Tabloid je pozvan

 

Kome Strahinja Sekulić iz Bjelog Polja, vraća tuđa polja po Vojvodini

 

Crni biseri srpske restitucije

 

Agencija za restituciju pod rukovodstvom Strahinje Sekulića postala je tamni vilajet republičkih državnih organa, tvrdi u autorskom tekstu za Tabloid Stanislav Novaković, bivši direktor područne jedinice ove agencije u Novom Sadu

 

Stanislav Novaković

 

U prilog  neodložnog smenjivanja direktora Agencije za restituciju Strahinje Sekulić idu i činjenice o bahatom i kabadahijskom radu na predmetima gde Sekulić lično, a po prethodnim zluradim savetima dobijenim od Radmile Nikšić, inače samouke pesnikinje i spisateljice „emotivnih" romana u slobodno vreme i kvazi intelektualke, i Branka Lakića, samozvanog „Sulejmana Veličanstvenog" Agencije,  samonicijativno, bez ikakvih činjeničnih navoda i pravnog osnova i bahato,  odlučuje kome će i kada vratiti oduzetu imovinu, a kome neće! Ovo se najviše odnosi na one predmete gde su podnosioci zahteva udruženja građana ili pravna lica koja po Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ne spadaju u krug lica koja imaju prava na restituciju, ali za određenu svotu novca, itekako se vrši restitucija, bez obzira na odredbe Zakona!

Mora da Strahinja Sekulić i njegova boranija od družine svakog jutra pevaju:  „Ne može nam Dinkić ništa, jači smo i od sudbine"! Jer, zaista ko im išta može u ovoj estradnoj državi, u kojoj himnu pišu Marina i Mili i svi je zajedno pevaju na Ušću!

 Uvidevši da je aktuelnom establišmentu bitnija „Farma" od ekonomije i od svih državnih institucija, Strahinja Sekulić je na osnovu „projekta" koji su osmislili Branko Lakić i Radmila Nikšić pokrenuo opsežnu akciju krađe vojvođanskog poljoprivrednog zemljišta koje je komasirano posle oduzimanja i koje table zemljišta su nekada koristili veliki, a sada propali kombinati.

Kombinatorika ove „pljačke stoleća" je jednostavna, odredbe Zakona o vraćanju oduzete imovine i zakona kojim je regulisana komasacija su u suprotnosti, jer jednom komasirano zemljište ne može se više nikada rasparčavati i vraćati u prvobitno stanje! Na osnovu ovoga, restitucija nije moguća, a eventualno se naslednicima vraćaju suvlasnički udeli, ali samo ako oni dobro potplate Sekulića, naravno, sve po dobro razrađenoj šemi gde novac ubira Marijana Radoš.

Od februara ove godine pa do danas, više od 500 predmeta je odneto u Agenciju u Beograd iz Novog Sada, da bi se navodno izvršila kao provera nekih papira, a u stvari da se dokumentacija pripremi za ovu veliku prevaru. Tako su oteti svi predmeti iz katastarskih opština Bečej, Novi Bečej, Srbobran i Zrenjanin, a u planu je otimačina i predmeta iz katastarskih opština Kulpin, Bački Petrovac, Temerin, Sirig i Čenej, gde se nalazi najkvalitetnija i najskuplja zemlja. Kajmak od ovih poslova u svoj džep staviće Sekulić, a omrsiće se zajedno sa Lakićem, Nikšićevom, Zorajom, Čelićevom i Samardžićem, koji već beleži pionirsko iskustvo u ovakvim mahinacijama.

  Strahinja Sekulić je od pre neki dan doveo do mogućnosti izazivanja diplomatskog skandala i slanja diplomatske note Ministarstvu spoljnih poslova Srbije od strane Ambasade Slovačke, a povodom nesporazuma koji je nastao između Slovačke Republike i Republike Srbije. Naime, 24. juna 2013. godine Agencija za restituciju u Beogradu donela je rešenje, broj: 46-008448/2012 kojim je izvesnoj Ireni Peruničić, iz Beograda vratila „Magacin", koji se nalazi u Bačkom Petrovcu, na katastarskoj parceli broj 656, a koji je oduzet rešenjem Vlade NR Srbije, 30.04.1948. godine, koji je u međuvremenu postao javna svojina opštine Bački Petrovac, a koji je na osnovu odluka navedene Opštine i Nacionalnog saveta vojvođanskih Slovaka trebao da postane Muzej Slovaka, iza kog projekta su stali Vlada Slovačke Republike, Ministarstvo kulture i javnog informisanja Republike Srbije, Vlada AP Vojvodine i opština Bački Petrovac, čiji je investitor Nacionalni savet vojvođanskih Slovaka. Sekuliću najverovatnije nisu bile poznate napred navedene činjenice, ali mu je bila poznata činjenica da, ako neko već može da se bavi takvom investicijom, ima novca i da plati njemu i njegovim drugovima po „tarifi". U suprotnom, od ovakvog kapitalnog projekta koji predstavlja i kulturnu baštinu Srbije neće biti ništa - odlučio je Sekulić!

Navedeno rešenje napisano je nakaradno, sa obrazloženjem koje je skroz u suprotnosti sa dispozitivom rešenja iz koga se uopšte ne vidi koje su odlučne činjenice utvrđene, koji spisi su priloženi u predmetu, koja je pravna osnovanost zahteva i na koji način je podnosilac zahteva dokazao pravnu vezu sa bivšim vlasnikom.

 Nasuprot tome, Sekulić je mimo svih odredbi Zakona o vraćanju oduzete imovine, a posebno suprotno članu 5. istog Zakona, koji određuje krug lica koji mogu da se pojave u postupku kao podnosioci zahteva, doneo rešenje, broj: 46-004624/2012 kojim je Hrvatskom kulturnom centru iz Sremske Mitrovice vratio zgradu u kojem se nalazi sedište Društva, prenebregavajući činjenicu da je to društvo radilo za sve vreme postojanja marionetske NDH tokom Drugog svetskog rata, na toj istoj teritoriji, da mu je posle rata zabranjen rad, a posle na volšeban način ponovo dozvoljen i potpomognut inicijativom rimokatoličke crkve.

Ali, ova gospoda, znajući da se imovina ne može vratiti udruženjima građana, pravnim licima, advokatskim komorama, uspostavila je „bilateralne odnose" sa direktorom Agencije i to preko monsinjora Eduarda Španovića, župnika iz Sremske Mitrovice koji je u svom soareu župske rezidencije u Petrovaradinu, primio u audijenciju napudrovanog Sekulića i sa njim dogovorio i završio posao. Naravno i platio po „tarifi"!

  Na ovaj način Sekulić je izričito pokazao koliko je diplomatski i politički nepismen i koliko su mu bitni vojvođanski slovaci, zaboravljajući činjenicu na izuzetne odnose koji postoje između Slovačke i Srbije, na činjenicu da Slovačka nije priznala nezavisnost Kosova niti će to ikada priznati, Slovačku koja u evropskim institucijama uvek brani i zastupa interese Srbije,  a kakav udvorički nastup i rezon ima prema hrvatskoj gospodi i to sve u vreme kad je protiv hrvatskih generala haški sud doneo oslobađajuću presudu.

 

Troškovi postupka, ili-predujam

 

Korupcijom se Sekulić služi i u vraćanju imovine koja se nalazi u čuvenoj Zmaj Jovinoj ulici u Novom Sadu, gde do sada još nikome nije vraćena imovina, bez obzira što je dokumentacija uredna, što postoji pravni osnov za vraćanje i što su rasprave u svim podnetim predmetima održane i utvrđeno činjenično stanje, a predlozi rešenja napisani i to u predmetima broj: 46-002230/2012, 46-002237/2012, 46-002241/2012, 46-002216/2012 i 46-002234/2012, a tako i u predmetima kojima se vraća nacionalizovani poslovni prostor takođe u čuvenoj pešačkoj zoni Novog Sada, broj: 46-000566/2012 i 46-000860/2012.

I to samo zato što podnosioci zahteva Sekuliću još nisu platili i predujam („troškove postupka"). O ovome, Gordana Višnjić, advokatica iz Novog Sada, kao i Vesna Ludoški, stranka u postupku, obavestili su predstavkom ministra Mlađana Dinkića, da preduzme stvari iz svoje nadležnosti. Svi od ministra traže samo jedno, da se vrati oduzeta imovina na osnovu Zakona i da se Sekulić i družina smene pod hitno!

Da je Sekuliću bitna Vojvodina i Novi Sad govori i predmet koji se „mrcvari" u postupku pred novosadskim ogrankom Agencije, broj: 46-002468/2013, sa urednom dokumentacijom, ali sa navodnim nedostacima jer je sadašnji korisnik oduzete imovine, vodoprivredno društveno preduzeće „Šajkaška", iz Novog Sada navodno sedamdesetih godina prošlog veka, u eri najjačeg samoupravnog socijalizma ovu nepokretnost kupilo, a iz ugovora koji su priložili vidi se samo da su stekli pravo korišćenja, a ne i vlasništva.

Ova nekretnina nalazi se na veoma atraktivnoj lokaciji, predratne gradnje, na uglu Beogradskog keja i Dunavske ulice, preko puta doma Vojske Srbije. Lakić je odmah skrenuo pažnju Sekuliću da bi se ista mogla prodati za veliki novac odnosno primeniti visoka „tarifa" predujma troškova postupka.  Nesposobna ekipa savetnika u Novom Sadu prihvata ovaj na brzinu sklepani, ofucani i priložen ugovor iz 1970. godine, u fotokopiji, poklanja mu veru, a podnosioca zahteva Aleksandra Uzelac, obavezuje da se na isto izjasni. U stvarnosti, Marijana Radoš je tražila „predujam troškova postupka" koje Uzelac nema da isplati i predmet se sada odugovlači i daje mu se konotacija koja vodi u skroz pogrešnom pravcu i mimo odredbi Zakona.

 

Tetka iz Gakova, zna gde je lova

 

Direktor Agencije za restituciju Strahinja Sekulić je „uvezen" kadar iz Bijelog Polja, koji je u „nedostatku" diplomiranih pravnika sa položenim pravosudnim ispitom iz Beograda, nezainteresovanošću beogradskih urbanih legendi i razmaženih maminih i tatinih kćeri i sinova, čak iz druge međunarodno priznate države, došao da svima nama u Srbiji deli pamet i daje savete o pravnom institutu koji na njegovoj rodnoj grudi nije ni primenjen posle Drugog svetskog rata, jer je najveći teret nacionalizacije podnela Srbija i AP Vojvodina, a s obzirom da su domaćini bili totalno indisponirani i nemotivisani da rukovode jednom ovakvom srpskom državnom agencijom, vlastodršci tadašnje Vlade Demokratske stranke morali su zamenu za ove „uspavane" da nađu u jednom ovakvom „iskusnom" i nadasve „profesionalnom" delatniku, koji je uspavanim i tek probuđenim beograđanima pre angažmana u Agenciji pokazao i kako se lako postaje Gradski javni pravobranilac u glavnom gradu Srbije...

Naravno, sve to u orkestru kojim je dirigovao sada glavni šef već totalno poražene, ponižene i pohapšene partije, stranke u rasulu, podvučeno žutim...

 Ovaj gospodin malograđanskih manira, vrlo brzo je razradio sistem korupcije i naplate „svojih usluga", gde je, ponašajući se kao vlasnik državne agencije, iz nje što otpustio, što izbacio, sve one koji se nisu uklapali u njegov udvorički sistem vladanja.

 Strahinja Sekulić je za administrativnu radnicu, sekretaricu u Novom Sadu, zaposlio svoju rođaku-tetku pred penzijom Ljiljanu Đurić, koja je davnih dana završila večernju školu učenika u privredi u Gakovu, a kasnije i daktilografski kurs, čiji je zadatak bio da svojim budnim okom kontroliše rad svih zaposlenih u Novom Sadu i da o tome izveštava Sekulića i Lakića!

Ovo i danas čini tako što kontroliše Veru Čelić, posebno njene novčane transfere u naplati „troškova postupka". Ona je zaposlila i svog švalera Srđana Birovicu na mesto IT menadžera, čoveka sa lažnom  fakultetskom diplomom koji na ovim poslovima radi sa srednjom strukom metalostrugara.

Glavni zadatak priučenog Birovice jeste protivzakonit i predstavlja krivično delo, o čemu je od strane bivšeg direktora agencije u Novom Sadu već obaveštena Policijska uprava Novi Sad, a to je da posebnim postupcima i tehnološkim radnjama vrši špijuniranje svih kompjutera u Agenciji, posebno kompjutera direktora područne jedinice, i svu tako snimljenu dokumentaciju šalje u Beograd Lakiću na analizu!

Inače, zbog svih ovih stvari, vodi se krivični postupak pred sudom u Novom Sadu protiv Birovice, a na ovaj način Sekulić, kao direktor i Branko Lakić, kao njegov šef kabineta, u radni odnos na neodređeno vreme zapošljavaju lica koja nemaju nostrifikovanu diplomu stečenu u inostranstvu, Branko Lakić takvim licima samoinicijativno priznaje da imaju završen fakultet i priznaje im postojanje VII1 stepena stručne spreme!

U konkretnom slučaju, radi se o zaposlenom saradniku za informacione tehnologije kome je Branko Lakić priznao da je diplomirani inženjer informacionih tehnologija, tako što je naredio kadrovskoj službi da zaključe ugovor o radu (i anex-a) u kome se navodi postojanje VII1 stepena, a zaposleni ima "završen" Crown university koji nije akreditovan ni u državi Floridi (SAD), a završen je bez ijednog dana boravka u SAD, preko interneta.

U personalnoj dokumentaciji postoji samo overen prevod dokumentacije sa univerziteta sa engleskog na srpski jezik i ništa više. U radnoj knjižici imenovanom je zapisano samo postojanje srednje škole sa zanimanjem metalostrugar! Toliko o stručnosti i kadrovanju Sekulićeve kamarile.

 

Laki(ć) Lučijano hoće BMW

 

 Šef kabineta Agencije, Branko Lakić, je anonimus za koga do pre godinu dana ama baš niko nije znao, čak ga se ni iz obdaništa ne sećaju, jer nije imao tu čast da predškolsku ustanovu pohađa u glavnom gradu nekadašnje Jugoslavije, a sada glavnom gradu Republike Srbije. Postavljajući ga na mesto šefa kabineta Agencije za restituciju Srbije, Strahinja Sekulić je dobro znao da će jedino on imati koristi od Lakićevih nenormalnosti i da će jedino Lakić biti onaj verni pas koji će svog gospodara verno služiti i u dobru i u zlu, i ako treba za njega se i ubiti, skačući sa osmog sprata čuvene „Beograđanke", kad stvari krenu po zlu!

Ko god bio i čime god se bavio, lakić je zapravo slika i prilika rijaliti programa. U zemlji u kojoj spremačice u grudnjacima iznose testove za prijemne ispite i mature, a ljudi vrte glavom na tu vest čuvajući adrenalin i živce za svakodnevnu korupciju i podmićivanje - šta možemo onda da očekujemo od poštenog rada Agencije za restituciju?!

  Lakić je isterao na ulicu radnike Agencije, isforsirao i bio uporan u otkazima, ali ne onim pravim, nego onim lažnim i perfidnim, u formi sporazuma o prestanku radnog odnosa sa zaposlenim i to onih koji su jedino i živeli od plate, ljude koji su podigli neke kredite kako bi svoje životne uslove poboljšali, kako bi decu školovali i kako bi sebi život učinili dostojnijim,  koji se nisu uklapali u Lakićev korupcionaški sistem i sistem podele plena, dok se Lakić od mita koji dobija svakog dana ležerno baškario u svojoj jahti!

Kad je došao da radi u Agenciju koja je tada bila u Nemanjinoj ul. br. 4, u palati „Jadran", nije znao ni kako se lift koristi, a kamoli šta su upravni akti i pravni postupci, ali to mu nije smetalo da „šefuje" i priča svakakve gadosti i neistine o direktoru crkvene restitucije, gospodinu svetskih i velegradskih manira, bivšem advokatu i vrsnom pravniku, Vladimiru Todoroviću!

 Lakić svesrdno podržava, potencira i unapređuje loše i ugrožene međuljudske odnose među zaposlenima, jer jedino na taj način može da vlada Agencijom. Jedino na taj način zaposleni moraju da ćute i da se prave da kao ne vide leglo korupcije koje hara Agencijom i kojim upravlja Lakić. Prvo je postao šef kabineta, da bi kasnije sebe vozdigao na mesto direktora nekakvog centra za koordinaciju i nadzor, jer se samo sa tog mesta može baviti uticajem na donošenje rešenja, a samim tim i korupcijom i zaradom. Samo to mesto mu omogućuje lagodan život i laku zaradu, od stranaka koje ucenjuje i kojima parafira rešenja posle uplate.

Tarifa je različita, od slučaja do slučaja, ali se usaglašava na nivou Sekulić, Lakić i Mile Antić. Svako je ugrađen u cenu i svako ima svoju korist. Pored priliva u novcu, primaju se i naturalna davanja, pa je tako Branko Lakić tražio automobil marke BMV, tačno određenih karakteristika, zelene metalik boje koji i danas vozi. Pored kola, dobio je i jahtu na kojoj provodi vikende i vrele dane, takođe kao protivuslugu za svoje poslove i za vraćenu imovinu. Ništa nije besplatno i Branko Lakić često svima kaže da ni kod babe nema džabe, a da on nije za bezveze završio pravni fakultet, svako ima da plati ono što hoće da dobije, osnovni je moto Lakića.

I crni biser za kraj je ponovo jedan od poduhvata Vere Čelić, pridošle novosadske direktorice, novog člana ove družine. Primajući je kao primadonu novosadske restitucije, Sekulić je opet nekako propustio da poštuje svoje propise! Naime, kad je početkom marta ove godine, Vera Čelić, postala direktorica nije imala ništa osim završenog pravnog fakulteta, iako se po važećoj sistematizaciji za to radno mesto traži položeni pravosudni ispit uz višegodišnje radno iskustvo na rukovodećim radnim mestima.

Vera Čelić je državni ispit položila tek početkom juna 2013. godine, koji je smuljala u pokrajinskoj Vladi, prepisujući ga doslovno sa đakih "puškica". Tri meseca nije imala nijedan  uslov, a onda je „položila" državni ispit. Sve u dobro poznatom maniru „bolje išta nego ništa", mada ni na ovaj način nije ispunila uslove jer se za to radno mesto traži položen pravosudni ispit, koji je daleko iznad njenih mentalnih sposobnosti, ali je zato lopovski zanat i sve vrste prevare savladala sa-odličan pet!