Razaranje

 

Neverovatna i tužna priča o sistematskom rasturanju Narodnog muzeja u Kikindi u režiji žutog preduzeća

 

Uz mamuta do evropskog puta

 

Kako je Fejsbuk pružio neoborive dokaze o totalnom urnisanju Narodnog Muzeja u Kikindi. Kako je ekipa mediokriteta i štetočina okupljena oko direktorke muzeja Lidije Milašinović nekada ugledni muzej pretvorila u razbojište. Kako se za muzejsku manifestaciju Raspust je smor, muzej nije neko obukao kao madam a neko kao makro. Ko je ponosno prikazao pivski stomak. Ko je neuspeli kikindski Džoni Dep a ko je stručnjak za klesanje skulptura od knjiga.

 

Stanislav Živkov

 

U narodu je odavno poznata poslovica koja kaže da čega se pametan stidi, time se lud ponosi. U tom smislu treba razumeti svojevrsni egzibicionizam koji je kolektiv Narodnog Muzeja u Kikindi prikazao postavljajući  neverovatne gluposti na fejsbuk strani Narodnog Muzeja u Kikindi. Ipak priča o urušavanju Narodnog muzeja u Kikindi je zapravo neverovatna i žalosna priča o direktorki Muzeja Lidiji Milašinović i tragičnim rezultatima postavljanja pogrešnog čoveka na rukovodeće mesto. Nezadovoljstvo zbog lične nedovoljne stručnosti i nedovoljnih pravih znanja kod odgovornih i vrednih osoba izaziva potrebu za dodatnim usavršavanjem i vrednim i studioznim radom.

Međutim, obogaćivanje CV-ja i lične bibliografije predstavlja veliki problem za beskrajno umišljene veličine odnosno nestručne i nesposobne štetočine koje zamišljaju da su uhvatile boga za onu stvar I da su pritom nezamenljivi čiji je glavni problem kako da svoje ograničene mogućnosti usklade sa patološkom željom za samodokazivanjem pri čemu uništavaju sve oko sebe lečeći maniju veličine skrivajući svoju ličnu minornost i promašenost života stvarajući lažni CV, koji postoji samo u njihovoj mašti zaklanjanjući se pri tome iza stranke preko koje su zapravo zaseli na položaj.

Tipičan primer ovakvog parazitskog delovanja pruža stvarna i lažna biografija jadne i bedne Lidije Milašinović!

 

Ergela akademskih mediokriteta

 

Ova mučenica u Beogradu je najpre završila arheologiju i potom još i magistrirala u ergeli mediokriteta dr Nenada Tasića da bi se preko svoje rođene tetke, nekadašnje istoričarke Narodnog muzeja u Kikindi Aleksandre Beloš po partijskoj liniji uvalila u Narodni muzej na mesto kustosa čime se tadašnji direktor muzeja revanširao Beloški za neke ranije usluge.. Međutim, Milašinovićkina lična priroda, nesposobnost i nestručnost su ubrzo došli do izražaja, a pošto su se nerad i nesposobnost  pod svim prethodnim direktorima uveliko tolerisali, posle par godina nerada Milašinovićka je za nepoznate muzeološke "zasluge" postala direktor Narodnog Muzeja u Kikindi!

Za njen nerad i nesposobnost najbolji dokaz predstavlja njena bibliografija u elektronskom katalogu Narodne biblioteke Srbije! Postaje jasno da je za desetak godina svog profesionalnog života, nesrećna Milašinovićka u svojoj "eminentnoj" muzeološkoj karijeri napisala (slovima) dva rada, i to nikada objavljeni magistarski rad pod gromoglasnim naslovom Grobovi moriške kulture nekropole bronzanog doba u Ostojićevu i jedan jedini tzv naučni rad Osvrt na moguću rekonstrukciju društvene strukture na moriškom sloju nekropole u Ostojićevu za koji je javna tajna da je zapravo prepričan ( i to dosta nepismeno) stariji rad o moriškoj kulturi Milorada Girića!

A o Milašinovićkinom "muzeološkom" delovanju na terenu najbolje svedoče totalno upropašćen muzejski kolektiv, gomila mediokriteta okupljena u klubu obožavatelja Lidije Milašinović, višegodišnje šikaniranje i maltretiranje svih neistomišljenika pošto je Milašinovićka javno izjavila da ona prema zaposlenima ima dva kriterijumima: jedan kriterijum za povirepe i podrepaše , te drugi kriterijum za ljude koji misle svojom glavom i ne idu po mišljenje kod Milašinovićke!

Sve u svemu dolazak Lidije Milašinović na mesto direktora Muzeja rezultirao je doslovnim nestankom brojnih muzejskih predmeta a ko god je mogao pobegao je iz ostataka kikindskog Muzeja jer je od dolaska Milašinovićke na mesto direktorke sistematski urušavana muzeološka struka pošto je Milašinovićka, u skladu sa svojom politikom dodvoravanja svima i svakome u žutom preduzeću, izlazila u susret svim sumanutim željama kojekakvog pseudokulturnog bašibozuka i neformalne kulturološke mafije nevladinih organizacija okupljenih oko udruženog zločinačkog poduhvata izvlačenja novca iz predpristupnih fondova Evropske unije za potrebe nebuloznih projekata Lidije Milašinović poput Mamut Festa i ostalih mamutijada i majmunijada!

Naravno u ovakve udružene zločinačke poduhvate kao neizostavni sastavni delovi učestvovali su krajnje bizarne ličnosti okupljene oko Inovacionog centra i Centra za digitalnu arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu čiji je rukovodilac neizbežni dr Nenad Tasić, usput i mentor Lidije Milašinović! Inače tzv. Inovacioni centar za korišćenje informaciono-komunikacijskih tehnologija u arheologiji i antropologiji navodno je osnovan radi primene najnovijih naučnih dostignuća i informacionih tehnologija, razvijanja novih proizvoda i usluga, podsticanja razvoja preduzetništva u kulturi i naučnim institucijama i uspostavljanja partnerske saradnje u cilju adekvatne zaštite, prezentacije, čuvanja i korišćenja kulturnog nasleđa odnosno najobičnije prodavanje magle i to žute boje, a o tome na šta zapravo sve ovo liči najbolje govori načisto razbucan Narodni muzej u Kikindi i straćene pare na nepotrebnu repliku mamuta koja je navodni potencijal turističkog razvoja Kikinde!

Kako bi čitava svinjarija bila bolje medijski plasirana, u ovaj udruženi zločinački poduhvat svesrdno se uključila i marketinška agencija "Transeast" preko koje je navodno razvijena brending i PR strategija, urađen medija plan i kreiran vizuelni identitet koji je zaštićen u Saveznom zavodu za zaštitu intelektualne svojine čime su zapravo kao intelektualna svojina zaštićene najordinarnije budalaštine koje bi bile idealan predmet za psihopatološko istraživanje!

 

Sveznajuća vaspitaljka

 

Doduše urušavanje Narodnog muzeja u Kikindi nije ništa novo jer je to proces koji traje već duži niz godina, ali koji sada teče sve brže! Naime, ovim nekada uglednim muzejem godinama je uzorno rukovodio eminentni arheolog Milorad Girić, nakon čijeg je odlaska u penziju na mesto direktora postavljen izvesni Ilija Bulajić.

Ubrzano urušavanje kikindskog muzeja započelo je nakon jednih od lokalnih izbora, kada je Bulajića nasledio izvesni Stevan Vojvodić. Ubrzo nakon svog imenovanja, Vojvodić je u kikindski muzej dovukao Lidiju Milašinović, kako bi se odužio Građanskom savezu Srbije, koji je Vojvodićevu suprugu zaposlio u jednom od gradskih javnih preduzeća uz platu od tadašnjih 140.000 dinara.

Urušavanje se ubrzano nastavilo nakon naredne smene lokalne vlasti u Kikindi, kada su koaliciju na lokalnom nivou formirali Srpska radikalna stranka i tada još nereformisani socijalisti. U nedostatku stručnog kadra, na mesto direktora doveden je izvesni srednjoškolski profesor Stevan Egelja sa zadatkom da napravi čistku među muzejskim stručnjacima.

Egelja, koji nikada nije položio stručni ispit iz muzeologije, potom se zahvalio na postavljenju SRS-u tako što je dotadašnju muzejsku čistačicu Slavicu Cvijetić naprasno unapredio u muzejskog vodiča, jer je dotična naprasno dobila i diplomu više pedagoške škole i time postala sveznajuća vaspitaljka, koja uz to zamišlja da je najpametnija od svih.

Dalje urušavanje kikindskog muzeja nastavljeno je dolaskom izvesne Slavice Gajić na mesto kustosa etnologa koja je pod stare dane, iako rođena sada već davne 1960. godine, nakon završene više ekonomske škole naprasno završila etnologiju i u muzejskoj struci je počela da radi tek 2009. i to pošto je došla čak iz Despotovca, kao da u čitavom Banatu nije bilo nijednog etnologa koji bi bio raspoložen da se prihvati rada u ovom nekada eminentnom muzeju.

Naime osnovni problem je bio u činjenici da je do 2007. godine u kikindskom muzeju radila jedna od vodećih vojvođanskih etnologa, a uz to i prava lepotica, koja je tokom skoro 25 godina izuzetno obogatila etnološku zbirku na kojima bi pozavideo svaki normalni etnolog koji bi samo u do tada prikupljenom materijalu imao fantastičnu bazu za istraživanje, objavljivanje materijala i pripremu izložbi. Međutim odmah po svom dolasku u kikindski Muzej, Slavica Gajić je jasno rekla da njoj ne pada na pamet da se bavi postojećim materijalom već da će se baviti samo onim što sama prikupi.

Međutim ovoj žalosnoj i tužnoj priči ovde nije kraj jer je Lidija Milašinović dotadašnja najodanija saradnica dotadašnjeg direktora Stevana Egelje po liniji žutog preduzeća u međuvremenu avanzovala i postala nova direktorka kikindskog muzeja i to začudo na konkursu! U nedostatku pametnijeg posla, a u skladu sa poslovicom zaludan pop i jariće krsti, Milašinovićka je kao svoj prioritet pod hitno ukinula savremenu galeriju, izvršila preseljavanje zaposlenih po kancelarijama, onako usput je, uz pomoć već spomenute Gajićke, izbacila etnološke predmete iz dobro uređenog depoa kako bi u tom prostoru sebi uredila novi kabinet-arbajtcimer sa prijemnom kancelarijom gde je kao eksponat trebao da sedi Stevan Egelja.

Pošto su preostali depoi postali pretesni, Milašinovićka je na brzaka organizovala udarničko čišćenje muzeja od svega što je smatrala nepotrebnim, tako da su iz muzeja direktno na gradsku deponiju odvoženi kamioni svega i svačega navodno nepotrebnog da bi se naknadno ispostavilo da je bačen i veliki broj inventarisanih predmeta koji su sigurno završili u rukama kolekcionara.

 

 

Pivski stomak u leopardovoj koži

 

 

U jednom trenutku u kikindskom muzeju je nastala prava panika, izbacivanje je privremeno prekinuto, te su kustosi danima prekopavali po deponiji kako bi spasli makar nešto od zabunom bačenih predmeta, od kojih je jedino pronađena duborezom ukrašena škrinja za devojačku spremu. Pošto je pod Milašinovićkinom strahovladom Muzej ubrzo pretvoren u servis za ispunjavanje najluđih ideja nevladinih organizacija i hitlerjugenda demokratske stranke a sve pod populističkim izgovorom jer je narod to tražio, nije prošlo mnogo da je Slavica Gajić htela - ne htela ipak morala da posegne za predmetima iz muzejske etnološke zbirke za potrebe skaredne muzejske manifestacije pod još skarednijim imenom Zimski kamp -Raspust je smor, muzej nije a koja je sasvim u skladu sa proverenim sistemom čega se pametan stidi, time se lud ponosi postala ponos i dika Lidije Milašinović i njenih satrapa! Uglavnom za potrebe ove bizarne manifestacije, Slavica Gajić je mrtva hladna preturala po ostacima etnološke zbirke da bi na kraju izbunarila dragocenu i do tada odlično sačuvanu svečanu haljinu s kraja XIX veka koja je predstavljala pravi raritet zbirke, da bi je potom obukla, i u njoj paradirala po muzeju i slikala se za Fejsbuk!

 Na ovaj način prekršena su osnovna pravila o čuvanju muzejske građe samo kako bi se ispunile sve najluđe pseudomuzeološke zamisli Lidije Milašinović, a o tome da je čitava stvar bila najordinarnija svinjarija najbolje govori činjenica da je ta dragocena haljina Gajićki bila najmanje tri broja mala tako da je Gajićka iz nje kipila kao kvasac, a veliko je pitanje da li je nakon ovog svojevrsnog tretmana u Gajićkinoj Prokrustovoj postelji, haljina preživela preterano natezanje materijala i izloženost znoju! Ovom čudesnom muzeološkom cirkusu svesrdno se priključio Dragan Kiurski, muzejski pedagog koji se za tu prigodu obukao kao trećerazredni  makro, verovatno želeći da kompletira ansambl ove skaradne manifestacije gde je Gajićka bila vrlo skladan partner Kiurskom pošto je tako uprepodobljena izgledala kao neka madam! Inače ova cirkuska manifestacija obuhvatala je kojekakve nebuloze ali očito je da su sastavljači muzeološkog programa ove antismorne manifestacije zapravo želeli da u najvećoj mogućoj meri olakšaju rad muzejskim čistačicama tako da su ulogu krpa za patos preuzela deca iz škola koja su naveliko bauljala po parketu kako bi se na taj način očistilo što veća površina!

 Kiurski je inače postao svojevrsni zaštitni znak kikindskog Muzeja pošto je u više navrata davao oduška svojim kostimografskim sposobnostima tako da se jednom ranijom prigodom, zamišljajući da je stari rimljanin, zapravo svukao a oko struka zavio u nekakve dronje koje su trebale da predstavljaju leopardovu kožu pri čemu je čitavim kostimografskim remek nedelom dominirala pozamašna pivska stomačina stečena tokom redovnih poseta skarednom Eksit festivalu!

Doduše, ovo nije prvi put kada su se bizarne kostimografske kreacije pojavljivale u sklopu pseudomuzeoloških manifestacija ostataka kikindskog muzeja. Naime, svojedobno je u okviru jednog od redovnih mamutfest cirkusa organizovana i parada životinjskog carstva pri čemu su dve spodobe bile obučene u kostim slona  koji je za surlu po muzejskom dvorištu vukao nepoznati adorant Lidije Milašinović sa močugom u drugoj ruci, koji se takođe razgolitio ostavši pri tome samo u nekakvim dimijama roza boje, verovatno se nadajući da će trbušnim plesom šarmirati Lidiju Milašinović!

 

 

Babin strah od šišanja

 

 

Sigurna je jedna stvar a to je činjenica da je u samom muzeju najveći adorant Lidije Milašinović njen višegodišnji ljubavnik, odnosno tamošnji kustos istoričar Vladislav Vujin, koji inače izgleda kao vrlo neuspela kopija Džonija Depa, kome se ipak mora odati priznanje za činjenicu da je uopšte u vezi sa Milašinovićkom koja je šarmantna kao Popajeva devojka Oliva!

Vujin se inače svojedobno proslavio po vređanju starijih muzejskih radnika, pa je tako zaslužnom muzejskom preparatoru Dragoju Kujoviću predbacivao da ima zidove u glavi jer se javno usprotivio uklanjanju zida u kome su se doskora nalazili i tragovi nečuvenog ratnog zločina - streljanja 30 Kikinđana za vreme II svetskog rata te su čak i kuršumi još uvek bili u zidu, koji je, pak, srušen tokom obnove nekakve šupe i ambijentalnog uređenja zgrade Kurije. Iako su radovi na intervenciju kustosa Dragana Udickog i konzervatora Dragoja Kujovića nakratko bili prekinuti, nijedan zavod za urnisanje spomenika nije našao za shodno da se spreči rušenje zida, te je od svega ostao novi i lepši stari zid sa "prezentacijom" spomen obeležja!

 Inače kikindska kopija Džonija Depa stigla je u muzej uz veliko protivljenje same Demokratske stranke a na insistiranje same Milašinovićke, koja je kao i sam Džoni Dep bila zaprepašćena činjenicom da se neko usudio da se protivi dolasku jedne tako eminentne persone u Muzej.

Kikindski Džoni Dep bio je protagonist još jednog muzejskog slučaja i to tako što je svojedobno zajahao repliku mamutice Kike u muzejskom dvorištu pa je došlo do njenog oštećenja što je za posledicu imalo skandalozan otkaz koji je tadašnji direktor Stevan Egelja uručio muzejskom radniku Draganu Živanovu - Zeki, ocu dvoje dece a sve zbog histeričnih nastupa Lidije Milašinović, koja je prema rečima upućenih, čak tokom disciplinskog postupka lažno svedočila i tražila maltene glavu Dragana Živanova samo zato jer je došlo do manjeg oštećenja butne kosti replike mamuta, čime je izuzetno ugroženo održavanje njenog Frankenštajn-čeda, odnosno cirkusijade poznate kao Mamut fest.

Inače za tako kapitalnog muzealca istoričara poput Džonija Depa ostala je veoma kapitalna tema za daljnje naučno istraživanje od koje su svi redom bežali!

 Naime, vezano za drugi svetski rat, postoji jedna urbana legenda o do danas nerazjašnjenom nestanku vrlo važne dokumentacije vezane za događaje neposredno nakon ulaska partizana u Kikindu kada su napravljeni spiskovi dama koje su se flundrale sa Nemcima i koje su šišane na ćelavo i mazane katranom. Naime, urbana legenda kaže da je među njima bila i baba jedne sadašnje prvoborke Demokratske stranke, koja je trčala po matinejima da zabavlja Nemce i da je po porodičnoj direktivi ovaj materijal uništen pošto se ova dama spetljala sa jednim Crnogorcem iz Peći 1944. godine kako bi izbegla šišanje, tako da je na Džoniju Depu ostalo da otkrije ko je uništio dokumentaciju iz zbirke istorijskog odeljenja!

 Ovako kapitalnoj ekipi „kapitalnih" muzejskih radnika svakako treba pridodati i ime izvesne Katarine Dragin, inače muzejske bibliotekarke koja je u više navrata samoj sebi postavljala kapitalno pitanje šta će nama knjige, pa još enciklopedije na nemačkom i mađarskom, pa je u sveopštem urušavanju kikindskog muzeja došao red i na muzejsku biblioteku gde je gospojica Dragin naprosto odabrala ovako dragocene knjige koje po njenom mišljenju nikoga više neće zanimati, i potom im našla novu primenu i to tako što je naprosto deljala rupe u koricama i stranicama kako bi veći deo knjige pretvorila u nekakav ukrasni okvir koji je potom impregnirala lakom da bi na kraju ovako imregnirane ostatke knjiga upotrebila kao ukrasni okvir za svoje skulpture i sve to još stavila na svoju Fejsbuk stranicu.

 

 

Satrapi i štetočine

 

 

Nasuprot ovakvim „eminentnim" muzealcima, postoje i pravi muzealci koji su se Milašinovićki zamerili samo zato jer misle svojom glavom a ne njenom i samim tim su već duže vreme žrtva na koju se Milašinovića ostrvila sa svakojakim proganjanjem i kažnjavanjem. Tako su umanjenjem plate kažnjeni kustosi Dragan Udicki i Ljubica Vojvodić samo zato jer po Milašinovićkinom mišljenju nisu dovoljno radili iako su ispunili godišnji plan rada. Zvog ovakvog samovlašća Milašinovićke pokrenuti su sudski sporovi radi mobinga, šikaniranja i samovoljnog ponašanja Milašinovićke koja je potom mrtva hladna počela da preti daljim kaznama samo zato jer su se kustosi drznuli da povedu sudski spor protiv sirote nedužne  direktorke Milašinovićke koja se, pak, svojedobno proslavila ukidanjem Savremene galerije Kikindskog muzeja, dok su sve umetnine potrpane, osim u depo likovne zbirke, i u raznorazne budžake gde je iole bilo mesta.

 Na ovaj način u potpunosti je dezavuisan dugogodišnji muzejsko galerijski rad kustosa zbirke, akademskog slikara Dragana Udickog, koji je javnost obavestio o prostoj činjenici da mu je svaki dalji muzejski rad na ovaj način sistematski onemogućen, a da je muzejska zbirka istovremeno i ugrožena samovoljom Lidije Milašinović i njenih satrapa.

Osveta je usledila odmah, jer ga je Milašinovićka disciplinski kaznila odbijanjem 20 odsto od plate na šest meseci te se zbog svega ovoga sada vodi sudski spor. Posebna tema za pokretanje kriminalne istrage je i predstojeća gromoglasno najavljena dogradnja palate Kurije u čijem dvorištu bi prema Milašinovićkinim nebuloznim zahtevima trebala da nikne staklena sandućina čiji sadržaji treba da doprinesu formiranju prijatnog i aktivnog prostora, inovativnog, kreativnog i modernog koji će posetiocima omogućiti nezaboravan boravak i navesti ih da ga kao osobitu atrakciju preporučuju u kategoriji "must see" u regionu. Možda bi ova sandučina bila idealan izložbeni prostor za izlaganje preparirane Lidije Milašinović i ostalih satrapa kao opomena budućim pokolenjima kako izgledaju štetočine!