Postdemokratija

 

Neshvaćeni aspekti Đinđićeve politike

 

Zoran Đinđić je bio vanserijski političar, jedini je imao svoju političku filozofiju,  a opet bio pragmatičniji od svih političkih praktikanata. Imao je strategiju ali se više služio taktikom, smatrajući da je i to dovoljno za date uslove. Toliko se osećao superiorno u politici da je sebi dozvolio da se poigrava sa njenim pisanim i nepisanim pravilima, pri čemu je potpuno relativizovao sistem i svaku odgovornost, konstatuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu 

 

Piše Mile Isakov

 

Nema sumnje da Zoran Đinđić ima velike zasluge za demokratske promene u Srbiji, ali se pri odavanju počasti zbog njegove tragične smrti preteruje do te mere da to ometa bolje razumevanje političkih procesa kroz koje ova zemlja prolazi, pa i njegove uloge u svemu tome.

Deset godina od tragične smrti Đinđića dovoljna je istorijska distance da se i kritički može progovoriti o njegovom liku i delu. Najpre valja razjasniti osnovnu zabludu koju tvorci i raspršivači mita o Đinđiću, uzimaju kao krunski dokaz njegove veličine, a to je zaista impozantna povorka građana prilikom njegove sahrane, mada je bio prilično nepopularan za života. Prema njihovom tumačenju, građani su, kako to obično biva, shvatili koliko on vredi tek kad su ga izgubili.

Ta tvrdnja, međutim, ima jednu ozbiljnu falinku, jer je prosto nemoguće da se tako nešto dogodi preko noći, a to je bilo bukvalno odmah sutradan posle njegovog mučkog ubistva. Pre će biti da je u pitanju bio protest i prkos građana, tako da svaka zloupotreba tog čina izaziva zabune i kontraefekte.

Nije Đinđić osnovao DOS, nego Vuk Drašković na sastanku kojem Đinđić nije ni prisustvovao. Nije on pobedio Miloševića, nego Koštunica, koji je imao poseban izborni štab i svoju samostalnu kampanju. Zoran Đinđić je bio šef izbornog štaba DOS-a, koji je ubedljivo pobedio na opštim izborima, pošto je režimu već bila slomljena kičma rušenjem Miloševića. Posle izbora bio je i premijer prve demokratske vlade, koja je radila dosta toga sasvim suprotno onome što je DOS bio upisao u svoj program i takozvani ugovor sa narodom. Bilo je tu svega, i dobro započetog i sasvim nakaradno,  od uspešnih do krajnje sumnjivih privatizacija, od falsifikovanja glasanja u Skupštini u aferama Solun i Bodrum, do zakona koji se nisu sprovodili,  o lustraciji, o restituciji ili o ekstraprofitu.

Zoran Đinđić nesumnjivo ima značajne zasluge za sve dobro, ali i loše što je rađeno u tranziciji i što nas je kao posledica toga snašlo poslednje decenije, naročito za pogrešno tumačenja njegove političke doktrine od strane njegovih nedoraslih naslednika.

Nije kriv za sve, ali je odgovoran, jer sam je birao kadrove koji nisu bili u stanju da to na pravi način razumeju i primene. On je svoju stranku tretirao kao firmu, a njene članove kao trgovačke putnike koji imaju zadatak da lepo upakovan proizvod hvale i prodaju, ne lupajući mnogo glavu time šta je unutra. Kada je iznenada otišao, pa nije ostavio uputstvo za upotrebu, oni su nastavili da prodaju isti paket, ni ne znajući šta je sve unutra.

Ako postoji opšta saglasje o Đinđićevoj politici, onda je to njeno podjednako nerazumevanje od svih aktera na političkoj sceni i svih njenih tumača.

I onih koji su navodno za i onih navodno protiv. Osnovna karakteristika te politike, po mom uverenju, je njena neiskrenost i nedoslednost, što je čini i neuhvatljivom za klasičnu političku analizu. Nesumnjiva intelektualna superiornost, erudicija i politička veština dr Zorana Đinđića, omogućile su mu da takva, da kažem, fleksibilnost, bude predstavljena i percipirana kao višeznačna slojevitost, a dovitljivost kao vizionarstvo. Nisu Tadićevi telali sasvim napamet i za tzv istorijsko pomirenje sa SPS-om, tvrdili da je učinjeno u Đinđićevom maniru, aludirajući na njegove tajne pregovore sa Miloševićem. 

Zahvaljujući svojoj pameti i obrazovanju, Đinđić je izgradio svoju političku filozofiju, što ga je izdvojilo u sferu nedostupnu većini političara, pa i analitičara, kojima, iz rešpekta i strahopoštovanja prema nepoznatom i nedokučivom, nije preostalo ništa drugo nego da ga glorifikuju ili ruže. Đinđićeva politika je bila dvosmislena koliko i višedimenzionalana, pa je opirući se jednoznačnim tumačenjima, svakome omogućavala da u njoj prepoznaje ono što mu odgovara. Njen pragmatizam je često bio u nesaglasju sa njenim principima. 

Najbanalniji i stoga najočigledniji primer je formalno proglašavanje DS za socijaldemokratsku partiju radi ulaska u socijalističku internacionalu, čije su članice  u tom trenutku vladala većinom najrazvijenijih evropskih zemalja, i istovremeno uvođenje veronauke u srpske škole. Pošto ni jedno ni drugo nije bilo iskreno, nego isključivo pragmatično prilagođavanje onome što je bilo profitabilno u Evropi, odnosno Srbiji, besmisleno je upuštati se u raspravu da li su te dve stvari uopšte spojive u ideologiji jedne partije. On nije bio  vernik ni religije, ni socijaldemokratije, pa mu je to išlo zajedno, jer podjednako beznačajno. 

Njegova jedina vera bio je uspeh, ideologije su za njega samo sredstvo da se do uspeha dođe i sve se mogu koristiti, po potrebi. To se najbolje vidi iz njegove javne preporuke političkoj konkurenciji: Kome je do morala, neka ide u crkvu! Naravno, nije on bio tako naivan da veruje da je crkva neka visokomoralna institucija, niti da se sme javno reći kako u politici nema morala. U ovom slučaju to je sasvim razložna preporuka onima koji su za isprazno moralisanje da je tome mesto u crkvi, gde se o tome mlati prazna slama vekovima, dok u politici tome nema mesta jer nema vremena. On je bolje od drugih video da je Srbija u takvom stanju da joj jedino hitna šok terapija može pomoći, te da je stoga svako ideološko i moralno čistunstvo kontraproduktivno.  Kao jedan od tih čistunaca koji su ga ometali i ja danas to moram priznati, stim što i dalje mislim da ni u takvim prilikama ne sme baš sve biti dozvoljeno.

Duboko svestan nekih životnih zakonitosti, a neopterećen ideološkim i moralnim skrupulama, Đinđić je vladu poveo kao po Titovom sloganu o ratu i miru, radeći kao da će večito vladati, a spremajući se za opoziciju i ponovnu borbu za vlast, kao da će sutra biti smenjen. Činio je sve da njegova vlada bude uspešna, pa stoga nije bio gadljiv ni na prečice i krivine, ali je pri tom vodio računa i o tome da se on i njegova stranka obezbede, kako bi spremno dočekali pad i novi početak. Dok su se drugi uljuljkivali na lovorikama pobede, sigurni u masovnu, dotad neviđenu podršku građana od preko 70%,  on je znao da će se ta podrška neminovno istopiti, jer nova vlast prosto nije u stanju da isporuči sve što je obećala i ispuni prenaduvana očekivanja. Znao je da će izgubiti vlast, makar najbolje i najpoštenije radili, pa kad je već tako onda treba da iskoriste priliku i da se finansijski obezbede za period posle vlasti i novi juriš na izbore koji će sve više da koštaju.

Dakle, Đinđićeva doktrina, kao premijera i stranačkog lidera, bila je da treba da se radi danonoćno, svi najbolje što umeju, da se žrtvuju za budućnost Srbije, ali da misle i na sebe, da se materijalno obezbede kako nikad više ne bi zavisili od pomoći spolja ili od tajkuna i prljavog kapitala.

U tom trenutku, za to nije bilo potrebno kršiti zakone, jer su bili prepuni rupa. Kao i vlada što je morala da se dovija i njeni članovi su mogli da se "pametno" snađu u haosu koji su zatekli, kako bi se kasnije u vlast mogli vratiti kao dobro situirani, nezavisni pojedinci i partije, koji neće morati da primaju mito, otimaju i kradu. Prilike su bile takve, institucije neizgrađene a ljudi u njima dezorijentisani i nesigurni, još su na snazi bili neki stari i prevaziđeni zakoni, a novi u suprotnosti sa starim Ustavom, pa su se svi mogli rastegljivo tumačiti. U takvoj situaciji, kad realno postoji vakum u funkcionisanju pravne države,  to najbolje mogu iskoristiti oni koji su u poziciji da odlučuju i utiču. Kako za državu, tako i za sebe.  

Od svega toga, njegovi sledbenici, politički nedorasle i moralno neizgrađene ličnosti, dobro su razumeli samo onaj drugi deo strategije i počeli najpre da kraduckaju, malo za partiju, malo za sebe,  a onda kada su se uverili da ih niko ne pita ni odakle, ni kako, ni koliko,  otvoreno i da pljačkaju državu. Na svim nivoima, od vrha države, do poslednje mesne zajednice, naročito preko javnih preduzeća i u saradnji sa poslovnim ljudima kojima su nameštali poslove uzimajući za to sve veći procenat. Tako smo došli do toga da gotovo nema političara koji nije bio upleten u prljave rabote i konačno do pada te vlasti, najviše zbog toga što je sve postalo toliko očigledno, da se smučilo čak i pristalicama. 

Verovatno da Đinđić to nije tako zamišljao, ali hteo on to ili ne, upravo on je bio rodonačelnik biznis politike, on je stvorio uslove i kadrove koji su od politike napravili najunosniji  biznis, a od partija mafijaške familije.

Setimo se, on je bio prvi, a koliko znam i jedini partijski lider koji je u stranku uveo mesto direktora i na njega postavio jednog tajkuna sa jedinim zadatkom da nabavlja pare. Obrazloženje je bilo da moderna partija mora da funkcioniše kao preduzeće. Međutim, kad je DS došla na vlast, od toga je odustao, jer stranka je tada preuzela rukovođenje najvećim i najbogatijim mogućim preduzećem, državom. On je bio šef vlade koja je odbila da se u zakon o privatizaciji unese i obavezna provera porekla novca kojim se kupuje državna imovina, čime je omogućena legalizacija nezakonito ili u najmanju ruku neopravdano stečenog u vreme dok su država i građani propadali. Njegova vlada je donela zakon o ekstraprofitu, pa odustala od njegove primene. Ekstraprofiteri su na tome bez sumnje bili veoma zahvalni. Ili možda baš i nisu, ako su za tu uslugu morali stalno da plaćaju u kešu.