Natrag

Kontranapad

 

Kontranapad

 

Sramnom politikom takozvanih sportskih vlasti najbolji olimpijci nisu dobrodošli u Srbiju

 

Nećemo ni naše zlato

 

Slavna srpska kajakašica, Nataša Janjić, ni posle četiri meseca pregovora sa nadležnima nije uspela da obuče olimpijski dres svoje domovine. Razočarana, vraća se u Mađarsku, za koju je do sada osvojila 38 zlatnih medalja na svetskim i evropskim i olimpijskim takmičenjima! I sve to krivicom Kajakaškog saveza, Olimpijskog komiteta i ministarstva sporta. Šta će njima najtrofejniji srpski olimpijac? Njih ionako zanimaju samo funkcije i obračuni...  

 

Miroslav Vislavski

 

Kao najžešći šamar, pukla je vest da je Nataša Janjić, neprikosnovena kajakašica sa bivših jugoslovenskih prostora, zatražila od Mađarske federacije da nastavi svoju karijeru pod zastavom severnih suseda. Ovu odluku, Janićeva je donela nakon četvoromesečnog natezanja relevantnih institucija sporta u Srbiji, oko regulisanja njenog statusa i sticanja prava da u buduće odmah nastupa za Srbiju. Od najave njene namere i dogovora sa Vladom Divcem da se vrati u Srbiju, bilo je raznih nagađanja, obećanja, patriotskih izliva, slikanja i paradiranja... Na tome je ostalo, a rokovi za konkretne poteze su promicali. Poslednji je bio polovina marta, kada je Međunarodni kajakaški savez najavio nepovoljnu odluku po veliku šampionku, sa pretnjom dvogodišnje suspenzije.

Tada je Nataša prelomila i prekinula svoju agoniju. Na nesposobnost i nemoral onih koji su je vodili u ovom postupku, odgovorila je racionalno. Preuzela je teško breme osuda koje su dolazile sa raznih strana. U par meseci je prošla put od "Nacionalne dive koja je ponovo na svom ognjištu", zasipana dobrodošlicom i oduševljenjem što se vraća korenima i matici, do "izdajice roda svoga kojoj je samo novac u glavi", "potrošene šampionke koju su godine pregazila" i drugih "patriotskih" optužbi...

Višestruka olimpijska i svetska šampionka je svoj sportski autoritet i sve vrhunske rezultate izgradila u Mađarskoj. Vrednost trofeja koje je osvojila Janićeva na Olimpijskim igrama, prevazilazi ukupna ostvarenja srpskih sportista na poslednje tri olimpijade. Podsetimo se da njen olimpijski arsenal od Atine 2004. do Londona 2012. čine šest medalja. Tri su zlatne, dve srebrne i jedna bronzana. Srpski olimpijski tim je u tom ciklusu ostvario devet medalja, od kojih je samo jedna zlatna, koju je osvojila Milica Mandić u tekvandou na poslednjim igrama u Londonu, četiri srebrne i četiri bronzane. Uz najveći broj osvojenih olimpijskih medalja koji je u istoriji nastupa naših sportista na Olimpijskim igrama osvojio neko od sportista sa naših prostora (Jugoslavija, Srbija i Crna Gora, Srbija), istina pod zastavom druge zemlje, Nataša Janjić je osvojila i 18 zlatnih medalja na prvenstvima sveta uz 4 srebrne, a sa prvenstava Evrope je u svoju banku trofeja smestila 17 zlatnih i 4 srebrne medalje!

Mnogi danas sa omalovažavanjem gledaju na blistavu karijeru Nataše Janjić, samo zbog nastalog obrta i njene poslednje odluke, da se vrati Mađarskoj. Na sličan način je zaboravljena novosađanka Monika Seleš koja je najtrofejniji sportista u tenisu kod nas do danas! Pri tome, ona je za razliku od Nataše Janjić svoje najveće pobede od kojih osam grend slemova, ostvarila kao državljanka SFRJ, odnosno SRJ, pre nego je primila Američko državljanstvo 1994 god.

