Razaranje

 

Kako je Kum Đorđe otkrio toplu vodu i naprasno postao ekspert za pakovanje i transport umetnina

 

Pinki ovo nije video

 

Kome je propao genijalni plan za stvaranje monopola. Ko se iskeširao u adaptaciju magacina koji sada zvrji prazan. Da li je ovaj kleptokratski triler rezultat "demokratskih " promena. Kako je TV kamerman naprasno postao stručnjak za špediciju i čuvanje umetnina. U kojim su sve Velikim muzejskim obožavatelji bivšeg kamermana. Ko mu je u Galeriji Matice Srpske pravio svečani doček naočigled ostalih učesnika u javnim nabavkama. Kakav transport je svojedobno plaćen 21000 eura. Ko je i kakvu kompjutersku opremu delio po Velikim Muzejskim ložama. Kako je Apelacioni sud za svega 28 dana potvrdio cenzuru Večernjih novosti...

 

Stanislav Živkov

 

Jako je tužno kada neko jako pametan  napravi divan plan o stvaranju monopola u svojoj delatnosti i da pritom za to ima prećutno pomoć svih koji se zbog toga ne mešaju u svoj posao.

Još je tužnije ako se neki nesuđeni monopolista radi bolje realizacije svog monopola iskešira pola miliona evra  "na ništa", a na kraju od stvaranja monopola, osim adaptirane šupe i pozamašnog ceha, takođe ne bude ništa.

Još više je tužna i potresna činjenica da se sve ovo dešava u "demokratskom" društvu, u skladu sa "demokratskim" tekovinama stečenim nakon "demokratskih" promena na ulicama.  Ipak, najviše je tužna I bolna činjenica da se u "nedemokratskom" društvu pre oktobra 2000- te godine sve ovo ipak ne bi dogodilo.

Tada se sigurno ne bi dogodilo da po liniji mafijaške kulturološke Hobotnice nekakav snimatelj sa RTS-a po imenu Đorđe Branković naprasno postane stručnjak za špediciju, pakovanje i lagerovanje umetnina!

Slučajno nekoliko godina nakon "demokratskih " odnosno kleptokratskih promena na sceni se naprasno pojavljuje preduzeće Kunstrans koje sklapa ugovore o poslovnoj saradnji sa Ministarstvom kulture, Narodnim muzejom u Beogradu, kao i ostalim muzejima u Republici Srbiji, na osnovu kojih bi muzejske institucije navodno obezbedile savremen način transporta svojih kulturnih dobara u inostranstvo kao da su do tada sve takve poslove vršili diletanti i amateri. Naravno tada se niti jednom rečju nije spominjao ikakav magacin za lagerovanje umetnina.

Inače ono što pada u oči je činjenica da je, prema podacima sa sajta Agencije za privredne registre, DOO za prevoz, usluge i trgovinu Beograd,  marta 2003. godine, 8 dana nakon ubistva Zorana Đinđića, upravo u vreme kada je Narodni muzej defitivno ostao bez zgrada Elektrotehne i Centrokoopa koje su nakon Đinđićeve smrti badava prodate firmama u vlasništvu Đinđićevog savetnika Zorana Janjuševića čime je postala urgentna potreba za obezbeđenjem prostora za privremeni depo umetnina Narodnog muzeja o čemu će u budućnosti brižno misliti..

 Kunsttransu 2004. godine kupuje deo magacina od firme od Tehnoopreme-inženjering, A.D. iz Beograda koji je, prema saopštenju Kunsttransa navodno i ranije služio za deponovanje umetnina, čime je počela serija zamazivanja očiju široj javnosti jer je taj magacin ranije, uostalom kao i ostali deo kompleksa služio za magacioniranje svega i svačega, pa čak i boja i lakova!

Zanimljivo je istaći da je Kunsttrans tada kupio idealni deo od 858/2619 nepokretnosti koja je opisana kao magacin, kućica sa hidroforom, sklonište zapaljivih tečnosti i gasova katastarskoj parceli br 1051/20 u ulici Pančevački put 64, na lokaciji smeštenoj u močvari, na zabarenom terenu, poznatom kao Veliko blato kraj vodnog toka Kalovita.

 Štaviše u članu ugovora 14 čak stoji kako se radi o nepokretnosti koja je sagrađena na osnovu privremene građevinske dozvole br 351-392/85-II-02 još iz juna 1985. Na ovaj način stvoreni su svi preduslovi početak realizacije udruženog zločinačkog poduhvata  Đorđe Brankovića, nekadašnjeg snimatelja RTS-a sa svojom ekipom, inače u "stručnoj" javnosti najpoznatijeg kao kuma muža tadašnje direktorke Narodnog Muzeja dr Tatjane Cvjetičanin! Prema javno dostupnim podacima preuzetim iz iz saopštenja Kunsttransa pod imenom Ko je Kunsttrans i šta radi sa Narodnim Muzejem vidi se da se u prvoj polovini 2005. godine Narodni Muzej navodno zainteresovao za smeštaj eksponata u depo čija je adaptacija i rekonstrukcija prema istom dokumentu navodno započela marta 2006.

Tako je15. Maja 2006. sklopljen Ugovor o poslovno -tehničkoj saradnji Muzeja i Kunsttransa. Članom 2 ugovora navodi se da je glavna obaveza Kunsttransa da najkasnije u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog ugovora obezbedi za predaju prostor za smeštaj kulturnih dobara površine od oko 804 mkv (korisne površine oko 1300 mkv).

  Šta zna Tatjana, šta u muzeju ima!

 

 

Pažljivom analizom hronologije realizacije ovog udruženog zločinačkog poduhvata pada u oči činjenica da je privredno društvo Kunsttrans DOO za prevoz, usluge i trgovinu Beograd, Društvo sa ograničenom odgovornošću sedištem u Balkanskoj ulici 32/30 doduše osnovano 20. marta 2003, 8 dana nakon smrti Zorana Đinđića ali je ovo društvo registrovano tek 2005 godine, dakle tek nakon 28 meseci od dana osnivanja iz čega proizilazi da je čitavo to vreme od svega 28 meseci Kunsttrans bio u nekakvom nedefinisanom statusu sve dok se nije registrovao a to se dešava upravo u vreme kada je ministar kulture bio Dragan Kojadinović a njegov pomoćnik Miladin Lukić.

Takođe je zanimljiva činjenica da je šifra delatnosti 4941, odnosno drumski prevoz predmeta, a na sajtu APR-a vezano za Kunsttrans nigde se ne spominju niti muzejska delatnost niti deponovanje umetnina. Ako je od trenutka registracije delatnost ostala nepromenjena kako je onda moguće da se Kunsttrans uopšte mogao baviti lagerovanjem i čuvanjem umetnina?

O tome da se na mnogim mestima nadležni nisu ni najmanje mešali u svoj posao najbolje svedoče sledeće činjenice: pregledom podataka na sajtu APR-a ustanovljeno je i postojanje preduzeća Ateljea Pale, preduzeća za umetničku obradu slika i predmeta, trgovinu i usluge Atelje Pale DOO Beograd (Čukarica), aktivnog privrednog društva sa ograničenom odgovornošću i sa sedištem u ulici Blagoja Parovića 25.

Ono što je zanimljivo je činjenica da je ovo preduzeće osnovano i registrovano još 20. Juna 2005. godine, dakle, 18 dana pre Kunsttransa Beograd, a za razliku od Kunsttransa, ovo preduzeće je registrovano sa pretežnom delatnošću odnosno šifrom 9102, tj. delatnost muzeja , galerija i zbirki. Iz ovoga je jasno da je u trenutku sklapanja ugovora o poslovno tehničkoj saradnji u Beogradu postojalo najmanje dva preduzeća sa istom delatnošću, tako da je direktnim pogađanjem uveliko prekršen zakon i jasno je da ima dovoljno argumenata za pokretanje krivične odgovornosti i dr Cvjetičanin Tatjane, Miladina Lukića, Đorđa Brankovića kao i svih drugih učesnika ovog udruženog zločinačkog poduhvata!

Na ovaj način Kunsttrans, odnosno kum Đorđe Branković postao je vrlo dobrodošao član raznoraznih velikih muzeoloških loža okupljenih oko podjednako bizarnih direktora, odnosno direktorki. Bilo bi jako zanimljivo kada bi se napravio popis svih poslova i poslića koje su vrhuške pojedinih ustanova po službenoj dužnosti poverile tako eminentnoj firmi poput Kunsttransa koji je pozapošljavao po čudnovatim kriterijumima sve same štihove što najbolje potvrđuje činjenica da su u više navrata stručnjaci Narodnog Muzeja a i drugih ustanova, inače po kriterijumima  dr Tatjane Cvjetičanin i drugih spodoba verovatno i sami nestručni, morali da edukuju i podučavaju vrlo " stručne" ali i neuke "stručnjake" Kunsttransa o tome kako se pakuju i kako se transportuju muzejski eksponati.

Postavlja se pitanje na koji se način veliki "stručnjak" za pakovanje i špediciju umetnina, dvorski špediter velikih muzeoloških loža kum Đorđe Branković revanširao drugaricama direktorkama koje su mu omogućavale da doslovce žari i pali u ovoj oblasti. Javna je tajna da se Kunsttrans naveliko revanširao svima koji su mu praktično omogućavali monopolski položaj, često kupujući kompjutersku opremu o kojoj u ugovoru o poslovno-tehničkoj saradnji sa Narodnim Muzejem nema ni spomena, a naravno ni smenjena direktorka dr Cvjetičanin Tatjana pojma nije imala šta je sve od opreme doneto Muzeju iz prostog razloga jer to nije bio njen posao da zna šta je sve Kunsttrans doneo u Muzej.

 

 I Radovan Treći je bio član biblioteke

 

 

Javne nabavke, ako su ikada i održavane bile su samo formalna stvar jer  se niko živi nije upuštao u detalje pa da proveri o čemu se zapravo radi. Poznat je slučaj jednog špediterskog poslića kada je Kunsttrans ponudio cenu od 21.000 eura koja je glatko prihvaćena i špedicija realizovana a da se niko nije malo raspitao kako su predmeti uopšte transportovani.

Naime ispostavilo se da je cena zakupa malog aviona po letu do mesta održavanja izložbe bila 5.500 evra po letu u jednom pravcu, dakle za povratni let trebalo je platiti 11.000 evra i sve bi bilo brzo i lako završeno, ali to Kunsttransu uopšte nije palo na pamet jer prema dobro obaveštenim izvorima iz samog Kunsttransa poslić je realizovan tako što je Kunsttransov kombi umetnine prebacio do Beča, da bi potom bile pretovarene na avion koji ih je odneo do krajnjeg odredišta a Kunsttrans masno zaradio.

Javna je tajna da su špediciju umetnina mnogi koristili kako bi na tuđ trošak putovali što najviše podseća na cenkanje oko đačkih ekskurzija kada se profesori pogađaju sa turističkim agencijama i cenjkaju koliko će dobiti gratis mesta ako napune više autobusa.

U tom smislu bilo bi jako zanimljivo saznati za koje su to navodne zasluge svojedobno juna 2010. godine sa eksponatima izložbe Srbija-kulturna spona Istoka i Zapada, recimo  putovali generalni sekretar Matice Srpske Dušan Nikolić, penzionisana upravnica Galerije Matice Srpske i njen doživotni član upravnog odbora dr Branka Kulić i izvesni mr Danilo Vuksanović.

Ovo pitanje se postavlja iz prostog razloga jer ako neko treba da bude pratilac umetničkih predmeta onda bi na prvom mestu predmete trebali da prate konzervatori koji se ipak bave zaštitom kulturnih dobara a ne raznorazni opskurni likovi koji sa zaštitom nemaju veze.

 O tome da se sa zaštitom muzejskog materijala danas bakće baš svako i makar ko najbolje govori svojedobni slučaj kada je muž već spomenute Kulićke, izvesni Ratomir poznatiji kao Ratko, uz to i autor skaredne izložbe na kojoj je izlagao svoje graciozne autoaktove, svojedobno insistirao da učesnici na javnim nabavkama u Galeriji Matice Srpske obavezno imaju ISO standard 9000 koji uopšte ne postoji za poslove špedicije umetničkih dela.

Sve ovo bilo bi smešno da nije tužno i to iz prostog razloga jer isti taj Kulić ni sam ne zna šta je iz prostog razloga jer se  čas bavi istorijom umetnosti, čas konzervacijom, a ponekad uramljivanjem slika, a Branka Kulić ostaće zapamćena po tome što se do tada decenijama neuspešno bavila proučavanjem i zaštitom dvoraca Banata, da bi potom godinama urnisala Galeriju Matice srpske, da bi na kraju iz nje otišla u penziju i za svoja nedela bila nagrađena mestom člana upravnog odbora Galerije, što joj očito nije bilo dovoljno pa je preko podjednako bizarnog upravnika Biblioteke Matice Srpske lobirala, kako bi po svaku cenu bila postavljena na mesto upravnika Odeljenja za umetnost Matice Srpske što na sveopštu radost nije prošlo!

Inače malo je poznato da je Branka Kulić je u Galeriji svojedobno zaposlila i svog tadašnjeg i sadašnjeg muža Ratomira Kulića takođe kao kustosa, što je njega nakon nekog vremena sve više kreativno sputavalo tako da je na kraju dao otkaz kako bi se posvetio privatnim poslovima.

 

 

Dva metra svetog Petra

 

 

Ipak pokazalo se da poslići baš ne idu nešto naročito dobro, te je na kraju sama Branka Kulić preklinjala prethodnu direktorku Leposavu Šelmić da ponovo u Galeriji zaposli Ratomira Kulića. No Kulićkin planirani projekat "Lesi se vraća kući" nije bio baš sasvim uspešan, jer je Ratomir Kulić za kaznu raspoređen na mesto konzervatora za drvo, tako da se on čas bavio istorijom umetnosti, čas konzervacijom a ponekad i uramljivanjem slika što očito govori da mu je posao u Galeriji bio i ostao samo usputna delatnost pošto je u javnosti daleko prisutniji svojim umetničkim "stvaranjem" ali ne u svojoj matičnoj ustanovi, već u Muzeju savremene likovne umetnosti, gde je inače na radnom mestu konzervatora zaposlen njegov sin Luka Kulić, po struci akademski vajar, zaposlen na radnom mestu konzervatora koji je slučajno bio kustos za opskurnu izložbu svog oca.

Inače mama Branka Kulić svojedobno je u galeriji Matice Srpske omogućila i izlaganje kapitalnog remek-nedela svog sinčića Luke, i to tako kada je u okviru izložbe studenata Likovne akademije, Luka Kulić na zid Galerije Matice Srpske okačio ogromnu skulpturu obrezanog penisa, sa testisima, dužine oko dva metra, čime je dokazano da krv nije voda, pošto je više nego očigledno da su i Kulić Senior i Kulić Junior jako skloni proglašavanju makar čega za umetničko delo.

Ipak, iako je Branka Kulić relativno nedavno otišla u penziju, za sobom je ostavila adekvatnu naslednicu na mestu direktorke Galerije Matice Srpske, nekadašnju pedagoškinju Galerije, izvesnu Tijanu razvedenu Palkovljević, bivšu članicu poznate novosadske porodice Palkovljević, čiji su najpoznatiji predstavnici bili narodni heroj Boško Palkovljević Pinki (poginuo u II svetskom ratu) i nekadašnji vojvođanski ministar policije Petar Palkovljević Pinki.

U skladu sa svime ovime, Palkovljevićka, podjednako uspešno je nastavila sa urnisanjem Galerije Matice Srpske, a posebnu čast je ukazivala Đorđu Brankoviću i njegovoj kamarili o čemu svedoči slučaj sa jednog otvaranja ponuda za javne nabavke za jednu špediciju za potrebe Galerije Matice Srpske.

Tada se u sekretarijatu Galerije okupilo više ponuđača koji su čekali početak procedure u zakazano vreme, ali se ubrzo pokazalo da je sve to zapravo najobičnija lakrdija i zamazivanje očiju, jer kada je u prostoriju ušao Đorđe Branković, odjednom je iz direktorske kancelarije izletela Tijana Palkovljević sva ozarena i zajedno sa izvesnon Dobrilom Jerkov, sada penzionerkom a donedavno sivim eminencijom Galerije i najbližom saradnicom i Kulićke i Palkovljevićke, napravila svečani doček u kome su učestvovali svi članovi Velike muzeološke lože Tijane Palkovljević i potom se povukli u direktorkinu kancelariju iz koje se jedno sat vremena nakon termina održavanja javnih nabavki pojavila jedna obožavateljka lika i dela Tijane Palkovljević i pitala ostale učesnike javnih nabavki za šta su došli, da bi nakon informacije da su ljudi došli zbog javnih nabavki bila vrlo iznenađena jer je osim Brankovića , još neko uopšte došao.

Bilo bi jako zanimljivo videti ko je sve i na koji način u Galeriji Matice srpske omogućio ovakav status Đorđu Brankoviću i kome se sve i na koji način Branković kasnije odužio. Takođe bi bilo veoma zanimljivo proveriti informaciju po kojoj je jedan od bivših ministara kulture svojedobno od provizije zbog nameštanja poslića života-mućke sa deponovanjem muzealija Narodnog muzeja Kunstransu , svojedobno kupio stan od 80 kvadrata u Beču.

 

 

Biroktarski triler u više nastavaka

 

 

Ipak još 2007, je panika u redovima hobotnice, jer je Kancelarija za Nacionalnih investicioni plan najavila je obustavljanje svih isplata, dok se slučaj dobro ne ispita, a u Ministarstvu kulture održana je vanredna sednica! O svemu je javno progovorio i Dragan Đilas, ministar za NIP koji je jasno i glasno rekao kako je  odluka bivše garniture Ministarstva kulture da se privatnoj firmi koja za to ne ispunjava zakonom predviđene uslove povere eksponati od neprocenjive vrednosti na čuvanje, zatečeno stanje te da je neprihvatljivo da se sredstva predviđena za investicije troše na rentiranje nekih objekata. Da je resorno ministarstvo konkurisalo sa projektom za izgradnju, onda bi moglo da bude u redu, ali ovako ćemo videti koje su zakonske mogućnosti i raskinućemo ugovor !

Istodobno je Trezoru dat nalog da se stopiraju sva plaćanja po ovom ugovoru čime je samo potvrđeno da mnogo šta vezano za rekonstrukciju i zakup magacina nije bilo u skladu sa zakonom. U odbranu hobotnice svesrdno je stao smenjeni pomoćnik ministra kulture koji je takođe lagao izjavljujući kako nije tačno da je "Kunsttrans" dobio posao bez tendera. U Ministarstvu kulture postoji dokumentacija o tome, a pošto je jedan od uslova koje je Muzej propisao bio i da u obzir dolazi samo specijalizovana firma, "Kunsttrans" je, kao jedino registrovano domaće preduzeće za transport umetničkih dobara, skladištenje i usluge, dobilo taj posao...Magacin je posebno projektovan i zadovoljava sve uslove za držanje eksponata, namerno pri tome prećutkujući činjenice da je u trenutku sklapanja ugovora postojalo još jedno preduzeće registrovano za transport umetnina, te da magacin u trenutku sklapanja ugovora, kao i u trenutku kada je Lukić ovo izjavljivao, uopšte nije postojao!!!

 Lukić se takođe „proslavio" izjavom da o mestu gde je smešten magacin ne treba, zbog zaštite, puno govoriti, a da to što se u blizini nalaze fabrike cementa i hemikalija, benzinska pumpa, bara neće štetiti eksponatima, jer je objekat građen na poseban način. A i centar grada je, kaže, pun prašine, pa to nikome ne smeta.

O totalnoj panici koja je zavladala u hobotnici najbolje govori činjenica da je direktor beogradskog predstavništva "Kunsttransa" Đorđe Branković, kada je saznao da je fotoreporter Novosti slikao magacin, upozorio redakciju da je to državna tajna, koju je svakodnevno moglo da vidi najmanje 50.000 ljudi koji prolaze pančevačkim drumom, a kada su Novosti nastavile da objektivno pišu o Kunsttransu, pribeglo se ućutkivanju novina putem privremene mere.

Treba dodati da se ovoj krivosudnoj aferi u velikom stilu pridružio i Apelacioni sud koji je pod brojem koji je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio rešenje Višeg suda od 24.11 2010, i to na sednici veća održanoj 22.12.2010, dakle nakon svega 28 dana, što samo dokazuje da se kod nas suđenje može ekspresno smandrljati ako je neki uglednik u pitanju. Očito je da je ovo rešenje pisano po inerciji a kao glavni argument za njegovo donošenje navedena je činjenica da su nakon objavljenog demantija koji je zahtevao Kunsttrans, Večernje novosti nastavile da istražuju čitavu aferu što je očito izazvalo teške duševne bolove sirotom jadnom i nevinom Kunsttransu koji je radi duševnog zdravlja morao da na svaki način spreči dalje pisanje o ovom slučaju a pogotovu svako spominjanje opšte poznatih činjenica da je recimo magacin Kunsttransa smešten na lokaciji Veliko Blato u zabarenom terenu Pančevačkog rita, da je magacin preplaćen te da je cena zakupa naduvana što je takođe javna informacija koju je kasnije potvrdio ekspertski tim Ministarstva kulture, a poslednja nada za nekakvo punjenje kase Kunsttransa koji se zaleteo i iskeširao novac za adaptaciju magacina koji sada najvećim delom zvrji prazan, bio je sada već bivši državni sekretar Ministarstva kulture Miroslav Tasić koji se svesrdno zalagao za saradnju sa Kunsttransom.

Međutim, smenjeni Tasić je i nakon svoje svečane smene ostao da radi u Ministarstvu jer ga u Etnografskog muzeju više nisu hteli natrag, verovatno jer se lakše diše, a birokratotriler  će očito imati još podosta nastavaka, a možda i preraste ne u 25 slučaj korupcije koji istražuje Aleksandar Vučić, već komotno može da rezerviše jedno pet narednih brojeva!!!