Proces

 

U Srbiji nema mesta za pravdu dokle god sude sudije kojima nikada nije dosta para.

 

Mučenje dugo 18 godina

 

Teško onom ko u Srbiji bez para potraži sudsku zaštitu - dobiće samo maltretiranje i dodatne troškove, a na pravdu može da zaboravi. Takvo iskustvo je stekla i Nevena Đurić, o čijoj skoro dvodecenijskoj odiseji po srpskim sudovima je Tabloid već pisao.

 

...

 

Sudski postupak koji Nevena Đurić vodi protiv Viktorije Todorović postao je u međuvremenu punoletan ušavši u osamnaestu godinu! U međuvremenu je tužilja oko 190 puta dolazila u Beograd na različita ročišta ili savetovanja sa pravnim zastupnicima, ali ono što bi i pravno neukom bilo kristalno jasno još uvek nije dobilo sudski epilog.

  Problem je nastao tako što je tužena Viktorija na prevaran način 1991. godine od tužilje uzela stan veličine 62 kvadratna metra u strogom centru Beograda zajedno sa kompletnim pokućstvom vrednim oko 60.000 evra i isti prevela na svoje ime.

  Grafolozi su u međuvremenu utvrdili da potpis Nevene Đurić na punomoćju kojim ona Mariji Ćirić daje pravo da proda stan (koji "kupuje" njena majka, tužena Viktorija Todorović?!), nije potpis tužilje, već "uvežban potpis druge osobe".

 Upotrebljena je i stara nevažeća lična karta kao prava. Sudski veštaci su nedvosmisleno utvrdili i da je potpis Nevene Đurić u delovodnim knjigama i na punomoćju rukopis dve, a ne jedne osobe, u dve verzije, na latinici i ćirilici. Da je reč o falsifikatima, jasno je i laiku kada se pogleda rukopis na ta dva spisa. Reklo bi se da je ovim ceo postupak okončan u korist Đurićke, ali nije tako u nesrećnoj zemlji Srbiji. Vrhovni sud poništava presudu i ceo postupak vraća na početak zbog jednog banalnog propusta sudija: nisu tačno utvrdili kolika je šteta naneta Đurićki.

  Umesto da odlučuje samo o tome sudija Petog opštinskog suda u Beogradu Mirjana Grujičić počinje da ispituje sve ispočetka, pa čak i da proverava radnu sposobnost tužilje, iako je to bez ikakvog uticaja na postupak. Na taj način, međutim, ceo postupak se odugovlači u nedogled, jer se tužena i, očigledno, podmićene sudije nadaju da će Nevena Đurić u međuvremenu da umre.

  Menjaju se sudije i sudska ustrojstva, pa tako Peti opštinski sud postaje Prvi osnovni sud u Beogradu, ali sa promenom naziva ne nastupa i prestanak neažurnosti. Tek 2012. taj sud donosi presudu na koju je, zatim, uložena žalba, pa se od decembra ceo postupak nalazi na Apelacionom sudu u Beogradu i to pred Smiljkom Dingarac Nićiforović kao predsednicom veća čiji su članovi Aleksandar Đorđević i Ivan Negić.

Dana 3. juna 2013. održana je poslednja rasprava u ovom sudskom postupku koji sve više poprima izgled najobičnije farse.

  Iako je srž spora pitanje (na koje su grafolozi već dali odgovor) da li je gospođa Đurić uopšte ovlastila Viktoriju Todorović ili njenu ćerku Mariju Ćirić da raspolažu predmetnim stanom, veće Apelacionog suda rešenjem ovoga puta odbija predlog tužilje da se izvede dokaz grafološkim veštačenjem. Već se nazire konačni ishod ovoga postupka - tužba će konačno biti odbačena, a gospođa Đurić će ostati bez svog stana.

  Tužena Viktorija Todorović, osim stana koji je otela tužilji, vlasnica je i mnogih drugih vrednih nekretnina, kako u Srbiji, tako isto i u inostranstvu (dvospratna vila na Voždovcu, trosoban stan u Jurija Gagarina, novi stan u Bukureštu, pekare u Pavla Papa i na Bežanijskoj kosi...). I iz predmetnog stana ona je izvlačila materijalnu korist, jer ga je iznajmljivala, a vredno pokućstvo je, najverovatnije, prodala. Samim tim ona je u mogućnosti da nezasitim deliocima nepravde u Srbiji da onoliko novca koliko oni zatraže. Sa druge strane, tužilja Đurić je lošeg materijalnog stanja, dodatno osiromašena troškovima skoro dvodecenijskog sudskog spora i putovanjima za Beograd i nazad pošto je, ostavši bez krova nad glavom u Beogradu, morala da se vrati u roditeljsku kuću u Temišvaru.