Natrag

Feljton

Feljton

 

Dr Zoran Petrović Piroćanac: Nomenclatura Serbica, 1982-2013, Elite, entropijski model političke klase i kontinuitet srpske nomenklature (3.)

 

 Pojava klanova u okrilju partije

 

Najnovija knjiga dr Zorana Petrovića Piroćanca, naučnog istraživača iz Instituta za političke studije iz Beograda, pod nazivom "Nomenclatura Serbica", nastala je u okviru projekta "Demokratski i nacionalni kapaciteti političkih institucija Srbije u procesu međunarodnih integracija". U njoj je detaljno opisan fenomen srpske državne i političke nomenklature (u enciklopediji Wikipedia, naziv za vladajuću klasu u komunističkim zemljama). Koristeći se najboljim svetskim i domaćim izvorima, autor upoznaje čitaoce sa moćnim pojedincima i njihovim klanovima tokom komunizma, pa sve do tranzicije i banditskog, liberalnog kapitalizma. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje odabrane delove iz ove knjige.

 

Dr Zoran Petrović Piroćanac

 

 Početkom osamdesetih u Beogradu se govori o formiranju četiri klana koji svojim mrežama ljudi pokrivaju čitavu političku scenu Srbije. Klan Draža Markovića činila je „stara garda" partije. Dragoslav - Draža Marković je tada šef Partije, kao i Predsednik Srbije (tada nazivan: Predsednik Predsedništva), veran Titu, „čistač" srpskih „liberala" 1972., stric Mirjane Marković. Oko njega su uglavnom članovi CK, aparat profesionalaca u Partiji, svi oni koji bi mogli da izgube sve privilegije, o kojima je počeo prvi da govori Ivan Stambolić, a naročito njegovo okruženje.

To su strukture koje, izlaženjem na političku scenu, neće za sobom ostaviti osećanje tugovanja, koji će brzo utonuti u totalni zaborav. Osim Draže Markovića, izuzetno vešte političke „zveri" i lukavog šumadijskog političara, pomenuti scenario o drugim članovima klana se tako i odigrao, pa su svi ti ljudi odavno totalno zaboravljeni od javnog mnenja, ali i od savremene srpske istorije.

Prvi politički konflikt srpske nomenklature početkom osamdesetih, događa se upravo na meta-političkoj razini između klana Ivana Stambolića i klana Draže Markovića. Srpsku političku scenu u to vreme komplikuju i neslaganja klanova Ivana Stambolića i Draže Markovića. Obojica se nisu baš volela, da eufemistički iskažemo zapravo njihovu međusobnu netrpeljivost. Bilo je uočljivo da Draža Marković uvek ima primedbe na istupe I. Stambolića na sesijama vrha Partije i Države.

Draža Marković je bio protiv izbora Miloševića za šefa Partije. Posle Osme sednice on osuđuje nacional-šovinizam u Srbiji, Miloševićev populizam i dogmatizam. Odmah posle Osme sednice, za razliku od prethodne situacije, kada je bio okvalifikovan kao „srpski nacionalista i unitarista", na izborima, javno, on je svuda osuđivan kao „izdajica srskog naroda, čovek koji je anacionalan, koji je služio drugima u Jugoslaviji radi sopstvene karijere."

 

 

Klan Ivan Stambolić

 

Predvodi ga srpski premijer, čovek budućnosti, branitelj srpskih interesa na federalnom nivou, takozvano liberalno krilo u partiji, što je termin koji ipak spada u contradictio in adiecto, kada se govori o komunistima. U njemu je nekolicina odvažnih i poštenih intelektualaca, poput Petra-Pjera Živadinovića, Vesne Janjić, Mile Korugić, Špira Galovića, i drugih, koji su kičma Stambolićeve političke opcije.

Ali, Ivan Stambolić čini, u času formiranja klanova u Srbiji, loš inicijalni izbor, birajući ljude koji će ga kasnije i zverski ubiti.

"...Stambolić ima dve ruke. Leva je Buca Pavlović, intelektualac, prethodnik Koštunice svojim vladanjem, jer on ne izlazi iz svog kabineta, on gunđa, veoma je tih. Druga ruka, to je ruka isukanog mača - Milošević. Dakle, jedan je ideolog i teoretičar, a drugi, Sloba, operativac za sve praktične stvari u Partiji."

Međutim, ove dve ruke nisu se podnosile, od samog početka. Dok Ivan Stambolić nije čak ni mogao da zamisli da Milošević i njegova supruga imaju nekakve druge planove, i to bez njega, jasno je da klan Ivana Stambolića ulazi u sve kao gubitnik u samom začetku trke za vlast u Srbiji. Milošević, naime, počinje istovremeno izgradnju sopstvene strukture Četvrtog Klana, i to istog momenta kada mu Ivan Stambolić delegira deo vlasti.

Stambolić se ljuto prevario u dvama najvažnijim izborima - Miloševiću i Mirjani Marković. Najpre zato što je bračni par ideološki ubeđeni titoistički mentalitet (mada je, ruku na srce, i I. Stambolić titoista). Nisu nacionalisti, kako bi moglo da se poveruje, već jednostavno veoma autoritarni i prosto zaljubljeni u kripto-politiku. Taj detalj je svojstvo njihove politike, a oni će to pokazati u narednim godinama-upravo izvanredan talenat za umeće kripto-političkog.

 

 

Klan Miloš Minić

 

Bivši ministar spoljnih poslova SFRJ, ubeđeni i neizlečivi titoista, čovek za najtajnije zadatke koje mu je poveravao Tito za Srbiju još od Sedamdesetih, najčistiji specimen stare staljinističke garde srpskih komunista. Klan je sredinom sedamdesetih odigrao ključnu ulogu u obezbeđivanju albanskog-šiptarskog puta u secesiju. Minić je, sa svojim klanom, u kome su i vojvođanski i šiptarski autonomaši i secesionisti, među najzaslužnijim Srbima koji su utabali šiptarski secesionistički put, koji na početku 21. stoleća „knjiži" drugu albansku državu u Evropi - Kosovu. Nema jasnije optužbe protiv Minića od njegovih aktivnosti protiv „Plave knjige", sveobuhvatne analize albanskih-šiptarskih radova na razgrađivanju Srbije, koju su briljantno sačinili naši najugledniji politikolozi. Ipak, u vreme kada se rasplamsavaju borbe za vlast, posle Titove smrti, Minić više nije toliko moćan, na zalasku je, i niko zapravo ne ceni njegova višedecenijska upinjanja da, verno kao pas, služi Titovoj liniji, veoma često protiv srpskih nacionalnih interesa. Miloš Minić odigrao je, dakle, istorijski sramnu ulogu u gušenju rada na tzv. „Plavoj knjizi", 1976., kada je stao uz Albance-Šiptare, naspram precizne analize stanja odnosa sa Kosmetom. Analizu su izradili najbolji srpski stručnjaci, predvođeni profesorima Najdanom Pašićem i Radoslavom Ratkovićem. U radu su učestvovali, pored ostalih i V. Marković, M. Drašković, M. Zečević, L. Marković, Vukašin Stambolić.

Čak ni naslov ove analize nije uošte bio povokativan: SR Srbija i autonomne oblasti koje joj pripadaju. Minić je, sa najvišim nomenklaturnim šiptarskim rukovodiocima (među kojima je i Fadilj Hodža) potpuno ignorisao osnovne zaključke ove analize: „Albanci ne žele da Republika Srbija uređuje: zaštitu ljudi i životinja protiv epidemija; zaštitu kulturnih spomenika od nacionalne važnosti; radne odnose; zdravstveno osiguranje i penziju; režim voda...".

Ivan Stambolić je govorio kako „ne poštuje puno Minića." Nisu mu se dopadale Minićeve „zagriženost, tvrdoća, kao i veoma bizarna isključvost," kao ni to da je bio „na strani Albanaca, sa njima".

 

Klan Sloba i Mira

 

 Četvrti klan je brzo stasao, četiri godine po Titovoj smrti. Klan je praktično nastao pod šinjelom Ivana Stambolića. Milošević i Markovićeva uspevaju da načine impresivan napredak u četiri godine delatnosti klana. Mnogi su se najpre začudili pojavi „klana Slobe i Mire". Četvrti klan se pojavljuje u vreme kolektivnog rukovodstva.

Mada suprugu Slobodana Miloševića javnost još ne poznaje, ona neumorno radi na formiranju čvrste ekipe „dugoprugaša". Svi njeni ljudi pripremaju se u tišini, usput jačajući svoje redove i planiraju budućnost Srbije.

Odlika Četvrtog klana je da je sačinjen od dva dela, dva pod-klana: klana Slobe i klana Mire. Strategija Mirjane Marković je „da hoda u dve kolone", jer ona ima nešto drugačije kriterijume za izbor saradnika u odnosu na svog supruga. Oni koje ona bira su intelektualnijeg profila i okrenuti su ideološkom radu, dok je okruženje Miloševića sačinjeno od pragmatičnijih ljudi, okrenutih biznisu. U klanu Sloba su najpre njegove kolege ekonomisti i bankari, njegovi saradnici iz „Beobanke", poput mladog ekonomiste Jurija Bajeca, koji će u jednom trenutku postati i desna ruka Mirjane Marković-Milošević.

Tu su se našli i sinovi važnih članova titoističke nomenklature, poput Slobodana Koraća, sina generala Dušana Koraća, ili Mihailo Crnobrnja, sin nekadašnjeg Titovog šefa kabineta. Uz ove mlade je, a to će biti i odlučujuće za prvu fazu naleta na vlast, i grupa Titovih generala. Pre svega general Nikola Ljubičić, bivši šef generalštaba armije, najvažnija Miloševićeva „akvizicija," obzirom na njegovo veliko iskustvo u radu sa KOS-om.

Tu je i general Petar-Perica Gračanin, pa general Đoko Jovanić. Postoje uz Miloševića i policijske strukture, a naročito tajne službe Armije i Policije, ali će oni dugo ostati u senci.

U Četvrtom klanu postoje i „klančići": „Šezdesetosmaši" (Milorad Vučelić, Ljubiša Ristić, i dr.); „Požarevljani" (Stojiljković, Žika Petrović i dr.); SSOJ (Hasanović, Trivan, Anđelković, Čigoja, cela grupa potonje „Nove demokratije, i dr.); Biznis-komunisti (Zlatan Peručić, Duško Mihajlović, Šarenac, Jaknić, Tomić „Simpo", kasnije Zoran Čičak, Mirin biznismen- „Juro biznis enterprajz"); „Prekodrinci" (Mirko Marjanović, itd).

Sve ove strukture pomažu Miloševiću u prvoj fazi zauzeća vlasti, naročito gradnjom mreža u srpskoj provinciji. Brojni generalni direktori velikih srpskih kompanija po provinciji prišli su Miloševiću, koji je brzo postao popularan među titoističkim krugovima Srbije, koji su i dalje izuzetno jaki.

Dok Slovenci i Hrvati, pa i Albanci-Šiptari i drugi širom Jugoslavije, brzo zaboravljaju titoizam, čak izražavaju kritiku tog doba, Srbi i dalje iskazuju svoju perverznu naklonost umrlom, a neumrlom, vođi Titu. I ostaće titoisti i u građanskom ratu, sve do svoje totalne katastrofe i komadanja Srbije početkom novog milenijuma.     

Istinska snaga uticaja Miloševićevih pristalica na kome je radio njegov klan, izbiće na površinu tek oktobra 1987., tokom i posle Osme sednice CK SKS. Tada će Milošević poraziti do nogu klan Ivana Stambolića, kao prethodno i njegovu „desnu ruku" Dragišu-Bucu Pavlovića, koji je Miloševića vidno frustrirao i bacao u intelektualni očaj zbog sopstvene intelektualne inferiornosti spram glavnog Ivanovog teoretičara.

Miloševićeva „armija" se u tom periodu „obogaćuje" profilom ljudi bez kuraži i ličnog intelektualnog stava, što je upravo trebalo paru Milošević-Marković, kako bi Srbiju na kraju redukovali na kraljevstvo bez reda i zakona. Milošević, koji je izabran za člana CK 1982. godine, istovremeno postaje i predsednik Komisije za ekonomske odnose. Iz ovog perioda, većina ljudi koja ga je upoznala i radila sa njim, seća se njegovog osobitog ličnog stila i diferenciranih stavova. Odavao je utisak veoma savremenog čoveka, veoma otvorenog, izraženije tehnokratski raspoloženog od okoline, koji je u govoru koristio jezik zapadnih bankara.

Četvrti klan je najmlađi, a Mira Marković obezbeđuje svojim meta-političkim raskošnim talentom da njen politički lobi nema smetnji, ali i da ne smeta supružničkim zajedničkim naporima u usponu na vlast. Odakle proističe istinska politika moć njihovog Klana? Najpre iz UK. Upravo je UK idealno mesto za istrajni, a neometani rad kakvim se bavila.

