Kontranapad

 

Finansijska strava i užas u Crvenoj zvezdi koja više ne može da živi od stare slave

 

Posledice Vučićevog noćnog plenuma

 

Ponavlja se: Kad je teško, onda Čović! Ovaj izborni slogan koji je korišćen u vreme aktivnog političkog života političara Nebojše Čovića, ustvari predstavlja identifikaciju jednog sposobnog i pametnog privrednika i sportskog radnika. Šta god mu zamerali njegovi protivnici, pada u vodu pred činjenicom da čovek zna da radi svoj posao i da ume da se ponaša u okviru nadležnosti i zakonodavne regulative. To je dokazivao i još uvek dokazuje! U privredi, politici ili sportu...

 

Miroslav Vislavski

 

Rezultati koje postiže na određenim poslovima i zadacima pokazuju da je to tako i da nema slučajnosti. Nebojši Čoviću mogu svašta da pripisuju, ali ne i da je bio miljenik politike i njenih gazda. Da je tako, možda bi postao vodeći u državi ako se uzme u obzir ko je sve bio na toj poziciji...

 On je svoj i siguran u ono što zna i radi. Ne ide po svaku cenu glavom kroz zid, svestan da pamet, znanje, stručnost, sposobnost, nisu primarni u zemlji čuda u kojoj živimo, ma kako se zvala u minulih četvrt veka. Pokazivao je i svoju pragmatičnost, što je izgleda neminovnost za profil savremenih političara. Ona mu je koristila u privredi i u sportu. Sve što se odnosi na njega u ovim redovima, potvrdio je i poslednjim primerom kada je nakon dugih pregovora, procena i teških iskušenja u početnoj fazi spašavanja doveo „izgubljen slučaj" KK Crvena zvezda, do kredibilnog kluba. Onakvog, kakvog potrebuje košarkaški sport u Srbiji, regionu i Evropi. Njegov izbor u sastav Radne grupe u FK Crvena zvezda, samo je potvrda kvaliteta koje poseduje da odgovori izazovu vremena i problemu pred koji je stavljen, a još više u nalaženju rešenja koja su danas po mnogima gola iluzija!

 

Ko je Radujko i dokle Radujko?

 

Prerano je govoriti o uspehu na putu povratka nekadašnjeg Evropskog šampiona i lidera jugoslovenskog i srpskog fudbala. Ali, sportski autoritet i kredibilitet Dragana Džajića i angažovanje Nebojše Čovića su veliko ohrabrenje da će se nešto desiti. To nešto su želje ogromnog broja pristalica crveno belih i svih iskrenih i razumnih ljubitelja sporta, da Crvena zvezda ponovo bude jedan od uglednih klubova na Evropskoj sceni.

Ono što je važno, svakako su ukazivanja Nebojše Čovića na momentalne rezove koji bi doneli disciplinu poslovanja. Neuspešna firma ne može da ima ogromne funkcionerske i druge plate u uslovima ogromnih dugovanja, kao ni nesrazmerne ugovorne obaveze i stimulacije ni za šta, ceneći da odavno nema takmičarskih rezultata. Ili, astronomske troškove priprema sa bulumentom "prijatelja" kluba i korumpiranih novinara, putovanja, troškova reprezentacije, telefonskih računa, rasipanja na sve strane...Dakle, "mora da se postigne potpuna racionalnost u poslovanju, kontrola svakog dinara" poručuje Čović.

Da li će ovaj tandem imati valjanu pratnju u članovima Radne grupe koja treba da konsoliduje klupsko poslovanje, vreme će vrlo brzo pokazati. Prosečnim građanima, ljubiteljima sporta i poznavaocima fudbalske zakonomernosti koju čini velika baruština sa brojnim krokodilima, imena i kratke (dosovske biografije) ne ulivaju poverenje kada se radi o njihovoj sposobnosti i autoritetu za rešavanje komplikovanih problema. Radujko, Ćulibrk, Kokeza, Lemajić, Antić su kadrovi nekoga ili nekih. Zvali se oni Gazprom, DS, SPS, Vučić, Dačić, bilo kako...

 U javnosti nije poznato da su nešto veliko i značajno uradili za opšte dobro, tokom svoje kakve takve karijere. Savetovali su, politizirali, muljali i špijali...Većina nije nešto konkretno radila, niti gradili van svojih životnih odaja.

Crvenoj zvezdi je potreban generalni remont. Sve se mora ispočetka, a pre toga veliko čišćenje naslaga vremena krađe, bahatosti, manipulacija, zloupotreba i svega drugoga što je donelo vreme marginalnih klošara koji su sa, nametnutim nam lažnim vrednostima, preuzeli Klub. Ako bi Crvena zvezda položila taj ispit u narednom periodu, onda bi to bio veliki zaokret. Za Crvenom zvezdom kao zamajcem u obračunu sa lažnim vrednostima i njihovim proizvodima, mogla bi da usledi katarza našeg fudbala i sporta u celini. Da li je to preveliki teret i zalogaj za Nebojšu Čovića i Dragana Džajića i hoće li se i na koji način ostvariti Vučićevsko obećanje u vampirskom dobu dana kada je predstavio legendarnog Džaju pred očima javnosti kao spasonosno rešenje za Crvenu Zvezdu, najavljujući da će Država da pomogne klubu i njegovom rivalu sa Banovog brda?

 

Vučićevo trpanje

 

Od kada je na vlasti, Aleksandar Vučić pokazuje sve manire koje je najvećim delom kritikovao kod svojih političkih protivnika u vreme kada je bio u opoziciji. On pokazuje da je vlast! Dozvoljava da ponavlja iste greške koje je činio njegov "omiljeni" predsednik Boris Tadić, pa se trpa svuda tamo gde smatra da zastupa interes naroda i građana.

Slučaj Crvena zvezda, sasvim sigurno nije interes naroda, već dela naroda koji navija ili želi dobro ovom velikom sportskom klubu. Njegova je lična stvar i procena da li je trebao u gluvo doba noći da pravi scenu pred očima javnosti sa Draganom Džajićem i Radnom grupom. Međutim, stvar je države da li njen zamenik premijera Vlade i Ministar odbrane može svojom voljom u ime Države da se upliće u stanje u jednom sportskom klubu, ma bio on i Crvena Zvezda!

Još više je stvar Države ima li on takva ovlašćenja da bez odluke državnog organa, Vlade Srbije pre svega, može da najavljuje državnu intervenciju, pomoć Države. Gde to piše da Država treba da rešava (pomaže) nesavesne, kriminalizovane, bahate, neodgovorne i nesposobne poreskim olakšicama ili repreogramom dugova za neplaćene poreze. I to u vreme kada neko tamo ima prava i do nedavno je primao zarade i druga primanja koja se mere hiljadama ili desetinama hiljada evra? Šta drugi da kažu zašto su oni plaćali porez Državi koja ih ne pomaže? Gde piše da su samo Crvena zvezda i Partizan klubovi (sportska društva) od nacionalnog interesa pa treba da budu podržavani od poreskih obveznika. Šta je sa drugim uspešnim sportskim institucijama koje su državi donosili međunarodne trofeje i slavu. Zar u taj koš ne mogu da se svrstaju rukometaši šabačke Metaloplastike, rukometašice beogradskog Radničkog, odbojkaši Vojvodine, vaterpolisti Bečeja koji su danas neki drugi klub...

 Svi oni su morali da plaćaju poreze, kao i drugi fudbalski klubovi koji bi po uzoru na zatečeno stanje u Crvenoj zvezdi mogli biti podržani od Države i koji bi bili uspešniji nego što jesu da im se na putu nisu isprečavale nečastive radnje dva "Srpska sportska brenda" ili poganog sistema koji je darivao beogradske rivale naslovima i tada kada nisu zasluživali. Danas bi od raspada SFRJ, uz ime Obilić, pored Crvene zvezde i Partizana bio još po neki klub među laureatima - šampionima Države! To pravo i mogućnost imali su Vojvodina, OFK Beograd, Rad ili još neko.

 

Iscelitelji Zvezdine agonije

 

Zato su poruke Nebojše Čovića kojima pozdravlja smelost i odlučnost Aleksandra Vučića ispoljene umešavanjem "Vlade" u Zvezdinu situaciju principijelne i odgovorne. On ukazuje na ono što smo u više navrata apostrofirali na ovim stranicama, a radi se o redefiniciji položaja Srpskog sporta. Njemu je potreban sistem u kome će se stvari jasno postaviti kao državna politika, a još više je potreban Zakon koji će omogućiti ravnopravne uslove za sve klubove vrhunskog kvaliteta. U takvom ambijentu bi do izražaja dolazila kreativnost, stručnost, znanje, sposobnost bez obzira gde: Subotici, Novom Sadu, Kragujevcu, Nišu, Kruševcu, Kosovskoj Mitrovici. Taj ambijent bi dokazao da vrednosti postoje i van Beograda i da Država ima ozbiljan sistem. Na žalost, Srbija je u "sistemu autoriteta" koji funkcioniše četvrt veka bez obzira na stranačke boje koje su u modi u Srbiji. Takav sistem, koliko god bio kritikovan u opoziciji, uvek je najprihvatljiviji kada se opozicija ušuška u odore vlasti. Valjda po tom modelu funkcioniše i Aleksandar Vučić.

Mnogo je neprijatnosti doživeo Dragan Džajić (opravdano ili ne, svejedno) da bi poput Drakule bio promovisan za Iscelitelja Zvezdine agonije. Njegov sportski kredibilitet i doprinos afirmaciji zemlje i naroda u misiji koju je predvodio decenijama u Crvenoj zvezdi, zaslužuje večito poštovanje. Način na koji su ga nedorasli za vođenje države i njihov bezbednosni sistem hapsili i predstavili svetskoj javnosti, ostaje takođe zauvek zastrašujuća poruka kako nikogovići mogu da zloupotrebe čoveka i unize vrednost koja je sportska ikona jednog naroda, kada se dočepaju poluga državne sile.

Nakon njegovog dostojanstvenog i ponosnog povlačenja pred hordom koja od raspada one velike i ozbiljne zemlje kreira klimatske (ne)prilike, gradeći Zvezdu kao nacionalnu ili nacionalističku ruinu, a ne instituciju sportskog šampiona, za njim su posezali oni koji su bili u datom trenutku ispred njega u hijerarhiji organizovanja: Zvezdan Terzić, Tomislav Karadžić, Vladan Lukić. Nije mu polazilo za rukom da se vrati svojoj životnoj opsesiji - fudbalu. Koliko zbog okolnosti u kojima je hapšen poput najvećeg kriminalca, toliko zbog neiskrenosti zagovornika njegovog ponovnog angažovanja u fudbalu.

 

Osam godina je dugo...

 

Njegov povratak "na mesto zločina" ne mora biti koban. Istina, okolnosti pod kojima se vratio su osenčene, stručnjaci tvrde nezapamćenim primerom u praksi, abolicijom Vlasti koja je primenjena pre izrečene presude. U isto vreme, zbog istih dela nisu abolirani Vladimir Cvetković, čija karijera kao košarkaša nije slabija od Džajićeve fudbalske i Miša Marinković, ugledni funkcioner Crvene zvezde. Sva trojica su pre četiri godine uhapšeni u istom danu i zbog sumnji da su počinili ista krivična dela! Šta je onda razlog zašto najbliži Džajićevi saradnici nisu abolirani, pitanje je za predsednika Tomislava Nikolića. On je zajedno sa svojim partijskim drugovima koliko juče, na najgori način komentarisao samovolju svojih prethodnika. Ali kada je neko Vlast, on ne prepoznaje sopstvenu samovolju, bez obzira što je ona "u okviru ustavnih nadležnosti".

Dragan Džajić je i u vreme stasavanja u vrhunskog fudbalskog funkcionera imao logistiku ozbiljnih privrednika i uticajnih ljudi politike. Njegov autoritet je bio garancija da će se logistička pratnja ovaplotiti takmičarskim rezultatima. To je tako i bilo, da bi se u deceniji devedesetih njegov autoritet prepričavao uništenju kluba u procesu sveopšteg propadanja. Taj autoritet je bio garancija inostranim partnerima koji su verovali Džajiću, pa su na konto toga kupovali po ceni koju niko pametan ne bi platio za neke igrače zbog kojih je on deceniju kasnije bio na udaru Zakona. Džajić je na taj način davao finansijsku stabilnost klubu u nevremenima devedesetih.

Kada se danas posmatra situacija u kojoj Dragan Džajić zalaže svoj fudbalski autoritet, treba imati na umu da je on već osam godina u diskontinuitetu dnevnog rada. U tom periodu mnogo što šta se promenilo, a ponajviše vrednosni poredak. Pobedi li Džajić sa Čovićem, to je trijumf vrednosnog kvaliteta. Ukoliko ostanu usamljeni, šansa za Crvenu Zvezdu i za Dragana Džajića je definitivno izgubljena za duže vreme.