Istraživanje

Godišnjica Kenedijevog ubistva: Irac koga je trebalo smaknuti po volji Londona

Imperija je uzvratila udarac

Već i sama kandidatura "besnog" Irca i deklarisanog katolika za poziciju američkog predsednika za britanske bankare, bio je loš znak i oni su od početka Kenedijevog predsednikovanja radili na podrivanju  "njegove" moći, a zapravo čitave Amerike. Ali, neko kao da je upravo preko Kenedija namerno demonstrirao američku stvarnu nacionalnu moć.

 Ivona Živković

Iako se već pedeset godina od ubistva prvog američkog katoličkog predsednika, Džona. F. Kenedija, u brojnim knjigama i političkim analizama nagađa ko ga je i zašto ubio, ozbiljni poznavaoci političkih dešavanja vrlo dobro znaju da je politika koju je vodio JFK bila ozbiljna i otvorena pretnja korporativnim interesima britanske oligarhije i bankarskom kartelu sa sedištem u starom delu Londona. Spektakularno ubistvo u Dalasu 22. novembra 1963. odigralo se, ne slučajno pred kamerom jednog amatera (zaljubljenika u kamere), koji je "slučajno" baš toga dana isprobavao novu kameru koju je tek dobio na poklon. Amater se zvao Abraham Zapruder i "slučajno" je bio Jevrejin. Ovaj detalj u "misteriji Kenedi" ključna je brava čijim se otvaranjem dalje može proniknuti do samog vrha jedne od nekoliko vrhunskih zavere koje su jezuiti skovali u 20. veku. Sam vrh hijerarhijske piramide moći današanje vladajuće oligarhije je za obične smrtnike nepoznat. Znamo za moćne španske, holandske, nemačke, londonske i druge bankare, neke plemiće, barone i lordove, ali njihov međusobni biznis i njihovi sukobi nam nisu poznati. Ne zaboravite da reč "politika" znači prevara. Politika je interesna borba sa prevarama i nju vekovima tako vodi najmoćnija aristokratija i njihove crkve (koje pod kontrolom drže narod tj. robove).

Kenedijevi, žrtva britanskog ugnjetavanja Iraca

Oni koji su već pronikli u svet zavere (tj. političke prevare) znaju da su današnje demokratske vlade i parlamenti samo lakoverni i korumpirani izvršioci prevarantskih zadataka koje im daju njihovi takozvani "hendleri" i agenti uticaja kao prikrivene poluge oligarhijske vladavine. Slučaj DŽ.F.K. i čitave porodice Kenedi je veoma slikovit pokazatelj kako se ovi skriveni moćnici međusobno interesno sukobljavaju ili sarađuju. U prošlom broju "Tabloida" smo pisali kako su Irci perfidno i surovo iskorišćeni za interese rimokatoličkog oligarhijskog klana, a protiv otpadnika koji su otišli sa svojim zlatom i investicijama u London. Tako su se podelili oni koji su ostali verni rimskom papi i njegovom vatikanskom sedištu i oni koji su se zarad interesa preobratili u druge crkve.  Upravo je porodica Kenedi (kako piše Anton Čaitkin u svom eseju "DŽ. F.K. protiv Imperije") bila jedna od najostrašćenijih u svojoj mržnji prema britanskoj imperiji, a posebno nakon politike (prevare) koju je vodio britanski premijer Džon Rasel 1848 -1852 kada je glađu umoreno preko milion Iraca. Glad je naterala i pradedu DŽ.F. Kenedija da krene preko okeana.

Kenedijevi su potomci irskog visokog plemića iz 11. tog veka, Brajana Bora. Vremenom je ova plemićka porodica ostala bez svoje zemlje pa su postali zemljišni zakupci. Nekoliko članova šire porodice Kenedi je stradalo u velikom ustanku Iraca 1798. protiv britanske uprave. Oblast Wexford je bila sedište klana Kenedi i oni su ovo imanje smatrali kao Wexford republiku. Čitava porodica Kenedi je od malih nogu vaspitavana u neprijateljskom duhu prema Velikoj Britaniji, tvrdi Čaitkin.

Sudbina bogataškog deteta

Veliki broj Kenedijevih rođaka čiji su se preci u borili u sklopu Irske republikanske armije  bio je među onim sa kojima se Kenedi susreo na svom putovanju u Irsku  juna 1963. koje je upriličio kao predsednik SAD. U biografiji DŽ.F.K. se tako navodi da je on još kao mlad bio protiv svake vrste imperijalizma. Smatrao je da je društvo velikog socijalnog kontrasta kao što je bila Amerika (podeljena na veoma bogate i veoma siromašne) dugoročno veoma opasno. Veliku Britaniju je sagledavao isključivo kao imperiju koja je bila glavni uzrok vekovne irske nesreće i podeljenosti naroda, pa je priželjkivao dan irskog ujedinjenja. Javno se čak divio Majklu Kolinsu iz Irske Republikanske Armije (terorističke organizacije) koji je bio lider oružanog pokreta protiv Britanaca i koji je brzo ubijen. Da li je DŽ.F.K., kao bogataško dete bio samo dobro odgojeni harvardski politički glasnogovornik koji će šarmom i nacionalističkim govorima animirati robove u velikoj koloniji evropske oligarhije preko Atlantskog okeana ili je zaista kao idealista verovao da bi on lično sa pozicije predsednika demokratske Amerike  mogao uticati na politiku (prevaru) koju je ova oligarhija kreirala? Ili je bio samo žrtva svog ambicioznog i iskvarenog oca i nekog još moćnijeg i zapravo nezrela ličnost za bilo kakvu državničku ulogu? Dž. F. K je u stvari dete iz gotovo mafijaškog porodičnog klana  i Kenedijevi svi su zato uvek držali do velike porodice. Klan je važan za svaki biznis. Posebno prevarantski. Ustvari, najveća misterija je upravo njegov "trijumf" na predsedničkim izborima 1960. kada je sa najmanjom mogućom prednošću (49.7%  prema  49.5%), i sa najmanjom mogućom podrškom u biračkom telu SAD dobio predsedničku trku sa daleko ozbiljnijim kandidatom Ričardom Niksonom.

Podsetimo da je Nikson osam godina bio potpredsednik Dvajta Ajzenhauera. Odakle uopšte ideja jednom katoliku da se kandiduje u zemlji u kojoj katolicizam nije bio popularan? Ko je uložio novac na takvog predsedničkog kandidata i šta je od njega mogao da očekuje? U južnim i zapadnim državama ga nisu podnosili zbog njegovog senatorskog angažovanja na davanju širokih građanskih i ljudskih prava svima, posebno crncima, kojih su se južnjaci i bivši robovlasnici plašili. To nije moglo da bude u američkom nacionalnom interesu. Ali on je na čudan način ipak "demokratski izabran" kao prvi katolik u Beloj Kući. Da li je to uspeo samo zahvaljujući svom bogatom ocu Džozefu Patriku Kenediju ili je iza njega stao rimski papa tada Jovan XXIII sa nekom svojom idejom?

Ovakav otac,  onakav sin?

Novac i biznis ne znaju za ljubav i mržnju. Tako je i prevarantska veština biznismena Džozefa P. Kenedija ili papa Džoa odvela u sam vrh britanske oligarhije. Upravo one koju su Kenedijevi porodično i generacijama učili da mrze.  I papa Džozef je postao veoma bogat i ugledan bankar londonskog kartela koji je držao njujorški Wall Street. Za vreme Prvog svetskog rata Džozef je bio pomoćnik generalnog direktora Bostonskog ogranka čelične kompanije "Bethlehem Steel" . Tada je upoznao i F.D. Ruzvelta koga je 1938.  finansijski podržao u njegovoj predsedničkoj kampanji. Džozef je ipak najviše para zaradio od prodaje alkohola u vreme prohibicije  kada je sa Ruzveltovim sinom kupio prava na distribuciju Škotskog viskija. Ova prohibicija je upravo i uvedena da bi alkoholna mafija zaradila ogroman novac. I tu je bio papa Džo, a zarađene pare su darovane voljenoj crkvi tj. Vatikanu.

Kada je postao predsednik, F.D. Ruzvelt je Džozefa K. poslao za ambasadora u zemlju koju je Džozef porodično najviše "mrzeo" - Veliku Britaniju. Ne treba sumjnati da je to bila Džozefova želja. Bio je ambasador od 1938. do 1940. u vreme priprema za veliki svetski rat. Samo tri dana kasnije od njegovog imenovanja za ambasadora nastala je tajna prepiska Ruzvelta sa britanskom vladom gde ih Ruzvelt upozorava da bi Amerikanci mogli da se pobune zbog se njihove tajne trgovine sa fašističkim režimima Hitlera i Musolinija. Britanski premijer Čembrlen je na ove primedbe odgovorio da su "besmislene". Danas znamo da su bile veome smislene jer je upravo  iz Londona vršena orkestracija Drugog svetskog rata , pa su nacistički režim finansirali iz  Wall Street-a u čemu je učestvovala i ekspozitura nazvana Porodica Rokfeler.

Čaitkin otkriva (na osnovu svog uvida u nova arhivska dokumenta) da je Britancima godinu dana nakon nacističke invazije Čehoslovačke,  Ruzvelt čak poslao ultimatum pod pretnjom da će im SAD uskratiti svaku pomoć ukoliko Imperija nastavi da sponzoriše Hitlera i time krišom podržava njegovo preuzimanje Evrope. Biser je međutim što se upravo u to vreme ambasador Džozef veoma sprijateljio sa  britanskim ministrom inostranih poslova lordom Halifaksom, koji je bio visoki aristokrata. Džozef se tako potpuno približio oligarhijskom vrhu gde se "kuvala" i odakle se finansirala nacistička mašinerija koja će zapaliti čitavu Evropu i uvući SAD u rat. Preselio se čak sa svoje osmoro dece u engleski dvorac Wall Hall u vlasništvu G.P. Morgana, bankara i deoničara privatne američke banke "Federalne reserve" koja je legalno držala monopol na izdavanje američkog dolara i praktično vodila američku monetarnu politiku. Naravno, iz Londona. Morgan je tako velikodušno ugostio Kenedijeve.

U knjizi „Vatikanske ubice" E.Dž. Felps otkriva da papa Džo bio Malteški vitez i deo poslovne ekipe njujorškog nadbiskupa Frensisa Kardinala Spelmana te da je moguće bio i jezuita u civilu ili pod njihovim patronatom. Da li je imao zadatak da se približi oligarhijskom vrhu u Londonu kako bi ih špijunirao? Nije poznato. Uvređeni Ruzvelt je konstatovao da se Kenedi otuđio od SAD i postao deo britanske oligarhije. Zbog toga se navodno 1939. požalio svom pomoćniku Džejmsu Ferliju. Tako mu je Ruzvelt poverio da je problem sa Britanijom u tome što im kompletnu trgovinu i finansije već vekovima kontroliše viša klasa, te da oni potpuno zavise od ove oligarhije.

  Nakon smrti Ruzvelta, Čerčil (Rotšildov politički igrač) i njegovi američki sledbenici u koje spadaju i republikanski jezuitski klan braće Dals (Džon Foster i Alan) kao i Alenov nećak Ejveri koji je bio jezuita u svešteničkoj odori, nastojali su da sa Trumanom preokrenu američku politiku nasuprot onoj koja je vođena u vreme Ruzvelta. I Amerikance i Sovjete počeli su da zastrašuju nuklearnim oružjem i to je vodilo "hladnom ratu" koji je imao za cilj upravo što jače nuklearno naoružavanja i prodaju skupe nuklearne tehnologije.

I kompanija "Bethlehem Steel" je od 1949. do 1952. postala  vodeća u poslovima izrade uranijumskih šipki i nuklearnih reaktora.  Američka čelična industrija pod kontrolom Londona je veoma ojačala na svetskom tržištu upravo za vreme Drugog svetskog rata, pošto su Saveznici bombama uništili nemačke i japanske. Ali njihove ugovore sa Pentagonom će kod mladog Dž.F. Kenedija preuzeti od 1962 do 1964 isključivo američke kompanije. A industrijski i svaki drugi nekontrolisan razvoj Amerike britanskoj oligarhiji posebno bankarima koji su kontorilisali američku monetarnu politiku nikako nije odgovarao. Ako je neko iz starog rimokatoličkog kruga hteo da se dodvori Amerikancima i preuzme kontrolu nad njihovom ekonomijom  i pokaže silu Britaniji mogao je to najbolje da uradi stavljajući katolika na predsedničku funkciju moćne američke države i vojne sile koji će voditi jaku nacionalnu politiku i pridobiti opšte simpatije masa, a Londonu ostaviti mrvice. I podršku ovakvom kandidatu je mogao dati sam papa Jovan 23 i njegovi američki kardinali i jezuiti.  Dž. F. K. je bio Vitez Kolumbusa, bio je zakleti katolik i spreman na poslušnost.

Šamaranje zveri iz Londona

I iz Londona su tako još pre inauguracije novog predsednika 20. januara 1961. shvatili (ili im je neko dojavio) kako će igrati budući „demokratski" predsednik SAD i odmah su krenuli sa njegovim saplitanjem, a zapravo sa podrivanjem američke nacionalne moći. Tako su i pre i nakon izbora bankari iz Londona pretili da će povući svoje ogromno zlato iz trezora SAD ukoliko za sekretara državnog trezora ne bude postavljen njihov čovek  S. Daglas Dilon. I bi tako. Dilon je tako mladog Kenedija stalno ubeđivao da mora da kreše državni budžet kako bi se umanjile sumnje stranih bankara u stvarnu vrednost dolara. Strani bankari su kreirali dolar, od njihovog zlata su zavisile sve američke banke. Direktor CIA Alan Dals  uz pomoć jezuita uključujuči i kubanskog jezuitu Fidela Kastra skovao je i plan kako da Ameriku uvuče u ratni konflikt na Kubi kako bi Kastro tražio od Sovjeta zaštitu i postavljanje njihove nuklearne vojne baze na Kubi. Ova baza bila bi stalna pretnja SAD, s obzirom da je London bio taj koji je preko sovjetskih Jevreja i KGB-a kontrolisao SSSR i tamo krišom švercovao američku nukleranu tehnologiju, pokradenu iz poražene Nemačke. Uz prećutnu saglasnost Dalsa u Kongu je ubijen  premijer kolonijalni "otporaš" Patris Lumumba. To je urađeno samo tri dana pre Kenedijeve inauguracije 20. januara 1961. jer Kenedi to kao predsednik ne bi odobrio. Politika SAD u Kongu će biti promenjena u interesu SAD i London (koji je tamo radio protiv Belgije) to je već znao. I zaista Kenedi je vrlo brzo počeo u Kongo da šalje kamione, naoružane vojnike i drugi personal  da čisti mine britanskih i belgijskih kolonista. Kongoanci su odmah počeli da se priklanjaju moćnoj "demokratskoj" Americi i novom mladom predsedniku i pobunili se protiv okrutnih starih  kolonista. Amerika je počela da se u cilju "oslobađanja" Afrike upliće i u kolonijalne poslove u Rodeziji koje su bile portugalske kolonije i vrši prevrate. CIA je pod patronatom jezuita u Alžiru do tada krišom sarađivala i sa francuskim fašistima koji su se opirali De Golovom planu za mirno rešenje sukoba sa Arapima, a što opet nije odgovaralo Britancima. Kenedi je, naravno,  podržao de Gola i takva podla igra CIA mu je bila neprihvatljiva.  I, naravno,  Dž. F. K . je odlučio, a ko ne bi, da  smeni licemernog Alana Dalsa i CIA stavi pod svoje.  To je bio veliki udarac za London jer su izgubili svog čoveka na čelnoj poziciji CIA. "Slobodarska" Amerika je polako počinjala ekonomski da cveta i da svoje opojne mirise moći i prosperiteta i "demokratije" širi po svetu posebno dalekoistočnim i afričkim kolonijama. Irski katolik je počeo da vodi jaku nacionalističku politiku na radost Amerikanaca.

Veliki američki gresi prema Londonu

Predsednik Gane Nkrumah koji je živeo u SAD u vreme Ruzvelta tako je predložio Kenediju veliki projekat na reci Volta gde bi se napravilo veliko jezero i  Akosombo brana.  I Gana bi dobila električnu centralu. Kenedi je odmah prihvatio to da finansira, jer nije voleo bedu i siromaštvo kao veliki katolik i hrišćanin, i to je u svojim govoriam stalno naglašavao.  I angaživao je za nadzor radova Edgara Kaisera iz  "Kaiser Industries". Inženjerske poslove je dobila italijanska ekipa Enrika Mateija. Očito nisu Englezi. Projekat "Akosombo brana" je 1966. posvećen Dž.F. K., a nedelju dana kasnije Nkruma je zbačen sa vlasti u prevratu koji je tajno izveo  London. Kenedi je doprineo i gradnji nuklearne elektrane istraživačkog reaktora u Južnom Vijetnamu koji je pod svoje stavila Amerika. Naravno cilj je bio prodaja nuklearne tehnologije. Ovaj američki finansijski projekat je objavljen avgusta 1963. Reaktor je posvećen predsedniku Diemu (američkom  favoritu) pet dana pre njegovog ubistva. Predsednik Diem je ubijen 2. novembra 1963, samo 20  dana pre svog prijatelja Kenedija.  U Indiji je hteo da gradi modernu Bokara čeličanu, ali je ovo nakon njegovog ubistva obustavljeno. Poslao je i svog brata Roberta da Holanđanima prenese da moraju potpuno vojno da se povuku iz Indonezije što su oni, besni na Kenedija i SAD, i uradili. Odmah nakon Kenedijevog ubistva Britanija je oborila Sukarna i tamo napravila haos. Sve ove intervencije po svetu naravno nisu bile ni u kakvom nacionalnom interesu SAD (koje su potpuno dovoljne same sebi i nikakva spoljna politika i imperijalna vojska im nikad i nisu bile potrebne), već isključivo demonstracija imperijalističke moći SAD nad evropskom kolonijalističkom oligarhijom. I za to je motiv mogla imati samo rimokatolička klika koja je preko Dž.F. K. vešto preuzela kontrolu nad Belom Kućom. Dž.F. K. je podržao i veliki nacionalni projekat NAWAPA (Severno Američki Vodni i Strujni  Program)  kojim bi se preusmerile reke iz Arktika i severnog Pacifika da teku duž Severne i Zapadne Amerike  sve do kalifornije i napajaju je vodom i strujom. Nije realizovan, ali njegovih zagovornika i dalje ima i to su američki nacionalisti.

Borba oko čeličana sa Morganom

  Aprila 1962. Kenedi je i direktno zaratio  sa bankarima sa Wall Sreeet-a, koji su preko Dž.P. Morgana kontrolisali US Steel Corporation. Kako bi podstakao investicije u čeličane, a da ne izazove inflaciju i ne zaduži se kod FED-a smislio je da od povećanja poreza na prodaju čelika novac ode u investicije.  Zato je  sklopio sporazum sa sindikatima čeličana Steelworkers Union da neće tražiti povećanje plate, a kompanije neće podizati cenu čelika.

  Ali odmah nakon potpisivanja ugovora, predsednik US Steel, Rodžer Blof je došao u Belu kuću i dao Kenediju saopštenje za štampu koje je upravo spremio , objavljujući veliki porest cene čelika. I druge kompanije koje su kontrolisli bankari Wall Street-a su sledile ovu grupu čeličana. JFK je odmah održao konferenciju za a štampu i osudio nepatriotske korporacije (londonske) za izdaju javnog interesa. I usledila je državna odmazda. Svi ugovori sa Pentagonom su dati  kompanijama koje nisu podigle cene. Kenedi je čak poslao svog emisara da lično J.P. Morganu pročita njegovu nameru. Već pomenuti Edgar Kaiser koji je dobio posao nadzora na radovima  Akosombo brane u Gani, došao je tako direktno u korporativni sukob sa Morganom, koji od ranije nije mogao da ga smisli zbog njegovog povoljnijeg tretmana radnika u čeličanama. US Steel je zato počeo da gradi svoju čeličanu u Juti, kako bi Kaizeru poremetio biznis u zapadnim američkim državama.

Kenedi je tako nakon 72 sata uspeo da natera US Steel da ukine povećanje cene čelika i kartel iz Londona je bio besan. Još jedan udarac dobili su u Londonu 22. decembra 1962. kada je Kenedi pristao da Britaniji proda  nove američke "Polaris" nuklearne projektile, ali samo pod uslovom da se oni postave na podmornicama pod NATO kontrolom, ali ne i na podmornicama pod nezavisnom britanskom komandom.

Kenedi emitovao novac bez zaduživanja i bez kamate

Ipak, završni udarac bankarima iz Londona Kenedi je zadao kada je novembra 1961. ograničio prodaju srebra iz američkih trezora, pa je umesto srebra  Predsedničkom Naredbom 11110 trezoru naložio da emituje  papirnate priznanice odnosno "srebrne dolare". Tako su SAD decembra 1961.  emitovale oko 4 milijarde dolara u papirnatim apoenima od 2 i 5 US dolara. Ove dolarske novčanice nisu imale zeleni pečat kakav je stavljala privatna centralna banka FED (koju je kontrolisao kartel iz Londona) već crveni i na njima je bilo ispisano United States Note umesto Federal Reserve Note. I to je bio novac koji je američka suverena država emitovala bez kamate i bez zaduživanja kod privatnog londonskog bankarskog kartela. Kenedijev novac je imao za podlogu srebro iz državnog trezora, a za FED se nikada nije ni saznalo koliko su zapravo zlata imali u trezorima u SAD (i da li su ga uopšte imali u količini koju su prikazivali).

Zbog ovoga mora da se i papa Džo šlogirao i ostao je oduzet do kraja života. Apoeni od 10 i 20 dolara bili su u štampi kada je Kenedi ubijen i nikada nisu stigli u opticaj.  Pet meseci nakon Kenedijevog ubistva novčanice sa crvenim pečatom su povučene iz opticaja i ostale su samo one koje je izdao privatni FED. Naradbu za povlačenjem izdao je po nalogu Londona S. Daglas Dilon.

 

Papa Jovan XXIII umro je 23. juna 1961. a papa Pavle VI postavljen je 21 juna 1963. Vatikanska postava  je promenjena i promenjena je i američka politika. I Kenedi je morao da bude sklonjen. Učinjeno je to spektakularno 22. novembra 1963. kako bi čitav svet video da  velika kolonija "preko bare" ne može da bude moćna i suverena država, već zaduženi rob i kolonijalna vojska isključivo na usluzi evropskoj oligarhiji sa sedištem u Londonu.

I novi papa je podržao dalje sve ono što je njima odgovaralo dok se javno u jezuitskom maniru zalagao "protiv rata" i "nikad više rata", a ratovi su sve više (i nikad više) izbijali jedan za drugim po čitavom svetu.