Esej-rasprava

 

Draža Mihailović na sudu istorije (5)

 

Presuda pre suđenja

 

Književnik Ivan Ivanović napisao je raspravu o suđenju komandantu Jugoslovenske vojske u otadžbini, generalu Draži Mihailoviću. U želji da ovu raspravu učini aktuelnom, Tabloid će u šest (pet) nastavaka doneti odlomke iz Ivanovićevog rukopisa. Ujedno, Tabloid poziva javnost da se uključi u ovu polemiku.

 

Ivan Ivanović

 

  Već sama mogućnost da general Draža Mihailović može da bude rehabilitovan izazvala je lavinu novih napada na generala. Izrečene su optužbe koje prevazilaze Minićeve iz Topčiderskog procesa. General Draža je još jednom oglašen krivim, pre rehabilitacionog procesa.

  Ovoga puta napadi su koordinirani, kao da se radi o balkanskoj zaveri. Iako nisam pristalica besmislene tvrdnje da nas svi mrze jer imamo svoju istoriju, ne mogu a da ne analiziram novi Topčiderski proces. Najpre ću da nabrojim te optužbe, bez hronološkog reda, onako kako sam ih percepirao, a zatim  da ih postavim na nekakav psihoanalitički sto, jer odgovor na njih izlazi iz sfere racionalnog.

  Kad se u Narodnoj Skupštini Srbije raspravljalo o Zakonu o rehabilitaciji, javio se socijaldemokratski poslanik iz Sandžaka, čini mi se da mu je ime Meho Omerović, da kaže da je Draža Mihailović fašista, ratni zločinac, i da ne može da bude obuhvaćen ovim zakonom.

  Kad je državna komisija za pronalaženje groba Draže Mihailovića zaključila na osnovu iskaza nekih svedoka da je Draža ubijen na Adi ciganliji i bačen u krečanu (kao u literarnoj verziji Vuka Draškovića i Miroslava Todorovića), a Srpski pokret obnove to mesto obeležio krstom, reagovala je Latinka Perović izjavom da je Draža ratni zločinac.

  Potom su se javile nevladine organizacije iz Srbije, njih 14 (Helsinški odbor za ljudska prava, Žene u crnom, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Beogradski centar za ljudska prava, Društvo nezavisnih novinara Vojvodine...), koje su kolektivno potpisale saopštenje, u kojem se kaže:

 "...Pokušaj rehabilitacije Draže Mihailovića poništava antifašističku borbu srpskog i svih drugih jugoslovenskih naroda. Poslednjih decenija u Srbiji je, međutim, došlo do revizije i falsifikovanja istorije i marginalizacije partizanskog pokreta".

 Nevladine organizacije tvrde da je "Mihailović odgovoran za ratne zločine protiv muslimana i Srba i da se nepobitno borio na strani nacističke Nemačke tokom ključnih bitaka za Neretvu i Sutjesku u Drugom svetskom ratu".   

  U dva navrata je na jednoj beogradskoj televiziji istupila profesorka antropologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu (u penziji) Zagorka Golubović sa sličnom tezom.

  Beogradski levičarski list Danas doneo je tekst Zlatka Pakovića u kojem se tvrdi da je program Ravnogorskog pokreta bio "šovinističko nacionalistički, a njegova suština je Velika Srbija u okviru Jugoslavije". Tekstopisac podseća da je "frapantna sličnost između ovog programa četničkog pokreta i njihovih akcija ubijanja civila 1941-1945. s programom i akcijama protiv civila koje su srpske vojne i paravojne formacije preduzimale od 1991. do 1995. godine".

 

 

Rehabilitacija shvaćena kao osveta

 

 

  Kulminaciju napada na Dražu Mihailovića predstavlja Otvoreno pismo SUBNOR-a Srbije domaćoj i svetskoj javnosti, objavljeno u listu Tabloid, pod naslovom "Samo kod nas poraženi pišu istoriju", sa potpisom predsednika te organizacije prof. dr Miodraga Zečevića. U pismu se najpre konstatuje da je SUBNOR (Savez udruženja boraca narodnooslobodilačkog rata) Srbije  "baštinik antifašizma i slobodarske tradicije", (valjda jedini?) i da kao takav mora da reaguje na vest o mogućoj rehabilitaciji "raže Mihailovića. Borci kažu da eventualno pomilovanje četničkog vođe "nailazi na osudu u susedstvu i ne može da bude prihvaćeno među evropskim i prekookeanskim saveznicima, koji su, zajedno sa jugoslovenskim partizanima od 1941. do 1945. slamali fašistički hitlerovski i teror njihovih upornih i vernih pomagača iz naše sredine". SUBNOR navodi četvoricu profašističkih aktera koji ne bi smeli da budu rehabilitovani: knez Pavle Karađorđević, Slobodan Jovanović, Dragiša Cvetković, Draža Mihailović. Za prvu trojicu je zakasnio, a rehabilitaciju četvrtog će sprečiti po svaku cenu. Rehabilitacija pomenutih ličnosti predstavlja "osvetu potomaka i vernika kolaboracije i kvislinštva".

  Što se dešavaju rehabilitacije, kriva je država Srbija koja omogućava sudstvu da "prekraja istoriju". Za borce je istorija završena, nju su napisali pobednici. Samo pobednici imaju pravo da pišu istoriju, ali kod nas se dešava jedinstveni fenomen u svetu da je omogućeno poraženima da to čine. SUBNOR  se zavetuje da to neće dozvoliti, pomoć će zatražiti od "zemalja antihitlerovske koalicije, od država koje baštine tradiciju slobode, veteranskih organizacija širom sveta, od OUN i Evropske unije". "O neshvatljivim rehabilitacijama kvislinga i nacističkih okupatora obratićemo se i sudu u Strazburu." Rehabilitacija Draže Mihailovića non pasaran (neće proći).

  Frapantan je podatak u pismu da SUBNOR Srbije danas ima oko 100.000 aktivnih članova. Možda nisu svi uživaoci boračkih penzija, ali svakako najveći broj jeste. Boračke penzije iznose 150% od normalnih, a tu su još i druge privilegije, danas nešto manje nego u vreme Tita, ali značajne.

  Paralelno sa napadima na Dražu u Srbiji stigli su ataci iz drugih bivših republika Jugoslavije. Tako su u Hrvatskoj reagovale "antifašističke udruge", pandan borcima Srbije. Više od toga, oglasila se i Hrvatska država. Najpre je predsednik Hrvatske Ivo Josipović izjavio da "rehabilitacija bivšeg četničkog vođe Draže Mihailovića ne bi bila dobar potez, zato što je on ratni zločinac iz Drugog svetskog rata".

 Zatim je ministarka spoljnih poslova Hrvatske Vesna Pusić rekla da "sa tugom gleda na taj proces" i da "rehabilitacija kvislinga i saradnika nacista vuče sve zemlje regiona  unazad". Kulminaciju reagovanja iz Hrvatske predstavlja zahtev HDZ (Jadranka Kosor) da Hrvatska povuče svog ambasadora iz Beograda, odnosno da prekine diplomatske odnose sa Srbijom. Brojni politički komentatori i analitičari u Hrvatskoj ponavljaju da je "Srbija sklona fašizmu te da će sve ovo dati legitimitet jednom fašističkom pokretu - četnicima".

  Stigle su slične reakcije iz entiteta  Federacije BIH, Bošnjaci (muslimani) takođe osporavaju rehabilitaciju Draže Mihailovića. Više začuđuje vest da se protestima pridružuje i Crna Gora, odnosno predsednik crnogorske Skupštine Ranko Krivokapić izjavom da bi "Dražina rehabilitacija bila opasna po BIH i Crnu Goru".

  Ako stavimo pod lupu sve ove izjave ispada jedno: rehabilitacija generala Draže Mihailovića značiće priznanje Republike Srbije da je ona danas fašistička država i da joj nije mesto u  antifašističkoj Evropskoj Uniji. Kad se uzme u obzir da Hrvatska iduće godine postaje redovna članica EU, a da Crna Gora počinje pregovore, ova pretnja nije nimalo naivna, jer ove države mogu da blokiraju pristup Srbije u EU. A da bi stvar bila regularna, potrudio se da je overi izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, Slovenac Jelko Kacin, evropskim pečatom. Tako je Srbija dobila ucenu: "Posleratna Evropa izgrađena je na antifašističkim vrednostima, dok bi rehabilitacija Draže Mihailovića predstavljala korak u suprotnom pravcu".

 

 

"...Nemojmo biti familijarni"

 

 

  Kad se u Narodnoj skupštini Srbije pojavio Zakon o rehabilitaciji, očigledno iznuđen od Evropske unije, istakao se poslanik iz Sandžaka, socijaldemokrata Meho Omerović. (O njemu sam već govorio, da to pojasnim.) On je bio protiv zakona jer se njime rehabilituju četnički zločinci, sluge okupatora, kolaboracionisti...među njima i Draža Mihailović. Draža je bio izdajnik, borio se na strani okupatora protiv partizana.

Uzalud mu je istoričar Nikola Žutić, radikalski poslanik, dokazivao da četnici nisu bili nemački saveznici (bio je to javni čas iz istorije u Narodnoj skupštini), Meho je ostao na barikadi antičetništva. On ima je jedan krunski dokaz: Draža Mihailović se u novembru 1941. godine sastao sa Nemcima i tom prilikom ugovorio sa njima saradnju u borbi protiv partizana, koja je trajala do kraja rata. Meho nije istoričar, ali pouzdano to zna, kao da je držao sveću,  kao da je vodio zapisnik i niko ne može da ga uveri u suprotno. U životu sam sreo mnogo dogmatskih komunista, pa me Meho nije impresionirao, više mi je ličio na vampira. Ipak, činjenica da neko, posle svega što nam se izdogađalo, može da bude tako zadrti mrzitelj četništva, i to još u Narodnoj skupštini, duboko me je zamislila. Taj Meho Omerović nije samo ružna epizoda našeg političkog života, nego neumitna činjenica. Bauk komunizma kruži Srbijom!

  Taj sastanak je održan 11. novembra 1941. godine u selu Divcima, na putu za Valjevo. Pre toga su se desili Kragujevac i Kraljevo, krvava nemačka odmazda. Pukovniku Draži bilo je jasno da je preuranjeni ustanak propao i da će ubrzo biti slomljen. Dan ranije, 10. novembra, partizani su prekršili dogovor o saradnji, napali Ravnu goru i zarobili Mihailovićevu arhivu. Samo zahvaljujući pomoći u oružju od strane oca Nikole Kalabića, penzionisanog žandarmerijskog majora Milana, koga su Nemci angažovali u Ljigu, četnici su uspeli da se izvuku iz partizanskog obruča. Jasno je da je Mihailović otišao na sastanak bez znanja savezničkih partizana.

  Pregovori su održani u kafani i trajali su od 19.15 do 20.35 sati. Sa nemačke strane prisustvovao je potpukovnik Rudolf Kogard, opunomoćenik nemačke komande, sa još dva tri oficira, od kojih je jedan bio kapetan Jozef Matl, koji je valjda i napravio beleške. Sa Ravne gore sišli su Mihailović i Mišić (obojica u uniformi Jugoslovenske vojske), a iz Beograda su došla dva oficira u civilu.

Draža je nosio bombu u džepu da je aktivira u slučaju nemačke podvale. Pre toga je sva ovlašćenja  za rukovođenje Pokretom preneo na Dragišu Vasića.

  Bio je to razgovor gluvih telefona. Kogard je zahtevao bezuslovnu Dražinu predaju i polaganje oružja, što je vođ Ravnogorskog pokreta odbio. Draža je ponudio obustavu neprijateljstava, raskid ugovora sa partizanima (koji je već bio raskinut), u zamenu za obustavljanje nemačke ofanzive. Pošto se dve strane nisu približile, sastanak je propao. Draža Mihailović se više nikad u toku rata nije sastao ni sa jednim nemačkim komandantom. To je bila celokupna njegova saradnja sa okupatorom.

  Interesantni su napadi na Dražu od nevladinih organizacija (njih 14). Ko čini taj nevladin sektor? Sve sami bivši komunisti, partizanska deca i unuci, koji su se u partijskom obračunu između Slobodana Miloševića i Ivana Stambolića našli na strani drugog. (Tragična sudbina Ivana Stambolića ne pruža alibi njegovim sledbenicima.) Pošto su izgubili partijsku bitku, stambolićevci su zaposeli nevladin sektor, jer se iz njega, kao iz bunkera, može nekažnjeno pucati po Srbima. Zapad to obilato finansira, pa je biti antisrbin profitabilan posao. U stvari, savremeni Zapad, pre svega Amerika kao njegova vodeća sila, čini isto ono što je radio Čerčil sedamdesetak godina ranije: finansira komuniste. Fond Soroš je u Srbiji komunistička banka. Ipak, taj nevladin sektor ima jedan problem: Miloševića je progutao Hag!

Karadžić i Mladić su na istom putu. Šešelj je upokojen u Srbiji (njegova Srpska radikalna stranka, kao i Vukov Srpski pokret obnove odlaze u istoriju). Za šta onda tražiti pare? Ali korisnici Soroševog fonda su mnogo vitalniji nego što mi možemo da mislimo: pronašli su "ražu. Biti protiv generalove rehabilitacije znači biti antifašista, antinacista, europejac...

Jer, preci današnjih neokomunista su osudili Dražu kao fašistu, možda će ta laž na Zapadu još jednom da prođe? I produžiće život, kako duhovni tako i finansijski, ženama u crnom. Zato se one motaju pred sudnicom, nose transparente protiv Draže, pevaju partizanske pesme, trude se da utiču na rad nezavisnog suda. Moram da kažem da mi liče na veštice.

  Svojevremeno sam sa nekim prijateljima vodio polemiku oko liberala, nastojao sam da ih odbranim od komunizma. Jedan od njih je bio Ilija Moljković, autentični šezdesetosmaš, neprijatelj ne samo Titovog nego uopšte komunizma. On je isticao tezu da je za vreme liberala   

bilo najviše sudskih progona, zabrana knjiga, bunkerisanja filmova, progona slobodoumnih ljudi. Liberali nisu bili protiv komunizma, samo su bili frakcija koja se zalagala za nešto liberalniji kurs Partije. Ja sam, opet, krivicu za progone (i svima sam bio žrtva progona) pripisivao dogmatskim komunistima, a liberale branio da nisu mogli protiv Tita. Kad sam sad čuo Latinku Perović na jednoj televiziji, kako onim svojim piskavim glasom,  kojim mi je zagorčavala čitav jedan period života, još jednom napada Dražu, morao sam da priznam pokojnom Iliji da je bio u pravu. Latinka Perović je još jednom pocrvenela na lakmusov papir "raža, u starosti kao što je crvenela u mladosti.

Dok je Vuk Drašković postavljao krst na Adi ciganliji, na mestu gde je po nalazu Komisije, ali i po njegovom romanu, zverski ubijen Draža, Latinka je kreštala na toj televiziji da bi rehabilitacija Draže Mihailovića značila odustajanje Srbije od evropskog puta. Dok sam je slušao, imao sam utisak da je to rimejk iz 1972. godine, kad je Tito odlučio da liberale pusti niz vodu. Druže Tito - cvrkutala je Latinka, u mladosti nije kreštala - srpski komunisti Vas vole! A Tito, sa pijedestala pobednika u partijskom obračunu, ali i komunističkog boga: "...Moljim vas, nemojmo biti familjijarni!"

 

 

Draža je kriv i za zločine Nedićeve policije!

 

 

  Profesorka Zagorka Golubović je priča za sebe. Prosto ne mogu da shvatim šta će ovoj babi tolika količina gneva protiv čoveka koji joj nije naneo nikakvo zlo. Bilo mi je žao ove nekad ugledne profesorke antropologije, žrtve, kao i ja, titoističke represije, kako u jednoj emisiji na televiziji ruši svoje delo, poput krave koja je dala mleko pa je šutnula vedro i prosula ga. Zašto ne ćuti o stvarima koje ne zna, koje nije proučila, što je valjda osnovni princip nauke kojom se bavila? Moram da kažem da sam nekad, kao provincijski profesor, u tu ženu verovao i mislio da se kao antropolog bori protiv dogmatskog jednoumlja Komunističke partije.

Slušajući je na televiziji kako se iz petnih žila upinje da podrži Latinkinu tezu da će nas Evropa odbaciti ako rehabilitujemo Dražu Mihailovića, shvatio sam da je ona samo Zagorka iz priče Jovana Popovića "Kad je mogla  Zagorka i mi ćemo" i da joj antropološka nauka nije pomogla da prevaziđe zablude svoje skojevske mladosti. Problem je bio i u tome što je njen sagovornik u emisiji bio istoričar Slobodan Marković, član tima za rehabilitaciju Draže, koji, po prirodi stvari, tu materiju mnogo bolje zna od Zagorke. Ustvari, Zagorka je uopšte ne zna. Tako je profesorka mogla da istakne samo jedan argument, da ona zna, pamti, kao četrnaetogodišnja devojčica, da su četnici silovali, ubijali, klali...

 Kako četnika u njenom ratnom i posleratnom Beogradu nije bilo, postavlja se pitanje gde je to skojevka videla. Naprotiv, beogradska gimnazijalka je mogla da vidi i čuje kako već od novembra 1944. godine svakodnevno štekću partizanski mitraljezi i ubijaju sve one koji su partizanski klasni protivnici. Zagorkina priča o klanju četnika svakako se uštampala u njenu mladalačku dušu iz priča njenog komunističkog okruženja.

Ustvari, profesorka je u emisiji podsvesno otkrila u čemu je problem. Sagovorniku je rekla da je izgubila sestru u logoru na Banjici, pripadnici Nedićeve policije su je streljali u Jajincima. Svakako da je to bio strašan čin koji se upio u um gimnazijalke. Kad joj je sagovornik rekao da je to žalosno, ali da Draža nema nikakve veze sa streljanjima u Jajincima, da su u logoru na Banjici bile zatočene i porodice Draže i Dragiše Vasića, profesorka je potrgla argument Miloša Minića sa procesa Draži 1946. godine: jesu porodice četnika bile zatočene, ali nisu streljane! To je rekao i Miloš Minić Dražinim braniocima, da bi pokazao da je Dražina žena bila uhapšena, samo kobajagi, da bi se prikrila njegova saradnja sa okupatorom.

 Isto važi i za letak o nemačkoj uceni Draže i Tita: Tito je ucenjen s razlogom, kao vođa antifašističke borbe, a Draža da bi se prikrila njegova saradnja. Zato su komunisti posle rata pocepali Dražinu polovinu plakata i po istorijama, udžbenicima, novinama, filmskim žurnalima...prikazivali samo Titovu ucenu. Istina, pritešnjena nadmoći istoričara Slobodana Markovića, Zagorka Golubović je nevoljno priznala da je proces generalu možda bio aljkav (ne i montiran!) i da je imao izvesne nedostatke. Moram da kažem da sam žalio profesorku dok sam je slušao kako poništava svoju opozicionu prošlost. Ne može se to razumeti bez Frojda, na koga se u antropologiji koju je profesorka Golubović predavala na Filozofskom fakultetu dok je nisu nasilno otpustili, neprestano pozivala. Fama da je general Draža Mihailović bio nacista i fašista starija je od profesorkine antropologije. To je u stvari patologija a ne antropologija.

  Dok sam slušao Borku Pavićević u jednoj sličnoj emisiji sa istom argumentacijom, vrzmao mi se u svesti moj Pančevački proces za zabranu "Crvenog kralja". Kao što je poznato, na tom procesu me je kao sudski veštak branio Borkin otac, profesor etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ali i član Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, Vuko Pavićević. U sudnici  Okružnog suda u Pančevu bila je prisutna i Borka, tada još uvek šezdesetosmašica, koja je došla da čuje svog oca, ali i da podršku neopravadno optuženom "Crvenom kralju". Čitaocu da kažem da je profesorova odbrana bila briljantna, valjda me niko tako uspešno u životu nije branio!

 

 

Da li je Kacin čitao Monteskijea

 

 

 Pisac ima pravo na sopstveno viđenje stvarnosti! Tada Borki nije smetalo što njen otac partizan brani četničkog sina od komunističke osvete. Tek u starosti je otkrila da njen otac nije smeo to da radi, jer je Draža kriv za sve.

  Kako protumačiti napade iz susedstva, pogotovo iz Hrvatske? Činjenica da su  osporavači Dražine rehabilitacije iz komunističkih porodica (Ranko Krivokapić, Ivo Josipović, Vesna Pusić, verovatno Jelko Kacin...) i kumrovečki đaci nije dovoljna, jer pomenute ličnosti su zvaničnici svojih država, pa njihove izjave nose državni pečat.

Stoga, ako to razgrnemo, njihov napad je napad na Srbiju, odnosno odbrana svojih otcepljenih država. Predsednik crnogorske Skupštine, zelenaš, ima problem sa Srbima koji ne prihvataju da su Crnogorci, sa bjelašima. Ivo Josipović je autor hrvatske tužbe protiv Srbije za genocid u ratu 1991-95. godine. Svi su izgledi da će Hrvatska taj spor pred međunarodnim Sudom pravde u Hagu da izgubi, pa predsednik Hrvatske hita da Srbiju dodatno oslabi. Ako Srbija prihvati da je Draža nepravedno osuđen, onda je Srbija fašistička država, jer Draža je bio isto što i Ante Pavelić. To je rekao Tito, to je rekao Staljin, to je rekao Čerčil. Saveznici su Dražu osudili kao fašistu, šta sad hoće Srbija? Da ispravlja krivu Drinu, da preinači Topčidersku presudu? A pošto Hrvatska naredne godine postaje ravnopravna članica Evropske unije, a ni Crna Gora neće dugo da čeka, eto za Srpsku državu belaja: ako rehabilituje Dražu dobiće veto bar od jedne od ove dve države, ako ga ne rehabilituje, dobiće veto od same sebe.

  Mene ovde najviše brine Jelko Kacin. Ovaj Slovenac je izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, njegova reč ima posebnu težinu. Da li će on da izvesti Evropski parlament da se u Srbiji ponovo uvodi fašizam, jer, eto, Srbija rehabilituje fašističkog saveznika generala Mihailovića? Dobro, dozvoljavam da čovek nije čitao Aleksandra Bajta, pa nije baš upoznat sa četničkim pitanjem, ali nemoguće je da ne zna da je njegova Slovenija, punopravna članica Evropske unije, prva dala svojim četnicima nacionalne penzije, pa nije zbog toga isključena iz evropske zajednice država. Kako je uopšte moguće da ovaj Evropejac ne poštuje evropske zakone, od kojih jedan kaže da je u državama Evropske unije sudstvo nezavisno? Da li je Jelko Kacin čitao Monteskijea, ako nije Bajta?

  Sve u svemu, u slučaju generala Draže Mihailovića država Srbija polaže svoj ispit zrelosti, veliku maturu. A da bi se upisala na fakultet, mora najpre da položi maturu. Bez maturskog svedočanstva nema upisa u Evropsku uniju!

 

(Nastaviće se)