lutalački život samom prirodom posla i naše organizacije. Stalno smo se kretali da bismo izbegli zakonska ograničenja i pronašli stanice za rad. Verujte mi, mislim da nema ničeg prijatnijeg od naramka čistih peškira i trpeze pokrivene finom hranom i okružene prijateljima. Volim automat za kafu. Ali, to će se teško desiti na neki iole pouzdan način, sve dok dobro radimo svoj posao i  vučemo za nos moćnike, sada već toliko dugo da su počeli da nas proganjaju. Jedina nada bila je da negde, jednog dana, pronađemo neko mesto nesklono proganjaju Ijudi koji rade za pravdu. Po mom shvatanju, postoji veza između jedne i druge strane našeg posla, između razotkrivanja kompanija koje kradu novac ili imovinu i praćenja vlada koje kriju ljude na mestima kao što je Gvantanamo.

U oba slučaja posredi je grupa kriminalaca, često pod zaštitom vlasti, koji kriju novac ili Ijude mimo zakona...

 Mogli smo da se iscrpljujemo, kao što inače radimo, otkrivanjem dokaza o tome šta ti Ijudi rade; ali, u nekom trenutku, primetili smo daje cela operacija, cela jurisdikcija, suštinski korumpirana.

To znači da bi Kajmanska ostrva, na primer, morala biti predmet sveobuhvatnog ispitivanja njihovih offshore bankarskih aktivnosti, odnosno da na isti sveobuhvatan način treba istražiti i Gvantanamo Bej, kao raj za neometano kršenje ljudskih prava, onako kako ih shvata građansko društvo. Ali šta ako obrnemo taj način razmišljanja? Šta ako zamislimo da bi mogao postojati i neki antitajni raj na svetu?

 

Sloboda od progona postavljena kao standard

 

 U svakoj zemlji u kojoj smo radili upoznali smo se s Ijudima i organizacijama koji su radili pod zakonskom ili fizičkom pretnjom moćnika. Bez obzira na to da li je reč o Radži Petri, uredniku iz Malezije, koji je morao da beži pred vlastima ili o Udruženju američkih vlasnika kuća (American Home Owners Association), koje je moralo da svoje aktivnosti prebaci na server u Švedskoj, zbog tužbi koje su protiv njega podneli građevinski preduzimači, ili o reformističkim grupama u Rusiji ili o brojnim pojedincima na koje nasrće pravno-posednička pokvarenost sajentologa - svi oni bi mogli pronaći mir ili makar računati na pošteno suđenje u nekom raju odanom transparentnosti i pravednom postupanju.

Po mom shvatanju, u modernom svetu se pojavljuje nova vrsta prognanika: osoba ili grupa, koja beži od bogatih ili moćnih vlasti, rešenih da ih unište zato što su govorili istinu.

Na osnovu rada Amnesty International ili PEN-a znali smo da su ti Ijudi često pisci i izdavači, ali to su mogle biti i grupe aktivista za građanska prava, advokati, slobodni mislioci ili obični Ijudi iz susedstva. Sve snažnije sam osećao da bi neki raj otvorenosti, a ne tajnosti, bio pravi odgovor, Takvo mesto bi služilo kao žurnalistički raj, mesto gde bi se izvori mogli zaštiti na osnovu zakona te zemlje. Zakoni o slobodi štampe tamo bi bili duboko ukorenjeni. Sloboda interneta bila bi deo modernog etra, a sloboda od proganjanja bila bi standard.

 

Kako je Island zavoleo WikiLeaks

 

Počeo sam da dobijam viziju tog raja: politički nezavisne zone, mesta na kojem se više ne bi moralo bežati, gde bi se aktivisti smatrali heroji ma, a ne državnim  neprijateljima, gde bi pravni saveti bili besplatni, a slobodan i lak pristup internetu opšte pravo. To mi je zvučalo kao nirvana, sve dok nisam shvatio da bi se to mesto moglo zvati Island.

U leto 2009. objavili smo kopiju tajne Velike knjige pozajmica banke Kaupthing.

Taj dokument je otkrivao svaku pozajmicu veću od 45 miliona evra koju je ta banka odobrila. Kaputhing je bila najveća islandska banka, koja je doživela ogroman pad za vreme finansijske krize 2008., da bi zatim postala nesolventna. Bančin moto: ,,Misli dalje" nekim dužnicima je izgleda prirastao za srce.

Mnogi od njih bili su insajderi i mada su bile posredi ogromne svote, pozajmice su odobravane bez ikakvih garancija. Kaputhing je odobrio kredit od 791,2 miliona evra kompaniji Exista hf, u vlasništvu samog Kauphtinga. Prema dokumentu koji smo otkrili, ,,najveći deo pozajmica (u korist Exista hf.) nije imao garancije, niti je bio pokriven ugovorom". Novac je pozajmljen i četvrtom najvećem akcionaru iz samog Kaupthinga, da bi ovaj mogao da kupi još akcija Kaupthinga, a jedina garancija koju je trebalo da priloži bile su njegove akcije, opet kod Kaupthinga!

Mali broj pojedinca se bogatio tim pozajmicama, novcem koji je postojao samo na papiru, a narod Islanda je trebalo da plati račun. Braća August i Lidur Gudmundson (Agust i Lydur Gudmundsson), odnosno kompanije u njihovom vlasništvu, primili su pozajmice u ukupnom iznosu od 300 milijardi islandskih kruna, to jest 1,6 milijardi evra.

Robert Čengis (Robert Tchenguiz), član upravnog odobra Exista hf, primio je pozajmicu od 300 milijardi islandskih kruna. Zato ne treba da vas iznenadi što je određen broj tih Ijudi bio uhapšen, na Islandu i u inostranstvu, posle kolapsa islandskog bankarskog sistema.

Dvadeset četiri sata po objavljivanju dokumenta WikiLeaks')e primio sudsku pretnju od Kaupthingovih advokata. U njoj je pisalo da se mi i naši izvori možemo naći pred kaznom od godinu dana zatvora, na osnovu islandskog Zakona o tajnosti bankarskih poslova. RUV, islandski ekvivalent BBC, trebalo je da objavi vest o našem otkriću u udarnom terminu, u Vestima u sedam. U pet do sedam, kao u sceni iz nekog holivudskog filma, u redakciju vesti RUV stigla je naredba. Takva naredba nije bila poslata RUV u celoj njenoj istoriji. Spiker je bio veoma hladnokrvan.

Upravo su ostali bez glavne vesti, objasnio je, tako da gledaocima ne mogu saopštiti sve novosti, ali da je predmet tog otkrića bila knjiga pozajmica banke Kaupthing. Rekao je da je izveštaj sačinjen svega tri nedelje pre propasti banke. Ne možemo vam preneti tu priču, rekao je, ali postoji jedna organizacija koja to može da uradi. U tom trenutku ekran je ispunio logo WikiLeaksa i stajao tamo nekoliko minuta da bi popunio vreme koje su planirali za zabranjenu priču. Islanđani su se preko noći okrenuli WikiLeaksu.

 

 

A 1.

 

Kroz jedan minut, svi će biti mrtvi

 

 Na Islandu je bilo teško reći da li je dan ili noć, za šta sam shvatio da je bilo moje uobičajeno stanje još od trinaeste godine. I dalje sam po celu noć bdeo za kompjuterom i do novog dana bežao dalje s nekim novim skupom mogućnosti. Ali, moja baterija je počela da se prazni, da bi se onda čudesno opet napunila, do kraja. U našem drop-boksu pojavio se jedan video-snimak. Prikazivao je zrnastu sliku nekih Ijudi koji su išli nekom ulicom u Iraku. Dvojica od njih bili su novinari. Kroz jedan minut, svi će biti mrtvi, razneti u komade mitraljeskom vatrom iz helikoptera vojske SAD. Gledao sam taj snimak, uvek iznova, svestan da ćemo se opet naći u središtu javne pažnje, s nečim zaista novim.

 

 

GLOSA

 

Džulijan Asanaž je junak našeg doba, jer je na svom sajtu Vikiliks obelodanio najviše podataka koje je neko veoma, veoma želeo da sakrije...

 

(Ljiljana Smajlović, predsednik UNS)

 

 

 

Narudžbenica

 

Poručite knjigu Džulijana Asanža za 1.200 dinara na e-mejl: prodajaŽalbionbooks.rs , na telefon 061 1583374 ili pismom na adresu: Albion Books, Mileševska 35, 11000 BEOGRAD.

Za nadrudžbine preko Tabloida, specijalan popust 20%.

 

Reč izdavača

 

Nijednog trenutka se nismo dvoumili da li da se upustimo u objavljivanje autobiografije jedne od svakako najkontroverznijih ličnosti savremenog doba. Prošlog decembra, usred bitke protiv optužbi koje su zadirale u njegov privatni život i gnevnih osuda američkih političara, Džulijan Asanž je počeo da piše priču o svom životu - kaže Uroš Balov, direktor „Albiona Books-a". - Ono što je posle nekoliko meseci rada poprimilo oblik knjige jeste ovaj rukopis iz koga saznajemo važne detalje vezane ne samo za rad „Vikiliksa", već i za moralni i politički razvoj njegovog osnivača: od njegovih dečačkih i mladalačkih godina u Australiji, preko putovanja po Evropi, Aziji i Africi, sve do danas. To je knjiga koja gori od strasti i gneva, knjiga od suštinskog značaja za razumevanje našeg doba, ali i meditacija o samom značenju razotkrivanja - ističe Balov.