Italija

 

Vatikanska banka, kriminalni poslovi, biskupi biznismeni i nedodirljive pape

 

Pljačka Svetog Duha

 

Italijom više ne vladaju legitimno izabrani narodni predstavnici, već skriveni bankari i ostali vlasnici krupnog kapitala koji ne samo da postavljaju predsednike republike i premijere, već učestvuju i u smenama papa, do juče neprikosnovenih poglavara Katoličke crkve, danas upletene u mnogobrojne finansijske afere. Talas mahinacije nije zaobišao ni bivše jugoslovenske republike pa je tako zbog skandala sa ljubljanskim i mariborskim nadbiskupom  Anton Stresom i Marjanom Turšekom, zbog toga što su potrošili ravno 800 miliona evra vatikanskih para "u lancu propalih poslova". Papa Franja im je 1. avgusta 2013. godine, bez reči prihvatio njihove ostavke (i dugove).

 

Bernardo Vitulano

(dopisnik iz Rima)

 

U Italiji postoji izreka kako ta zemlja funkcioniše uprkos vladi. Stalne političke krize, posebno iz osamdesetih godina, malo su uticale na privredni razvoj, a nisu poremetile ni stabilnost države. Privreda je vremenom naučila da radi i kada nema vlade ili su one nestabilne, a dodatno regulatorno telo bila je veoma uticajna Katolička crkva čije je sedište u delu Rima, Vatikanu.

  Danas su pravi gospodari Italije bankari koji kontrolišu ne samo privredu, već i Katoličku crkvu.

  Nedavno je bivši italijanski premijer Silvio Berluskoni pravnosnažno osuđen na zatvorsku kaznu u trajanju od četiri godine, programom za amnestiju automatski smenjenu na godinu dana. On je tako ušao u malobrojnu grupu političara koji su tokom aktivne karijere osuđeni za neko krivično delo iz oblasti finansija.

Iako zbog starosti neće morati da ide u zatvor, za Berluskonija ova kazna predstavlja kraj njegove političke karijere, jer mu je sud, istina u ovom slučaju još nepravnosnažno, izrekao i zabranu bavljenja politikom narednih pet godina.

  Pozadina ovog slučaja nalazi se upravo u činjenici kako je Berluskoni, za razliku od svog naslednika Marija Montija, odbijao da se povinuje diktatu banaka i smanji javnu potrošnju. Logikom da su same banke krive što su Italiji olako odobravale kredite, pa tako trebaju i da trpe deo nastale štete, Berluskoni je planu štednje za ukus bankara pristupao i previše oprezno.

  Sklon populizmu, Berluskoni je veoma brzo shvatio šta birači žele i na poslednjim izborima je bukvalno vaskrsao. Njegova politika pregovora sa Evropskom unijom, Centralnom evropskom bankom i Međunarodnim monetarnim fondom na bazi ravnopravnih sagovornika mogla bi u najskorijoj budućnosti da dobije saveznika u evroskeptičnom pokretu Pet zvezda, nekadašnjeg kabaretiste Bepea Grila. Zbog toga je Berluskoni morao da bude sklonjen sa političke scene dok je još bilo vreme.

  Italija jeste jedna od prezaduženih zemalja Evropske unije, ali je njena pozicija daleko povoljnija od one u kojoj se nalaze Grčka ili Portugalija, jer ima, osim uslužnih delatnosti, i veoma razvijenu industriju. Zbog toga je Berluskoni smatrao da njegova zemlja uz malu pomoć EU i malu štednju može da se izvuče iz minusa. Bankarima, koji su novi centar svetske moći, nije išlo u prilog da se stvori presedan u samom srcu Evrope kako je neka zemlja sposobna da se sama izvuče iz krize koju su osmislile banke, pa je Berluskoni uklonjen.

  Katolička crkva je jedan od najvažnijih stubova na koje se oslanjaju ne samo italijansko društvo i država, već to čine i mnoge druge zemlje. Ova institucija je najpoznatija po svom verskom radu, ali je daleko aktivnija u bankama nego u hramovima. Vatikan ne samo da ima sopstvenu banku, Vatikansku banku, već poseduje značajne pakete akcija u drugim najvećim svetskim bankama. Kuriozitet je da je Crkva koja se zalaže za mir i čovekoljublje najveći pojedinačni akcionar fabrike lakog naoružanja - Berete.

  Kada se prethodni papa Benedikt XVI  povukao sa trona Svetog Petra, dobro upoznati sa prilikama iza vatikanskih zidina su to odmah doveli u vezu sa aferom "Sobar". Paolo Gabrijele, lični papin sobar, uhvaćen je i osuđen jer je u javnost pustio deo Benediktove poverljive korespodencije. U kući Gabrijelea pronađeno je više od hiljadu dokumenata, od kojih su neki nosili papin potpis  i napomenu da ih treba uništiti.

  Posle skandalozno niske kazne na koju je Gabrijele osuđen, procurelo je u javnost da je on u posedu nekih dokumenata koji bi teško kompromitovali papu i da je u zamenu za ćutanje faktički oslobođen krivice. U početku su svi mislili da se radi o "gresima iz mladosti", odnosno o istopolnim vezama u koje se upuštao Jozef Alojzije Racinger (kako glasi svetovno ime Benedikta XVI). Međutim, ti su događaji ležali u davnoj prošlosti i malo je verovatno da su bili predmet dopisivanja od pre samo nekoliko godina, a i bili su već poznati dobro obaveštenim krugovima oko Vatikana.

  Tek su nedavni događaji vezani za Vatikansku banku pokazali o čemu se zapravo radilo kod neočekivanog povlačenja Benedikta XVI.

  Banka, čiji je zvanični naziv Institut za verske radove (Istituto per le Opere di Religione - IOR) uhvaćena je u pranju novca za pojedine svoje klijente. "Postoji veliki rizik da način na koji posluje IOR, bez preciznog navođenja pravih klijenata, može biti upotrebljen kao paravan za prikrivanje nezakonitih transakcija", napisali su tužioci u dokumentu koji je objavio dnevnik Korijere dela sera. Cela afera je tek nedavno isplivala na videlo, a dosadašnje jedine žrtve su samo pojedini visoki funkcioneri, kao što su direktor Paolo Ćiprijani i njegov zamenik Masimo Tuli. Sama banka nije pretrpela nikakve posledice.

  Tužioci su do afere došli prateći transfer od 23 miliona evra iz Vatikanske banke italijanskoj kreditnoj kompaniji Kredito artiđano u septembru 2010. Tri miliona evra zatim su prebačena u Banku del fućino, a 20 miliona u JP Morgan u Frankfurtu. U pomenuto vreme Benedikt je još uvek bio papa.

  JP Morgan je jedna od najvećih i najuticajnijih američkih finansijskih institucija sa pipcima po celom svetu, tako da uopšte nije čudno što se u Nemačkoj nije mnogo radilo na pomenutom slučaju. Sa druge strane, papa je očigledno do podataka o aferi došao još pre tužilaštva i javnosti, što proizilazi iz dokumentacije do koje je došao Paolo Gabrijele i nije bio spreman da saučestvuje u ovom kriminalu. Međutim, njegova moć nije bila dovoljna da se ućutkaju krvopije iz bankarskog sektora, pa mu je diskretno sugerisano da je bolje da neokaljana obraza napusti Vatikan, nego da nastavi da kopa po aferi i rizikuje da se odjednom pojave "svedoci" koji bi se posle mnogo decenija "setili" kako ih je Racinger pipao po genitalijama.

  Pametnom čoveku je dovoljno jednom reći.

  Ko još uvek ne veruje da Italijom, faktički, upravljaju bankari i vlasnici krupnog kapitala, a ne od naroda legalno izabrani predstavnici, neka samo obrati pažnju na činjenicu kako je Centralna banka Italije (Banca d'Italia - BI) odavno u privatnim rukama. BI je izdala ukupno 300.000 akcija, od kojih banka Intesa Sanpaolo ima 91.035, UniCredit banka 66.342, a Assicurazioni Generali (osiguravajući zavod Đenerali, delimično u posedu banke Inteza) 19.000.

Pomenuta trojka poseduje oko 60 odsto akcija nacionalne banke Italije, dok sama Intesa zbog umreženog kapitala i vlasničkih deonica sa Generali osiguranjem ima više od trećine akcija BI.

Isti ti vlasnici krupnog kapitala stoje i iza bezobzirne privatizacije javnih preduzeća u Italiji. Nekada su Elektro-distribucija i javna komunalna preduzeća, kao i Telekom Italije bili u većinskom državnom vlasništvu. U to vreme su neuredne platiše struje tek posle dva meseca dobijale podsetnicu da duguju, a posle narednih mesec dana i opomenu pred isključenje i pokretanje sudskog postupka za prinudnu naplatu. Posle privatizacije, struja ne samo da je drastično poskupela, već se sada opomena dobija sedam dana po isticanju roka za redovnu uplatu. Onome ko ni tada ne reaguje ubrzo se smanji napon, a zatim i potpuno isključi struja.

Isto to čeka i Srbiju, ako pristane da se povinuje bankarima i Evropskoj uniji i dozvoli privatizaciju EPS-a. Pametni uče na tuđim greškama, a glupi ponavljaju sopstvene. Još ima vremena da Srbija razmisli o tome u čije kandže srlja.

 

A 1.

 

Italijani hoće, Nemci ne daju

 

  Poslednji izbori u Italiji, održani početkom godine, dobro su pokazali kako misli većina birača. Bepe Grilo, koji je sa 25,55 odsto glasova za svoju stranku Pet zvezda osvojio 108 mandata u Predstavničkom domu, zahtevajući minimalnu platu za sve Italijane od 1.000 evra, referendum o izlasku Italije iz evro-zone i oproštaj dugova državnog budžeta. U Italiji se smatra da je za mere štednje i povećanje poreza odgovorna nemačka kancelarka Angela Merkel. I konzervativni Berluskoni je svoje birače uveravao da je Merkel diktirala reforme tehnokratskom premijeru Mariju Montiju. Berluskoni je prebacivao Nemcima sebičnu politiku kod spasavanja evra i zahtevao jeftine kredite od Evropske centralne banke.

  Kada se saberu procenti koje je dobio Grilo sa onim osvojenim od strane Berluskonija, dolazi se do natpolovične većine od skoro 55 odsto birača koji smatraju da je za krizu u Italiji kriva Evropska unija, odnosno njena najjača članica - Nemačka.