Feljton

 

Džon R. Šindler: Bosanski rat i teror-Bosna Al Kaida i uspon globalnog džihada (9)

 

Alahove nevladine organizacije na Balkanu

 

Mada je zvanični stav koji o ratu u Bosni još uvek ima američka administracija sasvim drukčiji od iskustava koja su imali njeni vrhunski obaveštajci, mnoge istine danas dolaze na videlo zahvaljujući upravo pojedinim savesnim posmatračima i "diskretnim" akterima krvavog građanskog rata u ovom delu nekadašnje Jugoslavije. Profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac Džon R. Šindler, napisao je knjigu "Bosanski rat i teror", iz koje Tabloid u nekoliko nastavaka svojim čitaocima priređuje najinteresantnije delove.

 

Džon R. Šindler

 

 

Poput svih radikalnih formi islama, vahabizam veliki značaj pridaje du'a (poziv) pristupu, što znači jednom sveobuhvatnom revnosnom propovedanju i širenju istinite vere svuda, obično među muslimanima koji pripada ju „pogrešnom" islamu.  Svi islamisti se mogu grubo podeliti na one koji zastupaju du'a pristup preobražaju društva, i one koji zastupaju nasilan, ili džihadski pristup. Međutim, bilo bi pogrešno pretpostaviti da je podela uvek jasna ili čvrsta. Mnogi zastupnici du'a islamizma u najboljem slučaju samo uslovno osuđuju džihadsko nasilje i teror, dok mnogi koji počinju od du'a pristupa prelaze na agresivnije for me islamizma. Stoga su napori zapadnih naučnika da Muslimansku braću - klasičan slučaj du'a islamističkog pokreta - prikažu kao nenasilnu čak i naprednu organizaciju, zato što ona ne zastupa neposredno terorizam radi ostvare nja svojih ciljeva, pogrešni i pokazuju neshvatanje suštine radikalnog islama.

Muslimanska braća su dala bezbrojne teroriste koji su počinili terorističke zločine širom sveta, pobivši na hiljade nedužnih. Među njima je i Ajman al Zavahiri koji je, primetio je njegov biograf, „uticao na Bin Ladena ta ko što je bio u stanju da Bin Ladenu proda svoju revolucionarnu džihadističku ideologiju koja je promenila Bin La dena iz salafijskog propovednika koji se bavi dobrotvornim radom u borca džihada zabavljenog pronalaženjem pravnih razloga za borbu protiv Amerikanaca i cionista".

Oni koji su se borili u prvim borbenim redovima za radikalni islam u Bosni združili su i du'a i džihadski pristup na način koji je zapadnjacima, s njihovim uslovnim refleksom da propovednike i borce vide kao dva oprečna društvena tipa, bio teško razumljiv. Abu Abd al Aziz, prvi poglavar mudžahedina u Bosni, objasnio je da je napustio Kabul i krenuo put Balkana sa četiri veterana avganistanskog džihada kad je čuo za „užase" i „povredu časti" muslimanskih žena koje vrše hrišćani u Bosni.

Al Azizov najveći izvor ponosa bilo je podučavanje zabludelih bosanskih muslimana istinskom islamu, a to je nešto što se ne sme poništiti: „Najgori scenario bila bi", objasnio je, „mešovita država ili mešoviti parlament ili mešovita vlada muslimana i hrišćana." Al Aziz je bezbroj puta putovao po svetu pošto se okončala njegova dužnost na Balkanu šireći vest o dobrim delima - i na bojnom polju i van njega - koja su mudžahedini počinili u Bosni, uključujući i nekoliko putovanja u Sjedinjene Države, gde su ga islamske organizacije dočekale kao heroja (poslednji put je u Ameriku doputovao krajem decembra 1995. kada je prisustvovao trećem godišnjem susretu Islamske skupštine Severne Amerike u Dirbornu, u Mičigenu). Al Aziz je stalno pominjao da se sreo sa Alijom Izetbegovićem...

 

 

Propovedanje vehabijaskog islama

 

 

Primer toga kako su mudžahedini videli svoju ulogu i svoje verske i vojne dužnosti jeste bo sansko iskustvo šeika Imada el Misrija (Sheikh Imad el-Misri), ključnog islamističkog misio nara s reputacijom svetog ratnika prvog reda. On je u Bosnu došao 1992. napustivši svoj dobro plaćeni posao ekonomiste u Saudijskoj Arabiji da bi vodio sveti rat koji je shvatao kao „versku dužnost protiv nevernika i pagana".

El Misri je bio strogi vahabista, izjavivši da je njegova vera „salafistički pokret koji zahte va da se ljudi vrate tradicijama istinskih praotaca salafa koji su bili najbolje pokolenje". On je smatrao da su zabludeli i polusekularni Bošnjaci u kandžama zla i da bezmalo i nisu muslima ni: bilo je potrebno da se poduče istinskom islamu, što je bio trenutaka da na scenu stupaju mudžahedini; njihovoj veri, hvalio se El Misri, „potrebna je samo krv mučenika da bi uhvatila korena".

On je veoma mnogo doprineo da se to dogodi. Pored toga što se borio protiv bosanskih hri šćana, El Misri je služio u jedinicama mudžahedina Armije BiH kao veroučitelj i hafiz, upra vljajući poljskom medresom koja je pružala vahabističke pouke regrutima; tokom rata je de vetnaest puta vodio četrdesetodnevnu sesiju, koja se zahtevala od onih koji su želeli da stupe u elitnu jedinicu svetih ratnika.

Od samog početka mnogi bosanski muslimani, uključujući i deo sveštenstva, bili su duboko podozrivi u pogledu stvarnog plana mudžahedina koji su se pojavili u njihovoj sredini. Ni jedan musliman nije bio voljan da odbije pomoć drugih muslimana, posebno kad su ratni na pori Sarajeva bili očigledno nevešti, ali potreba vehabija da osude i unište svaku drugu vari jantu islama nije donela naklonost običnih Bošnjaka svetim ratnicima. Posebno uvredljivo bi lo je nasilničko nastojanje mudžahedina da nametnu saudijske običaje lokalnom stanovništvu. Jedan imam je objasnio: „Imamo vehabije koji žele da u Bosni preslikaju sistem i poredak ko ji geopolitički nije pogodan ni primenljiv u tom delu sveta."

Imam Senad Agić, možda najrečitiji zastupnik umerenog islama u Bosni, osudio je one „koji bi na silu da nametnu islam", dodajući da su mnogi mudžahedini „došli samo da propovedaju ovaj svoj islam".

 Agićeva osuda je bila prodorna: „Vehabije se bore protiv svega onoga što je tokom historije obogatilo islamsku kulturu i islamsku tradiciju."

Na žalost, ove zamerke su bile uzaludne jer je vlada u Sarajevu zdušno dočekala i podržala članove islamističke internacionale. Šta više, iza njih je stajao skup dobro finansiranih i dobro organizovanih međunarodnih organizacija koje su najviše ličile na „Alahove nevladine orga nizacije". Mnoge organizacije uopšte nisu bile nevladine nego, da upotrebimo jedan oksimo ron, NVO koje podržava država. Najznačajnija od njih bila je Međunarodna islamska orga nizacija za pomoć (IIRO), poznata i kao Igata.

Ova organizacija je bila finansijski stožer Al Kaide, a njene veze sa pokretom međunarodnog džihada bile su toliko duboke da se humani tarna organizacija i džihadska mreža ne mogu funkcionalno razdvojiti. IIRO i Muslimansku svetsku ligu (Muslim World Le a gue - MWL), organizaciju iz koje je IIRO nastala, osnovala je i finansirala saudijska vlada da bi vahabizam širile po svetu dobrotvornim radom i propovedanjem - a, pokazalo se, i terorizmom.

 

 

Saudijski juriš na Evropu preko Bosne

 

 

Muslimanska svetska liga je nadzirala još dve grupe vahabista koje su delovale u Bosni, Islamsku fondaciju Al Haramein i s njom blisko poveza nu Dobrotvornu organizaciju Al Haramein al Mesdžid al Aksa („al Haramein" Šal Haramein označava „sveta mesta", tj. Meku i Medinu).  Fondacija Mufavak („Blagoslovena pomoć", Mufawaq), još jedna NVO koju finansira Saudijska Arabija i koju Bin Laden javno podržava, takođe je bila aktivna u Bosni. Koliko su IIRO, MWL i srodne grupe bile bliske Rijadu razjasnilo je svedočenje jednog višeg funkcionera Muslimanske svetske lige pred kanadskim sudom 1999: „Muslimanska svetska liga...je fondacija koju u potpunosti finansira vlada. Drugim rečima, ja radim za vladu Saudijske Arabije." Na svim nivoima, saudijska država je podsticala mlade ljude raspoložene za džihad da vode sveti rat u Evropi.

 „Cela Saudijska Arabija, počevši od vlade, teologa, do običnog naroda, bila je zato da se mladići šalju u džihad u Bosni i Hercegovini", sećao se Nasir Ahmad Nasir Abdala al Bahri (Nasir Ahmad Nasir Abdallah al-Bahri), koji je sa dvadeset godina započeo karijeru mudžahedina 1992. u Bosni; na kraju je postao telohranitelj Osame bin Ladena. „Krenuli smo u tu zemlju" - rekao je misleći na Bosnu - „zato što nije bilo verskog poglavara ili propovednika koji nije govorio o džihadu u Bosni i o patnjama muslimana."

Novac za opremanje ovog mladića, koji se u Bosni borio pod imenom de guerre Abu Džan dal (Abu Jandal), dala je učiteljica iz Saudijske Arabije koju su priče o patnjama muslimana u Bosni navele da ponudi svoju jednomesečnu platu, oko 2.000 dolara.

 

 

Alijini "Crni labudovi"

 

 

Mada su neki mudžahedini odvraćali budućeg borca od odlaska na Balkan („rekli su: Omogućićemo ti da odeš na bilo koje drugo poprište džihada osim u Bosnu, zato što u Bosni imamo realne pokvare nosti i mnogih izazova i Evropljanki. A i plavuše bi mogle da utiču na tebe"), on je otišao u sveti rat i doživeo da ga Bosanci dočekaju s dobrodošlicom, ali „da ništa ne znaju o islamu".

Bosna je bila samo jedan od frontova u velikodušno finansiranoj svetskoj vahabističkoj kampanji. CIA je utvrdila da je Saudijska Arabija od 1975. do 2002. potrošila 70 milijardi do lara na spoljnu pomoć, a od toga su dve trećine otišle na „aktivnosti islamista" kao što su IIRO i MWL. Saudijski donatori su po slali 150 miliona dolara bosanskim muslimanima samo u to ku 1994. Do sredine devedesetih godina, carstvo MWL/IIRO, koje je nadgledao saudijski veli ki muftija, obuhvatalo je trideset ogranaka MWL-a širom sveta i kancelarije IIRO u preko de vedeset zemalja, uključujući šest kampova za obuku terorista u Avganistanu. Postojale su broj ne veze IIRO sa međunarodnim terorizmom: na primer, 1999. policija je u Indiji uhapsila Sajeda Abu Nasira (Sayed Abu Nasir), dugogodišnjeg službenika IIRO, zbog pokušaja da podmetne bombe u američke konzulate.

Još su mračnije saudijske veze sa terorizmom otkrivene u Bosni. Analiza Centralne obave štajne agencije pokazuje da je trećina islamskih dobrotvornih organizacija koje su delovale u Bosni, a IIRO na prvom mestu, „pomagala aktivnosti islamističkih grupa koje se bave terori zmom", uključujući planove za kidnapovanje američkog osoblja.

U izveštaju se navode Hamas, Hezbolah, alžirska GIA i egipatska Islamska grupa među te rorističkim organizacijama kojima su pomagale Alahove NVO u Bosni. Podjednako podmu kla bila je i uloga koju je igrala saudijska Visoka komisija za pomoć Bosni, osnovana 1993. Vi soka komisija je imala veliku kancelariju u Sarajevu, koja je trebalo da koordinira saudijske dobrotvorne aktivnosti u Bosni, i priznala je da je podelila 400 miliona dolara pomoći (stvarni broj je bio bar 500 miliona dolara). Gde je taj novac otišao, bilo je otvoreno pitanje posle 11. septembra, kada su zakasnelim pretresima sarajevske kancelarije saudijske Visoke komisije otkrivene slike Svetskog trgovinskog centra pre i posle napada, dosijei o pesticidima i za pra šivačima letine i informacije o krivotvorenju propusnica američkog Stejt departmenta.

Takođe su bila zanimljiva zaplenjena dokumenta, uključujući i rukom pisane zapisnike sa zaglavljima MWL i IIRO, o sastancima sa Osamom bin Ladenom.

Te organizacije su od samog početka imale izuzetno bliske i prijateljske veze sa SDA i mu slimanskom vladom. Sarajevo je cenilo pomoć - ideološku kao i finansijsku i vojnu - i podr žavalo je rad islamskih organizacija pružajući im političku, a u mnogim slučajevima i vojnu zaštitu.

Decembra 1992. bosanski Hrvati su uhapsili dva radnika IIRO, za koje je otkriveno da po seduju ne samo propusnice muslimanske vojske već i Crnih labudova, sarajevske elitne jedini ce za specijalne operacije. Oni su oslobođeni pošto je Izetbegović lično tražio od hrvatskog predsednika Franje Tuđmana da ih oslobodi.

Mustafa Kamel Sulejman (Mustafa Kamel Suleiman), veteran avganistanskog i bosan skog džihada, objasnio je način na koji su funkcionisali ti incestuozni odnosi. Sredinom 1992. naređeno mu je da napusti Avganistan i ode na novi front džihada na Balkanu. Prvo je otišao u Saudijsku Arabiju, a zatim produžio za Hrvatsku sa grupom mudžahedina koji su stigli u Za greb kao navodni nameštenici u Al Harameinu. Na zagrebačkom aerodromu sačekala ih je bo sanska vojna delegacija čiji je zadatak bio da borce prebacuje u Bosnu. Predstavnici Sarajeva su sredili da od hrvatskog Ministarstva spoljnih poslova dobiju akreditacije kao islamski dobrotvorni radnici, što je bilo odobrenje potrebno za put u ratnu zonu. Posle dugog putova nja preko Splita, Mostara i Sarajeva stigli su na front u centralnoj Bosni. Pored toga što su se služili maskom islamskih NVO, drugi mudžahedini su se predstavlja li kao radnici UN - uz la žne akreditacije - pa čak i kao novinari.

 

 

Nevladin džihad vladinog imama

 

 

Stranka demokratske akcije je učinila sve što je mogla da regrutuje mudžahedine i dovede ih u Bosnu. Sveopšta osuda „genocida" u Bosni širom muslimanskog sveta veoma je olakšala pribavljanje sredstava i boraca. U jesen 1992. godine, Mustafa Cerić, omiljeni imam SDA, delovao je kao specijalni izaslanik za islamske zemlje pribavljajući podršku u inostranstvu za bosanski džihad.

 Sredinom septembra prisustvovao je Međunarodnoj konferenciji za zaštitu ljudskih prava u Bosni, što se preokrenulo u islamistički događaj i izvrsnu platformu za propagandu koju je Sarajevo namenilo neposredno islamskom svetu. Za razliku od onoga što su govorili Za padu, ova verzija poziva za pomoć nije uopšte ni pominjala multinacionalnu demokratsku državu, obraćajući se umesto toga samo sektaškim interesima i nužnosti da se pomogne bosanskim muslimanima da izgrade i zaštite islamsku domovinu: upravo suprotno od onoga što je SDA podmetala krivicom opterećenom Zapadu. Cerićev poziv je pribavio novac i ljude za džihad, dok je njegova poseta Saudijskoj Arabiji sledećeg meseca smatrana uspešnom jer je dovela do povećane vojne i materijalne pomoći ratnim ciljevima Sarajeva.

Tako se ubrzano odvijala radikalizacija - moglo bi se to nazvati i avganistanizacijom - bo sanskog građanskog rata. Osama bin Laden se istakao tokom avganistanskog džihada, ali nje gova uloga u tom sukobu izgleda veća retrospektivno nego  što je stvarno bila; uvek je bio u senci Abdulaha Azama.

Ako su temelji Al Kaide postavljeni u Avganistanu, veći deo iz grad nje odigrao se na Balkanu. Tek je devedesetih godina prošlog veka, u Bosni, „Če Gevara islama" stao na noge i od Al Kaide izgradio fleksibilnu, dobro finansiranu organizaciju međuna rodnog džihada kakva je postala. Bosanski građanski rat je preobrazio Bin Ladena i njegove ljude u stožer mudžahedina širom sveta. Zahvaljujući pomoći Alije Izetbegovića i SDA, Bin Ladenove legije su našle svoje mesto u izvozu radikalne vere i terorizma koji je išao ruku pod ruku s njom, u Evropu, gradeći model džihada koji se može izvoziti bilo gde u muslimanskom svetu.

Saudijci nisu bili jedini zaštitnici bosanskog džihada. Revolucionarni  Iran je pružao isto to liko snažnu podršku kao i Rijad, uključujući i znatnu vojnu pomoć koju su Saudijci zadovolj no prepuštali Bin Ladenu i njegovoj sorti.

 Mada su Iranci bili šiiti, njihova islamska revolucionarna država bila je ideološki bliža sunitskoj SDA nego vahabizam, i mnogi ključni članovi Izetbegovićevog unutarnjeg kruga smatrali su Iran idealom, uključujući i rukovodioca za logistiku, Hasana Čengića, kao i Omera Behmena, nekadašnjeg mladomuslimana, koji je veći deo građanskog rata proveo u Teheranu kao bosanski ambasador.

Rivalstvo Saudijske Arabije i Irana nije bilo zanemarljivo i uticalo je na postupke Tehera na. Poput Saudijaca, Iranci su želeli da steknu bazu i uporište u Evropi, što su zahvalni Bo sanci bili spremni i da im pruže. Između Saudijaca i Iranaca postojala je duboka ideološka omraza. Ovi drugi su bili svesni toga da vahabisti smatraju iranski režim jeretičkim, a Iranci su gajili i negodovanje poput onog izazvanog nesrećom u Meki 27. jula 1987. kada su u stam pedu živote izgubila 402 hodočasnika, a među njima 275 Iranaca. Teheran je smatrao Rijad krivcem za tragediju i izrazio želju da se „svetilišta oslobode od zlih i pokvarenih vehabi ja". Ishod tog uzajamnog ogorčenja bio je, kako su ga neki nazvali, „islamski hladni rat" koji se vo dio na bosanskom tlu.

U Bosni je Teheran video mogućnost da naplati svoje angažovanje u Avganistanu. Iranska podrška avganistanskom otporu donela je malo konkretne koristi Iranu; mudžahedini koje su podržavali Saudijci izašli su kao politički pobednici posle povlačenja Sovjeta. U Teheranu su strahovi od vahabističke vlasti u Kabulu izazivali zabrinutost. Posle sovjetskog povlačenja, upozoravao je iranski režim, „Avganistan ne sme da postane nova Saudijska Arabija". Islamska Republika je kritikovala uticaj saudijske „političke neumerenosti" na Avganistan, i vahabizam nazivala „smrdljivim i trulim tumorom na telu islama".

Željni da izravnaju račune sa Rijadom, Iranci su pružili glasnu retoričku podršku Izetbego vićevoj vladi koju je ova volela i cenila. Iranski vođa ajatolah Homeini imenovao je ajatolaha Ali Ahmeda Džanatija (Ali Ahmed Jannati) za svog specijalnog predstavnika za bosanska pi tanja, a ovaj se pokazao izrazito ratobornim zastupnikom muslimanske stvari. Džanati je dva puta posetio Bosnu, osudio rat kao „najveći skandal dvadesetog veka" i pozvao se na vruće islamske teme, govoreći o ovom problemu kao o „drugoj Palestini" i „još jednoj Andaluziji", imajući na umu islamski gubitak južne Španije 1492, još uvek bolnu ranu za islamiste.

 

 

A 1.

 

Zelena internacionala

 

Vlada u Sarajevu zdušno je dočekala i podržala članove islamističke internacionale. Štaviše, iza njih je stajao skup dobro finansiranih i dobro organizovanih međunarodnih organizacija koje su najviše ličile na „Alahove nevladine organizacije". Mnoge organizacije uopšte nisu bile nevladine nego, da upotrebimo jedan oksimoron, NVO koje podržava država.

 

(Nastaviće se)

 

 

GLOSA

 

Ako su temelji Al Kaide postavljeni u Avganistanu, veći deo izgradnje odigrao se na Balkanu.

 

 

O autoru

 

Džon R. Šindler  je profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac. Deset godina službovao u Agenciji za nacionalnu bezbednost (ANB) Sjedinjenih država. Taj posao ga je odveo i na Balkan, "radi podrške savezničkim snagama". Postao je vodeći ekspert američke ANB za Balkan.