Francuska

 

Reči koje danas nisu "politički korektne": pravda, ravnopravnost, solidarnost, eksploatacija

 

Klasna borba još uvek traje

 

 Svet ide glavom u zid, a glavešine na vlasti se ponašaju oholo prema narodu od koga žive i svi se pitaju gde je tu logika?. Kako to da političari rizikuju naše živote nakon što smo ih izabrali. Zbog čega su bogati tako nelogični? Zašto industrijalci uništavaju svoju životnu sredinu, maltretiraju radnike i osiromašuju svoje verne kupce? Kako objasniti toliku nadmenost moćnih. Kada bi se Viktor Igo digao iz groba i ponovo počeo da piše Jadnike on bi svakako u naslov dodao i reč nepoželjni. Ovde se ne misli na pariske klošare već na srednju ili nekadašnju radničku klasu, koja je danas postala suvišna. Nisu se proleteri promenili, već društvo koje je od potrošnje stvorilo religiju a od kapitalista male bogove. Nelogičnost je psihološke prirode, jedna urođena ljudska osobina zvana Hibris može objasniti današnju situaciju.

   

Mile Urošević

dopisnik iz Pariza

 

Toliko obožavana Francuska  revolucija je pre svega bila organizovana buržoaska pobuna i sadistička osveta monarhiji. Fama o ljudskim pravima, koja su proizišla iz te klanice i koja se po svetu slave kao vrh, u suštini su početak padanja na dno naše civilizacije.

Ako su neka nova prava i utvrđena krajem XVIII veka, onda su to pre svega prava na privatnu svojinu ratnih profitera i ostalih novih bogataša koje je revolucija izrađala.

Privatne fabrike zamenjuju zanatske korporacije monarhije i kraljevske manufakture, parne mašine su odmenile konje i volove i tako je industrijska revolucija krenula punom parom, u pravom smislu reči. O socijali u XIX veku još uvek nije bilo reči. U pitanju je bio klasni sukob crvene i plave krvi. Za socijalnu revoluciju i radnička prava čekale su se ruske kaćuše i strah od sovjetske invazije. To je početak hladanog rata.

U Francuskoj je u to doba posebno bila jaka komunistička partija koja je, pod uticajem svoje mnogobrojnosti i privilegovane veze sa Moskvom, naišla na razumevanje domaćih kapitalista. Bivši kolonijalisti, derikože i ugnjetači su čak sarađivali sa sindikatima. Skoro da su bili veći komunisti od komunista. Mnoge socijalne privilegije su videle svetlo dana baš u tim posleratnim godinama i svi su mislili da je klasni sukob završen nerešeno, nikom ništa ili svi smo isti, ravnopravni.

Ali vremena se menjaju, tehnika napreduje, bankari se organizuju i bogati postaju ravnopravniji od ostalog sveta. Moderne privatizacije su zamenile nekadašnje nacionalizacije i kolo  istorije se zavrtelo u obrnutom smeru. Kada su sve internacionale propale, Evropska Unija je zamišljena i ostvarena kao prva etapa jedne nove svetske kapitalističke internacionale. Cilj joj nije da ujedine narodi, već da ih sve ubaci u mašinu konkurencije i utvrdi principe slobodne razmene mondijalizma.

Organizovana besposlica kao faktor dominacije, ucene za radna mesta i trka ka rentabilnosti su direktna posledica prelaska ekonomije u gramzive ruke finansija. Samo najproduktivniji i najjeftinji kao nagradu dobijaju posao. Ostale ovčice bleje na berzi rada. Do sada nerazumljiva politika masovne invazije stranaca u zapadnu Evropu tako dobija svoje jedino logično objašnjenje. Bednik iz Afrike ili Azije pristaje da radi više i za manje para. U organizaciji opšteg haosa u evropskoj ekonomiji na prvom mestu su Englezi, čiji bankarski centar minira kontinet i kao peta kolona finansijske izdaje, drži širom otvorena vrata azijskom tržištu jeftinih bofluka.

 

 

Izgubljeni orjentiri

 

Da se ne bi primetla nova ofanziva u večnoj klasnj borbi, oni gore su lukavo promenili nazive stvari i pojmova. Kapitalista je tako postao preduzimač, a zarada je prekrštena u lični dohodak. Gazda je poslodavac. Bez njega nema leba, i sad; ko bi bio lud da se bori protiv stvaraoca svoje plate hraniteljke. Kao posledica ovog neprirodnog bratstva silnih i bednih, proleteri su postali birači. Oni kao fol odlučuju ko će da dobije vlast.

Razvoj tehnologije je u poslednjih 50 godina toliko podigao standard da su mnogi ex-proleteri postali takozvana srednja klasa i  svi su ubeđeni da su privilegovani zato što rade od jutra do sutra za minimalac. Kao, eto nije više ko pre rata, ima se, može se. Sve je na kredu al sve je tu: polovan Auto, TV plazma, mobilni i kompjuter. Deca idu u školu i niko nije bedan. Postoje samo defavorizovani. Strefio ih je maler životne sudbine a ne društvene nepravde. Bogataši nisu ugnjetači, to su novi idoli, ljudi koji imaju talenat... Takve persone nam svojim običnim prisustvom  čine neopisivu čast. Ko ih samo dodirne, mesec dana ne pere ruke...

 Svaki je gledalac sretan i skoro privilegovan dok se makar preko ekrana druži poznatim i popularnim. Kako u takvom društvu  razmišljati o nekoj revoluciji kad je život pesma. Estrada ispade važnija od socijale. Dekadencija ima svoja pravila.

 

Mondijalizam je novi feudalizam

 

Francuski socijalni model je zamišljen i razrađen 1946 godine.  Socijalno, penziono, dečiji dodaci, javni transport, bolnice  i sve ostalo se od tada finansira kolektivnom raspodelom proizvedenog bogatstva. 

To je bio kao neki socijalistički deo posleratnog kapitalizma. I tako beše sve do propasti komunizma i pada berlinskog zida. Danas i najsitniji vlasnici  butika ili restorančića gledaju kako da svojim radnicima ponište sve preostale privilegije. Razlika između dva sistema je ogromna. Prvi je bio na usluzi društvu, drugi od društva pravi sluge. U početku je prihod ekonomije finansirao plate i socijalau dok  sada svako od svoje plate treba da obezbedi sebi penziju, bolnicu i sve ono što gazde više neće da plaća. Sve vrednosti su poremećene pa čak više niko ne može reći koliko šta vredi. Svaka star i svaka usluga  košta onoliko koliko tržište odredi. Ponuda i potražnja zamenjuju kvalitet i uloženi rad.

Bruto vrednost, špekulativna vrednost ili samo trenutna tržišna vrednost su veoma različite cene jedne te iste stvari. Ovakav gubitak pravih vrednosti stvari je obezvređivanje ljudskog rada a ljudi  misle da im to standard skače kada kupuju jeftine kineske ili koreanske bofluke i imitacije.

Radničke mase zapada grabe jeftinu robu koja je proizvedena u zemljama bez socijalnih zakona i tako naivno sami sebi skaču usta.  Jeftino sa Istoka uništava radna mesta na zapadu. Ono što nije mogao kapitalista to uradi sam radnik putem potrošnje, stavlja se u nezdravu konkurenciju, i ne samo da sebi smanjuje platu već gubi radno mesto. 

Stvar je prosta ko pasulj. Produkcija, prodaja i potrošnja, su baza  ekonomije. Svuda. Prva dva pojma predstavljaju radna mesta a jedino potrošnja proizvodi bogatstva koja finansiraju i produkciju i distribuciju te se tako krug zatvara. Ekonomija sama sebe hrani i društvo ima nekog smisla. Ono što se danas radi u Evropi je sistematsko uništenje lokalne proizvodnje i postojećeg sistema prodaje. Za bogatog je sirotinja raja nepoželjan višak. Teret na bankarskom računu. Ničemu ne služimo. Proizvode roboti ili robovi, robu prodaju, internet, katalozi ili veliki centri na sistemu samoposluge. Šta ćemo im. Oni koji drže kapital, hoće da im budemo samo potrošači i ništa više. Zato umesto zarade ljudima nude samo platu, a to nije isto. Plata je proizvoljna, koliko odredi gazda a zarada bi bila realna plata. Onoliko koliko su trud, znanje i uloženo vreme zaradili. Radnici su tako postali plaćenici, neka vresta ekonomskih legionara. Čak legija stranaca jer crnci, arapi ili kinezi na zapadu rade za manje para a ne traže gotovo nikakva prava.  Čak i kad ne rade oni ubijaju Francuzima plate, jer ko nije zadovoljan, zna se. Vrata su širom otvorena a na najmanje radno mesto čeka cela vojska besposlenih sa svih krajeva sveta. 

Novi zakon Bolkenštajn, koji je stupio na snagu dozvoljava uvoz jeftine radne snage u sve sektore privrede. Tako Nemci obilno koriste bugarska i rumunska pojačanja u poljoprivredi ili industriji. U poslednje vreme se napada i na državni sektor pa se naprimer profesori i administrativni činovnici guraju u mašinu rentabilnosti i privatne konkurencije. Privatizacija, rentabilizacija i delokalizacija trijumfuju u celoj zapadnoj Evropi.

Transport, energetika, školstvo su prvi nestali sa platnog spiska države i pali u ruke nemilosrdnim belosvetskim finansijerima, trejderima i bankarima. Činovnik je takođe postao običan plaćenik a nekada sveto pravilo zaposlenje od škole do penzije više gotovo nigde ne važi. Svi mladi se zapošljavaju samo na neko vreme i uglavnom bilo gde.

Kao posledica krize, čak i sindikati u zemljama kao što je  Francuska, potpisuju nove konvencije po kojima gazda može da otpusti koga hoće i kad hoće. U ostalim zemljama Evrope i onima koje su kandidati za grupnu propast, sve je veći separatizam.

I kada bi svaka mesna zajednica postala država, opet se ne bi zadovoljili ljudski apetiti za vlašću. Mi živimo istorijski preokret i prisustvujemo kraju jednog društvenog sistema i cele civilizacije. Demokratija je pokazala svoje limite. Ulazi se u novi period modernog feudalizma. Kriza je samo pogrešan naziv za smenu civilizacije.

 

 

Oholost kao princip

 

Hibris je stara grčka reč koja označava oholost, nadmenost, preteranost...U pre hrišćanskoj religiji starih Grka, greh nije postojao  pa je hibris označavao  i greh i zločin u isto vreme.  Kada neki egoista zamišlja da je više nego što jeste pa ponižava i tlači sve oko sebe ili bolje rečeno sve ispod sebe, on tada čini hibris.

U tadašnjoj mnogobožnoj religiji sudbina čoveka je bila suma predodređenih vrednosti, dobrih i loših. Svako je mogao da ima samo onoliko vrednosti koliko je određeno po rangu ili zadobijeno stečenim zaslugama. Ko bi hteo preko leba pogaču, odnosno više sreće, vlasti ili materijalnog dobra nego što mu je sudbina odredila, taj bi za svoj hibris  bio kažnjen vrlo strogo. Kao što grom udara u najviše drvo, koje svojom senkom potcenjuje sve ispod sebe, tako se i prekomerno uzdizanje ljudi treba kazniti, rekao je Herodot. 

Ali to nije laka misija. Onom gore, toj naduvanoj veličini, opstanak na visini je važniji od samog života.