Feljton

 

Džon R. Šindler: Bosanski rat i teror-Bosna Al Kaida i uspon globalnog džihada (13)

 

Danas Bosna, sutra ceo svet

 

Mada je zvanični stav koji o ratu u Bosni još uvek ima američka administracija sasvim drukčiji od iskustava koja su imali njeni vrhunski obaveštajci, mnoge istine danas dolaze na videlo zahvaljujući upravo pojedinim savesnim posmatračima i "diskretnim" akterima krvavog građanskog rata u ovom delu nekadašnje Jugoslavije. Profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac Džon R. Šindler, napisao je knjigu "Bosanski rat i teror", iz koje Tabloid svojim čitaocima u nastavcima priređuje najinteresantnije delove.

 

Džon R. Šindler

 

 

Bosanska prljava tajna posle Dejtona bila je to da se mudžahedini nikako nisu zadovolja vali silovitim rečima i podstrekavanjem na mržnju i nasilje. Sledila su i nasilna dela, kao što je to uvek i bio slučaj - u Bosni i inostranstvu. Iako su bojna polja utihnula a armije demobilisa ne, balkanski džihad se i dalje vodio, divljački i proračunato. Mada su sveti ratnici obično bri žljivo pazili da ne napadaju zapadnjake i zapadne interese u Bosni, domaći protivnici radikal nog islama nisu bili te sreće.

Mete su bili muslimani koji su se protivili salafijskim običajima, nemuslimani smatrani an tidžihadistima, kao i oni koji su pokušavali da se vrate u svoje predratne domove - proces koji je navodno bio pod zaštitom NATO-a, ali zapravo to skoro nikada nije bio - i nesrećni stran ci. Mnogi napadi ličili su na spontane zločine verskog zanosa ili lokalne zađevice dovedene do stravične krajnosti. Ipak je većina napada izvršena s predumišljajem, u nekim slučaje vi ma uz po tajno saučesništvo muslimanske policije i političara. Bio je to Al Kaidin „bosanski model" na delu. Termin je skovao sarajevski  vodeći ekspert za mudžahedine Esad Hećimo vić, hrabar novinar nedeljnika Dani, koji je veoma podrobno ispitivao postdejtonski terori zam. Oružani džihad je cvetao posle 1995, uz pomoć prljavog novca i korumpiranih političa ra koji su u najboljem slučaju okretali glave od toga kuda sredstva za i šta idu; u najgorem, zvaničnici SDA su pomagali nasilnim svetim ratnicima koji su učestvovali u terorističkim akcijama u Bosni i inostranstvu. Rezultat je bila povoljna operativna sredina za Al Kaidu, kao i nepotrebne žrtve.

Da bosanske muslimanske bezbednosne službe pomažu Al Kaidi, kao što su sumnjale žr tve mudžahedinskih napada, pokazale su istrage posle 11. septembra koje su otkrile neposred ne veze sarajevske policije, vojske i obaveštajnog aparata sa poznatim ekstremistima. Eksplo zivne na prave koje je posedovala muslimanska policija našle su put do mudžahedina i korišćene su u terorističkim napadima.

U opremu za „mokre poslove" (ubistva) koju je „zaturila" sarajevska policija, spadale su i bombe za postavljanje u automobilima i puške-kišobrani napravljeni za diskretne likvidacije.

Nije potrebno dodati da je muslimanska policija loše obavljala posao kad se radilo o pro nalaženju traženih svetih ratnika. U najistaknutijim slučajevima, mudžahedini koji više nisu mogli da se kriju od NATO-a bežali su sa Balkana uz pomoć SDA.

Esad Hećimović je s gorčinom primetio: „Bar prema ono me što sam ja video, svako u Bosni ko je bio optužen za terorizam nestao je." Kad je upitan zašto je Sarajevu bilo potrebno više od četiri godine da pronađe i deportuje poznatog teroristu Abu Maalija, heroja radikalnih jedinica bosanske Armije, Hećimović je objasnio:

„...Bosanske vlasti su ga krile godinama...Nije čudo da nema dokaza, jer su sve istrage

koje bi nešto mogle da do kažu obustavljene još 1993. godine".

Nešto više od tri godine posle dolaska trupa NATO-a u Bosnu radi sprovođenja Dejton skog sporazuma bilo je očigledno da ova zemlja ima ozbiljan problem sa islamskim teroristi ma. Do kraja 1997. izvršeno je preko sto terorističkih dela u Federaciji BiH - zajedničkom hr vatsko-muslimanskom entitetu - a većinu njih su počinili mudžahedini, mučna činjenica koja je navela Senada Avdića, urednika sarajevskog nedeljnika Slobodna Bosna, da izjavi da je Bo sna pod vlašću SDA postala „evropsko đubrište za sve vrste ološa, ubica, terorista i avanturi sta svih boja, koji su stekli status ravnopravnih građana ove zemlje uz 'selam' i 'tek bir'."

 

 

Ubistva i bombaški napadi

 

 

Veći deo islamističkog terora bio je lokalnog karaktera i o njemu se nije mnogo izveštava lo čak ni u Bosni. Oko Zavidovića, mesta sa povelikim i jakim ogrankom AIO, Srbi koji su po kušavali da se vrate u svoje predratne domove, kao što je obećavao Dejtonski sporazum, bili su uznemiravani i napadani.

Nekolicinu njih su i ubili tajanstveni mudžahedini, iz među ostalih i Jadranka Božanovića, urednika Radija Zavidovići, koji je izveštavao o kampanji potajnog terora, a ubijen je bombom postavljenom pred njegov stan. Muslimanska policija je bila izuzetno aljkava u istragama tih zločina. Ni zapadni novinari nisu bili naročito zainteresovani jer su ovakvi teroristički napadi muslimane prikazivali kao izvršioce a ne kao žrtve nasilja.

I NATO je pokazao skromno interesovanje jer su napadi na nemuslimane ukazivali na ne dostatke dejtonskog procesa, što je bio ne baš laskav prikaz slabosti i mešanja Zapada. Klintonovu administraciju nisu zanimale loše vesti iz Bosne. Dejton je bio njihov diplomatski trijumf, i nikakva mera islamističkog kriminala neće to poništiti.

Na kraju, lakše je okrenuti glavu na drugu stranu. Čak su i napadi na Amerikance retko kad bili tretirani s ozbiljnošću koju su zahtevali. Ubistvo Vilijama Džefersona

(William Jefferson), američkog humanitarnog radnika UN, u Tuzli novembra 1995, dok su se američke trupe spremale da uđu u Bosnu, ostalo je nerešeno zbog pasivnog odnosa Va šingtona prema aljkavom pristupu muslimanskih vlasti tom slučaju. Postojali su jasni dokazi koji su povezivali mudžahedine sa Džefersonovim ubistvom. Iza zločina su stajala dva Saudij ca povezana sa islamističkom internacionalom, prema istražiteljima, mada nijedan nije uhap šen zbog ovog ubistva.

Ahmed Zuhar Handala (Ahmed Zuhair Handala), povezan sa Saudijskom visokom ko misijom u Sarajevu, bio je bar saučesnik; Džefersonov sat je kasnije pronađen kod Handale. Postojali su izveštaji da je Handala učestvovao u pokoljima hrvatskih civila tokom rata i je dan sve dok je ukazao na Handalu kao na jednog od mudžahedina koji su napali njeno selo septembra 1993; Saudijac je pretio da će nožem zaklati njenog četrnaestogodišnjeg sina. Ve ruje se da je ubica u Džefersonovom slučaju bio Fez al Šamberi (Faiz al-Shamberi), veteran specijalnih jedinica muslimanske vojske; prema lokalnoj policiji, pištolj iz kojeg je ubijen Dže ferson nađen je kod Al Šamberija, ali je mudžahedin nestao posle amnestije za ratne veterane koji su se nalazi li u pritvoru zbog optužbi povezanih s oružjem.

Veći deo terorističkih aktivnosti u posleratnoj Bosni činila su ubistva i bombaški napadi na određene osobe, obično Hrvate. Mudžahedini su želeli da izravnaju račune i stvore atmosferu straha među muslimanskim partnerima u Federaciji, i u tome su uspeli.

