Albanske satire

 

Balkanci i francuska svinja

 

Piše: Kaplan Burović

 

Pođoše sa Balkana za Francusku Srbin, Grk i Albanac, da traže posla i zaradu. Kad se smrče, svaki krenu na svoju stranu da nađe gde bilo kakvo prenoćište. Srbin zakuca na vrata jednog Francuza, koji oko kuće imađaše bahču i jednu malu stelu. Kad mu Francuz otvori vrata od dvorišta, Srbin ga zamoli da mu učini mesto za spavanje, gde bilo.

-Eto ti svinjarnik,- reče mu on. Tu je moja svinja, pa spavaj sa njom.

Smesti se Srbin i provede sa svinjom ništa manje već tri noći. Nakon toga se zahvali Francuzu i reče mu:

-Idem da tražim negde drugo prenoćište, jer je vaša svinja nepodnošljiva!

Kad ču Grk da je Srbin napustio svinjarnik Francuza, pohita da on tamo provede koju noć, pošto Francuz ne beše tražio ni paru za to Srbinu. Prospava Grk sa svinjom prvu, pa i drugu noć. Treće noći se i on zahvali Francuzu iz istog razloga kao i Srbin, žaleći mu se na svinju da je nepodnošljiva.

Tada pohita kod Francuza Albanac, srećan što će imati besplatno prenoćište. Čim uđe u svinjarnik, reče svinji:

-Dobro veče, draga svinjo! Ja musliman, a ti hrišćanka, nadam se da ćemo se sporazumeti za sve i provesti najlepše. I moj se otac oženio hrišćankom i proveo je svoj život sa njom u punoj slozi.

Oko ponoći čuje Francuz na svoja vrata da neko kuca. Diže se, otvori vrata i - kad tamo imade što videti: njegova svinja, krmača!

-Što je, što si se probudila tako rano, upita je Francuz.

-Ne mogu spavati sa onim Albancem! Nepodnošljiv je! Ili izbaci njega iz svinjarnika, ili učini meni mesto negde drugo!^*)

________________

*) Ovu je anegdotu ispričao javno, u mom prisustvu, u zatvoru Burelji-Albanije, 1985, Albanac Avni Aliko, sin Narodnog heroja Asima Aliko. Kao i mnoge druge anegdote, koje sam čuo od njega i drugih, registrirao sam je u mom dnevniku SVEĆA U PAKLU

 

 

Enverova Nedžmija

 

Jugosloveni, svojim investicijama i dobrovoljnim radom omladinskih brigada, gradili su prvu željeznicu u Albaniji, koja je vezivala najveću luku ove zemlje, Drač, sa glavnim gradom - Tiranom. Desilo se to 1947. godine.

Tada je jugoslovenski ambasador u Tirani bio Vojislav Dančetović, poznat kao albanolog, pa i prilično mlad, ličan.

Jedan dan, na jednom svečanom prijemu, primače se Dančetović Nedžmiji, supruzi Envera Hodže, koja nije bila na odmet po njenom spoljašnjem izgledu, a beše i mlada.

-Sada, pošto se Tirana povezuje sa Dračom i jadranskim plažama, gde vam se, drugarice Nedži, najviše sviđa da živite, u Tirani, ili u Draču?

-Ah, druže Vojo, ja volim jednako, i Tiranu i Drač...Ipak bih od sada voljela da živim jednom nogom u Tirani, a drugom u Drač !

-Prirodno, prirodno, drugarice Nedži, reče joj Dančetović, pa pošto se seti da upravo na pola puta između Tirane i Drača, u selo Vor, tih dana beše izgrađena zgrada željezničke stanice, dodade:

-Eee, drugarice Nedži, ako ćete vi živeti jednom nogom u Tirani, a drugom u Drač, ja ću napustiti položaj jugoslovenskog ambasadora u Albaniji i zamoliću druga Envera Hodžu da me imenuje šefom željezničke stanice u Vor.

Vi biste sigurno hteli da znate je li održao reč ambasador Dančetović. Ja sam ga lično poznavao kao čoveka od reči, kad je on bio šef katedre Albanologije pri Univerzitetu u Beogradu, a ja - njegov student.

 

Blažo Silić

 

Blažo Silić, otac dobro poznatog književnika Draga Silića, pisao je i sâm, pa je i objavio dve zbirke pesama: jednu u Beogradu, na srpskom jeziku, i drugu u Tirani, na albanskom jeziku, ali pre rata, za vreme kralja Ahmet Zogu. Posle rata, od kad je počeo da piše i objavljuje njegov sin, on je prekinuo i objavljivanje i pisanje. Ostavio je to sinu i radio je u Izdavačkom preduzeću Libri Shkollor (Školska knjiga).

Jedan dan, pošto se posvađao Enver Hodža sa Hruščovom i kad je SSSR prekinuo diplomatske odnose sa Albanijom, dođe lektor iz Centralnog komitete partije, sakupi sve radnike tog preduzeća, i čistačice kancelarija i klozeta, pa im održa jedno predavanje u vezi izdaje stvari radničke klase od strane SSSR, na čelo sa Nikita Hruščovom. Između ostalog on im reče:

-U SSSR izdali su stvar radničke klase. Tamo je uzurpirana narodna vlast i proleterska diktatura se pretvorila u buržuasku diktaturu. Varaju radnike sa televizorima, motociklima, limunizana, luksuznim stanovima, vilama i drugim beznačajnim stvarima...

U to vreme, vile, luksuzni stanovi, limuzine, motocikli i televizori bili su vrlo-vrlo retka stvar u Albaniji. To su bile privilegije samo za najvišu kastu vlastodržaca. Samo oni na vrhu su mogli imati to. Porodice malobrojne, od Envera Hodže novostvorene radničke aristokratije.

Tako, u čitavom srezu, limuzinu je imao samo prvi sekretar Sreskog partijskog komiteta, i to sa plaćenim šoferom, jer lično nije bio sposoban da je vozi. Šef unutrašnjih poslova vozio se samo džipom odseka, onim istim kojim su hapsili ljude, i on plaćenim šoferom, jer sâm nije znao ni da upali motor. Predsednik sreza, predsednik suda i svi drugi predsednici i direktori, posebno oni još nižeg ranga, ma da i oni članovi aristokracije, vozili su se biciklima ili hodali pešice, jer ni motocikal nisu imali. Tek krajem 1970. godine daće se limuzina i predsedniku sreza. Tada su to bile dve jedine limuzine po srezovima Albanije. U Tirani su limuzine imali i neki članovi CK Partije rada, ali ne svi.

Od ministara imao je limuzinu samo onaj Unutrašnjih poslova, ali se i ona više upotrebljavala za hapšenje ljudi, negoli u službi ministra. Niko, ni sâm Enver Hodža, nije imao ličnu limuzinu.

Svi su lektora slušali kao vernici popa u crkvi. Niko se živ nje čuo, niko o ničemu nije mislio, do samo o svojim porodičnim i ličnim problemima, o plati koja im nije stizala da kraj s krajem sastave, o svojoj deci koja nisu imala cipela ni da idu u školi, pa ni drva da se zgreju preko zime, o sebi i svojoj budućnosti, hoće li se spasiti zatvora i interniranja, ili će i njih zgrabiti jednog dana i baciti ih u koji logor, u koji zatvor, kako su to već učinili sa mnogima. Albanija je bila pokrivena koncentracionim logorima koji su bili prepuni interniranih i zatvorima sa osuđenima za neprijateljsku propagandu. Jedan profesor Univerziteta u Tirani, kad se vratio sa Zapada, iz Švajcarske, gde je bio na nekakvoj međunarodnoj konferenciji, izjavio je: "Bolje je biti i krava u Švajcarskoj, negoli profesor universiteta u Albaniji !"

Kad lektor završi svoju reč o sovjetskim revizionistima, koji su izdali stvar radničke klase i varaju narod koje čime, čika Blažo Silić, diže dva prsta i, kad mu lektor dozvoli, reče:

-Ima li mogućnosti da i vi nas obmanite i varate?! Ne kažem vilama i limuzinama, televizorima i koje-čime drugo. Povisite nam bar plate, malo, sasvim malo, koliko da se bar najedemo hleba !

 

Milan Vaso

 

Poznajem ga lično. Pravo mu je ime Milan Brajović, ali je u Albaniji bio prinuđen da promeni prezime u Vaso, pa i da ćuti o svojoj srpskoj nacionalnosti. Kao i svi drugi i on se izjašnjavao se kao Albanac. Drukčije - nema ništa. Ni školovanja, niti posla, ponajmanje afirmiranja u bilo čemu, iako su mu se roditelji borili uz albanski narod za oslobođenje od fašističkih okupatora.

Poslije Lora Borićija, on je bio najveći fudbaler Albanije. Ali od 1960, kad se Albanija izolovala od čitavog sveta, ne samo Zapadnog, već i Istočnog, nisu dozvoljavali nikome da izađe iz Albanije, ni za lečenje, pa ni fudbalerima za koju međunarodnu igru, jer su se vlasti bojale da im ne ostanu tamo. Tako Milan, sem stadiona Skadra i ostalih gradova Albanije, nije poznavao nijedan drugi stadion, pa nije ni sanjao da će ikada igrati na kojem stranom stadionu. Kao i svi drugi fudbaleri.

Godine 1970, kao da nešto popusti diktatura, pa poče i državna reprezentacija da izlazi vani. Tada se kod Milana probudi nada. Poče misliti o tome. Posebno kad bi državna reprezentacija pošla u inostranstvo za koje međunarodno takmičenje. Radoznalo je gledao sastav ekipe, nadajući se da će moguće tamo videti i svoje ime, ako ne kao aktivnog fudbalera, bar kao rezervnog. U međuvremenu video je svojim očima kako ljudi umiru od svakojakih bolesti, samo i samo zato što im vlasti nisu dozvoljavale da izađu za van Albanije na operaciju.

Jednog dana, neočekivano, vide svoje ime u državnoj reprezentaciji, koja je određena da ode za Beograd, a za međunarodno fudbalsko takmičenje. Učini mu se da sanja. Pogotovo jer mu ime beše u sastav ekipe, a ne u rezervi. Satima nije dolazio k sebi ne samo od radosti, već i od čuđenja. Molio je da mu se dozvoli da pođe u Beograd za studije - nisu mu dozvolili. Molio je da pođe do Podgorice da vidi svoje rođake - nisu mu dozvolili. Umro mu stric u Podgorici - nisu mu dozvolili da mu pođe na sahranu.

Sada, je li moguće da su ga stvarno uveli u listi reperezentacije da igra?!

I kad je stigao u Beograd, njemu se nije verovalo. Sve je mislio da sanja, da je u snu i čekao da se iz časa u čas probudi iz tog sna - tamo - u Skadar.

Uveče, kad leže da spava, na oči svih svojih drugova, uze jastuk i na njemu postavi noge, a glavu položi na dušek, bez jastuka. Oni ga pogledaše sa čuđenjem, jer su ga poznavali, pa i spavali sa njim po sobama hotela Albanije, ali ga nikada nisu videli da noge postavlja na jastuk, a glavu na dušek.

-Šta to radiš, Milane?!- upitaše ga.

-Paa, znate kako je, dragi moji drugovi, ova moja glava radila je za dobro naroda od kad se rodila, ali ipak ničim nije zaslužila da me izvede iz Albanije ni za sahranu mog strica. Dok noge, iako kažu da nemaju ni trunke pameti, evo me izvedoše. Zahvaljujući nogama sam stigao da večeras spavam ovde, u Beogradu! Zato im i dajem jastuk, jer su ga one zaslužile više i pre ove moje glave !

Poznajem ga lično. A i vi mora da ga poznajete. Milan Brajović je danas počasni građanin Jugoslavije.

 

Islam Baša

 

Osuđenik Islam Baša, iz Skadra, ima više godina što je bolestan. Stalno je tražio i traži da ga odvedu u bolnicu, kao neke druge, ali nikako da usliše njegove molbe. Kad usmeno traži, odgovaraju mu:

-Videćemo!

A kad im se obraća pismeno, ne odgovaraju mu nikako. Rekoh mu jednog dana, naravno šapatom: " Vrše na tebe pritisak da se slomiš…"

"Ma znam ja to, profesore, ali im je uzaludno sve!"

Iako je bio sasvim svestan da se igraju njegovim životom, i on se igrao sa njima: stalno je javno tražio, insistirao tvrdoglavo da ga pošalju na lečenje u bolnicu. Osuđenik, general Đin Marku, nije bolestan. Nikada se za ništa nije žalio. I nikada nije tražio da ga odvedu u bolnicu. Jeda dan dođoše u ćeliju, uzeše ga nasilno za ramena i odvedoše ga u bolnicu, iako je urlikao da nije bolestan i nema potrebu ni za lekara tu, u zatvor, kamoli tamo - u bolnicu.

Tada i Islam urliknu:

-Zasto Đin Markua vodite u bolnicu kad nije bolestan i neće, a ne vodite mene što sam bolestan i što vas zato godinama molim?!

Kad se policajci udaljiše sa Đinom, poče komentiranje zatvorenika. Neki izraziše i mišljenje da su moguće Đina pogrešno uzeli, umesto Islama.

-Ovi su uzeli pogrešno i Jakova za Jakupa, pa su ga odveli na streljanje...I streljali su ga, reče jedan. Posle mesec dana u zatvor stiže vest da je Đin Marku umro u bolnici. Od tada naš se Isljam smirio, ne žali se više da je bolestan: ni pismeno i niti usmeno. Ne traži više da ide u bolnicu. Ne buni se. Smirio se naš Islam i živ se više ne čuje.

 

Kin Duši

 

Neki od cinkaroša zatvora u Burelju beše špijunirao nešto protiv oba književnika, Kaplana Burovića i Kin Dušija, izgleda da oni uče kineski jezik. Za kaznu, komanda zatvora ih je izolirala u takozvane "Dardanele". Obojicu u isti karcel, u istoj ćeliji. Kako se zna, u izolaciji se zatvorenicima nije dozvoljavalo da puše više od tri cigarete dnevno, jednu ujutro, drugu na podne i treću naveče. Kaplan nije pušio duvan, dok je Kini pušio, kako se ono kaže - kao Turčin. Da je imao nikada ne bi ugasio cigaretu.

U karcel se Kaplan pretvori kao da i on puši, pa je njegovu cigaretu, krišom od policajca, dodavao Kiniju. Tako je Kini svaki dan pušio po šest cigareta na dan. I pored toga Kinu to nije dostojalo. Na slobodi se dimio kao odžak fabrike. U zatvor nije imao ni hleba, jer je i njega "napustila" žena i porodica, ali ga prijatelji nisu nikada ostavili bez cigareta. Jedno veče Kini samo što ne polude. Pade mu na um duvan i opsednu ga nekakvo uznemirenje, pa reče Kaplanu:

-Reci policajcu da te boli glava i zamoli ga da ti da jednu cigaretu!

Njihove su cigarete stajale u hodnik, kod samog praga ćelije. Čuvao ih je policajac. Pokoji od njih pomagao im je i da ih ispuše. Kaplan učini onako kako mu Kini reče. Zakuca na vrata ćelije i kad policajac otvori špijunku, reče mu da ga boli glava, pa ga uljudno zamoli za jednu cigaretu.

-Cigareta je zabranjena. Dovešću vam lekara,- reče mu policajac i ne sumnjajući u ništa.

Čim se udali policajac, Kaplan prišapnu Kiniju:

"Da sam tražio lekara, ne bi mi ga doveo!"

"Sigurno bi ti dao cigaretu!"- dopuni Kini.

Ne prođe mnogo pa i lekar stiže. Policajac otvori vrata ćelije, a lekar izvadi termometar, pa stetoskop, i pregleda Kaplana. Kini se vrteo oko njih nastojeći da kaže lekaru da dozvoli Kaplanu jednu cigaretu preko dnevne norme, ali nikako da uhvati priliku za to, jer se policajac nije micao sa praga i nije skidao oči od njih. Pošto pregleda Kaplana, lekar mu reče:

-Skini gaće i okreni stražnjicu da ti učinim jednu inekciju!

Kaplan pogleda Kina, lekara, pa i policajca, zatim reče:

-Inekciju dajte Kiniju, jer njega boli glava!

 

Albanska svinja

 

U zatvor Burelji, pošto su pročitali rukopis filološke studije Kaplana Burovića, Sufiksi Albanskog Jezika¹⁾, sporečkaše se dva Albanca u vezi sufiksa -THI albanskih reči, kao što su arithi, lopthi, picingulthi i drugih kao ove.

Treba da znate da reč-imenica THI na albanskom jeziku znači svinja, a oni - kao dobri muslimani - ne samo što ne jedu svinjetinu, već i samo ime svinje neće ni da čuju, bože sačuvaj da je i sami izgovore.

-Kaplan Burović piše i pretendira da ovaj sufiks, da izvinete -THI, albanskog jezika, nije albanski, naš, našeg velikog jezika, koji je majka svih jezika na svetu i bez kojeg se nijedan drugi jezik ne može razumeti, kako je to rekao naš veliki albanolog Preljoc Margiljaj. Prema Kaplanu, mi, Albanci, ovaj sufiks smo uzajmili od drugih. Preko svega, kaže da smo ga uzajmili, da izvinete, od Srba, od Škaina²⁾?!

-Javaš, javaš !- upade mu u reč drugi Albanac, sigurno i on musliman kao i prethodni, ali jednog drugog kova, starijeg.- Ja mislim da bar ovde ima prvo ovaj Kaplan i šejtan, tobe stakfurulah! Dok je thi (svinja), lanetosun qoftë! (Đavo je poneo ! Daleko od nas bila !).

-Kako?! Ostavljaš sufiks -THI Škainima ?!

-Halal im bio, bre brate, jer ne treba nam ništa! Manimo se njega! Jesmo li ili nismo muslimani, elhamdurilah?!

-Ali-i, ma-a…

-Aman i zaman, ostavite svinje tom dinsuzu, Kaplanu i Škainima, jer nam ne trebaju ni za što !

-Ali-i, čuj me, reč je za sufiks -THI, a ne za svinje!

-Aman, brate! Ako si ti musliman, i svinja je svinja, bila živa ili mrtva, bilo meso ili reč, imenica! Neću, bre, da bude naša, albanska, pa makar bila ne samo zaguzičnica, priširep, ili kako je to ti nazivaš, sufiks, već ako je i albanska predmisao, najveća mudrost. Razumeš li ti, kad ti kažem, neću je, bre, neću je i gotovo! Tobe stakfurulah, hoće da mi unese u moju čistokrvnu naciju, najčistokrvniju na svetu, i svinju Škaina! Tobe stakfurulah! Tobe stakfurulah !

