Natrag

Postdemokratija

Postdemokratija

 

Dinkić ili Vučić

 

Ako ne otvori slučaj Mlađana Dinkića, Alaksandar Vučić dovodi u pitanje sve što je obećao. Borba protiv korupcije, koju je najavljivao i koja mu je donela popularnost i podršku, opasno se razvodnjava. Sad su odjednom najveći problem vlasnici silosa koji su iz njih neovlašćeno pozajmljivali žito i kukuruz robnih rezervi, što će i vratiti. Naravno da i oni treba da odgovaraju, ali od toga neće biti vajde dok ne padnu najveće zverke, koje su se bavili mnogo većim kriminalom i koje su dovele državu do bankrotstva. A koje nam i dalje kroje sudbinu. Prvi na listi bi morao biti Mlađan Dinkić, zbog Kipra, zbog Nacionalne štedionice, zbog Fonda za razvoj, zbog Satelita...Ali, najpre zbog kredibiliteta politike i vlasti u ovoj zemlji. Svi koji su ranije u istragama zaobilazili Dinkića, jer im je trebao ili su ga se plašili, pali su, konstatuje Tabloidov kolumnista Miodrag Mile Isakov, potpredsednik prve vlade DOS-a i bivši ambasador Srbije u Izraelu

 

Piše Mile Isakov

 

Vreme je da se raščisti sa Dinkićem. Ako je čist treba da postane doživotni predsednik vlade, sa ovlašćenjima da sam sastavlja svoj kabinet, bez obzira na rezultate izbora. Naravno, svi koji su ga blatili, morali bi biti zasluženo kažnjeni. Ali, ako nije, mora biti raskrinkan i definitivno uklonjen sa političke scene Srbije. Ako je moguće da on uopšte ne bude procesuiran, onda ovoj zemlji zadugo nema spasa. 

Aleksandar Vučić bi morao biti svestan da je borba protiv korupcije, koju je pokrenuo, pogonsko gorivo i vlade i njegove stranke. Ako toga nestane, staće sve. Sve drugo što radi, prihvata se ili mu se toleriše, samo zbog toga što se očekuje da u obračunu sa korupcijom ide do kraja, bez izuzetaka, kao što je obećao, jer se veruje da će samo tako država ozdraviti.

Kad se reši mangupa u svojim redovima, koji su je razjedali iznutra, pljačkali i neprestano zavodili na pogrešan put. Opšte je uverenje građana, da bi nam, uprkos ekonomskoj krizi i svim objektivnim poteškoćama, svanulo kada bismo se takvih oslobodili. Prvim, odlučnim i ohrabrujućim potezima, Vučić je ubedio ogromnu većinu da je spreman da to i uradi, pa se to sad čeka i u ime toga sve mu je oprošteno i dozvoljeno.

Međutim, sve je zastalo upravo kada se očekivao odlučujući upad u zmijsko gnezdo i definitivni obračun sa onima iz vlasti, bez kojih ni Mišković, ni bilo ko drugi, ne bi mogli tako da se obogate i osile. Nije, naravno, Dinkić jedini, pa verovatno ni najvažniji, ali on je najduže bio na položajima sa kojih se na te procese najviše moglo uticati i još uvek je tu.  Zato su sve istrage vodile do njega, ali tu i zaustavljane. Zato i ova bitka mora biti nastavljena upravo od njega. Ne samo zbog onoga što je lično uradio, već i zbog onoga što zna o drugima, kao onaj koji je sve vreme kontrolisao tokove novca i privredu.

Ako je ono što zna bio razlog zbog kojeg su istrage zastajale kad stignu do njega, onda sad treba upravo od njega da krenu dalje.

Dobronamerni će reći da je ovog puta do zastoja došlo iz objektivnih razloga, zbog toga što je Vučić bio angažovan na drugim važnim poslovima, najpre oko Kosova, a sad i zbog ekonomije. Tačno, ali ni on ne bi smeo da se zanosi, pa da poveruje da im je on bio neophodan zbog pameti i znanja, već pre svega zbog autoriteta koji je stekao borbom protiv korupcije.

Mudar je to taktički manevar da se neki pokriju tim autoritetom, a on odvrati od borbe koju vodi i tako okrnji svoj autoritet, koji mu ona daje. Jednim udarcem dve muve. Em će biti odgovoran za tuđe nesposobnosti i brljotine, em će izgubiti korak u borbi protiv korupcije, koja njemu daje snagu a mnoge ugrožava.  Sad on treba da vadi kestenje iz vatre koju je Dinkić raspalio pogrešnom projekcijom budžeta i nerealnim obećanjima, a dok on to radi, neka sačekaju korupcionaške afere sa Dinkićem u glavnoj ulozi. Lukavo nema šta. I nije to sve.

Osećajući da se obruč oko njega steže, Dinkić je ovih dana zatražio od predsednika Nikolića da hitno sazove Savet za nacionalnu bezbednost i uzme ga u zaštitu. Kaže da su se neki policijci oteli kontroli, samo nije jasno da li im zamera što napokon rade svoj posao ili što ne rade ono što on misli da bi trebalo, odnosno ne brane njegov lik i delo.

Učinio je to povodom sve učestalijih javnih prozivki da je pronašao i prisvojio milijarde državnog novca sakrivenog na Kipru u vreme sankcija, za koji on tvrdi da nikad nije pronađen. Namerno, pominje samo taj slučaj, jer zna da je to najteže dokazati, pokušavajući na taj način da skrene pažnju sa svih drugih, koji se ovde u zemlji lakše mogu proveriti. Predsednik je, s razlogom odbio taj zahtev, jer čak i da je po sredi najgnusnija kleveta večitog ministra, to nije pitanje nacionalne bezbednosti.

Ali, pronevera tolikih miliona evra, koji se pominju u tom i drugim slučajevima, mogla biti predmet interesovanja pravosudnih organa, na šta bi i Predsednik mogao da im skrene pažnju i zatraži objašnjenje. Na primer, slučaj Nacionalne štedionice, privatne banke, koju su otvorili on, Labus i Đinđić, ni ne trudeći se da otklone uverenje javnosti da je reč o državnoj banci, što nimalo slučajno sugeriše i njen naziv. 

A, bogami, i njihov gest da sva trojica, tom prilikom, otvore u njoj svoje štedne knjižice. Ja verujem da su, kad su se kamere ugasile, dobili i akcionarske tapije, za dobre usluge države toj banci, kojoj su besplatno predati najbolji poslovni prostori u celoj Srbiji, koji je koristila SDK, uz privilegiju da se preko nje vraća devizna štednja građanima, što je najsigurniji posao, koji donosi i veliki broj klijenata i primamljivu a redovnu proviziju.

To sam napisao i u knjizi "ParaDos", još 2004. godine, i niko me u međuvremenu nije ni demantovao, ni tužio.    

Ono sa Kiprom i drugim ostrvima nade, zaista ne znam kako bi se moglo istražiti, ali mi je potpuno neverovatno da baš ništa nije pronađeno od novca za koji se zna da je iznošen iz zemlje u džakovima i koferima. Međutim, operacija Nacionalna štedionica, može se i mora rekonstruisati od samog osnivanja i otvaranja, do kasnije preprodaje akcija i konačno prodaje cele banke.  I nije to jedina sumnjiva rabota u kojoj je Mlađan Dinkić bio jedan od glavnih aktera.

Fond za razvoj Srbije, na čijem je čelu godinama Mlađan Dinkić, funkcionisao je kao humanitarna fondacija sa parolom „Tajkuni bez jahte".  Najveći broj najpovoljnijih kredita, u najvećim iznosima, dobijali su najbogatiji, oni koji imaju sopstvene banke ili bar akcije u nekima od njih. Oni koji bi to za šta su dobili tako darežljivu pomoć države, mogli finansirati prodajom svojih jahti ili drugih objekata za uživanje.

Da podsetim, reč je o kreditima sa samo 4-5% kamate i grejs periodom od godinu dana, za koje su uslovi takvi da ih mogu ispuniti samo oni koji već imaju, a nikako i oni kojima su zaista potrebni da bi započeli ili unapredili nekakvu proizvodnju. 

Javna je tajna da su svi koji su konkurisali za te kredite, bili spremni da značajan deo novca koji dobiju pod tim uslovima, podele sa onima koji im to omoguće. Za nekoliko miliona evra kredita, nudili bi i po nekoliko stotina hiljada, sa jasnom računicom da bi kod banaka platili mnogo više kroz kamate od preko deset odsto.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane