Natrag

Turska

Turska

 

Ekskluzivno: Dr Darko Tanasković o pozadini masovnog protesta Turaka protiv islamističke politike Redžepa Erdogana

 

Firer u nanulama

 

Počeo je proces koji će trajati, počela je erozija autoriteta Redžepa Tajipa Erdogana, a samim tim i uverljivosti Turske na međunarodnom planu, gde se ona prikazuje kao država koja može konstruktivno učestvovati u rešavanju svih problema. Stvari će se sada, u neku ruku, racionalnije odmeravati i Turska će se postepeno više baviti svojim unutrašnjim pitanjima, a ne samo izvozom demokratije na turski neoosmanistički način. Sa druge strane, Erdogan još uvek ima i imaće veliku popularnost i podršku najvećeg dela stanovništva ali, ukoliko dočeka "na nogama" izbore naredne godine, sigurno je da ta popularnost neće imati onu težinu koju je imala kad je on dolazio na vlast. Jer, u međuvremenu se desila "seča generala", a sada i sukob sa sekularnim tekovinama Kemala Ataturka. O svemu tome, specijalno za Tabloid piše Darko Tanasković, naš poznati orijentalista, islamolog i diplomata

 

Dr Darko Tanasković

 

Sekularna Turska, ona koju je stvorio otac moderne Turske, Mustafa Kemal Ataturk, uglavnom živi u velikim gradovima i nikako nije zanemarljiva, iako su islamisti ubedljivo pobeđivali na poslednjim izborima. Ona je danas već ozbiljno zabrinuta reislamizacijom ukupnog ambijenta života u Turskoj, nametanjem nekih navika koje su mnogo bliže šerijatskom poimanju morala nego što je to do sada bio slučaj. Do sada, Turska je, posmatrano spolja, izgledala gotovo kao država bez problema s obzirom na činjenicu da nije, za sada, ozbiljnije dotaknuta ekonomskom krizom i da je u napretku, mada sve ukazuje da zemlja ima dosta unutrašnjih protivrečnosti. Redžep Tajip Erdogan do sada je imao uglavnom podršku takozvanih islamističkih krugova, odnosno onih Turaka koji upravo u islamu vide sistem vrednosti na kojima počiva njihov identitet i pogled na svet.

Međutim, događaji tokom arapskog proleća, a naročito u Siriji, i pozicija koju je Turska zauzela u vezi sa građanskim ratom u Siriji, svrstavajući se potpuno uz zapadnu stranu, odnosno uz SAD i njihove saveznike, umnogome je poljuljala poverenje u njega kao u muslimanskog lidera koji je pretendovao da postane i muslimanski lider čitavog Bliskog istoka, ili barem sunitskog dela Bliskog istoka. Nijedan muslimanski političar ne može računati na trajniju popularnost u svojoj zemlji ukoliko se svrstava uz SAD i Zapad protiv neke druge muslimanske zemlje, bez obzira na to koliko bi režim u toj drugoj zemlji mogao biti nesimpatičan ili neprihvatljiv. U Turskoj živi veliki broj Alavita, koji su istog verskog opredeljenja kao i režim u Siriji, odnosno predsednik Bašar al-Asad i njegovo okruženje, i koji su, takođe, veoma revoltirani turskim stavom u sirijskoj krizi.

Pukotine u Turskoj državi se pojavljuju i na ekonomskom planu, i pored velikog uzleta Turske u svim oblastima, koji je neosporan i koji je njen najveći adut na međunarodnoj sceni, pošto pre svega raste nezaposlenost, a bilo je i nekih sumnjivih privatizacija, korupcije i bogaćenja ljudi koji su bliski vlasti, što je takođe izazvalo revolt kod velikog dela stanovništva. Moglo bi se slobodno reći da je sada na ispitu sve ono što je do sada izgledalo kao velika šansa Turske i njena komparativna prednost. Uglavnom se tako stvari sagledavaju i na Zapadu. Jer, do sada se Turska isticala kao jedini uspešni model povezivanja umerenog islama i liberalne kapitalističke privrede slobodnog tržišta. Očigledno da je veoma teško spojiti vernost islamskim načelima i ovakav liberalni kapitalizam i sada u Turskoj polako počinju da pucaju neke veze koje su do sada, unutar društva, obezbeđivale veliku podršku aktuelnoj vlasti.

Teško predviđati dalji razvoj situacije u Turskoj, zato što se u arapskom svetu danas radi o sasvim novom kvalitetu organizovanja ovakvih protesta, gde kada zamajac krene, on se posle hrani i propagandno i medijski i u svakom drugom smislu tako da kolektivno psihološki dolazi i do inercije koju nije lako zaustaviti, pogotovu ukoliko se i svesno radi na tome. Sasvim je sigurno da određeni centri moći i u samoj Turskoj i van Turske rade na tome da Erdoganu i njegovom režimu stvore sve više problema, međutim, Turska je ipak dovoljno stabilna i organizovana država i Erdogan još uvek ima i imaće veliku popularnost i podršku najvećeg dela stanovništva, tako da bi se demonstracije koje proteklih dana potresaju ovu zemlju, teško mogle odmah izroditi u proteste i poremećaje koji bi doveli u pitanje i sam opstanak njegove vlasti.

Ipak, naredne godine, u Turskoj će se održati predsednički izbori, na kojima se računa da bi premijer Erdogan bio glavni kandidat za predsednika, mada neki krugovi  u Turskoj i izvan nje (i to prilično uticajni!), smatraju da je Erdogan počeo da vodi isuviše ličnu autokratsku politiku, da je počeo da ukida demokratiju i da doživljava sebe kao "sultana". To mnogima ne odgovara pa se pominje čak i mogućnost da sadašnji predsednik Abdulah Gul, inače njegov saborac već dve decenije, bude protivkandidat koji neće biti bez šansi.

Ovo bi moglo biti, u suštini, prvo pouluvreme ili ulazak u period u kome Erdogan više neće biti toliko neprikosnoveni lider, u kome će imati ozbiljnih unutrašnjih teškoća i gde će morati dobro da razmisli i ponešto menja u vođenju politike, pre svega na unutrašnjem a donekle i na spoljnom planu, da bi mogao da uđe iduće godine u predsedničke izbore sa šansama kakve bi imao da su održani pre godinu dana. Počeo je proces koji će trajati, počela je erozija Erdoganovog autoriteta, a samim tim i uverljivosti Turske na međunarodnom planu, gde se ona prikazuje kao država koja, skoro da može konstruktivno učestvovati u rešavanju svih problema. Stvari će se sada, u neku ruku, racionalnije odmeravati i Turska će se postepeno više pozabaviti svojim unutrašnjim pitanjima, a ne samo izvoziti demokratiju na turski neoosmanistički način.

Konačno, ne treba zaboraviti ni Erdoganovo hapšenje velikog broja oficira, generala, a na kraju i bivšeg načelnika generalštaba, u okviru istrage o navodnom pripremanju državnog udara protiv demokratski izabrane vlasti. Armija je tako u Turskoj izgubila status „države u državi" i izgledalo je kao da više nije kadra da delotvorno nosi ulogu glavnog zašititnika kemalizma i sekularnog poretka vlasti. U sadašnjoj situaciji, vojska je odlučila da se drži po strani. Pokazalo se da je Erdoganova pobeda u mnogim aspektima života islamizirala Tursku, ali sve tekovine Ataturkove modernističke revolucije nisu niti će biti izbrisane.

Turski politikolog Mehmemed Perinček je pisao u više navrata da su u Turskoj na vlasti islamisti po meri SAD koji izvršavaju američke planove za Veliki Bliski istok. U isto vreme Erdogan i njegova vlast destabilizuju svojim stilom vladanja i samu Tursku, kojoj preti dezintegracija posebno u okolini Dijarbakira, gde su većina Kurdi. Na sceni je bitka za pozicioniranje uz glavne putne i energetske pravce koji bi preko Irana trebalo da vode dalje.

 U idealnoj projekciji, neoosmanistička stategijska vizija, prema kojoj bi Turska 2023. godine, dakle na stogodišnjicu rađanja Ataturkove republike, trebalo da bude jedna od sedam najuticajnijih zemalja sveta, računa s njenom dominantnom ulogom na onom delu Balkana koji je dugo bio pod osmanskom vlašću, zatim s predvodništvom sunitske arapske većine na Bliskom istoku i značajnim uticajem na Kavkazu. Teško je pretpostaviti da se takva konstelacija može do kraja ostvariti, ali će Turska svakako istrajno i parcijalno uspešno raditi na realizovanju mogućeg maksimuma.

Pored ovih specifičnije neoosmanističkih regionalnih prioriteta, Turska panturkistički računa i na tursku dimenziju svog kompleksnog civilizacijskog identiteta i snažnim prisustvom u turkojezičnim azijskim državama nastalim posle raspada Sovjetskog saveza. Ne zaboravimo da, recimo, i ruski geopolitički mislilac evroazijskog opredeljenja Aleksandar Dugin govori o Turskoj „od Jakutije do Sarajeva".

 

Erdoganova imperija i Kurdi

 

 

Neki analitičari turskih prilika bili su do sada skloni proceni da je, zahvaljujući političkim uspesima i neospornoj harizmi, premijer Erdogan u srcima većine Turaka uspeo da potisne svog učitelja Turguta Ozala. Kako bilo da bilo, karakterističnom megalomanskom retorikom bio ga je već zasenio. Proklamovao je, recimo, da će turski nacionalni interes da zastupa na svakoj tački sveta, jer je Turska, svetska sila. Od same izjave zanimljiviji je, međutim, kontekst u kome je data. Erdogan je politički govorio na jednom prijateljskom iftaru, u svetom mesecu ramazanu, dakle o verskom prazniku, za šta se ne tako davno u sekularnoj Turskoj išlo u zatvor (i on je to lično iskusio, pa promenio). Zatim, počeo je besedu time da mu zameraju što se bavi Gazom, Sarajevom i Kabulom, a zapostavlja stanje u nekim turskim gradovima. Kritike je otklonio tvrdnjom da je, blagodareći Alahu, Turska "povezala sve što je u prošlosti imala - 81 pokrajinu" (to je, inače, obavio Kemal Ataturk!), ali da je kadra da se paralelno brine i o "Šemidinliju, Damasku, Gazi i Sarajevu, Hakariju i Arakanu, Kabulu i Dijarbekiru, Trabzonu i Čankiriju". Simptomatično je da se u ovom, svakako ne nasumičnom, nabrajanju, našlo nekoliko mesta i krajeva naseljenih Kurdima, sa kojima zvanična Ankara odavno ima mnogo glavobolje.

 

 

 

A 1.

 

Osim prijatelja, Turska ima i neprijatelje

 

Neposredno i grubo uplitanje „stranog faktora" u Turskoj iz više razloga ne dolazi u obzir, dok bio bilo naivno pretpostaviti da on prikriveno već nije aktivan, jer, Turska u svetu nema samo prijatelje. Štaviše, proklamovano spoljnopolitičko geslo ministra Davutoglua o svođenju problema sa bližim i daljim susedima na nulu kao da je udaljilo i neke među onima koji bi imali interesa da budu ili su verovali da jesu turski prijatelji.

 

 

A 2.

 

Erdonag nije sultan

 

Islamisti, a i mnogi turski građani koji to politički nisu, ali jesu muslimani, nezadovoljni su postavljanjem Turske u vezi sa takozvanim arapskim prolećem, a posebno aktivnim svrstavanjem uz Ameriku i Zapad u nastojanjima da se sruši režim Bašara Asada u Damasku. Tako Erdogan postepeno gubi oreol potencijalnog svemuslimanskog lidera na Bliskom istoku, kojem je, očito bez pokrića, izgledalo da teži.

 

A 3.

 

Islamizam i kapitalizam ne idu zajedno

 

Brz privredni rast Turske, uz opšte poboljšanje životnog standarda, zakonito je uzrokovao i pojave kao što su stvaranje nove finansijske oligarhije, neslućeno bogaćenje pojedinaca bliskih vlasti, povećavanje socijalnih razlika, nezaposlenosti i korupcije. Teško je pomiriti zagovaranje vaspostavljanja islamskog morala u društvu i odanost liberalnim kapitalističkim načelima slobodnog tržišta i profita, što je okosnica projekta tzv. umerenog islamizma Erdoganove AK partije.

 

A 4.

 

Klizava staza osvete

 

Pre nekoliko meseci, u jednoj knjižari na severnom delu Kipra, gde bi se to najmanje očekivalo, izložena je knjigu s naslovom "Firer u nanulama", sa montažom Erdoganove fotografije, "ukrašene" sa hitlerovskim brčićima i trakom sa kukastim krstom oko rukava. Tako je i najširoj javnosti postalo jasno  da je najpopularniji i najmoćniji turski političar novog veka, zakoračio na klizavu stazu osvete, prevelike moći i ambicija, koju je retko koji tako uspešni lider uspeo da izbegne.

 

A 5.

 

Šta će ostati od dosadašnje strategije Turske?

 

Zahvaljujući bitno izmenjenoj međunarodnoj konstelaciji, posle prestanka hladnog rata i raspada SSSR-a, Turskoj se otvorio prostor za znatno samostalnije osmišljavanje i realizovanje sopstvenih državno-nacionalnih interesa, što se ispoljilo i putem sve samosvesnijeg ispoljavanja u početku nedeklarisanih neoosmanističkih ambicija.

Iako ishodi iz činjenica i mitova prošlosti, neoosmanizam je politički izrazito pragmatičan i proračunat, što u spoljnopolitičkoj operacionalizaciji dolazi do punog izražaja. Celovitu programsku doktrinu savremenog neoosmanizma formulisao je univerzitetski profesor, a od 2009. godine ministar inostranih poslova Turske, Ahmet Davutoglu, u knjizi Strategijska dubina (2001). Ta doktrina se danas ukupnim državnim potencijalima Turske sistematično sprovodi u delo.

Govoreći početkom januara 2011. godine na otvaranju redovne godišnje Ambasadorske konferencije MIP-a, Davutoglu je najavio da će Turska 2023. godine (na stogodišnjicu Republike) biti jedna od najvećih svetskih privrednih sila, s delotvornom regionalnom i globalnom ulogom (Visionary Diplomacy: Global and Regional Order from Turkey's Perspective, Ankara, 3. 1. 2011. Tekst se nalazi na zvaničnom sajtu MIP-a Turske).

U sprovođenju spoljne politike zasnovane na načelima doktrine "strategijske dubine", koje je krajem prve decenije XXI veka ušlo u intenzivnu fazu, Turska nastoji da iskoristi sve komparativne prednosti svog geostrategijskog položaja, ekonomske moći, vojne snage i polivalentnog civilizacijskog identiteta.

Ona želi da održi postojeća savezništva, ali i da uspostavi nova, kako bi u multipolarnom svetskom poretku koji se rađa obezbedila status uticajne makroregionalne sile i uvažavanog partnera glavnih centara odlučivanja na globalnom nivou. Turska u tom smislu na mnogim pravcima postiže konkretne rezultate i ostvaruje značajne prodore. Ipak, s obzirom na složenost okolnosti, izukrštanost interesa i neke transistorijske, relativno stabilne konfiguracije odnosa među narodima i državama, neoosmanistička politika Turske suočava se i s ozbiljnim teškoćama i ograničenjima koji proizlaze iz unutrašnje protivrečnosti njenih prioriteta. Naredne godine i decenije će pokazati ima li, objektivno, Turska "nosivosti" za sve ambiciozne planove čijem se ostvarivanju posvetila.

Na globalnom planu, za Tursku su najvažniji odnosi sa SAD, Rusijom, EU i Kinom, i u toj ravni spoljna politika zasnovana na doktrini "strategijske dubine" ulaže velike napore da ostvari i održi ravnotežu između novog prioriteta diverzifikovanja odnosa i uspostavljanja simetrije u bilateralnoj saradnji sa svim važnim subjektima svetske politike, s jedne strane, i očuvanja tradicionalno privilegovanih partnerstava i savezništava, s druge strane, što se pokazuje kao krajnje težak i neizvestan zadatak.

 

 

GLOSA

 

Ulični protesti u Turskoj zasad ne mogu dovesti do ishoda koje su imali u arapskim zemljama zahvaćenim takozvanim arapskim prolećem, ali su svakako ozbiljna opomena i iskušenje za vlast premijera Erdogana koja je u mnogim aspektima sve više postajala lična.

 

GLOSA

 

Znatan deo društva zazire od mera kojima se ojačava islamski pečat ukupnog životnog ambijenta, jer, ne treba zaboraviti, Turska je, zahvaljujući Ataturkovim reformama, daleko najsekularnija muslimanska zemlja.

 

 

Iz biografije autora

 

 

Darko Tanasković je srpski islamolog, filolog orijentalista, univerzitetski profesor, književnik, književni prevodilac, akademik i bivši ambasador Savezne Republike Jugoslavije u Vatikanu i pri Malteškom viteškom redu od 2002. do 2008. godine. Predavao je tokom karijere, između ostalog, arapski jezik, arapsku književnost, turski jezik, uvod u orijentalnu filologiju, persijsku književnost, osnove islamske civilizacije, islam i hrišćanstvo, uvod u uporednu gramatiku semitskih jezika, lingvističku arabistiku...

Bio je upravnik Katedre za orijentalistiku, prodekan Filološkog fakulteta i predsednik Saveta i Upravnog odbora Filološkog fakulteta. Po pozivu, predavao je na više domaćih i svetskih univerziteta. Član je Izvršnog komiteta Evropskog univerziteta u Rimu od 1990, član Evropske akademije nauka i umetnosti u Salzburgu od 1995. godine. Govori francuski, engleski, arapski, turski, italijanski i ruski jezik, a obrazovanje je stekao i u klasičnim jezicima poput starogrčkog i latinskog.

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane