Polemika

 

Ruženje srpske istorije

 

Mr Tanasije Kovačević

 

 

Kako je istoričarka dr Branka Prpa jedna od veoma uticajnih ličnosti srpske javne i političke scene u Srbiji i pripadnik visokog ranga hrvatskog lobija u Srbiji, nije zgoreg podsetiti se nekih činjenica iz njene biografije.

Branka Prpa je rođena 5. aprila 1953. godine u Splitu, od oca rimokatolika iz Siverića kod Drniša. (Sve ostale porodice Prpa osim tih iz Siverića su Srbi pravoslavne vere.)

Posle gimnazije u Splitu završila je studije istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je 1996. i doktorirala. U Institutu za istoriju radničkog pokreta Srbije (danas je to Institut za noviju istoriju Srbije) je počela da radi 1986. godine. 

Uzgred, dobiti posao u tom institutu teško je bilo zamisliti bez pogodne političke pripadnosti ili odanosti komunističkoj ideologiji i proveri SDB. Jedno vreme, posle 2002. godine, bila je direktor Istorijskog arhiva Beograd, ali se posle isteka dva mandata ponovo vratila u Institut. Taj posao je dobila po preporuci Demokratske stranke i Ružice Đinđić, ali i ekipe oko dr Latinke Perović.

Na sajtu Instituta za noviju istoriju Srbije piše da je objavila samo magistarski rad „Srbsko dalmatinski magazin, preporodne ideje Srba u Dalmaciji 1836-1848", Split, 1988, str. 220, ali ne i doktorat („Jugoslavija kao moderna država u viđenjima srpskih intelektualaca 1918-1929 godine"). Osim magistarskog, objavila je još petnaestak članaka, koji kada se saberu dostižu stotinak stranica! Sve u svemu, Branka Prpa je za tridesetak godina radnog staža napisala 300 stranica!

Prpa je, kao što se vidi iz „bogate bibliografije" sa vrlo atraktivnim naučnim temama koje su u domenu publicistike i žurnalistike, istoričar koji neće ostaviti gotovo nikakvog traga u jugoslovenskoj i srpskoj istoriografiji.

Ona je, doduše, svojim političkim angažovanjem u „drugoj Srbiji", izjavama u medijima, koje nisu slučajne već su deo nekakvog naručenog projekta, ostavila duboke tragove koji će se provlačiti i u narednim godinama. A te izjave nisu slučajne već imaju smisla, kao da su činjenje po nekakvom projektu.

U prilog te tvrdnje idu činjenice da se oglašavala o ključnim temama srpske istorije: Prvom srpskom ustanku, Prvom svetskom ratu, generalima Dragoljubu Draži Mihailoviću i Milanu Nediću, dometima srpske istoriografije...I to sve u negativnom kontekstu na kursu nekadašnje UDBE.

Svoju političku angažovanost Branka Prpa upražnjava uglavnom u Centru za kulturnu dekontaminaciju i rado je viđen gost na televiziji i radio B92 što znači i na njihovim internet prezentacijama, posebno na Peščaniku, miljenica je i radio stanica Slobodna Evropa i Dojče Wele...

U razgovoru u listu „Vreme" od 20. januara 2005. povodom objavljivanja knjige „Hronologija moderne srpske države 1904-2004", u vremenu direktorovanja u Istorijskom arhivu Beograda, u kontekstu revolucionarnih zbivanja pomenula je i 5. oktobar 2000. godine: „Najveća pobuna u Srbiji u XX veku je 5. oktobar. U XX veku nemate pobune tih razmera. U istorijskom smislu imate sve pobunjene gradove u srbiji istovremeno, vidi se suverena volja kao izvor svake vlasti...Kad izađe milion ljudi, nema vojske i policije koja to može da zadrži!"

Svoje stavove izrekla je ovim rečima: „Srpska istorija je puna belih mrlja i terra incognita. Mi to moramo da priznamo. Mi kao istoriografija nemamo istraženih naših 200 godina istorije. Ne postoji narod koji se više poziva na svoju istoriju, i ne postoji narod koji manje zna svoju istoriju!"

Kao direktorka Istorijskog arhiva Beograda potpisala je dvotomnu knjigu o Banjičkom logoru 1941-1944. godine i u medijima dobila priliku da pokaže svoje znanje iz istorije Drugog svetskog rata.

U „Politici" 7. marta 2009. je izjavila, odgovarajući na pitanje o Milanu Nediću, da je Nedić ličnost nedostojna bilo kakve rehabilitacije pripisujući mu, između ostalog, saučesništvo u zatiranju Jevreja, nazvavši ga krvnikom srpskog naroda.

Na tribini nevladine organizacije Centar za demokratiju 27. maja 2009. godine, navodeći nekoliko podataka o Banjičkom logoru 1941-1944, naglasila je da je „Beograd bio jedini glavni grad u Evropi na čijoj su teritoriji postojala četiri nacistička logora i da je treća po brojnosti, jevrejska zajednica, gotovo u potpunosti istrebljena tokom Drugog svetskog rata". Njena selektivnost se ogleda u sledećem: prvo, tadašnji Beograd nije bio nikakav glavni grad jer je Kraljevina Jugoslavija bila rasturena a Nemci su na jednom delu te države proglasili Vojno-okupacionu teritoriju Srbija; drugo, nacistički logori su bili deo nemačkog programa stvaranja Nove Evrope.

U emisiji „Hoću da znam" Radija B92, 15. februara 2012, govorila je o Danu državnosti Srbije, to jest o početku Prvog srpskog ustanka. Već u prvoj rečenici je naglasila da je taj dan „pun kontroverzi" pa ga treba demitologizovati. Prema njenim rečima, u Srbiji je na delu praksa da se istorija često falsifikuje tako što se činjenice daju selektivno, ali im se ne menja smisao.

Upravo je takav slučaj sa Prvim srpskim ustankom: „Prvi srpski ustanak je pun kontroverzi, od načina kako je Karađorđe oslobađao Srbiju, do načina na koji se ponašao prema političkim protivnicima", naglasila je Prpa.

U sledećoj rečenici je konstatovala da je taj događaj ostao u „domenu romantizma" jer niko do kraja nije opisao šta se, zapravo, dogodilo! 

  U intervjuu Radio Slobodna Evropa 26. juna 2011. govorila je o generalu Dragoljubu Mihailoviću. Pri tom je naglašavala kolaboraterstvo i zločine nad civilnim stanovništvom a da pri tom nije navela nijedan ključni dokaz. Naravno, pri tom je lukavo izbegavala da pomene Nezavisnu Državu Hrvatsku i državni zločin nad srpskim i jevrejskim narodom i veličala AVNOJ!

Branka Prpa je miljenik i nemačkog radija Dojče vele. Tako je, na primer, u jednoj od sijaeset gostovanja u toj stanici, otprilike pre dve godine, govoreći o upotrebi istoriografije, naglasila da je umesto autonomije ta naučna disciplina zapala u polje parapsihologije.

A kao primer navela je udžbenike:

 „Historičari iz regiona su se bavili ikomparativnim analizama udžbenika. Srpski udžbenici historije su u tim analizama ocjenjeni kao žrtve ideološke konfuzije, u kojima postoji potreba da se prošlost uskladi sa trenutnim političkim potrebama. Ti udžbenici stoga obiluju stereotipima po kojima je srpski narod jedini historijski ispravan, vodi samo odbrambene ratove, ne ugrožava narode oko njega i uglavnom je žrtva naroda u okruženju...".