Svedočanstvo

 

Ekskluzivno: Georg fon Hibenet, Podstanar kod Tita i Slobodana Miloševića (1)

 

Ubistvo kuma

 

Nemački novinar Georg Fon Hibenet (George von Hiibbenet), bio je od 1968. godine dopisnik nemačkog državnog radija Dojčlandfunk (Deutschlandfunk) i  Dojče Vele (Deutsche welle) iz Beograda. Bavio se gorućim ekonomskim i političkim problemima u socijalističkoj Jugoslaviji, kasnije u SRJ i Srbiji. Za života je odlikovan Nemačkim ordenom zasluga za narod prvoga reda. Četiri godine pre svoje smrti, počeo je da piše knjigu-testament. Magazin Tabloid dobio je od izvršioca testamenta beogradskog advokata Save Anđelkovića ekskluzivno pravo da objavi feljton u više nastavaka iz ovog obimnog dela. Knjiga obuhvata period od njegovog dolaska u Jugoslaviju, preko perioda vladavine Slobodana Miloševića i njegovog pada, sve do atentata na Zorana Đinđića i Miloševićeve smrti u Hagu. Knjiga je jedinstven dokument, iscrpan i bogat saznanjima o politici, sociologiji, psihologiji masa i vladalaca.

 

Georg fon Hibenet

 

Građanski rat u bivšoj republici Bosni i Hercegovini, vazdušni napadi NATO borbenih aviona na ciljeve na Kosovu, Srbiji i Crnoj Gori krajem devedesetih godina, koji su se desili u završnoj fazi moje aktivnosti inostranog dopisnika na Balkanu, nužno su produžili trajanje mog celokupnog novinarskog rada na ukupno pedeset pet godina. Nikada i nigde gde sam pre toga radio, nisam imao teškoća da shvatim mentalitet ljudi, a kao dopisnik Die Welta (dnevni list Svet), Handelsblatta (Trgovinski list) i Deutschlandfunka (Nemački radio) izveštavao sam iz Moskve, Praga, Varšave, Teherana, Bagdada, Damaska, Bejruta, Kaira, Istambula, Atine, Sofije i Bukurešta. Problemi su počeli tek na Zapadnom Balkanu, kako se danas ovaj region naziva, iako sam u Bonu i Kelnu studirao slavistiku i govorim većinu glavnih slovenskih jezika...

Ali i nakon svog skoro četrdesetogodišnjeg boravka na Balkanu, pre svega u Beogradu, ni danas ne mogu sa sigurnošću da tvrdim „To su Srbi" ili ,,To su Crnogorci" - nezavisno od činjenice da je moja supruga Ksenija Srpkinja, sa „kapljicom" crnogorske krvi. Zato ću se potruditi da razotkrijem neke razloge ili da postavim neka promišljanja koja bi mogla pomoći da se suština Srba i Crnogoraca bolje razume i da se, ako je moguće, odgovori na pitanje zašto su na Balkanu nastranosti tako mnogobrojne i zašto ima tako puno neposlušnosti i toliko puno „eksplozija" u društvenoj svakodnevici i politici, kao i zašto mnogobrojni vodeći kriminalci u svemu tome uzimaju učešća kao ravnopravni partneri političara, i to bez ustezanja i bez ikakvih problema.

 

 

 Srbi o politici, Crnogorci o sebi...

 

Balkan je veliko groblje različitih vladara i civilizacija, kako je prošlost svoje domovine tačno ocenila poznata srpska književnica Isidora Sekulić, doduše ne ulazeći pri tom u postojeće suprotnosti između Srba i Crnogoraca. Po mom mišljenju, ovo bi trebalo dopuniti: Balkan je, zajedno sa Srbijom, otvoreni grob za „nesvarene" ideologije bivših komunističkih moćnika, kao i novih, sa vlastitim predstavama o demokratiji, koju inače političari definišu po sopstvenoj potrebi.

Time su Srbi i Crnogorci postavili sebi politički sasvim drugačiji imidž, te većina njih i ne zna da li je lice koje pokazuju njihovo vlastito. Zato je jako teško odgonetnuti, pre svega u politici, šta to oni zapravo predstavljaju a gde počinje slika onoga što oni više nisu ili što su već postali.

To posebno dolazi do izražaja kod mnogih starijih politikologa i profesora koji još uvek učestvuju u oblikovanju politike svoje zemlje. Sa spoljne strane, oni se naglašeno izjašnjavaju kao demokrate, razmišljajući istovremeno u kategorijama prošlih režima, iz kojih i danas crpe (ne)stručno znanje za pokretanje demokratskih procesa i tržišne ekonomije.

I mlađi političari imaju, slično svojim starijim kolegama, selektivnu sposobnost pamćenja, koje biva aktivirano prema potrebi i prema situaciji, a često sasvim parcijalno. Međutim, ovaj „proces nacionalno-ideološkog vrenja" još uvek nije gotov, tim pre što eksponenti organizovanog kriminala i korupcije lakše, a time i brže, nalaze put do vrha političke vlasti nego pošteni građani.

Ako ste stekli pravog prijatelja koji je Srbin, onda će on biti spreman da se za vas žrtvuje do kraja života. Ni siromaštvo ne sprečava Srbe da svog gosta preterano dobro ugoste. Ali ne pokušavajte sa njima da diskutujete o politici ako imate slabe nerve. Srbima, po pravilu, nedostaje fundamentalno znanje o situaciji van zemlje, a zbog svojih emocija često nisu u stanju da argumentiraju objektivno i racionalno.

Na političko rasuđivanje, kod mnogih od njih, utiču i drugi sadržaji, a ne oni koji bi se obično očekivali. Uopšte govoreći, Srbi tačno znaju šta neće; međutim po pitanju nerešenih problema budućnosti oni su retko kad jedinstveni.

Svi bi, kako se čini, bili u vrhu, dok stepenovanja naniže uopšte nema. To je stvarni problem zemlje. Ova primedba važi za većinu političara. Kod Crnogoraca, osim toga, u prvom planu stoji neumereno precenjivanje sopstvenog lika. Tu je početak svega onoga čemu Crnogorci u budućnosti streme.

Prvi demokratski izabrani premijer Srbije Zoran Đinđić, koji je 12. marta 2003. godine ubijen, napisao je neku vrstu apela svojim zemljacima kao podsećanje: ,,Vi svakako morate promeniti svoj mentalitet. Ono što ne razumete nije a priori upereno protiv nas."

Srbi bi, po mom mišljenju, u okviru promene mentaliteta koju je Đinđić želeo, trebalo da se oslobode svoje fobije o zaveri, koja je sastavni deo njihovog bića. Ali Đinđić je upozorio i na establišmente prethodnih režima Josipa Broza Tita i Slobodana Miloševića, a pre svega na tajnu policiju koja je u velikoj meri doprinela njegovoj smrti: ,,Mi i dalje branimo Titovo nasleđe. Međutim, moraćemo u duhovnom smislu obavezno i ovu odluku da prihvatimo: Tito je gotov!"

Religiozna, komunistička, etnička, pa čak i atavistička prošlost je, prema tome, danas još uvek izrazito prisutna u svakodnevici, tako da kod mnogih Srba i Crnogoraca potiskuje stvarnu sadašnjost, jer oni kontekste svakodnevne stvarnosti posmatraju kao produkt duhovnog incesta. Podsećanja na staru Srbiju i na staru Crnu Goru, koja su bogata plemenskim ritualima, starom tradicijom i pričama o starim dobrim vremenima i nekada sjajnoj istoriji zemlje, ponovo počinju da se učvršćuju kao stvarnost a ne samo kao mitovi, u vremenu koje je siromašno vizijama budućnosti i predstavom života u skladu sa vremenom. Politička prošlost, sa kojom Srbi lakše izlaze na kraj, većinu mnogo jače vuče nego budućnost.

Komunističkim vladarima, pre svega samodršcu Slobodanu Miloševiću, pošlo je za rukom da iz čistog nagona za samoodržanjem, pretvori bogatu kulturnu i nacionalnu prošlost Srba u jedno slepo nacionalističko osećanje i tako srpski nacionalizam pretvori u korisno oruđe vlastite politike. „Niko ne sme da vas bije!", uzviknuo je Milošević kosovskim Srbima 1989. godine, u predtaktu svoje totalitarne vlasti, kada im se preporučio kao njihov novi zaštitnik, a oni pošli u zamku njegove nacionalne prevare.

 

 Tajne službe i demokratsko nadmetanje

 

 

Bez moćnika koji su Srbijom i Crnom Gorom do sada vladali, na osnovu jakog ili manje jakog autoriteta, u ovoj zemlji ništa ne može da funkcioniše - tako misli većina ovdašnjih Ijudi. Ali nedostaju ličnosti koje bi bile u stanju da ličnim autoritetom, opštom prihvaćenošću i odlučnošću oblikuju politiku zemlje, a da, pri tom, ne postanu korumpirani. Demokratski orijentisane vlade postaju iz godine u godinu sve slabije, jer same imaju, što je posledica ovog stanja, velikih poteškoća da zrače poverenjem i da se politički drže iznad vode.

Međutim, s druge strane, zahtev za više demokratije neretko se meša sa anarhijom. Haos počinje da se širi. Pokušaji da se uvede više pravnog poretka, obzira i tolerancije prema sugrađanima u svakodnevici često prouzrukuju ljutnju, jer svaki Srbin hoće da bude srećan na svoj način. A upravo za ovu „malu" toleranciju i obzir koji su za život u jednoj zajednici, bilo to u gradu na ulici, ili u stambenoj zgradi sa više stanara preko potrebni - nema nimalo smisla.

Višenacionalna država Jugoslavija nastala je 1918. kao monarhija Srba, Hrvata i Slovenaca, i ova prva Jugoslavija prestala je da postoji u novembru 1944. godine, ako izuzmemo nacional-socijalističku ustašku državu - državu Hrvata - koju su stvorili Adolf Hitler i Benito Musolini.

Druga Jugoslavija, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (SFRJ) proklamovana je tačno dve godine nakon pobede partizanskog maršala Josipa Broza Tita nad Italijanima i Nemcima, ali nju sada ne predstavljaju kao ranije tri, već šest nacija, i to sa posebnim republikama Srba, Hrvata, Slovenaca, Bošnjaka, Makedonaca i Crnogoraca, pri čemu su kosovski Albanci i mnogobrojne etničke manjine iz Vojvodine, pre svega mađarska, unutar svojih autonomija postale dva dalja državna elementa Titove Jugoslavije. Nemce, koji su generacijama živeli u Vojvodini, proterali su nakon kraja rata komunisti. Oni, međutim, nisu dozvolili ni Srbima, koje su tokom Drugog svetskog rata sa Kosova proterali Nemci i Italijani, da se posle rata vrate u svoju domovinu.

Komunisti su započeli ova etnička proterivanja na Balkanu sa namerom da obrazuju etnički čiste i nacionalno zatvorene i male, ali zato često privredno spolja zavisne male države. Novoj višenacionalnoj državi Jugoslaviji Tito je hteo da priključi i Albaniju i da na taj način reši problem Kosova. Ovaj plan je propao zbog protivljenja tadašnje obe komunističke velike sile, Sovjetskog Saveza i Kine.

Danas Evropska unija i SAD očigledno pokušavaju da ga dovrše, doduše pod jednim drugim političkim predznakom. I ono što se dešava od 1990. godine, u oblasti bivše višenacionalne države Jugoslavije, tj. i u današnjoj Srbiji, trebalo bi tumačiti kao predigru za novi pokušaj velikih sila da u svojoj borbi za prevlast na Balkanu osvoje Beograd kao svog partnera. Podržavanje nacionalizma na Zapadnom Balkanu delotvorno je sredstvo. Istovremeno se lakomisleno kocka sa nečim što je u prošlim vekovima služilo kao napredak čovečanstva: nasilno kloniranje etnički malih samostalnih država koje se sada preferira, i koje, naime, ugrožava zajednički život u miru multietničkih grupacija.

Tito je prvi teoretski pustio iz boce vekovima nagomilavani nacionalni duh srednjih i manjih naroda ili plemena uz pomoć konstrukcije jedne višenacionalne Jugoslavije. To je, spolja gledano, izgledalo napredno i demokratski, međutim ni Titu nije uspelo da obuzda nacionalnog duh i stavi ga u službu civilizatorskog napretka, a to pokazuje istorija Jugoslavije.

Nakon Titove smrti u proleće 1980. godine i druga Jugoslavija počela je da se postepeno raspada, jer su ovaj momenat republičke komunističke vođe uspele da iskoriste za svoje regionalno i nacionalno motivisano osvajanje vlasti, zahvaljujući inače latentno prisutnom nacionalizmu pojedinih naroda, koje je Tito, uz pomoć Uprave za državnu bezbednost, umeo vešto i rigorozno da potiskuje. Pri tom, stalno naglašavana želja kako je krajnje vreme da se savezne republike demokratizuju, bila je samo u tu svrhu podmetnuta laž.

Raspad komunizma u istočnoj i južnoj Evropi, krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, dao im je poseban podsticaj da dalje cepaju federativnu Jugoslaviju u regionalne nacionalne mini-države. Stvarno kloniranje malih država na Balkanu dobilo je poseban impuls kada su SAD, nakon raspada Sovjetskog Saveza, došle do ubeđenja da Jugoslavija kao partner sada nema nikakvu posebnu političku i vojnu vrednost za Vašington.

Ovakav stav takođe je imao učešće prilikom raspada komunističke vlasti u Evropi. Jugoslavija je praktično prestala da postoji krajem 1991. godine, kada je u decembru SR Nemačka priznala Hrvatsku i Sloveniju kao nezavisne i suverene države.

Ali još pre toga se raspala centralno organizovana služba državne bezbednosti, čime je nestala i poslednja karika autoritarne kontrole SFRJ. To je, takođe, bio i trenutak rođenja organizovanog kriminala, mnogobrojnih moćnih mafija i oligarha. Potpomognuti tajnim službama koje su se iznova pozicionirale u novonastalim malim državama, počeli su da se nadmeću sa demokratskom opozicijom, kako bi zajedno sa njom ili same došle na vlast.

 

 Rusija, ekonomska imperija

 

 

Treća i poslednja Jugoslavija, Savezna Republika Jugoslavija, nastala je u proleće 1992. godine na državnom prostoru Srbije i Crne Gore. SRJ - ostatak Jugoslavije - bila je tvorevina samodršca Slobodana Miloševića; doduše ne sasvim bez protivljenja Crnogoraca, pre svega-zbog njibove sujete kako ne bi ostali potisnuti u nacionalnoj i internacionalnoj politici. Treća Jugoslavija - ostatak Jugoslavije u vidu Srbije i Crne Gore (SCG) - raspala se u proleće 2006. Nakon plebiscita od 21. marta 2006. godine, Crna Gora se odvojila od Srbije kao nezavisna i suverena država.

Dalje kloniranje malih država na bivšoj državnoj oblasti Jugoslavije je nastavljeno nakon proglašenja nezavisnosti i suverenosti autonomne srpske pokrajine Kosovo (sa nepuna dva miliona stanovnika) od strane kosovskih Albanaca, a njena državna struktura je skoro završena. Da Kosovo nije u šakama najrazličitijih albanskih mafija, koje su istovremeno i nosioci međunarodnih terorističkih struktura, njegovo unutrašnje obrazovanje države napredovalo bi mnogo brže. Neposredno nakon toga, kosovsku nezavisnost priznale su SAD i većina zemalja Evropske unije, ali odlučujuća činjenica za to jeste ona koja se gotovo i ne pominje: na teritoriji nove države Kosova, u blizini grada Uroševca, nedaleko od granice sa Albanijom, nalazi se jedna od najvećih američkih vojnih baza na Balkanu koja se stalno širi.

Bondsteel je sagrađen na zemljištu od preko 770 hektara kao središte vojnih integracija zemalja članica NATO-a u ovom regionu, odnosno i Turske i Albanije, Crne Gore, a jednoga dana i Srbije. Do sada je u ovaj objekat investirano preko 500 milijardi dolara.

Podizanje jednog geostrateški tako važnog vojnog oslonca kao što je Bondsteel na Kosovu, podiže na pravo mesto važnost priznanja Kosova kao jedne, praktično u svakom smislu od strane NATO-a kontrolisane države kosovskih Albanaca, istovremeno nezavisne od Srbije, tim pre što je u međuvremenu Albanija postala član NATO-a.

Time se već sada Bondsteel izdigao po stepenu svoje strateške važnosti, jer ovaj vojni oslonac SAD-a ima direktan pristup Jadranu, odnosno Sredozemnom moru. Zapadni Balkan time stoji na početku nove političke, privredne i vojne važnosti prema Rusiji i Bliskom istoku, ako se Bondsteel dovede u vezu sa planiranim raketnim štitom SAD-a u Poljskoj i Češkoj, a takođe i kao platforma za akcije NATO-a.

U poslednje vreme Rusija, naprotiv, pokušava da ostvari svoje političke ciljeve uz pomoć kapitala i privredne moći u energetskom sektoru, a ne vojnim pretnjama. Srbija i Kosovo su prvi naredni region na Zapadnom Balkanu gde počinje da se ocrtava konfrontacija temeljno različitih koncepcija, s jedne strane vojne velike sile SAD, i sa druge, ništa manje naoružane - giganta prirodnim resursima- Rusije, u borbi oko povoljne početne pozicije za svoje poslovne interese u Evropi. Budući ratovi vodiće se, prema mišljenju Rusije, na polju ekonomije a ne vojske. Dok Brisel pokazuje sve manje interesa za prijem Srbije u EU i već hoće da navede nove uslove nakon ispunjenja postojećih, Rusija beleži uspehe vredne pažnje. Moskva je 24. decembra 2008. godine otkupila 51% državnog petrohemijskog koncerna NlS-a.

Ovaj monopol Rusija planira odgovarajuće da nadoknadi izgradnjom gasovoda i podzemnog skladišta zemnog gasa. Gasovod Južni tok trebalo bi od Novorosijska, ispod Crnog mora, preko Bugarske i Srbije da dođe do Evrope, a da zaobiđe Ukrajinu kao tranzitnu zemlju. Moskva tvrdi da trenutna svetska finansijska kriza neće imati negativan uticaj na ostvarenje ovog projekta, nego će ga, naprotiv, ubrzati.

Kremlj je time na Balkan stupio obema nogama kroz polje sirovina, i zato uopšte nije zainteresovan da zaoštrava krizu na Kosovu. Politički konflikt sa Zapadom oko Kosova smanjio bi ruske šanse da uz srpsku pomoć ojača svoju poziciju na tržištu energije u Evropskoj uniji. Ali privredni problemi koji su počeli neposredno nakon ruskog povratka na Balkan kao svetske sile u sirovinama, mogu da se dožive čak i kao strateška reakcija SAD-a na to.

Rusko-ukrajinski spor oko prekida i nastavka ruskih isporuka gasa ka Evropi, početkom januara 2009, nije bila interna rasprava o komercijalnim uslovima između ruskog dostavljača „Gasproma" i njegovog ukrajinskog tranzitnog partnera „Naftagasa", već pre izgovor.

 I Zapad planira južni gasovod „Nabuko". Ovaj bi trebalo da, s druge strane, počne u Turskoj i izbegne i Bugarsku i Srbiju.

 

 Traganje za odgovorom na delikatno pitanje

 

U velikoj meri do sada nepromenjena pretnja starom status Jugoslavije jeste samo još druga srpska Autonomna pokrajina Vojvodina. Ali i ona će, pre ili kasnije, u modifikovanoj formi pratiti NATO planove, uz čiju pomoć i podršku nastavljaju da se kloniraju etnički čiste nacionalne male države na Balkanu. Vojvodina će, u ovom ili onom obliku, doći na red, jer sa svojim mnogobrojnim manjinama ona ogleda mnogonacionalnu državu Jugoslaviju u malom. I ovde je snažno podržavani nacionalizam iz inostranstva bio pred srpskim vratima najjači politički eksploziv, etnički motivisan, za trenutne državne strukture u Srbiji.

Vojvodina se pokazuje tvrdoglavom i zahteva promenu Ustava: „Više od autonomije, manje od države".

Raspaljeni nacionalizam pruža predsedniku Borisu Tadiću uvek nove izazove. Njegov koalicioni partner u srpskoj vladi Nenad Čanak, iz Lige socijaldemokrata Vojvodine, bacio je predsedniku države rukavicu u lice, u vidu sledećih zamerki: „Milošević je okupirao Vojvodinu i bacio nas u zatvor. Ni dan-danas još nismo slobodni. Sada smo samo dobili bolju hranu." Eto to je trenutno stabilna proevropska vlada u Srbiji.

Sledeće skladište eksploziva ove vrste je i u Sandžaku, u južnom delu Srbije, između Kosova, Makedonije i Crne Gore, gde su, pre svega, naseljeni Muslimani bosanskog i srpskog porekla. Jedni se, po tumačenju svoje vere, orijentišu prema Beogradu, a drugi ka Sarajevu. Ovi poslednji već nagoveštavaju da bi i oni imali pravo da zahtevaju svoju političku autonomiju i bliže veze sa Bosnom. Sličnih političkih zahteva, koji su religiozno i etnički potkrepljeni - a i SAD ih podržava - bilo je i neposredno pred pad samodršca Slobodana Miloševića.

Međutim, postojanju već kloniranih malih država na Zapadnom Balkanu postavljene su vremenske i teritorijalne granice, iako još nisu ni postale gotova i neopoziva realnost. Nova nacionalna ekspanzija već se najavljuje, tim pre što se natalitet kosovskih Albanaca ubraja u najveći u Evropi. Kosovska nezavisnost kao državna tvorevina ugrožava, sa ovog aspekta, i državnu egzistenciju mini-država Crne Gore i Makedonije u njihovom današnjem političkom obliku. Na taj način, jaka albanska manjina u Makedoniji i Crnoj Gori dobila je dodatni nacionalni, a time i politički podsticaj, te sada zahteva nove ustave sa više konfederalnijim sadržajem. Iz senke se već naziru konture jedne nove državne tvorevine na Zapadnom Balkanu - Velike Albanije.

Na kraju, još se ne zna kako novi predsednik SAD-a Barak Obama zamišlja buduće NATO zadatke. Još uvek postoji ideja bivšeg stručnjaka za bezbednost njegove partije, Zbignjeva Bžežinskog: Rusija, višenacionalna država, trebalo bi da se razbije i klonira u bezbroj malih država, slično Balkanu. Ove planove nagoveštavaju pomenuti događaji u Ukrajini i Gruziji, kao i na Kosovu.

Crna Gora će u mojim zapisima biti pominjana samo u kontekstu njenog indirektnog uticaja na srpsku politiku i direktno u vezi sa mrežom mafija obeju republika. Pri tom se, pre svega, misli na dugogodišnjeg crnogorskog šefa vlade, države i onda opet vlade, Mila Đukanovića. U svom samovlašću, koje traje gotovo 20 godina, pretvorio je Crnu Goru u svoju privatnu državu, koja od početka može da zahvali za svoje materijalno i političko postojanje međunarodnim kontroverznim biznismenima i organizovanom kriminalu.

Zato je Milo Đukanović, u ovo turbulentno vreme, bio primoran da kao perpetuum mobile bude na čelu države, ili kao predsednik vlade, ili kao predsednik države Crne Gore, jer u protivnom ne bi imao imunitet pred međunarodnim sudovima. Njegovo hapšenje u inostranstvu bilo bi sasvim izvesno.

Milioner i izvorni Crnogorac, Milo Đukanović, uspeo je da na prevremenim izborima 29. marta 2009. godine pobedi, i time produži svoj mandat kao predsednik vlade, i svoj imunitet, za još četiri godine. Opozicija u Crnoj Gori ovaj produžetak Đukanovićeve vlasti naziva demokratura.

Đukanović je, osim toga, bio i prijatelj svog tadašnjeg kolege po funkciji u Srbiji, Zorana Đinđića, a njihov zajednički prijatelj je„kralj cigareta" na Balkanu, Stanko Subotić Cane. Jedan od mentora tajnih službi, Crnogorac iz dijaspore, Vladimir Beba Popović, takođe spada u ovaj krug izuzetnih.

Kako je Đinđić bio jedan od najvažnijih političara pri rušenju komunističkog samodršca Miloševića, on zasigurno stoji u središtu moje čitave knjige. U ovom kontekstu važno je spoznati da je organizovani kriminal direktno imao učešća i u rušenju Miloševića 5. oktobra 2000. godine, kao i u atentatu na Đinđića 12. marta 2003. Ali ko je stajao iza kumova srpske mafije? I inostrane tajne službe su u opticaju. Na ovo delikatno pitanje i ja pokušavam da dam odgovor.

 

Koalicija ožalošćenih

 

Osim toga, moji zapisi i sećanja usmereni su i na predstavljanje onih epizoda koje sam lično doživeo i koje su, sa moje tačke gledišta, interesantne, a tiču se dolaska na vlast „porodice", kako se tada u narodu nazivao bračni par Slobodan Milošević i Mira Marković. Pre svega, moja sećanja obuhvataju njihov uspon na lestvicama vlasti, zatim godine apsolutnog „porodičnog" samovlašća, a na kraju još i period njihovog pada i smrt Slobodana Miloševića u zatvoru Haškog tribunala; drugim rečima razdoblje od 1990. sve do marta 2006. godine, kao i još dve godine nakon toga.

Za ovo vreme izgradnje moći zasnovane na ličnim motivima i političke propasti „porodice", organizovani kriminal dostigao je nezamislive razmere bogatstva, uticaja, ubistava, kao i sistematskog umrežavanja sa državnim organima, što je mene posebno interesovalo. Početkom 2007. godine unutrašnjopolitička kriza u Srbiji počela je da se ocrtava mnogo konkretnije. Ona je svoj pravi vrhunac dostigla nakon priznavanja srpske pokrajine Kosovo kao nezavisne države od strane SAD-a i većine zemalja Evropske unije 17. februara 2008.

Razmere ove krize najjasnije se ogledaju u rezultatima prevremenih parlamentarnih izbora 11. maja 2008. Nedvosmisleno prozapadne i demokratske, ali ,,do smrti" zavađene partije DS i DSS zajedno su mogle da obrazuju većinu koja bi bila sposobna da vlada, međutim na osnovu uzajamne „neizlečive alergičnosti" partijskih vođa Borisa Tadića iz DS-a i dr Vojislava Koštunice iz DSS-a oni su izgubili dominirajući uticaj na zajedničko obrazovanje demokratske politike u Srbiji, koju su držali u rukama od rušenja Slobodana Miloševića 5. oktobra 2000. sve do proleća 2008. godine.

I tako su od kasnog leta 2008. godine najbliži saradnici Slobodana Miloševića ponovo došli na vlast kao partneri demokrata.

Srpski predsednik i šef  Demokratske stranke Boris Tadić omogućio im je povratak na vlast i aktivno učešće u politici, zahvaljujući njegovom neobičnom saučešću u političkoj sudbini Miloševićevih drugova, koji su odatle, pre toga, najureni.

Tadić je objasnio svoj poziv Miloševićevim drugovima da učestvuju u vlasti otprilike na sledeći način: demokrate još nisu uspele da prebole nasilnu smrt svog vođe Zorana Đinđića, a socijalisti, Miloševićevi drugovi, pate još uvek zbog smrti Slobodana Miloševića. „Zajednički bol" Tadićevih demokrata i Miloševićevih drugova mogao bi, prema Tadićevom mišljenju, obrazovati solidne temelje za „zajedničku politiku". Ovo je postignuto na osnovu jedne deklaracije o pomirenju Tadićevih demokrata i Miloševićevih drugova. Druge političke partije su to ignorisale...

 

Meci još uvek lete

 

Na ocenu svih tih događaja koje sam lično i direktno imao prilike da iskusim tokom godina transformacije moći na Balkanu kao „podstanar u socijalizmu", izvršila je uticaj i izvesna lična komponenta koju sam doživljavao i kao običan građanin, a ne samo „politizovani" dopisnik iz inostranstva. Svakodnevica koju sam lično proživljavao, oslanjala se na iskustvo koje drugi dopisnici i doplomate nisu imali. Jednostavno sam imao više pristupa stvarnom običnom životu, a shodno tome i izvornom narodnom mišljenju. Vrhunac organizovanog kriminala išao je, ruku pod ruku, sa razvijanjem „porodične" moći, a prosečni građanin je o tome znao više nego što su se masovni mediji usuđivali da prenesu.

Postalo je jasno: tajna državna bezbednost Slobodana Miloševića nastavila je time tradiciju svoje prethodnice, Udbe Josipa Broza Tita, jer je svuda imala prste gde bi nastajali novi centri moći ili gde se još uvek uspostavljaju. Tajna služba, a sada BIA, nezavisno od čestih promena imena, još od osnivanja pod partizanskim maršalom Josipom Brozom Titom, u svom personalnom jezgru ostala je neizmenjena.

I kako izgleda, upravo je tajna služba otvorila poslednja vrata ka atentatu ubicama Zorana Đinđića. S druge strane, političke partije još nisu dostigle poželjni prag tolerancije i odgovornosti. Službe u vladi, mesta u parlamentu i mesta u svim drugim državnim institucijama pretežno se doživljavaju kao lični plen koji bi što pre trebalo raspodeliti, a manje kao baza za izgradnju opšteg dobra. To je jače od zakona.

Proces za ubistvo Đinđića je u najvažnijim iskazima svedoka montiran na upadljiv način. Najvažniji iskazi su isfiltrirani uskom mrežom pravosuđa i države. Đinđićev „tehnički ubica" jeste poznat, ali ne i njegov nalogodavac. Međutim, suviše je opasno iznositi pretpostavke o tome. Meci još uvek lete.

 Za atentatore ne postoji očigledno ništa sigurnije od mrtvih svedoka. Ovde se sistematski voda muti i danas na poseban način. A u njoj se otkrivaju samo male ribe, uglavnom mrtve, ali ne i krokodili.

Biznismen i milijarder, Srbin, Stanko Subotić Cane sam je ponovo oživeo svoju prošlost. On je 28. aprila 2008. upao u lnterpolovu mrežu u Moskvi. Specijalno tužilaštvo u Srbiji ga doživljava kao glavnog organizatora najveće švercerske mreže za cigarete na Balkanu. To se može videti iz međunarodne poternice koja je za njim raspisana. Većina događaja opisanih u njoj desila se pre deset i više godina. Subotić je, međutim, ponovo na slobodi zbog zastarelosti krivičnog dela. A prema srpskim zakonima, ta dela bi već mogla da budu zastarela.

Srpski zamenik premijera i ministar unutrašnjih poslova, drug iz SPS-a Ivica Dačić, sastavio je za posao policije novu belu knjigu organizovanog kriminala u Srbiji. Mnogih imena kao eksponenata organizovanog kriminala, koja su uneta od strane prethodnog srpskog ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića, neposredno nakon atentata na Đinđića, tu više nema. Mnogi od njih su, na osnovu zastarelosti njihovih kriminalnih dela, već priznati građani.

Nužno sam posvetio više pažnje i političkom usponu Zorana Đinđića i atentatu na njega. Samo sa ovog aspekta je razumljiv dalji raspad Srbije koji se već nazire, a u kojoj bezbrojni lični savetnici političara pripadaju kumovskim klanovima i u kojoj korupcija vlada umesto zakona. Socijalne napetosti rastu sve više. One dodatno opterećuju unutrašnjopolitičku atmosferu. U političkoj svakodnevici to je realnost, te gotovo da i ne postoji distanca od prošlosti. Interno još dominira previše nerešenih problema i bezakonja na svim nivoima. Sudovi su neka vrsta ispovednika. Oni, po pravilu, poštuju sasvim drugi zakon: ravnotežu protivzakonitih interesa i dela aktivnih rukovodećih političara iz većine partija - ništa ne sme da se izvede iz balansa. Mogućnost međusobne ucene je, naime, stvarni nesrećni faktor stabilizacije u politici, kao i u javnom životu.

 

 

(Nastaviće se)

 

 

A 1.

 

Duhovni incest

 

Srbi i Crnogorci očigledno se kao susedi najbolje razumeju prilikom sahrane svojih bližnjih. To je, u izvesnom smislu, morbidno. U kojoj meri ovaj atavistički stav kod Srba i Crnogoraca i dan-danas utiče na svakodnevicu vidi se, između ostalog, i po tome što mnogi od njih dnevne novine, poput Engleza, otvaraju i čitaju od poslednje strane, ali ne zbog sportskih vesti ili berzanskih izveštaja, kako to rade Anglosaksonci, već da bi pročitali čitulje.

U sećanju je ponašanje oko 60.000 Srba, krajem građanskog rata u Bosni i Hercegovini, kada su prognani iz Sarajeva, gde su živeli generacijama, iskopali svoje mrtve i poneli ih sa sobom, bežeći u neizvesnu budućnost.

Jedna vrsta duhovnog ideološkog incesta onih koji učestvuju u političkom i društvenom životu, a koja danas biva pojačana atavističkim razumevanjem kumovskih i drugih plemenskih odnosa, pogoduje u svakom slučaju težnji da se izvuče korist, a šteti prevazilaženju prošlosti. Istovremeno, ovo duhovno rodoskrnavljenje zaklanja pogled u budućnost, budući da do današnjeg dana nije došlo do politički obrazloženog udaljavanja glavnih nosilaca bivšeg komunističkog režima iz javnog života, kao što je na primer bila denacifikacija posle propasti Hitlerovog režima u Nemačkoj. Brojni političari, koji se danas prikazuju u inostranstvu kao demokrate, ne dozvoljavaju da se izađe iz ovog duhovnog i moralnog geta. I posledice ovog moralnog incesta koji ili potencira uživanje u uspomenama na prošle dane sreće, ili pak inspiriše rovarenje po negativnoj prošlosti drugih Ijudi, jesu u svakodnevici često brutalnije i nemoralnije nego „osveta" srpskih seljaka koji, kako narod kaže, ništa više ne želi nego da komšiji crkne krava.

Ovaj moralni incest nekada vladajuće klase, koja je i dan-danas prisutna u vrhu politike, proizvodi korupciju, kao i nepotizam u zemlji, ali i sprečava unutrašnje pročišćenje društva, naročito kada su u igri kumovske veze. Po pravilu, kumu se oprašta sve što je uradio, bez obzira koliko njegova politička prošlost bila amoralna, pod uslovom da se nije ogrešio o nepisane zakone kumstva.

 Većina Srba - kao i druge nacionalnosti u granicama ranije Jugoslavije - emocionalno još nisu u mogućnosti da čoveka koji politički drugačije misli ne vide drugačije sem kao neprijatelja. Time se delimično može objasniti srpska nepostojanost na putu prema demokratiji. Politička moć za njih još uvek znači borbu intrigama do samouništenja, a ne borbu argumenata, za njih nisu važne moralne nedoumice i griža savesti. Svako sredstvo je dobro, pa i dogovori i savezi sa ideološki suprotnim, kao i međunarodno-pravno sumnjivim političarima i grupacijama. U kolikoj meri taj duhovni incest obeležava težnju Srba za vlašću najbolje se vidi iz izbornog rezultata od 11. maja 2008. godine.

 

 

 

 GLOSA

 

Od poslednjih parlamentarnih izbora 11. maja 2008, Srbija liči, na unutrašnjopolitičkom planu, na Nemačku nakon raspada Vajmarske republike. Srbijom se danas ne može upravljati kao ni onda Nemačkom.

 

 

O autoru

 

Georg von Hiibbenet (George von Hiibbenet) rođen je u Varšavi 7. novembra, 1925. godine. Kao mladić, bez roditelja, deportovan je u Nemačku, u kojoj je imao tešku mladost. Bez ikoga od rodbine, sam i siromašan, obezbeđivao je svoj opstanak radeći razne poslove: od naplaćivanja stanarine do fizičkog rada na građevini. Studirao je slavistiku i ekonomiju. Prvi posao dobio je kao mlad novinar u listu „Deutsche Zeitung" u vreme Konrada Adenauera. Sposobnosti za novinarski posao preporučile su ga za dopisnika tih novina iz Moskve. Posle jednog „nepodobnog" izveštaja morao je da napusti SSSR i postao dopisnik sa Bliskog istoka. Odatle je 1968. godine premešten u Beograd, kao dopisnik nemačkog državnog radija „Deutschlandfunk". Na tom mestu je ostao do penzionisanja. Kratko vreme izveštavao je za "Deutsche welle", koji je napustio usled neslaganja sa njihovom kadrovskom politikom. Vreme do svoje smrti, a to je tri do četiri godine, posvetio je svojoj knjizi - testamentu. Bavio se gorućim ekonomskim i političkim problemima u SFRJ, a kasnije u SRJ i  u Srbiji. Sve informacije o tim osetljivim pitanjima crpeo je i proveravao čitajući mnoge listove i kroz razgovore sa ljudima, kojima je mogao da veruje: bilo novinarima, bilo onima iz političkih krugova.