Mirjana Marković je istinski spiritus movens, dok se Milošević bavi partijom. To može da se smatra dobrom i inteligentnom distribucijom zadataka u okviru bračnog para. Njihov je cilj da vlast zauzmu u partijskim strukturama postepeno. Zato je i zadatak Mirjane Marković izuzetno težak - da ekipa koju stvori u UK postane istinski generalštab klana. Ali, 1982., kada je Klan izvojevao svoju prvu značajnu pobedu-test, Mira Marković još nije „gazdarica" Univerziteta, a Milošević još uvek nije „gazda" Partije i Države. Preostalo je još pet godina neumornih aktivnosti. Mirjana Marković mora najpre da kompletira potčinjavanje UK, a potom da napadne na gradski komitet, pa da trijumfalno dokrajči CK. Njen tim će strpljivo, ali kao bager, krenuti na sve te institucije.

Sukob sa Miloševićem započela je Stambolićeva grupa, pre no što je Ivan Stambolić i sam postao žrtva. U UK sa Klanom Mira-Sloba počeo je preko grupe ljudi, nezavisno od grupe oko Buce Pavlovića, Radmila Kljajića i drugih. Kontakt sa Stambolićevom grupom postaje tada težak. Klan profesorke Mirjane Marković na nivou UK je bio bez koordinacije sa Stambolićem, što u politici pre toga nikad nije viđeno. I sukob je okončan pre Osme sednice. Zapravo je u tajnosti sukob počeo 1986., a trajao do juna 1987 (dok je Osma sednica održana tek u oktobru 1987.)

Suština sukoba bila je u samom UK. Najjača promiloševićevska grupa upravo se nalazila u UK. Sama Mira Marković instalirala se tu još 1985. Suština poimanja čitave tehnologije vlasti grupe Mirjane Marković jeste sastav UK iz perioda 1986-88. Za tog mandata, Klan je eliminisao Ivicu Stambolića i postao je suveren u Srbiji na tri nivoa: UK, GK, CK.

Ta, najmoćnija grupa, potom odašilje iz UK svoje kadrove svuda. To je istinsko mesto rođenja promena u Srbiji sa dolaskom Miloševića i njegovog Klana. Mira Marković je tada postala član ideološke komisje UK SK, zahvaljujući uticaju Ivana Stambolića, Miloševića i njegovog klana. To je najvažnija komisija. Poznavaoci klana uvek naglašavaju i da je ovo istorijsko čvrsto jezgro nešto drugo od onih koji su im se tek kasnije pridruživali. Mira je gradila svoju moć postepeno, preko tzv. „slučajeva". Najvažniji su bili: rasprava o marksističkom obrazovanju na Univerzitetu, koncepcija časopisa „Gledišta", list „Student", sa različitim glavnim urednicima koje smenjuju.

 

A ko su „Mirini ljudi"?

 

Ko su ljudi koje ovako počinju da nazivaju u Beogradu 1982? Najpre, različite generacije pristalica profesorke Marković. Veoma „mladi marksistički vukovi", ali i iskusni kadrovi Partije, većina priznatih profesora. Među profesorkinom generacijom i još starijih, figurišu profesori Univerziteta u Beogradu: Vladimir Štambuk, Jagoš Purić, Radoš Smiljković, Petar Škundrić, Nikola Ristić, Peđa Marković (sa Medicinskog fakulteta, Miloševićev lekar), Jovašević, Boža Drašković (izvršni sekretar UK 1982-84).

Među mladima, koje će Beograđani nazvati malo kasnije „Mladoturcima", su: Željko Simić, Snežana Aleksić, Zoran Todorović - Kundak, Nebojša Maljković, Aleksandar Jerkov, Goran Gnus, Ratko Knežević, Tahir Hasanović. Kasnije im se, u drugoj fazi, pridružuju i: Spasoje Anđelić, Aleksandar Denda, Žarko Čigoja, Goran Trivan, Zoran Čičak, Vladan Alimpijević, i drugi.

 Ideolog „Mladoturaka" je Zoran Todorović-Kundak, koji potiče iz ekstremno siromašne seljačke porodice iz okoline Šapca. Već u prvoj fazi svoje političke aktivnosti, Zoran Todorović Kundak se isticao energijom i odlučnošću. Privukao je odmah pažnju svojom devizom: „Sva sredstva su dozvoljena, i mi moramo da kontrolišemo svaku suštinsku instituciju, naročito finansijsku". Apsolutno lojalan Mirjani Marković, Todorović je spreman na sve, pošto poznaje krajnji cilj - potpuno zauzeće vlasti.

Miloš Knežević, bivši izvršni sekretar za ideologiju u UK (do juna 1987., kada je eliminisan u sukobu sa Mirinim „Klanom") izuzetni je analitičar sistema zavera u Partiji. On tumači neke suštinske principe organizacije i okruženja Miloševića i Markovićeve:

 „Sloba zna šta radi. Miloševićev režim podsećao je na poslušničku i sledbeničku mašineriju. Njegovi najbliži ljudi bili su krajnje lojalni i spremni na izvršavanje svih naređenja šefa. Neki među njima su i dan-danas nepristupačni i malo poznati javnosti. Milošević nije prihvatao nikakav savet, čak i najobaveštenijih i najkorisnijih, ni od koga. On nije podnosio svoje savetnike, ma kako mudri bili. Milošević je slušao samo eho sopstvenih reči i sugestije svoje supruge, svog alter ega. Miloševićevo okruženje vrvelo je od servilnih hipokrita, bez inicijative, i površnih i loših političara. Jedini način da se dobiju visoke političke funkcije bio je da se dokaže slepa vernost, gotovo strastvena. Bračni par Milošević nije podnosio nikoga ko se pokazivao previše nezavisnim, ko se usuđivao da izrazi drugačije mišljenje, ili lično razmišljanje. Onaj ko se suprotstavljao volji Slobodana Miloševića i Mirjane Marković, ostavljan je po strani, zamenjen je, eliminisan sa političke scene. Preterivanja, procesi, skandali, i afere obeležavaju taj period. Neki visokokotirani ljudi u Miloševićevom okruženju misteriozno su umrli, ili ubijeni. Identitet, karijera pristalica, poznatih pod imenom „miloševićevc - bili su pomno nadzirani kada su se peli na lestvici. Milošević je bio preterano obazriv političar."

Naravno, Klan Sloba i Mira evoluiraće tokom svog puta ka apsolutnoj vlasti. Neke pristalice se odvajaju od Klana, druge ga odbijaju, treće prelaze u drugi klan. Treba ipak zapamtiti suštinsku razliku između onoga što je nazvano čvrstim jezgrom, ili „fetusom klana" (poput Zorana Todorovića) i ličnosti koje su došle kasnije. Ima mirisa revolucionarnog prohujalih vremena u načinu Mirjane Marković da pristupi problemu zauzeća vlasti.

Ona je nekako nalikovala prvim hrišćanima u katakombama u Rimu, ne bi li obavljali svoj obred. Ni ona nije previše pokazivala ono što čini, skrivala je svoje namere, sve do trenutka kada je bila sigurna da će zauzeti institucije koje je ciljala posle brojnih zavera. Na primer, Mirjana Marković je ostala tiha 1982., jer je Ivan Stambolić bio jači od njene ekipe. Uostalom, u to doba ju je Ivan Stambolić čak štitio, kao i njenu „ideološku ergelu" u UK. Postojalo je i naređenje: ne dirati u Miru! Iako je UK predstavljao za režim aparat od ogromne važnosti, gotovo da nema koordinacije sa Stambolićem i njegovim timom. To je stoga što je Mira Marković supruga Slobodana Miloševića, pa je imala toliku slobodu akcije i takvu autonomiju.

 

 

 

A 1.

 

Prvi tajkun

 

Zoran Todorović-Kundak, ideološka pesnica Mirjane Marković, mnogo kasnije uspinje se u sam Vrh Miloševićevog tima 1995. Osim toga, on je postao bogati biznismen, a biće zaustavljen tek misterioznim ubijanjem usred Beograda. U Austriji je imao privatnu kompaniju. Sarađuje devedesetih sa firmom Copex, privatnom kompanijom bivšeg jugo-ministra Metodija Smilevskog, a počinjao je da kupuje i na hiljade hektara oranica po Vojvodini.

 

A 2.

 

Kad je bogataš bio siromah

 

Prema svedočenju Ilije Rapajića, nekadašnjeg člana Informativne službe Gradskog komiteta SK, kuća Todorovićevih roditelja, koju je sa njim jednom prilikom posetio, imala je zemljani pod, kako su kuće građene još u XIX. stoleću. A u poslednjoj fazi svoje političke karijere, Todorović je kupovao na hiljade hektara zemlje...

 

A 3.

 

Drug Bajec, u svim režimima

 

Prilagodljiv na sve ideologije, Jurij Bajec će se i kasnije pridruživati moćnim ljudima Srbije. Kao i Mira Marković, dobijao je devedesetih, kao profesor, veliku platu od Karića, koji mu je pomagao da se legalno domogne nekretnina, poput Instituta za ekonomsku ekspertizu na Novom Beogradu, a na kraju je postao i savetnik premijera Mirka Cvetkovića, do pada demokrata 2012.

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane