https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Druga strana

 

Druga strana

 

DRUG  ČELIČNI

 

Bivši načelnik Resora državne bezbednosti Srbije Goran Petrović, dugogodišnji analitičar i kontraobaveštajac zadužen za američki sektor, prvi beograđanin koji je stao na čelo te Službe, u kolumni za Tabloid, opisuje atmosferu prilikom promociju knjige o Staljinu u Domu ruske kulture u Beogradu, zgrožen svojim sugrađanima koji su veličali druga Staljina. Postoje mnogi načini, da se iskaže respekt, poštovanje, naklonost ili ljubav prema Rusiji, ruskom narodu i ruskoj kulturi, smatra on, a da aplaudiranje nekome ko je odgovoran za smrt i patnje desetine miliona svojih sunarodnika, predstavlja priželjkivanje da i nas ovde neko tako ''usreći''.

 

Goran Petrović

 

U nekom drugom slučaju priču bih obično započeo uobičajenom rečenicom tipa - Krajem prošlog meseca, prisustvovao sam promociji knjige Roja i Žoresa Medvedeva ''Nepoznati Staljin'' u Ruskom domu, ali ovom prilikom to neće biti slučaj. I to zato što će se u nastavku teksta ispostaviti da je tačan datum ove promocije od značaja za ono na šta želim da vam skrenem pažnju ovom prilikom, baš kao i njeno kašnjenje zbog kašnjenja direktora Ruskog doma. Elem i on se ubrzo pojavio pa se krenulo sa promocijom to jest pričom. Pa mogu da počnem i ja...

Dakle, 21. decembra prošle godine, prisustvovao sam promociji knjige Roja i Žoresa Medvedeva ''Nepoznati Staljin'' u Ruskom domu, koja je zbog kašnjenja direktora kasnila gotovo pola sata. No to nije posebno smetalo prisutnima jer je i u štampi a i na sajtu Ruskog doma, najavljeno da knjiga donosi obilje novih i nepoznatih detalja koji se tiču kako Staljinovog zvaničnog državničkog tako i privatnog života, do kojih su autori došli nakon otvaranja brojnih, do sada neotvorenih arhiva. Kao i da se rad braće Medvedev od ostalih pokušaja istraživanja lika i dela vođe sovjetskog i svetskog proletarijata razlikuje  po nepristrasnosti autora, odnosno njihovoj objektivnosti i njihovom isključivom oslanjanju na arhivsku građu. A sudeći po njoj je ''ispod oklopa kulta ličnosti, ispod maske despota, bitisao običan radan čovek koji misli, jake volje, sa intelektom koji se ne sme potceniti..''

Sve to, i još mnogo više od toga, trebalo je da nam približe i pojasne, a to su i učinili, jedan istoričar, jedan prevodilac, jedan politikolog i jedan politički analitičar. I ne mogu da grešim dušu, čulo se tu mnoštvo zanimljivih detalja, mnogo starih i poznatih ali i novih i nepoznatih činjenica o Staljinu i onome što je činio tokom svoje političke i državničke karijere. Mnogo analiza, objašnjenja ali i novih tumačenja.

Primera radi saznali smo da dve antologijske rečenice koje se odnose na tavarišča Staljina to jest Druga Čeličnog jednostavno nisu tačne. Dakle, nije tačno da se u engleskom parlamentu pedesetih godina govorilo o Staljinu i ocenjivala njegova epoha i njegovo delo i tom prilikom mu se odalo priznanje rečenicom ''da je nasledio zemlju sa drvenim plugom (jer je posle oktobarske revolucije i smrti Lenjina Rusija bila zaostala agrarna zemlja u kojoj su se još uvek koristili drveni plugovi) a ostavio zemlju sa atomskom bombom'' kao i još legendarnija rečenica ''nema čoveka, nema problema'' koja je u stilu haiku poezije kratko, jasno i suštinski sublimirala ono što se tokom trideset godina njegove vladavine dešavalo u Rusiji gde su se problemi uglavnom rešavali eliminisanjem odnosno ubijanjem ljudi koji su stvarali probleme.

No uprkos svemu na mene je najveći utisak ostavila vidna a potpuno nepotrebna snishodljivost svih učesnika ove promocije, da li prema nekadašnjoj ili današnjoj Rusiji ili činjenici da učestvuju na promociji koja se održava u Ruskom domu, knjige koja pak govori o jednom od najčuvenijih sovjetskih lidera, planetarno poznatom drugu Staljinu, stvarno ne znam. Bilo kako bilo, svojski su se trudili da o drugu čeličnom govore biranim rečima i da njegov lik i delo nikako ne ocene potpuno negativno. Pa su nam rekli da priča o njemu i njegovom delu nije i ne može biti crno bela, da je on kao i svaki drugi čovek imao vrline i mane, činio dobre i loše stvari, ali da je neosporno bio čovek čelične volje koji apsolutno zaslužio svoj nadimak, da su ga u mladosti zvali Koba, odnosno kobac, što takođe nije slučajno, da je imao velike organizacione sposobnosti te da je zato nakon Lenjinove smrti zahvaljujući višegodišnjem partijskom radu i uticaju i ugledu koji je imao u partiji lako pobedio Trockog, koji je kao i Lenjin više bio teoretičar nego pragmatičar, da je pobedio Hitlera i fašizam, i da bi da nije bilo njega i danas bi postojala Evropska Unija ali fašistička itd.

 Čak su ga pojedinci poredili i sa Petrom Velikim!? Daleko od toga da su diskusije bile u stilu replike ''više volim rusko govno nego američku tortu'' iz kultnog filma ''Tri karte za Holivud'' ali se osećalo da priča ide ''pod ručnom''.

Ali to nije bilo sve niti ono najgore. Najgore je došlo sa političkim analitičarem koji je krajnje nenametljivo na samom početku svoje diskusije konstatovao da ima neke simbolike u tome što se promocija ove knjige održava baš 21. decembra na Staljinov rođendan, što je na moje zaprepašćenje gotovo cela sala propratila gromoglasnim aplauzom. Sve, sve, ali aplaudirati Staljinu u Beogradu u XXI veku ipak je malo previše, barem za moj ukus. Potom je politički analitičar podsetio da Prva proleterska nije slučajno osnovana tada kada je osnovana i da je Dan JNA u stvari bio dan Staljinovog rođendana što se naravno posle Rezolucije Informbiroa u Jugoslaviji decenijama skrivalo. Najdalje je otišao na kraju naivno obaveštavajući publiku da je dolazeći na ovu promociju razmišljao šta reći o Drugu Čeličnom, pa je malo konsultovao svoje prijatelje i svoj narod koji su mu rekli, parafraziram naravno po sećanju ali je to bez dileme bila suština, da ova demokratija koju mi danas imamo u Srbiji i nije bog zna šta i da bi i nama danas i ovde možda dobro došao jedan drug Staljin, na šta se salom ponovo prolomio aplauz!? Ajde da je rekao Putin pa i đene-đene, ali Staljin! Baš ga pretera...

E onda se za reč javio kasneći direktor Ruskog doma, koji je mnogo hrabrije i konkretnije sa manje emocija a više istorijskih činjenica ocenio čeličnog i njegov delo krajnje jednostavno rekavši, opet govorim po sećanju, da je Staljin suma sumarum bio despot i diktator, hladnokrvni ubica i uništitelj ruskog naroda baš kao i njegovi prethodnici Lenjih i Trocki, da Hitlera nije pobedio Staljin već ruski narod odnosno Crvena armija a da on snosi najveću odgovornost za to što su žrtve tog naroda i te armije bile nezamislivo i neprimereno velike, da je zbog njega i njegovih suludih procena i poteza i zbog čistki u kojima je krajem tridesetih potpuno obezglavio starešinski kadar Crvene armije tako što je smenio, poslao u Sibir i pobio nešto manje od 40.000 visokih vojnih oficira, Rusija u ratu izgubila preko 20.000.000 ljudi, da su ga se Rusi više plašili nego što su ga voleli,  da je uspostavio jedan nakaradni i apsurdan sistem vladavine koji je potpuno unazadio Rusiju i njen narod i da sve u svemu i on i mnogi drugi Rusi žele samo da oni i njihova deca i unuci žive u miru jednostavan i običan život i da ih nikakvo žrtvovanje ni za kakve velike ideje a pogotovo ne velike vođe više ne zanima a kamoli ispunjava radošću.

A to znači dragi moji, da se niti može biti veći katolik od Pape ni veći rusofil od samih Rusa, niti za tim postoji potreba. Što se mene tiče postoje mnogi načini da se iskaže respekt, poštovanje, naklonost ili ljubav prema Rusiji, ruskom narodu i ruskoj kulturi, a da aplaudiranje nekome ko je odgovoran za smrt i patnje NEKOLIKO  DESETINA  MILIONA svojih sunarodnika ili podanika i priželjkivanje da i nas ovde danas tako ''usreći'', sigurno nije jedan od njih!     

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane