Natrag

Druga strana

Druga strana

 

I put u pakao je popločan  dobrim namerama

 

Novi partner Bele Kuće

 

Za Tabloid piše Vlado Dragićević, nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Srbije u mandatu Jovice Stanišića, i 12 godina načelnik Uprave za odnose sa stranim službama u BIA. Bio je i član Saveta za nacionalnu bezbednost u Vladi premijera Zorana Đinđića

 

Vlado Dragićević

 

Prošlo je više od dve godine od "arapskog proleća" u Siriji, koje se, od mirnih demonstracija, pretvorilo u krvavi sukob. Snage opozicije režimu Bašara al-Asada broje oko 100.000 boraca, ali su one, nakon dvogodišnjih borbi, podeljene na preko 1.000 frakcija. Prema obaveštajnim podacima, svaka od njih operiše u manjim džepovima zemlje, ali su lojalne trima osnovnim grupacijama: grupi boraca Džihada koja je direktno povezana sa Al-Kaidom, Islamističkom pokretu  umerenim nacionalistima Sirijske oslobodilačke armije.

Stvari nisu ništa manje složenije ni na strani vladajućeg režima. Sirijske oružane snage su sastavljene od regularne vojske, pripadnika Hezbolaha i velikog broja boraca Šita, pridošlih iz inostranstva.

Međutim, u aprilu mesecu prošle godine, na ratnoj sceni se pojavljuju dve nove pobunjeničke frakcije, direktno povezane sa Al-Kaidom, Džabat al-Nusra i Islamska država Irak i al-Sams. Ove grupacije su učvrstile svoj položaj u severnoj Siriji, sprovodeći šerijatske zakone, ubijajući stanovništvo koje ne želi da sledi njihovu verziju Islama i napadajući rivalske milicije, što je glavni deo sirijske opozicije prisililo da se bori na dva fronta.

Najčesće špekulacije u vezi sa ovim ekstremistima ukazuju na oficijelni Damask i njegovog saveznika Iran, smatrajući da je ovaj potez usmeren na deobu opozicije i uništavanje revolucionarnog pokreta. Mada postoji malo dokaza za to, očigledno je da je Asad učinio sve što je mogao da stvori utisak o tome kako su pobunjenici sponzorisani "teroristi", čiji je cilj da obore aktuelni režim. I dok opozicioni komandanti nerado kritikuju ekstremiste, njihovi podređeni otvoreno govore das u stranci okupirali njihovu zemlju I promenili poglede Sirijaca na revoluciju. Neki čak kažu da, ako treba birati između Islamske države Irak i al-Sams i Asada, onda će izabrati ovog poslednjeg.

Više nego ikada do sada rat u Siriji se kanališe u Moskvi, Teheranu i Vašingtonu. Stavovi Moskve i Teherana su poznati, ali su vrlo značajni novi vetrovi koji duvaju sa Ist Rivera. Kako je prošla godina bila značajna po oficijelnom napuštanju sirijske opozicije, tako bi ova mogla da bude godina približavanja Bašaru al-Asadu.

Za SAD je veoma važna mirovna konferencija o Siriji u Švajcarskoj, predviđena za kraj januara ove godine. Više je nego očigledno da se ona neće završiti tako brzo, niti se može garantovati da će njen rezultat biti odlazak  al-Asada sa vlasti. Čak, naprotiv, SAD više nemaju volje da sirijski pobunjenici odmah preuzmu vlast, plašeći se da bi Asadov odlazak, u ovom trenutku, doveo do premoći džihadista. Sirija se, dakle, više posmatra kao bezbednosni problem, nego kao svrgavanje Bašara al-Asada i pomoći Sirijcima u onome što žele. Prioritet Administracije nije promena režima, već njegov kontinuitet.

Ako se na početku mislilo da će, brzim udarom, viši oficiri Alavita skloniti al-Asada i sebe predstaviti tranzicionim figurama koje će vojnu i alavitsku zajednicu politički približiti sunitima, to danas nije moguće izvesti. Sada je očigledno da održavanje režima na vlasti nije moguće bez el-Asada. Šta više, Bela Kuća će svoje zanimanje za Siriju svesti na kontrolu naoružanja. Ovime će se povući svi zahtevi za smenom Asada i on će prestati da bude prioritet Administracije.

Režim u siriji ovako ima mogućnost da, malo po malo, uspostavi potpunu kontrolu. Međutim, ako al-Asad to i uspe, on nema političkog rešenja koje bi ujedinilo zemlju. Baas politika više ne nudi programe koji bi definisali naciju, a režim je, upotrebom brutalnog nasilja, potpuno izgubio legitimitet.

To znači postojanje radikalne islamske države i kontinuitet režima, što će dovesti do podele zemlje. Zapad će morati da prihvati realnost i bori se za prekid vatre i povratak izbeglica.  SAD su suviše obuzete svojim problemima, a obećanja su ostala samo obećanja o boljem životu.

U konfliktu u kome svakog meseca umre 6.000 ljudi, a više od trećine stanovništva biva primorano da napusti svoje domove, problem osnovne bezbednosti je potpuno skrenuo u stranu nekada mirne proteste kojima se želeo smeniti jedan autokratski, militaristički i sektaški sistem. Dok stanovništvo Sirije, uklješteno između diktatorskog režima i ekstremističkih grupa, nastavlja da pati, arapski i evropski pripadnici džihada stiču iskustvo koje će sutra preneti negde drugde. Tu neće pomoći nikakve konferencije, a vreme, očigledno, čini da jučerašnji protivnici, postaju sagovornici.

Ostaje samo nada, kako je to Gete rekao, da čovek ni narod, nikada ne sme da misli da je došao kraj. Gubitak materijalnog se lako nadoknadi. Za druge gubitke nas uteši vreme. Samo jedno zlo je neizlečivo: ako narod sam digne ruke od sebe.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane