Tragom vesti

 

Propast srpske poljoprivrede u režiji države: dobro je samo nakupcima i prerađivačima

 

Ni motike ni hleba

 

Srpski seljaci traže višu otkupnu cenu suncokreta od one u regionu, a prerađivači im nude manje od one najniže cene u okolnim zemljama. Bez obzira ko će da pobedi na ovom nadmetanju Srbija će i dalje imati najskuplji zejtin, kao što ima uopšte najskuplju hranu, ako se kao merilo vrednosti uzme cena rada. Država, za sada, ne pokazuje nameru da interveniše, jer se to ministrima finansijski ne isplati.

 

Igor Milanović

 

Srbija je u prošlosti potpuno privatizovala prehrambenu industriju, a vlasnici najznačajnijih kombinata su stranci. Zbog toga ne treba da čudi što srpski seljaci zarađuju najmanje u regionu, dok istovremeno narod plaća najviše cene hrane. Kajmak, očigledno, skidaju strani vlasnici domaćih agro-kombinata.

Najbolji primer za ovo je Dijamant AD iz Zrenjanina čiji je vlasnik Agrokor hrvatskog megatajkuna Ivice Todorića. Zbog prošlogodišnjeg slabog roda suncokreta u svetu, njegova otkupna cena dostigla je u Srbiji istorijski maksimum od 55 dinara po kilogramu (za koliko je ova uljarica otkupljivana), a jestivo ulje je poskupelo vrtoglavom brzinom. Ove godine rod je izuzetno uspešan, pa se zemljoradnicima nudi otkupna cena od 26 dinara po kilogramu, iako oni traže između 40 i 45 dinara. U vreme početka pregovora oko otkupne cene, kilogram suncokreta na berzi u Budimpešti prodavao se za (preračunato u dinare) oko 28 dinara. U međuvremenu je i u Mađarskoj suncokret poskupeo na oko 295 evra po toni, ali se otkupljivači u Srbiji tvrdoglavo drže ponuđene cene od 230 evra za tonu, a što je 20 odsto ispod najniže cene u regionu.

Niko, računajući tu i zrenjaninski Dijamant, nije istovremeno ponudio i da zejtin u prodavnicama pojeftini. Proizvođači i prodavci računaju sa još višom zaradom od one prošlogodišnje, upravo na taj način što će suncokret jeftino da kupuju, a zejtin skupo da prodaju.

Dijamant AD, čije rukovodstvo preti da će da zatvori pogone u Srbiji i proizvodnju izmesti u Hrvatsku, pri tome uopšte nije loše poslovao prošle godine kada je suša desetkovala rod suncokreta. Naprotiv.

Po podacima iz konsolidovanog finansijskog izveštaja objavljenog od strane Agencije za privredne registre, Dijamant AD je 2012. završio sa sa poslovnim prihodom od 19.197.755.000 dinara i čistom zaradom od 1.269.712.000 dinara. Sam po sebi ovaj podatak ne bi bio značajan kada se ne bi uporedio sa izveštajima iz prethodnih godina.

U 2009. godini Dijamant je, naime, ostvario poslovni prihod od 10.556.383.000 dinara i zaradio 439.727.000 dinara, što znači da je u sušnoj 2012. godini ovaj kombinat imao za oko 90 odsto veći obrt u odnosu na "normalnu" 2009. godinu, dok mu je čist prihod porastao za skoro 200 odsto!?

Već iz ovog razloga seljaci koji traže višu otkupnu cenu su u pravu: zašto da imamo najjeftiniji suncokret u regionu, ali najviše cene jestivog ulja?

Prema efikasnosti tržišta i antimonopolske zaštite i regulative, Svetski ekonomski forum je Srbiju u 2013. godini svrstao na 142. od 144. analizirane zemlje na globalnoj listi konkurentnosti. Ispod nas su, dakle, samo još dve države.

Monopolizacija ovdašnjeg tržišta u slučaju poljoprivrede nikome na Zapadu ne smeta, baš zato što su njihovi puleni korisnici ovakvog stanja. Sa druge strane, Srbiji se drže stalne pridike o potrebi liberalizacije nekih drugih tržišta na kojima zapadne kompanije još nisu prisutne u dovoljnoj meri.

Da su upravo marže nezasitih i monopolističkih trgovaca i prerađivača glavni razlog izuzetno visokih cena osnovnih životnih namirnica, vidi se i iz toga da su cene hrane od maja 2011. do maja 2012. u Srbiji porasle za čak 12,9 odsto, dok su iste u Hrvatskoj, odakle je Agrokor, imale upola manji rast od samo 6,5 odsto. Todorić i njegovi direktori, isto kao i vlasnici i rukovodioci drugih monopolista iz inostranstva koji vladaju srpskom poljoprivredom, dobro paze da na sebe ne navuku gnev matičnih vlada, pa ekstraprofit ostvaruju u Srbiji.

Poljoprivredni stručnjaci su samo delimično u pravu kada kao glavnog krivca za visoke cene okrivljuju državu zato što domaćim proizvođačima daje tri do čak pet puta niže subvencije od onih koje su u okruženju. Višim subvencijama bi individualni proizvođači, istina, zarađivali nešto više para nego danas, ali bi srpski građani i dalje kupovali najskuplje prehrambene proizvode u regionu.

Kakva je ekonomska logika u tome da cene mesa rastu iako je njegova ponuda daleko ispod potražnje? Jedino objašnjenje je upravo u tome da monopolistički prerađivači i prodavci žele da imaju iste prihode kao prethodnih godina uprkos smanjenoj prodaji. Zbog toga, u odsustvu tržišta i njegove logike, ni povećanje subvencija ne bi mnogo poboljšalo situaciju.

Da su prerađivači i prodavci poljoprivrednih proizvoda u Srbiji iznad svakog zakona i logike, videlo se prošle godine, takođe u vezi otkupa suncokreta.

 Dijamant, koji danas preti napuštanjem Srbije, lane je seljacima nudio samo 42 dinara za kilogram suncokreta. U toku pregovora se pojavila jedna druga strana kompanija koja je ponudila realnih skoro 60 dinara po kilogramu, a država je zatim ceo taj posao zaustavila zabranom izvoza suncokreta, pa je tek na taj način Agrokor za svoju uljaru u Zrenjaninu uspeo da nabavi sirovine.

Inače, Dijamant godišnje na srpskom tržištu kupi između 100.000 i 120.000 tona suncokreta, pa tako samo na razlici u ceni od 65 evra po toni (koliko trenutno iznosi u poređenju sa berzom u Budimpešti) ovaj kombinat bi ove godine zaradio najmanje 6,5 miliona evra. a što iznosi više od polovine njegovog prošlogodišnjeg čistog prihoda. Dijamant, znači, ni ne mora da prerađuje suncokret, već mu je dovoljno da ovde otkupi ovu uljaricu i da je preproda u inostranstvu!

Očigledno je da država nešto mora da učini kako bi zaštitila kako domaće proizvođače, tako isto i domaće kupce. Ako strani investitori smatraju da im se isplati da se povuku sa ovdašnjeg tržišta samo zbog toga što se od njih traži fer poslovanje, neka im je srećan put. Stručnjaci ukazuju upravo na to da se strancima ne isplati naglo i potpuno napuštanje Srbije, jer ovde ostvaruju izvanredne prihode koji bi ostali i dalje na zavidno visokom nivou i kada bi država uvela malo više reda.

Ministarstvo poljoprivrede ima na raspolaganju čitavu paletu mera kojima bi ne samo za duže vreme stabilizovala domaće tržište osnovnih namirnica, već bi samim tim pomogla i domaćem agraru, ali i zaštitila domaće osiromašeno stanovništvo.

 Umesto nastavljanja besomučnog i potpuno beskorisnog ulaganja u subvencionisanje stranih proizvođača za otvaranje pogona u Srbiji, pametnije bi bilo povećati subvencije agraru.

Prethodne vlasti su ono malo para kojima je raspolagao srpski budžet bukvalno poklonili strancima za račun navodnih otvaranja novih radnih mesta u industriji. Pri tome, niko ne želi da se osvrne na činjenicu da radna snaga, na primer, u ceni vozila kragujevačkog Fijata, miljenika prethodnih i sadašnjih vlasti, učestvuje sa samo 0,5 odsto, a da je izvoz ovog presubvencionisanog giganta uvozom pokriven sa čak 90 odsto! Kakvu korist Srbija ima od slabo plaćenog i gladnog radnika koji ekstraprofit ostvaruje jedino vlasnicima u Torinu i domaćim podmićenim političarima?

Da je vlada umesto u Fijat uložila u domaći agrar  stotine miliona evra, Srbija danas ne samo da ne bi bila gladna, već bi u prehrambenoj industriji bila značajni izvoznik gotovih proizvoda i prerađevina, a ne jeftinih sirovina.

U Srbiji je hrana za građane skupa, a proizvođači se žale da su cene niske. Problem srpske poljoprivrede ogleda se upravo u tome da od nje jedinu korist imaju nakupci i prerađivači. Osnovne životne namirnice u našoj zemlji od početka krize poskupele su u proseku 30 odsto, dok su cene povrća i pojedinih vrsta mesa porasle i do 80 odsto, ali su zato plate među najnižima u Evropi. U Srbiji prosečna plata iznosi oko 400 evra, u Hrvatskoj je 730, u Sloveniji gotovo 1.000 evra, a u zemljama zapadne Evrope znatno više.

Prema navedenim podacima, plata u Srbiji iznosi 40 odsto one u Sloveniji, ali su zato cene hleba, mesa i žitarica u našoj zemlji na 64 odsto proseka cena u EU, što znači da prosečni građanin Srbije mora da radi čak za četvrtinu više od svog kolege sa Zapada samo da bi se prehranio. Ono što zbunjuje kod ove analize jeste činjenica da su energenti u Srbiji (na prvom mestu struja), koji u velikoj meri učestvuju u formiranju cena namirnica, najjeftiniji u regionu. Očigledno da na disparitet cena i prihoda utiče nešto drugo.

Nacionalna organizacija potrošača ukazuje na još jedan neshvatljiv detalj. U prethodnom periodu, pre ovogodišnjeg otkupa suncokreta,  jestivo ulje je u Srbiji poskupelo za 15 odsto, dok je isto u Makedoniji poskupelo za samo jedan odsto iako se ova republika suncokretom, ali i uljem, najviše snabdeva upravo iz Srbije.