Pošto se malo razmisli prvi Albanac, onaj novijeg kova, enveristički, reče mu, upinjući se kao magarac na mostu:

-More glupaku, i svinja da je, sa papcima ću je pojesti, a Škainima je ne ostavljam !

I dok je drugi Albanac, onaj starijeg kova, sultanskog, nastavljao sa onim svojim:

-Lanetosun qoftë !…Tobe stakfurulah !

Ovaj novijeg kova, mahnu glavom iznerviran i, proklinjući sultana i svu Tursku imperiju, koja učini Albance muslimanima, mišljaše u sebi: "Ima pravo Kadare! Treba da se što pre konvertiraju svi Albanci u katolike, inače nam ode sufiks -THI ! Poješće nam ga Škaini! Ove naše poturice će nas ostaviti ne samo bez sufiksa, već i bez jezika !"

 

Zatvor u Burelju,

Albanija, kraj meseca februar 1985.

__________________

1)Kaplan Burović: SUFIKSI ALBANSKOG JEZIKA, ovo je delo cirkulisalo po zatvorskim ćelijama u rukopisu. Po izlasku autora iz zatvora objavljeno je u Ulcinju 2011.

2) ŠKA (albanski shka),- ovako albanski buržuji nazivaju sa prezrenjem sve pravoslavne, posebno Slovene i naročito Srbe.

 

Odlikovanje Kaplana

 

Ode jednom prilikom da vrši inspekciju zatvora u Burelju zamenik ministra unutrašnjih poslova Ilir Mustafaraj, pa uđe i u ćeliju gde je bio Kaplan. Pošto mu se prvi požali Vlah iz Korče Dori Grnjoti (Dhori Gërnjoti), on i dade reč njemu, koji je sa svojim ležajem bio na dnu ćelije. Ovaj mu se požali da osuđenici te sobe nemaju krpu za čišćenje ćelije.

Zamenika ministra je pratio lično komandant zatvora sa tevabijom, jedno deset policajaca, od kojih su mu dva-tri stojala iza leđa, a ostali kod vrata ćelije i u hodnik. On se okrenu komandantu i strogo mu naredi:

-Dajte im krpu! Što im ne date krpu ?!

Sutki Hodža (Sytki Hoxha) požali mu se za Larousse:

-Imao sam dva Larousse-a, istorijski i ovaj, lingvistički. Komanda zatvora mi je oduzela istorijski. Molim vas da mi ga vratite, jer čitajući ga, prolazim vreme.

-La Rus, hm, Rus ! Videćemo to sa komandom !- odgovori mu zamenik ministra.

Požališe mu se i neki drugi, svi za trice i kučine. Niko ne spomenu da je nevino osuđen i dokle će da nastave sa ovim terorom.

Kaplan je imao običaj da pusti druge da se požale, pa kad bi oni završili, onda se i on žalio. Ovo je činio iz razloga što, posle njegove žalbe, upućeni za inspekciju bi se rastrojili od njegovih žalbi-optužbi i odmah napuštali ćeliju, povlačili bi se usplahireni i ustrašeni da ih osuđenici, pre svega sâm Kaplan, ne napadnu i rastrgnu ih. Kaplan nije željeo niti da ometa druge da se žale, niti da ga okrive da on, tim  njegovim žalbama-napadima na vlasti, ne dozvoljava drugima da se žale.

Tako i ovaj put, kad završiše svi, diže prst i Kaplan. Zamenik ministra mu dade znak da se iz sedećeg stava, kako su stojali svi, digne na noge i kaže što ima. Tada mu Kaplan reče:

-Na dan hapšenja, ostavio sam kod kuće dvoje nedorasle dece: sina od 6 godina i kćerku od 4 godina. Evo 20 godina što sam potpuno nevin u ovaj zatvor. Dan-danas mi se ne dozvoljava ni da vidim moju decu, niti da saznam da li su mi živa! Kad ćete mi dozvoliti da saznam jesu li mi živa deca ?!

Čim izusti Kaplan 20 godina nevin u zatvoru, Ilir Mustafaraj se naheri prema komandantu zatvora i upita ga šapatom:

„Ko je ovaj ?!"

„Kaplan !"- odgovori mu komandant isto tako šapatom.

Tada zamenik ministra prekide Kaplana strogim glasom:

-Nije istina da vam mi zabranjujemo da vidite vašu decu! Mi nikome ne branimo da vidi svoju decu !

-Istina je!,- uskliknu osuđenik Raif Elezi, bez dozvole i ne ispravljajući se na noge.- Istina je što kaže Kaplan! Evo dvadeset godina što smo zajedno u ovaj zatvor, nikome nije dozvoljeno da ga poseti i ni od koga mu se ne daje nijedno pismo !

Zamenik ministra odmah se okrenu prema njemu i najstrožije ga upita:

-Ko ste vi?!

-Ja sam Raif Elezi, politički osuđenik i vaš neprijatelj !

-Zatvorite usta i nemojte se više čuti živ, jer ćemo vam dati još jednu deseticu!- pripreti mu zamenik ministra.

Desetica je deset godina zatvora za neprijateljsku propagandu.

Zamenik ministra se zatim obrati Kaplanu:

-To što vi kažete nije istina! Niti smo vas nevinog osudili i niti vam branimo da vidite vašu decu! Nego, sednite i vi tu i nemojte da se više čujete da ste živi, jer ćemo i vama dati još koju novu deseticu !

Tada se Kaplan isprsi i pokaza mu desnu stranu grudi:

-Ovde imam dekoracije Josipa Broza Tita!- reče mu staloženo, sasvim hladnokrvno.

Zamenik ministra upili oči u njega i gledajući ga sa nepoverenjem, pomisli: „Je li ovo java ili sanjam?!"

Kaplan tada pokaza levu stranu prsa i nastavi istim tonom i istom hladnokrvnošću:

-A ovde imam dekoracije vašeg Envera Hodže!

Tada Enver Hodža beše umro i na njegovo mesto, kao šef partije rada, pa i kao presednik Republike, bio je Ramiz Alija.

-Dok ovamo! Ruka Kaplana pođe ispod pupka, ima mesta i za dekoracije vašeg Ramiza Alije, reče zameniku ministra Unutrašnjih poslova Iliru Mustafaraj, koji ga pogleda zabezeknut, obrnu mu leđa i hitno iskoči na vrata ćelije, ni da su ga đavoli ovog i onog sveta proganjali. Komandant i policajci pođoše za njim, nemi ali ne i začuđeni, jer su oni od ranije poznavali Kaplana.

 

Muka Ismaila Kadarea

 

Ismail Kadare beše na muci kao nikada pre u svom životu. Njegove kolege, Enverovci, učiniše sve da ga predstave i afirmiraju kao disidenta, pa i kao disidenta Br. 1 Albanije. Štaviše i Evrope, sveta. Izmisliše kao da je tobože napisao poemu Pashallar te kuq (Crvene paše). Njegov kolega Maks Velo objavi i jedno veliko delo, veće od Kur'ana Muhameda, sve o njemu, Kadareu i njegovim crvenim pašama, da bi ga afirmirao kao disidenta, dok istovremeno - lektor CK Partije rada Albanije, Šaban Sinani, ne samo što izjavi da bez Kadarea nema disidencije, već napisa i objavi čitavu knjigu, kojom negira i najobičniju disidenciju Kaplanu Buroviću, koji je stao na put Kadareu svojim neoporecivo disidentskim delima i pretio mu ne samo da se prihvati i od samih Albanaca za disidenta br. 1 Albanije, Balkana, Evrope i sveta, već i da mu se dodeli i Nobelova nagrada. I sama pomisao na ovo činila je da pobesne ne samo Ismaila Kadare, već - sa njim - i sve Enverovce redom. Posebno šefa Partije rada, koji je i preko pariskog lista L'umanite, opanjkao Kaplana svakako, a preko svoje ispovesti Un, Ramiz Alia, dËshmoj pËr historinË (Ja, Ramiz Alija, svedočim za istoriju) reče i ovo: „Kaplan nije uhapšen zato što se bavio književnošću".

Pravio se kao da ne zna da su ovom Kaplanu i u optužnici napisali da u Albaniji predstavlja političku i ideološku diverziju. Ali, uzalud! Sve im propade, jer se saznade da je Kadare nazvao crvenim pašama upravo neprijatelje Envera Hodže.

Zatim, koliko da znate, izmisliše kao da je Kadare još kad je bio u SSSR, gde ga poslao Mula Enver za studije, tobože tamo napisao „disidentni" roman Qyteti pa reklama (Grad bez reklama)! Ali opet uzalud, jer ispade da je u SSSR pevao ode Staljinu i ruskim berjozama sa jedne strane i, sa druge strane, da je isto takve ode pevao ne samo Enveru Hodži, već i njegovom psu.

U ovoj muci prikaza se Kadareu u snu lično Enver Hodža, njegov verni mecena i zaštitnik, koji mu reče:

-Sine moj, Malo¹⁾, ne razočaraj se, jer imaš mene! Oni moji magarci, Mizo²⁾ sa Saljom, ne znaju kako da te naprave disidentom, iako sam im ja to od vremena preporučio. Dođi ovde, jer ćete učiniti otac Enver tebe disidentom !... Hej, Kadrija, Kadrija breee ! Uhapsi Ismaila Kadare !

I Kadri Hazbija, kao ministar unutrašnjih poslova, odmah, dok trepnete trepavicama, uhapsi Kadarea i - pravo u zatvor Burelji. Prateći ga lično za Burelj, zamoli ga Kadare:

-Aman i zaman, nemojte me staviti u istu ćeliju sa Kaplanom Burovićem!

-A zašto, bre, Ljaljin³⁾ momak?!

-Druže Kadrija, molim te da me ne vređaš, nisam ja Ljaljin momak- usprotivi mu se Kadare.

-E pa, ako nisi momak Ljaljin, ti si zet Ljaljin! Ili ti nije žena Ljaljica?!⁴⁾

-Ma-a, jeste, jeste, Ljaljica je moja žena, ali ostavimo ove razgovore, jer imamo druge, važnije...

-E?! Kakav to drugi važniji razgovor imaš?! Da možda nisi zaboravio što drugo da nam kažeš za Kaplana Burovića?! Ili za onog kineskog književnika Kin Šan Du Ši?!

-Ne, bre, ne ! Rekao sam vam sve, i za jednog i za drugog, ali sada htedoh da te zamolim da me ne staviš u istoj ćeliji sa njima...

-Sa kim to ?!

-Pa sa Kaplanom, sa Kinom, sa Vanđo Lešom...

-A zašto?!

- P-a, znaš i sâm, Kaplan Burović će tražiti da položim račune za izjave koje sam vam dao protiv njega!

-A gde da te stavim, o crni Ismaile?! Ima li književnika, umetnika i intelektualca protiv koga nisi nam davao tvoje izjave ?! Ti si nam davao izjave i za mrtve, za Đerđa Fištu i Miđenija, kamoli za žive !

Tada Ismailu Kadare, od mučnine i straha kako će ga dočekati osuđenici zatvora u Burelju, izbi san, probudi se i, videći sebe pored svoje Ljaljice, u Parizu, osvesti se i reče na glas:

-Šućur, šućur, nisam u zatvor Burelji !

Bi mu ne malo krivo što se neće afirmirati ni kao običan disident, kamoli kao disident Br. 1 Albanije, Evrope i sveta, kako su mu to obećali, pa i radili uporno od kad je „izbegao" u Pariz. Ali, opet, bolje je i ne biti disident, negoli biti u zatvor, bilo koji, posebno ne u zatvor Burelji !

Najzad, ubeđen da ga ni njegovi Albanci ne prihvaćaju ni za najobičnijeg disidenta, Ismail Kadare izjavi preko medija, kako to on zna: "Ne, ne, ja nisam disident! Ja nikada nisam ni pretendirao za bilo kakvu disidenciju !"

 

Ženeva,

dana 16. janara 2003.

 

________________

1) Malo - skraćenica od Ismail, ali sa pežorativnim nabojem, koje su Albanci svojevremeno dali ovom nadimku

2) Mizo - skraćenica od Ramiz, ali pežorativnim nabojem, jer se kontaminira sa imenicom miz - „muha", značenje ovo koje su Albanci dali njegovom imenu od kad je zamenio Envera Hodžu na vrhu partije i vlasti.

3) Ljalja - albanski prezriv naziv za Vlahe.

4) Ljalica - albanski prezriv naziv za Vlahinje. Žena I. Kadare je po nacionalnosti Vlahinja

 

Hasan Dulđeri

 

U romanu Izdaja Kaplan Burović nam predstavlja učitelja iz Albanije Pjetar Munela, koji je zajedno sa svojom mladom suprugom Besom, učiteljicom, otišao 1941. godine na Kosovo i počeo da radi kao učitelj, pod italijanskom fašističkom okupacijom. Posle nekoliko meseci, povezao se sa jugoslovenskim partizanima i napustio posao učitelja, uvrstio se u redove partizanskog bataljona "Oslobođenje", gde je, posle pokazanih zasluga, izabran i za komesara.

Po objavljivanju romana, ode Kaplan u Elbasan i, šetajući glavnim bulevarom, negde u centru grada, izađe mu u susret dobro poznati učitelj tog grada Hasan Dulđeri, uze stav mirno pred književnikom i, strojevim korakom, uputi se prema njemu, zastade na tri koraka pred njim, kako to vojna pravila zahtevaju, pozdravi ga stisnutom pesnicom i reče:

-Druže književniče, predstavlja vam se komesar bataljona "Oslobođenje" Pjetar Munela, kome je pravo ime Hasan Dulđeri!

Namah se okupiše oko njih građani Elbasana, radoznali i začuđeni ne samo prizorom, već i rečima svoga učitelja. Više od njih začudi se sâm Kaplan, pa - onako iznenađen - razrogači oči i pogleda do tada nepoznatog čoveka, dugajliju od skoro dva metra, gustih crnih obrva i velikih brkova.

Do tada je Kaplan sve i svašta mogao da pomisli, ali ne i da će mu tu, sred Albanije, iskrsnuti pred oči ličnost njegovog romana Izdaja, zvani Pjetar Munela, komesar partizanskog bataljona, za koga je bio sasvim svestan da je od njega izmišljena ličnost, plod njegove stvaralačke fantazije, a ne uzet iz stvarnosti! Preko svega, u romanu je pisao da je Pjetar poginuo, dok mu taj lik ovde, u ovom gradu Albanije, vaskrsava živ i zdrav! Oseti se sasvim nelagodno i, ne znajući šta da čini, dade mu ruku, pozdravi se s njim pristojno, učini sve i da mu se osmehne, a zatim ga upita i kako stoji stvar.

Tada mu Hasan Dulđeri reče:

-Druže književniče, u toku rata ja sam poslat od albanske vlade na Kosovo da tamo radim kao učitelj. Napustio sam učiteljski posao i pridružio se jugoslovenskim partizanima, pa sam postao i komesar jednog bataljona. Upravo kao vaš Pjetar Munela. Ali ženu nisam uzeo sa sobom, kako to vi kažete u romanu, druže književniče. Ženu sam ostavio ovde, u Elbasanu. Ona je sada pročitala vaš roman i, naravno, postala ljubomorna. Izede mi uši pitajući me svaki dan što je ta lepa žena, ta Besa, kako ste je vi nazvali, koju sam ja vama, predstavio na Kosovo kao moju nevestu. Molim vas, dragi druže književniče, da dođete sa mnom kod moje kuće i da kažete mojoj ženi da ste Besu izmislili vi, svojom glavom, sigurno da biste roman učinili interesantnijim, jer ja na Kosovo sam otišao sâm, pa sam i živeo sâm samcat, bez ikakve žene, pa i bez ljubavnice. Gde su nam tada partizanski zakoni dozvoljavali da imamo ljubavnice?! Ni neoženjenima, kamoli nama, koji smo kod kuće ostavili svoje žene?! Ljubav je za nas partizane bila strogo zabranjena, sem za partiju, narod i domovinu! Dođite samnom, molim vas, i recite mojoj ženi da sam joj bio veran, mnogo mnogo veran, da nisam ni oči bacio nijednoj drugoj ženi…

Kaplan se složi sa njim i odmah pođoše u stari grad Elbasana, gde je živeo ovaj Hasan Dulđeri. Putem mu Hasan dodade:

-Imam još jedan drugi problem, dragi druže Kaplane: moja žena, upravo kao Besa iz vašeg romana, nije rađala decu. Kad sam se vratio sa Kosova, zatrudni i rodi mi kćerku, kojoj sam stavio ime Besa.

Kaplan se štrecnu od te koincidencije, koja je ovom ratnom veteranu, sa srećom, donela i ljubomorne slutnje supruge, a sve prouzrokovane njegovim romanom.

-Ova mi stvar iskomplikova sve, jer žena sada misli da sam ja stavio to ime kćerki za uspomenu na moju ljubavnicu iz partizanskog rata, iz vašeg romana.

Kaplan ga pogleda sa iskrenim sažaljenjem. Šta je drugo mogao da učini za ovog čoveka, koji već beše zašao u zrele godine?

-Nadam se, dragi druže Kaplane, nastavi Hasan - da ćete ubediti moju ženu da ja na Kosovo ne samo što nisam predstavio nikakvu žensku kao moju nevestu, već i da nisam imao nikakvu ljubavnicu, ni sa imenom Besa, niti sa ma kakvim drugim imenom...

-Druže učo, reče mu Kaplan, ja ću reći vašoj supruzi istinu, da sam Pjetra Munelu izmislio, da je to plod moje fantazije, pa da isto tako stoji stvar i sa Besom. Ali, da vi niste imali na Kosovo ljubavnicu, ni sa imenom Besa, niti sa nekim drugim imenom, ja to ne mogu reći, jer vas do danas nisam poznavao.

-Ne mari što me niste poznavali, druže književniče! Kažite vi njoj da me poznajete još sa Kosova, da smo zajedno bili u bataljon "Oslobođenje", da smo se zajedno borili, rame uz rame, šta više, da u tom bataljoni niti je postojala koja partizanka tim imenom. Znate vi sami kako da joj to objasnite i predstavite. Da je smirimo i da uspostavimo poremećenu ravnotežu, harmoniju...

„Eh, belaja..."- reče Kaplan u sebi i uđe u kući Hasana Dulđerija.

Supruga Hasanova, dobro držeća žena od oko 45 godina, dade mu ruku, pozdravi se sa njim uzdržano, spuštenim očima, zatim mu ispeče kavu, neprekidno tužna izgleda, utučena i razočarana, kao svaka poštena žena koju izneverava suprug. Izađe da ga pozdravi i Besa, kćer Hasanova, simpatična mlada devojka, koja ne izgledaše ni najmanje tužna. Naprotiv, odavaše veselu i vragolastu osobu, nasmejanu.

Da možda ne pomislite da je ova istorija završila sa ovim?

Godine 1991, kad je Kaplan Burović izneo živu glavu iz zatvora i u Albaniji počeo da se topi led socijal-fašističkog terora Envera Hodže, Albanci Albanije počeše da se raspituju za svoje ljude na Kosovu. Tražili su ih, govorili preko telefona, pisali i uzimali od njih pisma. I Besa, kako rekosmo - kćer Hasana Dulđerija, koji je u međuvremenu preminuo, srete Kaplana i reče mu:

-Gospodine Kaplane, rekli su mi da moj otac, sa Besom, tamo - na Kosovu, imaju jedno dete, jednog sina. Kaplan namah razrogači oči, krajnje iznenađen. Ni oslobođenje iz zatvora ga tako nije iznenadilo, jer je sve i pomislio, ali nešto ovako - ne! On je stvarno u romanu pisao da je Besa ostala u drugom stanju, pa i da je rodila sina, ali to nema nikakve veze sa Hasanom iz Elbansana. Besa je ostala u drugom stanju ne sa svojim mužem, Pjetrom Munela. Ona je zatrudnila sa jednim Jugoslovenom, srpskim internacionalistom prve ruke, koji je voleo albanski narod kao svoj narod, koji se borio i žrtvovao za albanski narod kao i za svoj narod, ne odvajajući ih, ne razlikujući ih ničim.

I ovo ne bi sve. Besa Hasana Dulđeri nastavi:

-Imate li mogućnost, gospodine Kaplane, da mi date adresu mog brata na Kosovo?!

U očekivanju trećeg dela ove istorije Hasana Dulđeri i njegove dece, Kaplan Burović se osmehnu i, stisnuvši joj ruku najsrdačnije, reče lepoj Albanki :

-Pa eto, Besa, ja - Jugosloven Kaplan Burović - čistokrvni sam njihov sin! Hasan Dulđeri se borio u Jugoslaviji za naše oslobođenje od fašističkih okupatora, pa sam se i ja borio ovde, u Albaniji, za vaše oslobođenje od vaših socijal-fašističkih uzurpatora narodne vlasti i tekovina narodne revolucije albanskog naroda.

 

Zašto je odbijena Kaplanova molba

 

Posle višedecenijskog prevaspitanja po Titovim i Enverovim političkim zatvorima, književnik Kaplan Buro pomisli da je najzad zaslužio da bude član neke Komunističke partije. Zato se obrati sa molbom Komunističkoj partiji Švajcarske, ali ga odmah odbiše, jer prema podacima iz Jugoslavije i Albanije on je za njih antikomunista. Koliko da znate: švajcarski antikomunisti imaju ga na crnoj listi besnog komuniste! Tako mu ova dva glavna mlinska kamena Švajcarske, od kad je tamo stigao, pomno melju kosti, ne dozvoljavajući mu nigde da se zaposli.

Obratio se Kaplan i Savezu Komunista Jugoslavije, ali mu otuda stiže odgovor da mu se odbija molba zbog njegovih albanoloških teza, sa kojima se CK SKJ ne slaže, pa i zato što su komunisti Jovan Deretić, sa njegovim komunističkim asistentima Ilijom Petrovićem i Dragoljubom Petrovićem, dokazali da je Burović „islamizirani Arbanas", pa i „šiptarsko lajavo kopile". Na njegovo najveće iznenađenje - u ime SKJ pismo beše potpisala Nadžija Alibegaj, kćerka albanskog fašiste Hoda Alibegaja, streljanog posle oslobođenja Jugoslavije od narodnih vlasti.

Tada se Kaplan obrati sa molbom Albancima. Molbu je uputio na adresu osnovne partijske organizacije revije SpektËr, u Tirani, sa nadom da će ga posle učlanjenja u partiju primiti za svog dopisnika iz Ženeve, i tako se najzad zaposliti i zaraditi koru nasušnog hleba. Ova partijska organizacija, pošto je sa pažnjom saslušala raport svog člana Alfred Lela, odluči da Kaplanu Buroviću odbije molbu za učlanjenje u Komunističku partiju Albanije.

Zašto?

Posle razgovora sa književnikom Burovićem, komunistički novinar Alfred Lela, kao specijalna i kompetentna ličnost, konstatirao je da se književnik Burović nije internacionalista, pošto se nije složio sa njim, da takozvani Vorio Epir (jugozapadna Albanija) pređe Grčkoj, a Korča (jugoistočna Albanija) da se prizna Vlasima kao nezavisna država, jer je ta oblast to bila za svo vreme Prvog svetskog rata.

I iz arhiva Sigurimija Envera Hodže, rezultira da književnik Buro nije internacionalista i komunista, jer je krivično kažnjen kao verni sluga ideologije albanske buržuazije, pa i kao tipičan predstavnik političke i ideološke diverzije, što je potvrdio iz Pariza i general Ismail Kadare, čim je čuo da postoji opasnost da Kaplana prime u Komunističku partiju Albanije.

Preko svega, kako ispade iz tih dokumenata, Kaplan Burović je kažnjen kao takav, kao verni sluga ideologije albanske buržoazije, ne samo od Envera Hodže, već i od druga Tita, tamo - u Jugoslaviji, ništa manje nego 10 godina zatvora, kako nam to svedoči i pariski list L'humanite.

Isti ovaj list svedoči nam da je i u Albaniji ovaj Kaplan i šejtan kažnjen na 20 godina zatvora kao jugoslovenski agent, u jugoslovenskoj službi.

Zatim, da shvatite dobro svi vi ovu priču, još pre godinu dana i Ećrem Bejo Plaku, glavni saradnik lista RimËkËmbja (Tirana) internacionaliste dr Abdi Baleta, konstatirao je da književnik Burović nije internacionalista, pošto se nije složio sa njim, da se srpsko-crnogorskoj nacionalnoj manjini Albanije dozvoli da imaju na svom jeziku Bukvar, ponajmanje da prizna samoupravu i otcepljenje Vorio Epira i Korče!

Preko svega, Ismail Kadare, nastojavajući da prevaspita Kaplana Burovića, zarazio se od njega antistaljinizmom i eto - pobeže na Zapad mrcina i laje protiv staljinizma. Alferd Lela dodade da, ako prime Kaplana u njihovoj organizaciji, postoji opasnost da se i oni obole od antistaljinizma. Ovako odlučiše da mu odbiju molbu.

Osnovna partijska organizacija pri reviji SpektËr, odbijajući molbu Kaplana Burović za učlanjenje u Komunističku partiju Albanije, izrazila je najiskreniju želju da ovaj, Kaplan Burović, reflektira najzad, da se ubedi i da prihvati komunističke ideje i principe Josipa Broza Tita, Envera Hodže, Alfred Lele i Ećrem Bejo Plaku, da postane internacionalista kao oni i tako, na kraju krajeva, iako mu otac nije streljan kao fašista, da zasluži i on da bude član Komunističke partije, u kojoj dostojno marširaju pokojnici Tito, Enver, Alfred, Ećrem, Naxhija i drugi.

 

Ženeva,

dana 12. maja 1999.

 

 

Albanci i san

 

Neki zločesti pisci, sigurno procurelog mozga, još pre jednog veka, sa akademicima Hermanom Hirtom i Gustavom Weigandom na čelu, a sada i sa Kaplanom Burovićem, Ardjan Kljosiem, Ardjan Vehbiem i Fatos Ljubonjom, kažu da mi, Albanci, nismo Iliri. Oni lažu, kao psi lažu da mi, albanski naučnici, još nismo uspeli da navedemo ni jedan jedini dokaz našeg ilirskog porekla. Albanski akademik, prof. dr Androkli Kostalari, rahmet mu duši (ne mari što nije bio musliman!), jednom je rekao ovim procurelim mozgovima da je naš glavni argumenat i najvažniji, argumentum crucis, da smo mi Iliri: „glavna teza, baza, na kojoj se oslanjaju sve konstrukcije na polju lingvistike i istorijske nauke za problem albanske geneze, jeste činjenica što je jezička oblast Albanaca upravo ona  gde su živeli i Iliri".

Ni najmanje nije važno što je Herman Hirt rekao: „Činjenica što Albanci aktuelno žive, još od XI veka, u jednoj oblasti, gde su u stara vremena živeli Iliri, ni najmanje nije važna".

U poslednje vreme, veliki albanski naučnik, međunarodnog renomea, albanolog, kandidat nauka, akademik, prof. dr Ljulj Malesori (koji, sigurno iz skromnosti, ne spominje svoja mnogobrojna naučna zvanja !), u reviji Eurozeri od 26. decembra 1997, str. 19, u značajnoj i sasvim originalnoj studiji, pa i autohtonoj, sa sasvim razumljivim naslovom Poreklo sna, donosi nam jedan nov dokaz, kardinalan i neoporeciv, autohton, koji potvrđuje da smo mi, Albanci, direktni sledbenici Ilira. Eto što kaže on:

„San, isto tako kao i mi, ima ilirsko poreklo. Da Iliri nisu spavali nekoliko vekova, a zatim i Iliro-Albanci još nekoliko drugih vekova, mi bismo se sada probudili, bili bi otvorenih očiju - kako se to kaže. Mi, njihovi posredni sledbenici (Ovde nema pravo - jer smo neposredni sledbenici !-KB), mi - Albansko-Albanci, nastavljamo ropstvo u snu, sa velikom odanošću prema našim precima...San je bio kontinuitet. Sva istorija biolođika Albansko-Albanca može da se isprepleće sa jakim nitima sna, stvar genetska, odlika lenština.

Pa zar nije prvo svedočanstvo našeg ilirskog porekla upravo san (bravo, halal buza i živeo ti kalamar !- KB), ovo naše veliko spavanje u duboko ropstvo, pa zar nije ovo argumenat (Glavni !- ovu je reč autor zaboravio, ali ne mari, jer ću mu je ja dodati !- KB) ?!...

Znači, ako za ništa drugo, mi imamo ilirsko poreklo po sličnosti sudbine i jasno ilirski rudiment sa njihovom zlom sudbinom u dekrešendo, esetera, esetera. I pred ovom činjenicom, nauka treba da digne u nebesa potkovice...Naša nacionalna tragedija čini nas Ilirima preko Ilira. I crniji od njih..."

Ovo i crniji od njih ne razumem, jer mi, Albanci, mi smo belci, a ne crnci, mada imamo i nekoliko Albanaca crne puti i debelih usana, kao Rizo Šurla u Ulcinju i neki drugi, sigurno njegovi rođaci, tamo - u Albaniji.

Znači, nema ni najmanje sumnje da mi, Albansko-Albanci, bar dok spavamo, jesmo Iliri, pa i Protoiliri i Postiliri. Zato, budite oprezni i nemojte otvoriti oči, braćo Albansko-Albanci, jer i ovo glavno svedočanstvo našeg ilirskog porekla izgubićemo, rasprštiće se upravo kao san.

Zatim, vi sada treba da znate da i svet, onaj izrabljivani (da ga u čelo ljubim !) hoće nas kao Ilire i samo kao Ilire, sa zatvorenim očima i u letargijskom snu, najdubljem, jer samo ovako može da nas vuče za nos, izvinite - htedoh reći za ruku...u brazdi njegovih najboljih ciljeva, najljudskih, najhumanih...na putu evropeiziranja i eksploatacije, kako protiv drugih naroda, tako i protiv nas samih.

Ne kaže uzalud i naš naučnik, veliki, svetski poznat i famozan, albanolog, kandidat nauka, akademik, prof. dr Ljulj Malesori, da naš neprijatelj Br. 1 - mi, Albansko-Albanci - imamo samo sebe same.