 

 

Pokušaj atentata na Papu u Sarajevu

 

 

 Centralna Bosna je bila središte antihrvatskog terorizma posle Dejtona, i mudžahedini su neprekidno pucali i bacali bombe na hrvatske kuće da bi zaplašili i oterali nemuslimane. Kato ličke crkve i manastiri su bili još jedna meta nasilnog uznemiravanja. Posebno su na meti bili hrvatski policajci, uključujući i nekoliko pokušaja ubistva, kao i dva ubistva u leto 1998, Peri ce Bilića i Ante Valjana, koja su kao što se moglo predvideti, ostala nerešena. Svedoci tvrde da je Valjana ujutro 31. jula 1997. godine, u Travniku, ubio nekoliko ljudi sa „talibanskim bra dama". Ubice su konačno identifikovane kao veterani odreda El Mudžahid ali, kao i obično, nisu usledila hapšenja. Mada je sledeće godine pritvoreno osam svetih ratnika u vezi sa ta lasom terora tog leta oko Travnika, optužbe su retko kad bile dokazane, a mali broj musliman skih sudova je bio spreman da izriče presude o krivici. Kasnije se pokazalo da su ubice Valja na i drugih Hrvata bili mudžahedinski veterani koji su delovali saznanjem i zaštitom musli manske policije i tajnih službi.

 „Ja sam plaćeni ubica", priznao je jedan veteran El Mudžahida koji je pobegao iz Travnika pošto je odbio da ubije hrvatskog policajca ko ga je poznavao. Naređenje za likvidaciju, tvrdio je, došlo je od istaknu tog lokalnog funkcionera SDA i verskog velikodostojnika iz Travnika.

Ne ki mudžahedinski zločini su bili upadljiviji, uključujući i ubistvo Joze Leutara, pomoćnika bosanskog ministra unutrašnjih poslova, 16. marta 1999. Jedan od najviših hrvatskih funk cionera u vladi u Sarajevu, Leutar je primio brojne pretnje smrću, ali su vodeći istražitelji verovali da je ubistvo, izvedeno bombom profesionalno postavljenom u Leutarovim kolima, bilo delo islamista, koji su strahovali od toga da Leutar ugrožava korumpirane odnose Al Kaide i policije, koje je štitila SDA.

 Obaveštene spekulacije su ukazale na uređaje za deto naciju koje je muslimanska policija ustupila mudžahedinima, dok su drugi u Sarajevu tvrdili da su ubice obučavali Iranci u Pogorelici. SDA je pokušala da krivicu svali na hrvatske ekstremiste koji su Leutara smatrali isuviše popustljivim prema muslimanima. Predsednik Izetbegović je izjavio da su ubistvo izvele „ili naše budale ili hrvatski ekstremisti": za mnoge je njegova osuda najtvrđe linije mudžahedina kao pukih „budala" bila veoma rečita.

 Ipak je premoćna evidencija ukazivala na upletenost mudžahedina u ovaj zločin, koji je bio sto trideset drugi teroristički čin izveden u bosanskoj Federaciji posle Dejtona i sto sedmi takav zločin koji je ostao nerešen. Drski „spektakli" su bili laki za bosanske svete ratnike.

Posebno smeo bio je pokušaj atentata na papu Jovana Pavla II tokom njegove posete Sarajevu aprila 1997, koji zamalo da je uspeo. Mada je sveti otac često osuđivao ratne zločine nad bosanskim muslimanima, predstavljao je izazovnu metu za mudžahedine koji su postavili dvadeset tri nagazne mine ispod mosta preko kojeg je papa trebalo da pređe ulazeći u grad.

Protivtenkovske mine s daljinskom kontrolom otkrivene su ispod drugog mosta u Bulevaru maršala Tita u centru Sarajeva. To je bio, primetio je jedan zvaničnik polici je UN, „veoma ozbiljan pokušaj da se Njegova svetost digne u vazduh" koji je u poslednjem trenutku spre čila policija, za koju je verovatno to bilo preterano.

Neuspeli atentat na Jovana Pavla II bio je deo talasa antikatoličkog terorizma tog proleća, u koji spada i napad protivtenkovskim raketama na Kraljevu Sutjesku, jedan od najstarijih franjevačkih manastira na Balkanu. Po običaju, Zapadni novinari su u ovoj priči našli malo toga što bi ih zanimalo...

Skoro svi ovi zločini praktično se mogu pratiti do Al Kaide i njenih paravana. U ono nekoli ko hapšenja koja su izvele bosanske vlasti u slučajevima postdejtonskog terorizma pritvoreni su bili povezani ili sa AIO ili sa Saudijskom visokom komisijom i srodnim islamističkim ne vladinim organizacijama. Mnogi pritvoreni su navodno bili misionari. Esad Hećimović je ob jasnio: „Islamski misionari koji shvataju podršku terorizmu kao deo svoje misije prevođenja u istinitu veru, zaštite muslimanske zajednice i pomaganja potlačenim ljudima, predstavljaju pra ve ideološke korene terorizma."

 Tipičan slučaj je šeik Imad el Misri, vodeći džihadistički misionari veteran odreda El Mu džahid, koji je u Bosni ostao i posle Dejtona, navodno kao propovednik, dobijajući sredstva od nekoliko Alahovih NVO dok je propovedao mržnju i nasilje. Terorista tražen u rodnom Egip tu zbog umešanosti u brutalno ubistvo pedeset osam zapadnih turista u Luksoru 1997 (ovaj brutalni zločin je izvršen „kao osveta zbog pasivnosti Zapada prema proganjanju muslimana u Bosni"), naturalizovani Bosanac El Misri bio je osuđen u odsustvu pred jednim egipatskim sudom marta 2001 - Sarajevo je odbilo ekstradiciju - i vraćen je u domovinu tek posle 11. sep tem bra, uprkos protestima AIO i srodnih prijatelja terorizma u Bosni, kada je međunarodnim pritiskom Sarajevo prisiljeno da izruči nekoliko vodećih terorista koje je štitilo.

 

 

Saudijska visoka komisija

 

 

Oktobra 1997. Saber Lahmar (Saber Lahmar), zaposlen kao bibliotekar u Saudijskoj viso koj komisiji, bio je uhapšen zbog pripremanja bombaškog napada na ambasadu Sjedinjenih Država u Sarajevu. To je bio izuzetak, jer je većina mudžahedina pazila da ne povredi američ ke ili zapadne interese u Bosni - drugde su oni bili slobodna lovina - zato što su cenili to što im je posle Dejtona NATO de facto pružio bezbedno utočište. Bosanske vlasti su Lahmara po milovale samo dve godine kasnije (Sarajevo je nevoljno izručilo Lahmara, poznatog teroristu Al Kaide, Amerikancima u Gvantanamo početkom 2002). Istraga je otkrila da je Saudijska vi soka komisija duboko upletena u lokalne terorističke akcije. U te slučajeve spada i bombaški napad na hrvatsku stambenu zgradu u Mostaru septembra 1997. Organizator napada bio je Ah med Zuhar Handala, jedan od osumnjičenih u ubistvu Vilijama Džefersona.

Veteran odreda El Mudžahid, koji je posedovao propusnicu za nesmetano kretanje koju mu je izdao Sedmi korpus muslimanske vojske, bio je besan na Hrvate zato što su ga osudili na še snaest meseci zatvora zbog terorizma. Policija je Handalu i još dvojicu osumnjičenih poveza la sa Saudijskom visokom komisijom.

Kao što je to bio veoma čest slučaj sa mudžahedinima optuženim za terorizam u Bosni, Handala je nestao - mnogi veruju uz potajno saučesništvo muslimanske policije - i osuđen je u odsustvu. Konačno je pronađen posle 11. septembra i prebačen u Gvantanamo.

Zbog ovakvih slučajeva, postdejtonska Bosna je stekla lošu reputaciju da štiti tražene tero riste. Brojne države su zahtevale ekstradiciju islamista, često njihovih državljana, na osnovu optužbi za terorizam, samo da bi sudije, koje je postavljala SDA, te zahteve odbacile. Osnove za odbijanje bile su slabe kao u slučaju Saleha Nedala (Saleh Nedal), traženog zbog optužbi za terorizam u Italiji. Zahtev Rima za ekstradiciju 1999. sud u Travniku je odbio za to što je Nedal, poput skoro svih mudžahedina, bio naturalizovani bosanski državljanin.

Ipak su mnogi bosanski sveti ratnici putovali u inostranstvo, širom Evrope i oko sveta - ne da bi izašli pred lice pravde, već da bi stvorili još veći haos. Preko sto veterana islamističkih specijalnih jedinica napustilo je Bosnu krajem 1995. da bi vodilo džihad u Čečeniji, a reka do brovoljaca je i dalje tekla; vodeći bosanski mudžahedini, uključujući Nezima Halilovića, jav no su se hvalili da su organizovali put svetih ratnika u Čečeniju, mada su zvaničnici SDA bri žljivo poricali svaki izveštaj o bosanskoj podršci kavkaskom džihadu. Uprkos tome, Bosanci su stizali u Čečeniju uz po moć AIO, a ruske trupe su pronalazile bosanske pasoše kod pogi nulih mudžahedina u Čečeniji.

 

 

Uloga Alije Ismeta

 

 

Stranka demokratske akcije je takođe pružila veliku pomoć sve militantnijim kosovskim Al bancima. Sarajevo je tajno slalo savetnike da pomognu Oslobodilačkoj vojsci Kosova (OVK) u borbi protiv Srba, a ključni funkcioneri SDA organizovali su i slanje oružja. Dok su se 1998. nadvijali ratni oblaci, Sarajevo je povećalo pomoć OVK u kojoj je videla bratsku musli mansku armiju; SDA je pozvala relativno malobrojne Albance u Bosni da pomognu. Predsed nik Izetbegović je naredio da samo Albanci budu upućivani u bosanska diplomatska predstav ništva u Albaniji i Makedoniji. Ključnu ulogu je igrao Alija Ismet, etnički Albanac i bivši ofi cir JNA, koji se uzdigao do ranga generala u Armiji BiH i kome je Izetbegović poverio za datak da omogući bosansku pomoć OVK.

 Istureni čovek je bio Haili Bičaj, još jedan etnički Albanac i oficir JNA, koji je 1991. stupio u Patriotsku ligu i postao zamenik komandanta brigade u Izetbegovićevoj armiji. Zahvaljujući svojim bliskim vezama sa vrhom SDA, Bičaj je organizovao slanje oružja iz skladišta bosanskih muslimana kosovskim militantima, pod kontrolom porodice Čengić.

Podrška koju je SDA pružila OVK - ko ja se pokazala kao naj značajnija pomoć Albancima kada je njihov rat postao vreo krajem 1998 - jeste još jedna priča o kojoj se nedovoljno izveštavalo iako je bila dobro poznata ekspertima. Mirovne snage NATO-a u Bosni otkrile su brojna tajna skladišta oružja namenjenog Kosovu; štaviše, za padne trupe koje su služile na Kosovu posle intervencije NATO-a našle su oružje i municiju sa jasnim oznakama bosanskih muslimana.

To je bila još jedna priča koju NATO i zapadni mediji nisu želeli da objave. Na kraju, podrška OVK nije dovela do rezultata kojem se SDA nadala jer su se veoma sekularni kosovski Albanci pokazali mršavom podrškom globalnom džihadu, ispoljavajući minimalno zanimanje za politički islam, ali su sarajevski islamisti ipak bili ponosni što su pomogli albanskim istovernicima.

 

(Nastaviće se)

 

 

 

GLOSA

 

Ruske trupe su pronalazile bosanske pasoše kod poginulih mudžahedina u Čečeniji

 

GLOSA

 

Svako u Bosni ko je bio optužen za terorizam nestao je

 

GLOSA

 

Klintonovu administraciju nisu zanimale loše vesti iz Bosne

 

 

 

O autoru

 

Džon R. Šindler  je profesor strategije na Vojnopomorskom koledžu (Njuport, Rod Ajlend) i bivši analitičar i kontraobaveštajac. Deset godina službovao u Agenciji za nacionalnu bezbednost (ANB) Sjedinjenih država. Taj posao ga je odveo i na Balkan, "radi podrške savezničkim snagama". Postao je vodeći ekspert američke ANB za Balkan.