Ako je Nataša Janjić osvojila trofeje pod Mađarskim nacionalnim obeležjima, to ne znači da njene rezultate treba da odbacimo ili da se ne ponosimo time. Ona je naša. Uostalom, ni Momčilo Tapavica, koji je osvojio bronzanu medalju na prvim savremenim igrama u Atini 1896, nije bio takmičar koji je medalju doneo za Srbiju. On je nastupao za reprezentaciju Ugarske, ali ga danas slavimo kao prvog Srbina koji je doneo medalju sa Olimpijskih igara - i to prvih u istoriji savremenog Olimpizma! Tako je i Nataša Janjić, najuspešniji srpski sportista u istoriji Olimpizma. Natašin zbir osvojenih medalja na svetskim i evropskim prvenstvima, na žalost u Mađarskoj ekipi, čini je najtrofejnijim srpskim sportistom u istoriji našeg sporta! Njen olimpijski saldo ju je svrstao na mesto najtrofejnijeg sportiste sa naših prostora. Prevazišla je najtrofejnijeg olimpijca do Londona 2012, slovenačkog gimnastičara Leona Štukelja koji je osvojio tri zlatne, dve bronzane i jednu srebrnu medalju (period: 1924 -1936).

Njen otac Milan Janjić je olimpijski vicešampion 1986. godine i trostruki prvak sveta, uz tri srebrne medalje na ovim takmičenjima. Bio je posvećen kajakaškom sportu. Veliki borac. Trenirao je svoju Natašu i sinove Stjepana i Mića koji su postali vicešampioni sveta u juniorskoj konkurenciji. Sa 18 godina Nataša je nastupila za Jugoslovensku selekciju 2000 - te na Olimpijadi u Sidneju, na kojoj je osvojila četvrto mesto u disciplini K-1 na 500 metara. To je bio zalog u Milanovom nastojanju i borbi da svoju decu dovede do svetskog trona. Bio je na dobrom putu.

Devedesete su bile kazna za mnoge pa i državu u kojoj smo živeli. Milan Janjić je obijao pragove i ubeđivao "nadležne" i sponzore da su njegova deca budućnost kajakaškog sporta. U pojedinim trenutcima to su postali vapaji nemoći sportske gromade kakav je bio Milan Janjić. Sve je bilo uzalud. Veliki šampion, sportski radnik, nosilac odgovornih funkcija u sportu, trener, Milan Janjić je poklekao u novogodišnjoj noći 2002, vraćajući se sa puta iz Crne Gore gde je rešavao važna pitanja za budućnost svojih uzdanica. U 46 godini, napustio je životnu pozornicu. Nataša je nastavila karijeru u Segedinu u koji je otišla 2001. godine - silom prilika...

 U svojoj sredini, svojoj zemlji nije imala podršku, na kakvu je naišla u zemlji u kojoj je kajak jedan od najznačajnijih i najpopularnijih sportova. U njoj je dosegla do zvezda i postala najpopularniji i najomiljeniji sportista. Kada se vratila iz Atine sa dve zlatne medalje, bio sam na dočeku priređenom od prijatelja na čardi kraj Bačke Palanke. Dok mi je dočaravala osećanja na pobedničkom postolju pod obeležjima i sa himnom druge zemlje, u očima su iskrile suze u kojima je bio odsjaj lika njenog oca Milana.

Danas, deceniju nakon odlaska u Mađarsku, bila je srećna što je u fazi života u kome se u njenom sportu sazreva i može još mnogo učiniti. Nakon inicijative čelnika OKS da se vrati u Srbiju i nastavi karijeru u svojoj zemlji, bila je puna zanosa, dobre energije i motiva da osvaja medalje i doprinosi svojoj zemlji. I kada je odlučila, puna vere u one koji su joj davali potporu da objavi svoju odluku, izjavila je:

"Mnogo sam srećna što sam se vratila u zemlju u kojoj sam rođena. Pre 11 godina nisam imala adekvatna sredstva za bavljenje sportom i morala sam da odem. Uvek sam htela da se vratim i branim boje Srbije". Rekla je da je o svom povratku u zemlju razgovarala još na Olimpijadi u Londonu sa predsednikom OKS Vladom Divcem. Tada je i odlučila da se vrati u domovinu. "Napravljen je dobar sistem za bavljenje sportom. U Olimpijski komitet Srbije došli su ljudi koji znaju da poštuju ovaj sport. Kada sam odlazila tražila sam minimum i sada kad dolazim opet tražim istu stvar", bilo je njeno viđenje situacije.

Prepreku je postavio Mađarski kajakaški savez, koji je za Natašin odlazak iz Mađarske, zahtevao obeštećenje u iznosu od 150.000 evra. Naš Kajakaški savez je statirao, prepustivši logično, da konce povlači i probleme rešava onaj ko je potencijalan, a to je Olimpijski komitet Srbije. Međutim, od samog početka, sve je govorilo da se transfer neće desiti. Nisu bile na vidiku pare. Država nalazi rešenja kada se radi o mladiću koga progoni najveća svetska sila i zalaže 1.000.000 dolara za njegov otkup, protiv čega nisam, ali jesam protiv jajarenja kada se radi o višem interesu našeg sporta, kao što je povratak najuspešnijeg sportiste u svoju zemlju. Onaj ko joj je ponudio povratak ili prihvatio njenu inicijativu, (sasvim je svejedno) bio je odgovoran da obezbedi i uslove. Znao je Vlade Divac kada je njegov novčani interes u pitanju, kako da naplati tri nastupa za KK Crvenu Zvezdu, kada se na kratko vratio iz NBA. Tada je "izborio" basnoslovnu sumu koja je prevazilazila najveće (unosne) transfere tog vremena u našoj košarci!

Ako je interes našeg sporta povratak najtrofejnijeg sportiste i na tome radi predsednik OKS, dužnost mu je da obezbedi regularan transfer! Nije mu opravdanje i ako je istina, da je sama Nataša bila protiv plaćanja obeštećenja Mađarima. Jer, kada se radi o takvom projektu, onda se ne pita onaj o čijoj koži se radi, već odlučuje onaj koji povlači poteze i vodi igru.

Usledio je još bizarniji scenario, koji je na nivou palanačke svesti. Neko je ponudio formulu da bi razvod braka sa bugarskim državljaninom Duševim, koji je ujedno i Natašin trener i njeno venčanje sa ovdašnjim državljaninom mogao da reši zamršeno klupko, a da se sačuva 150.000 evra! Naivno, ona to prihvata sa svojim mužem, uverena da će odmah dobiti dozvolu da se takmiči pod srpskom zastavom. Njen muž će postići angažman sa našim savezom i imati mogućnost da ostvaruje prava kao njen trener, a njegov sin koji je vrhunski takmičar, moći će da nastupa za Srbiju sa srpskim državljanstvom. U nekoj kombinaciji je postojala i varijanta da Nataša pređe u Bugarsku, pa potom u Srbiju!? Na kraju "sapunice" njih dvoje bi se ponovo venčali!

Stvari nisu išle zamišljenim scenarijom prevara i podmetanja. Nataša je odradila svoju rolu, rastala se i ušla u fiktivnu bračnu vezu sa nekim bačkopalančaninom. Ministarka sporta Alisa Marić je uputila predlog da Dušev dobije srpski pasoš, ali je u Ministarstvu unutrašnjih poslova došlo do zastoja ili je predmet zaturen! Kada bi to bio princip, razumljivo je da se u MUP ne izdaje olako naša putna isprava. Ali, podsetimo se kako je bivši brazilski fudbaler Partizana Kleo Kleferson dobio srpski pasoš. Kada su mediji "tamburali" da ga treba srpska reprezentacija, Ivica Dačić mu je lično uručio pasoš za svega desetak dana. Mada ga Pižon nije prihvatio u sastav njegove selekcije, Kleo je ostao brazilski Srbin. Nije li tako mogao da prođe i Bugarin Dušev?

Pošto Divac i Višacki nisu završili više od slikanja sa Natašom prilikom njenog "povratka", sem što su finansirali njene pripreme u Portugalu, šampionka je nedeljama nastojala da uspostavi kontakte sa čelnicima OKS. Nisu odgovarali na pozive, mejlove, sms poruke. Kada su istekli svi rokovi, kada je bila pred samom suspenzijom, Nataša je donela odluku da zamoli Mađarski savez da nastavi da se takmiči pod njegovim okriljem. Svakakve pokude je doživela na forumima i blogovima, kako sa Srpske, tako i sa Mađarske strane. Na kraju je saopštila:

 „Rođena sam u Srbiji, probala sam da se takmičim za Srbiju. Međutim, ne uklapam se u sistem. U poslednjih 12 godina radila sam pod nekim kriterijumima. Znalo se šta je i kako je, sve je bilo crno na belo. Ne mogu da kažem, dobro radi i Olimpijski komitet Srbije. Međutim, nije sinhronizovan sistem Savez - OKS - Ministarstvo omladine i sporta. Ne želim nikoga da krivim, svi su uradili ono što su mogli".

U Kajakaškom savezu ne smeju da govore. Boje se sankcija od OKS. Divac se nedeljama nalazi u inostranstvu, Višacki je nedostupan. Žrtva je Nataša Janjić i naš sport pod despotijom nekada vrhunskih takmičara, ali loših ljudi na čelu OKS! U sportskim institucijama su potrebni i ljudi, a ne samo imena.

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane