Razaranje

Priča o pomoćniku ministra kulture za pranje tuđeg i svog prljavog veša

Zakopavanje baštine

Kome smeta istina pa sada preko bivšeg i sadašnjeg pomoćnika ministra kulture Miladina Lukića pokušava da opera prljavi veš nepotizma i korupcije. Ko je sve i kako umešan u korupcionaški skandal. Šta je tim povodom ranije  izjavio Miladin a šta je još 2007. preduzeo Dragan Đilas. Ko je kome tada nagovestio odlazak u zatvor. Po kom kriterijumu je zapravo odabran i kupljen magacin Tehnoopreme. Ko je i kada uopšte konsultovan o toj kupovini. Zašto Miladinu Lukiću nisu smetali baruština, močvara, rafinerija nafte, fabrika betona, benzinska pumpa, refulirani pesak, zagađenje, podzemne vode, smeštaj u rupi i ko je u ovakvoj rupetini adaptirao deo magacina boja i lakova u depo za čuvanje umetnina bez alternativno evakuacionog puta

Stanislav Živkov

 

Po svemu sudeći sadašnje ponašanje pomoćnika ministra kulture Miladina Lukića u najmanju ruku podseća na još nenapisanu komediju koja bi trebala da bude dostojan nastavak Nušićeve Gospođe Ministarke. Podsećanja radi, na kraju Gospođe Ministarke Živka, upravo smenjena ministarka onako unapred upozorava da, samo da malko, prođe ovo malo bruke, ko zna, možda ću ja opet biti ministarka.

U konkretnom slučaju zahvaljujući očito negativnoj selekciji, Živka, odnosno Miladin Lukić je ponovno postao pomoćnik ministra i svesrdno se poduhvatio mazohističkog poduhvata pranja prljavog veša, posebnu pažnju pri tome posvećujući pranju prljavog veša u aferi Kunsttrans u koju je i sam obilato bio umešan.

Već duže vreme čitava javnost konsternirana je skandaloznom sudskom presudom po kojoj bi građani Srbije trebali da isplate austrijskom Kunsttransu najmanje 199 miliona dinara za zakup depoa koji nikada nije korišćen, a u koji je Narodni muzej trebalo da smesti svoje zbirke tokom obnove. sve to je zapravo rezulltat udruženog zločinačkog poduhvata u čiju realizaciju je direktno bilo umešano više bivših a bogami i neki sadašnji funkcioneri...

 Tako bi recimo bilo jako zanimljivo istražiti da li je i kakvu ulogu u svemu imao bivši ministar kulture Dragan Kojadinović koji je nedavno, upitan za mišljenje da li je ugovor Narodnog muzeja i Kunsttransa bio štetan izjavio: Apsolutno sve je čisto!

 A o tome koliko je sve bilo čisto najbolje govore sledeće činjenice: Dragan Đilas je u svojstvu ministra za NIP u drugoj Koštuničinoj vladi jasno i glasno rekao kako je odluka bivše garniture Ministarstva kulture da se privatnoj firmi koja za to ne ispunjava zakonom predviđene uslove povere eksponati od neprocenjive vrednosti na čuvanje, zatečeno stanje te da je neprihvatljivo da se sredstva predviđena za investicije troše na rentiranje nekih objekata. Da je resorno ministarstvo konkurisalo sa projektom za izgradnju, onda bi moglo da bude u redu, ali ovako ćemo videti koje su zakonske mogućnosti i raskinućemo ugovor !

 Istodobno je Trezoru dat nalog da se stopiraju sva plaćanja po ovom ugovoru čime je samo potvrđeno da mnogo što šta vezano za rekonstrukciju i zakup magacina nije bilo u skladu sa zakonom. Štaviše kada su blokirane isplate prema Narodnom Muzeju, tadašnji ministar kulture Voja Brajović, kod koga je tadašnja direktorka Muzeja dr Tatjana Cvjetičanin  dojurila sva izbezumljena jasno rekao: neko će na kraju ići u zatvor ili ti ili ja  što se do danas na žalost nije desilo.

Sadašnji i jednom bivši pomoćnik Ministra kulture Miladin Lukić „proslavio" se izjavom  da je "Kunsttrans"... kao jedino registrovano domaće preduzeće za transport umetničkih dobara, skladištenje i usluge, dobilo taj posao...Magacin je posebno projektovan i zadovoljava sve uslove za držanje eksponata, namerno pri tome prećutkujući činjenice da je u trenutku sklapanja ugovora postojalo još jedno preduzeće registrovano za transport umetnina, te da Kunsttrans uopšte nije registrovan za čuvanje umetnina, te da depo u trenutku sklapanja ugovora, kao i u trenutku kada je Lukić ovo izjavljivao, uopšte nije postojao iz prostog razloga jer nije bio uređen!

 

Bulumenta planira deponovanje

 

Čitav ovaj skandal na najgori način potvrđuje ono što su znali i vrapci na grani a to je činjenica da je praktično pre 10 godina napravljen plan po kome bi se po liniji Demokratske stranke, odnosno nove direktorke dr Tatjane Cvjetičanin  i bulumente okupljene oko nje, zatim velike rotarijanske lože okupljene oko akademika Nikole Tasića i Dragomira Acovića, pored nameštanja konkursa za rekonstrukciju Narodnog Muzeja, istovremeno firmi Kunsttrans, a nešto kasnije njenoj kćerki firmi Kunsttrans Beograd omogućilo sticanje monopola za usluge špedicije i lagerovanja umetnina pri čemu je sigurno veliki značaj odigrala i nikada demantovana činjenica da je direktor te firme ex tv kamerman sa RTS-a Đorđe Branković, inače kum Aleksandra Kostića, supruga Tatjane Cvjetičanin, naprasno postao veliki stručnjak za problematiku špedicije i deponovanja umetnina, kao i stručnjak za izbor lokacije za uređenje depoa za nesuđenu monopolsku firmu.

Očito je da je Đorđe Branković zamislio da je najpametniji od svih pa je tako Kunsttrans kupio idealni deo od 858/2619 nepokretnosti u vlasništvu firme Tehnooprema za cenu od 500.000 evra, pri čemu nikome pa ni Miladinu Lukiću nije palo na pamet da se malko raspita o samoj lokaciji, odnosno njenom hidrološkom statusu, i svemu drugome što je od značaja za izbor lokacije za uređenje depoa za umetnine pošto je pri kupovini daleko bitnija bila povoljna cena a ne činjenice da se kompleks Tehnoopreme u to vreme sa dve strane graničio sa blatištem i močvarom u kojoj se nalazi baruština Reva koja je plavila čitavo to područje što je jasno vidljivo iz aviosnimaka, a sa treće fabrikom betona, da se u vreme kupovine uveliko znalo da se kraj jedinog ulaza u dvorište Tehnoopreme priprema izgradnja benzinske pumpe a iza nje izgradnja ogromnog kompleksa firme Jeepcomerce za koju će biti izvršeno nasipanje terena i do visine od dva metra te da će čitav kompleks Tehnoopreme ostati praktično u rupi. Naravno Miladinu Lukiću ni najmanje nije smetala činjenica da kompleks Tehnoopreme ima samo jednu jedinu komunikaciju čitavom dužinom te da bi u slučaju neke katastrofe u prednjim delovima kompleksa, recimo požara, ta komunikacija mogla biti prekinuta a alternativne komunikacije za evakuaciju predmeta iz samog depoa Kunsttranssa koji je na samom kraju placa nema.

Naravno pri izboru lokacije za kupovinu magacina koji će se preurediti znatno kasnije, Miladinu Lukiću nisu bile bitne ni sledeće činjenice: recimo da je kota terena kompleksa Tehnoopreme na visini od 71-72 metra, da je kota uspora Dunava radi veće proizvodnje struje elektrane Đerdap 1 sa prvobitnih projektovanih 69 metara, podignuta na 71.5 da je zbog istih razloga i pored postojanja nasipa duž Dunava u Krnjači, stalna pojava podzemnih voda jer je čitavo to područje aluvijalno barska sredina a za gradnju svih objekata u tom području bilo je potrebno nasipanje terena.

Naravno da Miladinu Lukiću ni najmanje nije smetala činjenica da je u neposrednoj blizini stalni zagađivač tj rafinerija Beograd, zatim da se depo nalazi u zoni uticaja hazardne industrije grupe B (opet rafinerija) te da su u tom području  prisutni brojni zagađivači voda: hemijska industrija, građevina, naftni derivati, kao i da je prisutan najveći generator opasnog otpada, opet rafinerija Beograd što je sve veoma dobro dokumentovano i objavljeno na posebnim kartama još 2002. Godine u Eko atlasu Beograda u izdanju Direkcije za izgradnju Beograda!

O tome da je to sve ipak bilo poznato ali i apsolutno nebitno potvrdio je i sadašnji/bivši pomoćnik ministra kulture Miladin Lukić koji se „proslavio" izjavom da o mestu gde je smešten magacin ne treba, zbog zaštite, puno govoriti, a da to što se u blizini nalaze fabrike cementa i hemikalija, benzinska pumpa i bara neće štetiti eksponatima, jer je objekat građen na poseban način,. a i centar grada je, kaže, pun prašine, pa to nikome ne smeta.

Ovakav biser do duše ni najmanje ne čudi jer se Miladin Lukić svojedobno „proslavio" svojim kreativnim pristupom rešavanju odvođenja fekalija iz klozeta u manastiru Studenica gde su fekalije završavale u obližnjem potoku! Najlepše u svemu je što Lukić po svaku cenu čitavu aferu narodni Narodni muzej & Kunstrans pokušava da proglasi rezultatom čaršijskih priča pa u skladu sa tom pretpostavkom za list Svedok mrtav hladan postavlja pitanje Ko je konkretno kritikovao projekat za rekonstrukciju i Kunsttransov depo zaboravljajući pri tome da su za razne medije govorili najuvaženiji stručnjaci iz Narodnog muzeja i van njega koji nisu dozvolili da ih ućutka nekakva bizarna direktorka poput Tatjane Cvjetičanin dok su  sa druge strane svi umešani mudro ćutali i pravili se kao da se ništ ne dešava te da se rekonstrukcija Narodnog Muzeja odvija prema planu iako nikada nije ni počela.

 Iako je 15. maja 2006. sklopljen Ugovor između Narodnog muzeja i Kunsttransa, iako se Narodni Muzej nikada nije uselio u magacin koji je završen tek mnogo kasnije nakon sklapanja ugovora o zakupu, nekome iz tadašnjeg saziva Ministarstva bilo veoma stalo da se umetnine po svaku cenu presele u depo Kunsttransa, o čemu najbolje govori činjenica da je još krajem 2006. Kunsttransu ponuđeno od strane Ministarstva kulture da se plati zakupnina za celu 2007. godinu unapred iako su radovi na uređenju tek počeli u martu 2007. godine a završeni pred kraj iste godine, iz čega je vrlo jasno da je avansnim plaćanjem zakupnine zapravo trebalo finansirati uređenje depoa koji u smislu uređenog depoa  uopšte u tom trenutku nije postojao!

 

 

Potpisivanje dopisa

 

 

Bilo bi jako zanimljivo videti ko je ispred Ministarstva vršio ovakvu ponudu. Da li možda Miladin Lukić? Ipak još 2007 godine zahvaljujući Večernjim novostima i tadašnjem portalu Baština Srbije javnost je po prvi put bila upoznata sa čitavom problematikom lošeg izbora lokacije, nameštanjem poslova Kunsttransu i svemu drugome vezano za korupcionaški skandal rekonstrukcije Narodnog Muzeja što je već za vreme sledeće vlade zahvaljujući ministru kulture Nebojši Bradiću definitivno i potvrđeno jer je izveštaj ekspertskog tima jasno pokazao da je po sredi štetan ugovor pri čijem sklapanju je bilo mnogo nezakonitosti, a pored ostalog ovaj izveštaj je pokazao da je prilikom sklapanja ugovora zakupljen depo koji u trenutku sklapanja ugovora uopšte nije postojao jer je bio neuređen, a sam zakup je očito trebao da bude plaćen nenamenskim trošenjem sredstava NIP-a određenim za samu rekonstrukciju Narodnog Muzeja.

 Iako je u vreme ministra Bradića ekspertski tim nedvosmisleno utvrdio brojne propuste kako u vezi angažovanja Milana Rakočevića, tako i u vezi sklapanja ugovora sa Kunsttransom, našao se upravo Miladin Lukić da za Svedok izjavi kako je ekspertski tim osnovan po ličnim linijama!

O tome da su lične linije itekako postojale i funkcionisale, ali na relaciji Miladin Lukić-Tatjana Cvjetičanin-Đorđe Branković, najbolje govori nalaz ekspertskog tima iz koga se vidi da Kunsttrans nije ni mogao da bude "jedini ponuđač, već su to mogle biti i mnoge druge firme koje nisu dobile priliku da učestvuju sa svojom ponudom u realizaciji celokupnog posla". Niti je u tom trenutku "depo stvarno postojao kao jedini na teritoriji Republike Srbije, već je to postao nakon izvršenih građevinskih radova adaptacije i prijema stručne komisije (zapisnik broj 3/227 od 19.11.2007. godine), odnosno nakon dobijanja upotrebne dozvole. Ministarstvo kulture je tražilo izvođenje stručne ekspertize koja je imala zadatak da utvrdi opšte tržišno stanje uslova dugoročnog zakupa prostora koji ispunjavaju tehničke uslove za čuvanje muzejskih eksponata Narodnog muzeja u Beogradu, da uradi analizu svih troškova potrebnih za opremanje postojećeg objekta odgovarajuće veličine i namene, kao i analizu objektivne cene koštanja postojećeg depoa "Kunsttransa".

Zaključak ekspertize je da je cena - previsoka. Štaviše vezano za ugovorenu mesečnu cenu zakupa nepostojećeg depoa od  svega 35.251 evra, u izveštaju ekspertskog tima nedvosmisleno stoji da nisu jasni kriterijumi za formiranje cene zakupa, niti su pruženi uporedni podaci cene zakupa objekata navedene namene u okruženju. Može se samo pretpostaviti, da je cena formirana na osnovu predračuna troškova adaptacije objekta, odnosno da je cena zakupa formirana slobodnom pogodbom., odnosno naduvana.

Da li je slučajna činjenica da je upravo u to vreme pomoćnik ministra kulture bio Miladin Lukić koji je ponovno vraćen na isti položaj verovatno kako bi se ovo malo bruke zaboravilo i dobro oprao prljavi veš i usput zaštitio lik, delo i monopol Kunsttransa, odnosno tv snimatelja Đorđa Brankovića. Iako je Lukić g Miladin svojedobno kao pomoćnik ministra kulture takođe u više navrata kršio zakone odobravajući izbor projektanta, hvaleći projekat, protivzakonito potpisujuću određene dopise što je sve ustanovljeno u vreme ministra Nebojše Bradića, sada se našao upravo isti taj Lukić Miladin  da po sistemu puj pike-ne važi prelazi preko činjenice da je  najveći deo do sada namenski izdvojenog novca za Muzej zapravo straćen ni na šta iz prostog razloga jer ništa korisno za objekat nije urađeno.

 

Imperija uzvraća udarac

 

Kome je bilo jako važno da se milion eura straći na tzv administriranje projekta Milana Rakočevića za koji se sada ispostavlja da zapravo ne postoji i to iz vrlo prostog razloga jer mu nedostaje najvažniji deo, odnosno statički projekat, koji je neophodan, budući da su planirani komplikovani zahvati, poput podizanja teške staklene kupole na staroj zgradi!

 Dalje se postavlja pitanje kako je onda bilo moguće i ko je prešao preko ove činjenice, pa je Rakočevićevom projektu dao sve saglasnosti i još neku nagradu uz to, iako je sam Rakočević napisao da se čitav projekat radi na bazi pretpostavki o postojećoj konstrukciji iz čega je jasno da njegov projekat nema pouzdane podatke. Kako je onda moguće da bilo koji građevinski inženjer, potpiše nekompletan idejni projekat i da potom još krene u izradu glavnog projekta  nečega što je zasnovano na pretpostavkama. A upravo na ovakve stvari, dakle na razradu nepostojećeg projekta koji je investitoru predat u 46 knjiga, kako je to sam Rakočević jednom rekao za novine, tokom godina je straćeno milion evra! Kakvo je onda to bilo administriranje projekta ako je administratorima promakla ovakva sitnica?

 Samo administriranje projekta (ako neko zna šta je to uopšte) je koštalo 250.000 evra. Zar nije mogao bar krov da se popravi za deo cene administriranja projekta!? Naravno za ovo nikada niko nije odgovarao ali se zato sada na sva usta hvali siroti mali Kunsttrans, kojeg je uzgred tokom čitavog svog štetočinskog mandata za svaki pa i najmanji poslić upravo angažovala dr Tatjana Cvjetičanin, kako bi kum Đorđe ipak došao do nekog poslića, iako je poznato da Kunsttrans nije niti jedini niti najpovoljniji vršilac usluga transporta i lagerovanja umetnina.

Očito je da je dr Tatjana Cvetičanin ostala oduševljena brojem sijalica u depou i lepo obojenim policama i zidovima, pa je svoje oduševljenje pokušala, a na žalost donekle i uspela, da prenese na druge pa se sad Kunsttrans vraća u igru po sistemu imperija uzvraća udarac jer se ponovo promenio sastav u Ministarstvu, odnosno vratio se mr Miladin Lukić  koji je inače prethodno vaskrsao kao jedan od potpisnika skaredne peticije za odustajanje od projekta Vladimira Lojanice i realizaciju odbačenog projekta Milana Rakočevića da bi se sada pojavio kao glavni izvođač svojevrsne akcije abolicije planirane po rotarijanskoj liniji sa ciljem da se svi učesnici udruženog zločinačkog poduhvata zaštite od polaganja računa za sva štetočinstva koja su svi zajedno napravili.

U pitanju su zaista neverovatne sume koje su ako ne decenijama, ono sigurno godinama izvlačene iz budžeta Srbije. Postavlja se pitanje kako takvom legalisti poput Miladina Lukića ni najmanje nije smetala činjenica da je arhitektonsko građevinski projekat za uređenje depoa Kunsttransa izradila ni manje ni više nego eminentna, danas nepostojeća, firma  Rakočević Inženjering, sa punim poslovnim imenom Biro za projektovanje i izvođenje Rakočević inženjering, Ivan Rakočević preduzetnik Beograd, sa sedištem u ulici Alekse Nenadovića 36.

 

Uz malu pomoć Italijana

 

 Inače ova danas nepostojeća firma osnovana je  1. februara 2000. godine a prestala sa radom 29. februara 2008, a kao pretežna delatnost navedena je šifra delatnosti 7112, odnosno inženjerske delatnosti i tehničko savetovanje, a kao poslovođa firme Rakočević Inženjering  naveden je izvesni Milan Rakočević. Kako bi sve ostalo u porodici, isti taj Milan Rakočević, nešto kasnije, tačnije 1.9.2007. godine, pojavljuje se i kao  osnivač i vlasnik firme  Studio Rakočević, odnosno sa poslovnim imenom Arhitektonski biro za projektovanje, izvođenje i zastupanje studio Rakočević Milan Rakočević PR Beograd, Braće Nedića 20, koja će biti ugašena već 31.5.2010 zbog privremenog odlaska Milana Rakočevića u Australiju!

 Iz ovoga se jasno vidi da je firma Rakočević Inženjering zapravo korišćena kao paravan kako bi se od javnosti sakrila činjenica da je upravo u vreme kada su rađeni projekti rekonstrukcije depoa Kunsttransa i zgrade Narodnog Muzeja Milan Rakočević bio profesor na Arhitektonskom fakultetu koji bi kao vlasnik privatne projektantske firme bio u očitom sukobu interesa!

 Naravno Lukiću ni najmanje nije smetala ni činjenica da je u isto to vreme projektant obnove Narodnog Muzeja Rakočević dr Milan istovremeno bio i redovni profesor specijalističkih akademskih multidisciplinarnih studija iz preventivne konzervacije spomenika kulture Univerziteta u Beogradu pri čemu je preko Milene Dragičević Šešić, u Centru za interdisciplinarne studije Beogradskog univerziteta, uz mentorstvo dr Tatjane Cvjetičanin  i uz člana komisije Nenada Tasića, inače ljubavnika dr Cvjetičanin, omogućena odbrana doktorata Mili Popović Živančević za koju je Miladin Lukić (uu pomoć Italijana) osnovao svoje životno remek nedelo, čemu je prethodila izrada i objavljivanje pozamašne studije o izvodljivosti koju je objavilo Ministarstvo kulture i iz koje se vidi da je u pitanju bila najobičnija pljačka, jer je za period 2007-2013. za rad CIK-a bio predviđen "sitan" trošak od svega 29.651.681 evra, pri čemu je u to uračunata i donacija Vlade Italije od tri miliona evra, a ostatak je trebalo oteti od poreskih obveznika Srbije!

 

A 1.

 

Najbolja je zarada na kamati

 

O tome da je Miladin Lukić, zajedno sa Jovanom Despotovićem  uveliko bio umešan u raznorazne korisne malverzacije najbolje govori slučaj Visan. Naime, 24. septembra 2003 godine Republički zavod za urnisanje spomenika i Preduzeće za ekološku i sanitarnu zaštitu "VISAN" d.o.o. iz Zemuna, ul. Tošin bunar br. 7a, koje u to vreme uopšte nije bila registrovana za protivpožarnu zaštitu što je naknadno učinjeno 18.04.2005 na zahtev Miladina Lukića, sklopili u ugovor iz čijeg člana 2 se vidi da je naručena  izrada projektne dokumentacije -preventivno - tehnička zaštita -kontrolno ispitivanje i servisiranje stabilnih sistema za dojavu i gašenje požara -zaštita od požara i -izvođenje građevinskih, elektro, termotehničkih i zanatskih radova na objektima od posebnog kulturno - istorijskog značaja (Vraćevšnica, Mileševa, Blagoveštenje, Sretenje, Sv Trojica, Nikolje, Banja Pribojska, Kalenić, Ljubostinja, Veluće, Ravanica, Sisojevac, Pokajnica, Đurđevi Stupovi, Gradac, Žiča, Studenica, Sopoćani, Manasija, Petrova crkva kod Novog Pazara) ali se zato iz članova 5 i 6 vidi se da je u pitanju krajnje neobičan ugovor jer je članom 5 precizirano da

Ugovorena vrednost radova iznosi 44.972.340,00  dinara, da bi se u članu 6 ugovora ispostavilo kako se naručilac obavezuje da iznos iz člana 5 ovog ugovora plati u celosti u roku od 7 dana od dana potpisivanja ugovora, na tekući račun izvođača kod Delta banke br. 160-95671-86.

Sledeći nastavak ove mahinacije usledio je 2006. godine, upravo u vreme kada je Miladin Lukić po prvi put bio na položaju pomoćnika ministra kulture kada je  kontrolom Ministarstva ustanovljeno da je nakon tri godine od ukupno predviđenog posla obavljeno nešto više od 10% , te da je na to utrošeno oko 5.200.000 dinara a da pri tome nikada niko nije zapitao šta je u međuvremenu Visan radio sa parama koje su mu namenski prebačene na račun tri godine ranije, a da je u svakom slučaju bio štetan ugovor najbolje govori činjenica da je za tri godine Republički zavod, da je novac stajao na zavodskom računu, mogao samo na kamati da zaradi jedno sedam miliona dinara (računato sa kamatom od 5% godišnje)!

 Stvari postaju međutim još zanimljivije, jer je upravo u vreme kada je Lukić prvi put bio pomoćnik ministra kulture a kada je ustanovljeno (ne njegovom zaslugom) da Visan nakon tri godine gotovo ništa nije uradio, da je upravo Joca Despotović, isti onaj koji je tri godine ranije, kao pomoćnik ministra kulture odobrio zatvaranje Narodnog muzeja, radio u Visanu kao savetnik, samo se ovde postavlja pitanje koga je i u vezi čega istoričar umetnosti mogao da savetuje u privatnom preduzeću kome je kao osnovna delatnost bilo navedeno čišćenje objekata, a usput spoljnotrgovinski promet i usluge u spoljnotrgovinskom prometu!