Feljton

 

Džon Hjuz-Vilson: Promašaji vojnoobaveštajnih službi i  zataškavanja (3)

 

Plan „Barbarosa", 1941. godine

 

Pukovnik Džon Hjuz-Vilson (John Hughes-Wilson) služio je 31 godinu u vojsci Velike Britanije, od toga preko 20 u britanskom obaveštajnom korpusu. Obaveštajne dužnosti odvele su ga, kao komandanta i kao oficira generalštaba, na Foklande, Kipar, Arabijsko poluostrvo, u Severnu Irsku i u „džungle" prostorija britanske vlade (Whitehall); tokom svoje službe radio je sa zvaničnicima iz 22 različite države. Penzionisao se s dužnosti člana Političkog štaba NATO-a, a  zatim postao pisac i komentator specijalizovan za vojnu istoriju i obaveštajne teme. Aktivan je član ili saradnik više državnih i naučnih institucija Velike Britanije.

Njegova knjiga "Promašaji vojnoobaveštajnih službi i  zataškavanja" za srpsko govorno područje prevedena je i štampana u izdanju izdavačke kuće "Albion boks". Recenzenti knjige su srpski generali Branko Krga i Aleksandar Dimitrijević, bivši načelnici vojne obaveštajne službe. Magazin Tabloid dobio je ekskluzivno pravo da u nekoliko nastavaka objavi najvažnije nastavke iz ovog vanserijskog publicističkog dela.

 

Džon Hjuz Vilson

 

U 1.45 časova, 22. juna 1941, jedan sovjetski voz napredovao je ka graničnom prelazu na rusko-nemačkoj granici kod Brest Litovska, natovaren sa 1.500 tona žitarica. U vagonima se nalazio deo od 200 hiljada tona žitarica i 100 hiljada tona naftnih proizvoda koje je Staljin isporučivao Nemcima svakog meseca, kao deo „kooperativnih ekonomskih poduhvata" u okviru nemačko-sovjetskog pakta o nenapadanju. Situacija na granici bila je uobičajena, redovna i mirna. SSSR i veliki nemački Rajh bili su saveznici, na osnovu zvaničnog sporazuma.

 Sat i po kasnije, stalno ratoborni Vermaht provalio je preko istog mosta u još jednom žestokom munjevitom ratu, čime je počela invazija na komunističku Rusiju. „Samo treba da zakucamo na vrata", hvalisao se Firer u svom poverljivom krugu, „i čitava trula građevina boljševičkog režima će se srušiti." Ova fraza je imala sablastan eho, pa je nacističko rukovodstvo verovalo da će sve biti gotovo do jeseni, o Božiću da i ne govorimo.

Do početka 1941, Sovjetski Savez je imao najveću, najefikasniju i najbolje informisanu obaveštajnu službu na svetu. Pod vođstvom revolucionarnog osnivača sovjetske tajne službe Feliksa Đeržinskog, do 1920. sovjetska obaveštajna služba je rasla kako brojčano, tako i po domenu rada, sve dok nije dospela do svakog aspekta života u Rusiji, kao i komunističkih partija stranih država.

Malo pre zore 22. juna 1941, više od tri miliona ljudi i 3.350 tenkova vojske velikog nemačkog Rajha napalo je Sovjetski Savez i zauzelo njegove nepripremljene zapadne granične linije odbrane, skoro potpuno iznenadno. Kako se, za ime Boga, očigledno bez ikakvog upozorenja, mogla desiti ovakva obaveštajna greška, koja je dovela do najdestruktivnijeg rata u ljudskoj istoriji?

Odgovor je jednostavan. Diktator Sovjetskog Saveza odbio je da veruje u istinu koja mu je neprestano prezentovana: nacistička Nemačka će napasti SSSR. Staljin je suštinski uzrok obaveštajne katastrofe koja je zadesila sovjetsku Rusiju 1941. godine. Njegova opsesija da izbegne rat s Trećim rajhom, udvostručena upornim odbijanjem da prihvati čvrste obaveštajne podatke da se Nemci spremaju za invaziju, doprinela je tome da njegova domovina pretrpi katastrofalan poraz u operaciji „Barbarosa", u kojoj su Rusi potisnuti do samih kapija Moskve.

Staljinovi motivi su kompleksni, ali izgleda da svi izviru iz jake želje za kupovinom vremena. On je znao, bolje od bilo koga, koliko je Crvena armija nespremna za rat, pa je izgleda bio spreman da zanemari tačne izveštaje, uzaludno pokušavajući da ubedi sebe kako se rat ne može desiti. Staljin je očekivao rat.

 

Paranoična diktatura

 

U proleće 1937, u sklopu onoga što je postalo poznato kao „veliki teror", Staljin je krenuo da očisti Crvenu amiju od „unutrašnjih neprijatelja". Tokom naredne tri godine, na osnovu lažiranih optužbi, poubijao je većinu visokih vojnih komandanata. Odabir je bio zastrašujući: 75 od 80 članova „vojnog sovjeta" ubijeno je; svi komandanti svih vojnih oblasti; dve trećine komandanata divizija, polovina komandanata brigada i preko 400 od 456 štabnih pukovnika. Staljin je efikasno odsekao glavu Crvenoj armiji.

Zbog toga nije bilo iznenađenje što se invazija Crvene armije na susednu Finsku, u zimu 1939, pretvorila u vojni debakl. Dvesta hiljada branilaca male Finske sasekli su milionsku Crvenu armiju na delove, nanevši im skoro četvrt miliona gubitaka, pre nego što su konačno nadvladani zbog brojčane nadmoćnosti. David nije samo oborio Golijata nego mu je i pokazao da je inertan i nesposoban, što je bila činjenica koju je Staljin vrlo dobro znao.

Da bismo otkrili istinu o iznenadnom napadu poznatom kao „Barbarosa", moramo uroniti u unutrašnjost Staljinove tajanstvene, plašljive i lukave psihe. Staljin je posedovao vrhovnu vlast u SSSR-u, ali je u duši ovaj diktator bio prestrašen - paranoičan čak - od mogućnosti da tu vlast izgubi. Dok je on vladao događajima u Sovjetskom Savezu, ubijajući svoje stvarne ili izmišljene protivnike, van države, jedan čovek i njegova pobednička vojska predstavljali su potencijalnu smrtnu opasnost za komunistički režim i njegovog lidera.

U svetlu ovih spoznaja, mnogi Staljinovi potezi postaju ne samo razumljivi nego i na neobičan način racionalni. Zbog čudnih standarda karakterističnih za paranoične ideološke diktatore, Staljinovo ponašanje dobija neki neobičan smisao. On je osećao da mora na svaki način sprečiti rat pre nego što bude spreman za konačan istorijski obračun velikih ideologija. Ako shvatimo ovaj pogled na svet, onda Staljinovi pokušaji da zanemari neporeciva obaveštajna upozorenja na nemački napad izgledaju skoro logično. U najgorem slučaju, ovakvo ponašanje donosi konačnu noćnu moru obaveštajnom oficiru: komandanta koji je spreman da ignoriše i potisne najbolje obaveštajne podatke jer ima svoj lični plan i spreman je da preduzme sve kako bi sprečio da se istina sazna, umesto da adekvatno reaguje. Staljin nije ni prvi ni poslednji komandant koji je dao ovu besmrtnu izjavu: „Ja sam sopstveni obaveštajni oficir!" On jedino nije bio dobar u tome, što su događaji i dokazali.

Činjenice govore za sebe: između kraja jula 1940. i 22. juna 1941, Staljinu je dostavljeno više od devedeset nezavisnih, nedvosmislenih upozorenja o predstojećem napadu na Sovjetski Savez. U svakom pojedinačnom slučaju ti izveštaji su bili profesionalno uređeni, procenjeni, protumačeni i preneti Staljinu kao vrhovnom komandantu. Koliko mi znamo, nijedan nije bio otposlan dalje. Direktna posledica ovog obaveštajnog promašaja jeste gubitak četiri miliona vojnika SSSR-a (uključujući preko dva miliona ratnih zarobljenika), 14.000 aviona, 20.000 topova i 17.000 tenkova u borbama s nemačkim osvajačem od granice do predgrađa Moskve, između juna i decembra 1941. godine.

Da bismo razumeli kako se ovo desilo, moramo se vratiti tri godine unazad, do Minhena. Minhenski sporazum iz 1938. došao je kao veliki šok za Sovjetski Savez. Ubeđenima marksističkom dogmom u istorijsku neizbežnost još jednog francusko-nemačkog kapitalističkog rata (od čega SSSR može imati samo koristi), uz to i dalje verujući da međunarodni sistem „kolektivne bezbednosti" može zadržati rastuću Nemačku, za Sovjete je Minhen bio veliko iznenađenje i znak nove i opasne Evrope. Sovjetski ambasador u Londonu, Majski, upozorio je Moskvu da „međunarodni odnosi ulaze sada u eru brutalne sile, divljaštva i politike stisnute pesnice". Dalja sovjetska analiza sopstvenog položaja u postminhenskom svetu ocrtava britansku i francusku politiku u brutalno jasnim izrazima:

„...Politika Ministarstva spoljnih poslova Velike Britanije ima sada samo dva cilja: mir po svaku cenu, i drugo, dosluh s agresorom u obezbeđivanju njegovih koncesija na račun trećih zemalja."

Staljin i njegovi savetnici videli su ovu politiku dosluha s Hitlerom kao suštinski antikomunističku i antirusku, te stoga kao ozbiljnu pretnju SSSR-u. U zvaničnim sovjetskim stavovima sve se češće pojavljivalo uverenje da bi Britanija i Francuska bile više nego srećne da iskoriste konflikt između Nemačke i SSSR-a kako bi od sebe otklonile Hitlerov grabljiv pogled.

Efektna fraza Alana Klarka (Alan Clarke) o Hitlerovim savetnicima, prema kojoj su „taština i samoobmana među manjim porocima despotskog dvora", može se jednako primeniti i na okrutne postrevolucionarne krugove Staljina i njegovih boljševičkih prijatelja, u kojima su paranoja i zavera bile norma.

 

"Radosti proleterskog rada"

 

Problem sagledavanja realnosti u Moskvi bio je dodatno ometen Staljinovom odlukom da pobije sopstvene obaveštajne analitičare. Kao i Crvena armija, i Spoljna obaveštajna služba (NIO), i Državni bezbednosno-obaveštajni aparat (NKVD/NKGB), bili su nemilosrdno pročišćeni u periodu 1937-1939. godine. Arhitekta neuspele spoljne politike kolektivne bezbednosti, Litvinov, uklonjen je 1939, posle Minhena, i zamenjen komitetom na čelu sa Staljinom. Mada je,  začuđujuće, Litvinov preživeo, njegovo osoblje nije. Mnoge diplomate i oficiri spoljne službe, uprljani povezivanjem s „kontrarevolucionarnim elementima", nestali su preko noći, „likvidirani" u čistkama koje su zadrle u svaki aspekt sovjetskog života u godinama neposredno pred Drugi svetski rat.

 U datim uslovima, nije iznenađujuće da su u mesecima posle Minhena Staljinu nedostajali zdravi i pouzdani spoljnopolitički saveti. Većina onih koji su mogli razumeti šta bi Britanci i Francuzi mogli uraditi, bili su mrtvi ili u robovskim logorima Gulaga, „uživajući u radostima poštenog proleterskog rada". Oni koji su preživeli, držali su glave duboko pognute, u ličnoj politici preživljavanja, baziranoj na dobro poznatoj sovjetskoj izreci „izdahni, udahni, preživi". Samo su hrabar čovek ili budala protivurečili interpretaciji događaja druga Staljina 1930. i 1940. godine.

Ironija sudbine je u tome da postminhenski period zaista označava kraj francuskog i britanskog popuštanja. Hitlerova cinična invazija na ostatke Čehoslovačke u martu 1939, u stvari je ojačala savezničku odlučnost i uverila do tada stidljive političare da je anglo-francuski sukob s Nemačkom neizbežan. Sovjeti su to protumačili drugačije. Iz Staljinove perspektive, SSSR je sada imao gladnog fašističkog vuka na nezaštićenim zapadnim granicama, koga su potpomogle i podstakle perfidne kapitalističke demokratije. Stoga se morao tražiti sporazum s Nemačkom:  Staljin je verovao da po svaku cenu mora potkupiti Hitlera. Ako su događaji posle Minhena očeličili zapadne demokratije za rat protiv nacističke Nemačke, onda su, paradoksalno, isti ti događaji vodili Staljina direktno na put popuštanja i ka sporazumu Ribentrop-Molotov u avgustu 1939. godine.

S politikom orijentisanom na izbegavanje rata s Nemačkom, Britanija i Francuska su za Staljina postale sporedni igrači. Sovjetsko rukovodstvo verovalo je da je SSSR sada izolovan i sam u opasnom svetu. Staljin je, skoro u očaju, naredio Molotovu da traži savezništvo koje će vezati njihovog potencijalnog neprijatelja, Nemačku, u pakt o nenapadanju. Hitlerov konačan raskid Minhenskog mira, u martu 1939, samo je ubrzao proces.

U aprilu 1939. Staljin je predložio nov trojni sporazum, baziran na kolektivnoj savezničkoj odbrani protiv Hitlera, a sastavljen od Britanije, Francuske i SSSR-a, u cilju zaštite Istočne Evrope i, naravno, SSSR-a.

 

Neodrživi pakt sa praneprijateljem

 

 Bez obzira na to da li je ovo urađeno radi pritiska na Hitlera, kupovine vremena ili, najverovatnije, samo da bi Staljinove opcije ostale otvorene, francuski i britanski odgovor je bio i mlak i dvosmislen. One su predložile kontrasporazum, prema kome bi Rusija pomogla Britaniji i Francuskoj ako bi Poljska bila napadnuta. Pošto je svaki pametan posmatrač u Evropi znao da je Poljska sledeća na Hitlerovoj listi teritorijalih zahteva, a da ni Francuska ni Britanija nisu sposobne da zaštite tu izolovanu i opkoljenu državu u slučaju nacističkog napada, anglo-francuski predlog je, naravno, Staljinu izgledao kao cinična smicalica da se SSSR uvuče u predstojeći Hitlerov rat s Poljskom: upravo ono što je on bio odlučan da izbegne. Svejedno, žudeći za sporazumom, on je poslao emisare iz svog novog, pročišćenog ministarstva spoljnih poslova, da se udvaraju Poljacima i njihovim saveznicima. Ako i kada rat dođe, Staljin nije imao nameru da se sam bori protiv Nemaca.

Pregovori o trojnom savezu razvukli su se tokom leta 1939. godine. Na nesreću, Francuzi i Britanci su ove pregovore videli kao političku vežbu osmišljenu da uplaši Hitlera i pritisne Berlin. Posebno su Britanci podmetali nogu i kupovali vreme. Francuzi su se, ispravno, plašili da Staljin može osetiti da je u škripcu ako razgovori ne budu uspešni i shvatiti da nema izbora osim da napravi dogovor s Hitlerom. Sam Staljin je drugačije posmatrao razgovore.

Ogorčen zbog nedostatka napretka u razgovorima o trojnoj alijansi, a prijemčiv za nemački kontrapredlog, koji je osmišljen tako da Hitleru oslobodi ruke u postupanju s Poljskom, Staljin je avgusta 1939. odlučio da napravi pakt sa svojim potencijalnim praneprijateljem. Iznenadnom promenom politike, ovlastio je Molotova da otpočne direktne pregovore s Ribentropom.

Na iznenađenje posmatrača van diplomatskih krugova, Ribentrop je 23. avgusta odleteo za Moskvu. Sutradan, 24. avgusta, potpisan je nacističko-sovjetski pakt, samo osam dana pre Hitlerovog napada na Poljsku. Ova zastrašujuća alijansa tirana predstavljala je diplomatski puč koji je, prema rečima jednog ostarelog reportera, „prenerazio svet". Hitler je potezom pera dobio slobodne ruke da napadne Poljsku; a Staljin je za sebe dobio željenu garanciju mira. Pošto je nemačka delegacija otišla, rasterećeni Staljin je objavio: „Sovjetska vlada uzima ovaj pakt veoma ozbiljno... Sovjetski Savez neće nikada izdati svog partnera." On je tako i mislio. Cena je bila to da je tokom narednih 18 meseci uporno ignorisao brojne indikatore koji su ukazivali na to da njegov partner namerava da ga izda. Da li je ovo bila kalkulacija, Staljinovo priželjkivanje ili jednostavno strah, to nećemo nikad znati. Seme poraza u operaciji „Barbarosa" bilo je posejano.

Pošto je potpisao sporazum, Staljin je bio odlučan da održi reč. Najfrapantnija odlika Staljinovog udovoljavanja Nemačkoj bila je serija političkih i ekonomskih gestova, osmišljenih da umire Hitlera. Neki od njih su bili prave pozorišne predstave, kao kada je Staljin na moskovskoj železničkoj stanici zgrabio zbunjenog nemačkog ambasadora u medveđi zagrljaj i zakleo se na večno prijateljstvo. Istorija nije zabeležila šta je prefinjeni Fon Šulenberg odgovorio na ovo javno ispoljavanje gruzijskih emocija.

Drugi su bili zaobilazniji, kao što je Tasovo zvanično negiranje, 8. maja 1941, da postoji bilo kakvo gomilanje nemačkih snaga na ruskoj granici. Bilo je mnogo suprotnih dokaza, za koje je Staljin vrlo dobro znao. Čak su i otvoreni izviđački letovi studiozno „previđani", uprkos bar jednom padu aviona nemačkog Luftvafea (Luftwaffe), 15. aprila 1941. kod Rovna, čija je olupina bila puna inkriminirajućih obaveštajnih vazdušnih snimaka. Sovjetska protivvazdušna odbrana imala je striktno naređenje da ne otvara vatru na nemačke avione, čak ni kada zalutaju u njihov vazdušni prostor.

Nije teško razumeti funkcionisanje Staljinovog uma u ovom periodu. Prema Čerčilovom svedočenju, sovjetski lider je kasnije žalostivo izjavio: „Mislio sam da mogu dobiti još nekih šest meseci", a ima i dosta sugestija da je Staljinov cilj bio da odloži početak rata dok Sovjetski Savez ne bude spreman, verovatno do 1942. godine. Nažalost, Staljin je mislio da to može postići sam.

 

Zazidavanje

 

U svetlu ove izvrnute logike treba posmatrati Staljinov propust da obrati pažnju na obaveštajne indikatore predstojećeg nemačkog napada. A nije nedostajalo obaveštajnih upozorenja. Još krajem juna 1940. Moskvi je prosleđena informacija o budućim Hitlerovim namerama. Nejasno je odakle je ova informacija došla, ali ju je između jula 1940. i 22. juna 1941. sukcesivno potvrdilo ne manje od devedeset faktografskih izveštaja - tačnih, verodostojnih i u mnogim slučajevima potvrđenih iz drugih izvora. U to da je Staljin mogao odbaciti neke informacije koje su mu bile lično dostavljene, skoro je nemoguće verovati. Na primer, 25. decembra 1940, sovjetski ataše u Berlinu dostavio je rezime Firerove Direktive 21 od 18. decembra, to jest operativnog naređenja za plan „Barbarosa"; a 1. marta 1941, Samner Vels (Sumner Welles), državni podsekretar SAD u Vašingtonu, formalno je pozvao i informisao sovjetskog ambasadora o svim detaljima predstojećeg nemačkog napada. Njegov izvor je bio mlađi trgovinski ataše SAD u Berlinu, Sem Vuds (Sam E. Woods), koji je dobio detaljne podatke o nemačkim planovima za invaziju na SSSR, planiranu za proleće 1941, od nezadovoljnog antinaci službenika ministarstva trgovine.

Zapanjeni sovjetski ambasador saznao je da je američki ataše znao za ove detalje još u avgustu 1940. godine. Američki zvaničnici su toliko želeli da budu sigurni u tačnost podataka pre nego što ih proslede, da su se u januaru 1941. obratili FBI-ju radi njihove kritičke procene. Nakon iscrpljujućeg unakrsnog proveravanja, analitičari su potvrdili da podaci izgledaju tačni i potvrđeni iz drugih izvora. Vels je sa zabrinutošću informisao sovjetskog ambasadora da su podaci „tako ubedljivi, da bi ih odmah trebalo proslediti ministru spoljnih poslova Molotovu". Ambasador Urmanski je, prema Velsovim rečima, „pobledeo". Staljinova reakcija na ovu vest bila je drugačija. On je ignorisao izveštaj SAD i, kao što kaže ruska izreka, „pohranio je u zid". Tamo su ti podaci i ostali „pohranjeni".

Razlog zašto je Staljin ovo mogao da uradi jednostavan je: kao i mnogi diktatori i vrhovni komandanti, i on je dozvolio da se oko njega razvije obaveštajna organizacija koja je odražavala njegove lične predrasude. Ako obaveštajni oficiri žele da prežive, samo se „ispravni" podaci mogu dostavljati velikom čoveku. Pošto je bio čovek od krvi i mesa, general Golikov, Staljinov glavni obaveštajni oficir, prilično efikasan kao teoretičar vojnih operacija, ali bez ugleda kao obaveštajni analitičar ako izuzmemo zavidnu političku lojalnost partijskoj liniji, starao se da svi obaveštajni izveštaji koji dolaze do njegovog gospodara budu pažljivo sortirani u „pouzdane" i „nepotvrđene".

Postavljanje Golikova na položaj direktora GRU-a (sovjetska vojnoobaveštajna služba), 1940, mora da je, uz votku, uzrokovala tužne oproštajne reči i suze njegovih kolega, pre nego čestitke koje obično prate zvanične svečanosti. Prethodnih sedam nosilaca te funkcije bili su pobijeni po Staljinovoj naredbi.

 Ipak je Golikov preživeo, mada je Staljin ubio dva njegova neposredna naslednika, koji su, bez sumnje, bili željni da očuvaju njegovu doslednost u ovim poslovima.

Danas znamo iz dešifrovanih dokumenata „GCHQ Venona" da su se u Britaniji nalazila najmanje 33 izdajnika koji su radili za Moskvu, uključujući neke značajne likove, pored već „pet čuvenih" dežurnih krivaca - Kima Filbija (Philby), Burdžesa (Burgess), Meklina (MacLean), Entoni Blanta (Blunt) i Kernkrosa (Cairncross). Mora da su Sovjeti imali puno poverenje u svoju špijunsku mrežu u Britaniji kada su dozvolili šefu svoje vojnoobaveštajne službe da ih vodi iz Londona.

 

(Nastaviće se)

 

Narudžbine slati na adresu: Mileševska 35
Beograd, Srbija
Telefon: +381.61.158.33.74
Email: prodaja@albionbooks.rs