Dileme

 

Da li  svet danas živi u epohi novog  mračnog doba (2)

 

Svet je potopljen u Veneciji

 

Dve su velike globalističke političke  frakcije koje se danas nalaze na sceni u Evropi sa ciljem da preuzmu dominantnu ulogu u globalnoj trgovini. Malo ljudi u Srbiji i u svetu ih razlikuje, što i jeste njihov cilj. Ova dva "međunarodna" i "međudržavna" saveza, postpoj sa potpuno istim ciljem: da  međusobno prikriveno i ratuju,  a da običan narod to uopšte ne primećuje.

 

Priredila: Ivona Živković

 

Falsifikovana istorija je jedno od najmoćnijih oružja današnjih vlastodržaca jer stvara potpuno pogrešnu političku sliku čak i kod veoma obrazovanih ljudi. Ovaj intelektualni mrak je pažljivo stvaran vekovima i danas se održava. Dominacija venecijanske oligarhije u Evropi u 14. veku dovela je čitav kontinent u haos. A to je upravo ambijent koji je ovim trgovcima i lihvarima najviše odgovarao. Zato je politika izazivanja ratova, masovne nesreće i nereda (danas je to terorizam) postala politička veština koju su ovi vešti manipulatori sa novcem razvijali ne bi li održavali i uvećavali svoj „fondo" i svoju poslovnu dominaciju.

Tako su u sred haosa koji je vladao u vreme tzv. „Crne smrti" početkom 14. veka Venecijanci podsticali svog saveznika  u Engleskoj, Edvarda III, da povede rat protiv Francuske, koji je u istoriji postao poznat kao „stogodišnji rat" (1339-1453). Ovaj rat je i Francusku uveo u haos i dugove, navodi u svom tekstu Tarpli. I to je upravo bio politički cilj Venecijanaca.

Podsticali su i dinastičke sukobe i zavere u Engleskoj. Glavne u okršaju su bile porodične borbe oko trona u  kraljevskoj Kući Plantageneta između naslednih loza Lankastera i Jorka. Zbog heraldičkih obeležja porodica Jork (Bela Ruža) i porodice Lankaster (Crvena ruža) ovi ratovi su istorijski poznati kao „ratovi ruža".

Plantageneti ("cvećari") bili su najbogatija porodica u Evropi i vladali su čitavom Engleskom i polovinom  francuske teritorije. Bili su najmoćnija dinastija preko 330 godina. Zaštitni znak dinastije je bio žuti cvet. Nasledili su tron nakon dinastije Normana (koja je vladala skoro sto godina (1066 - 1154 ). Da podsetimo da su Normani imali svoje robove takozvane Judeje koji su za njih skupljali od građana porez i davali im novčane zajmove, a uzimali im kao zalog imovinu (stoku, kuće, žito). Plantageneti su praktično vladali od 1154 do 1485 . U početku su bili deo francuske loze Anjevini, a 1399 su se pocepali na sukobljene Lankastere i Jorkove. Prvi Englez iz loze Plantageneta  bio je kralj Henri drugi čiji je otac bio vlasnik ogromnog zemljišnog poseda u Anžuju koji je bio veličine Normandije. Njegova žena Eleonora je vladala čak i većom teritorijom na jugu nazvanom Akvitena. Uneti razdor u ovu moćnu vladarsku oligarhiju za Venecijance je bila životna potreba.  Princip "divide et impera" bio je oduvek glavni politički trik venecijanskih trgovaca. Davali su velike novčane pozajmice feudalcima i kraljevima huškajući ih da uđu međusobno u neki rat i ostvare neki svoj interes, a onda bi ih kao finansijski savetnici podučavali kako da od naroda i poraženog neprijatelja sakupe danak, naplate globu i dugove vrate.

Venecijanci su pomogli turcima da osvoje Carigrad

Tarpli navodi i da su Venecijanci bili ti koji su podstakli otomanske Turke da u 15. veku krenu na Konstantinopolj, vizantijsku prestonicu kojom je tada vladala grčko-ruska dinastija Paleologa. Podsetimo da je iz ove dinastije i peta žena srpskog kralja Milutina, Simonida. Cilj im je bio da Turci za njihov interes osvoje ovaj grad koji je vekovima bio sedište najvećeg fonda (nazivan još i Novi Rim) u koji je prenet deo "fonda" iz Rima i Konstantin (kao preobučeni hrišćanin) dobio na upravu. Vizantija je tako bila vekovima najmoćnija sila i trgovački centar koji je obezbeđivao trgovinu na Sredozemnom moru pa je bilo zgodnije da veliki fondo (koji je služio kao glavni trgovački i bankarski kapital) bude  bliže sredozemnim lukama. Da bi kontrolisali i ojačali svoj biznis na Bosforu, Venecijanci su videli Turke kao najbolje saveznike u tom trenutku. I  Carigrad  je pao u njihove ruke 1453.

Kada je papa Pije drugi pozvao Venecijansku republiku da učestvuju u oslobađenju Konstantinopolja od Turaka u savezu sa Papskim državama i Firentinskom republikom,  Venecijanci su se oglušili i ništa nisu odgovorili. Oni sebe tako nikada nisu smatrali ni Italijanima, ni Evropljanima, ni Zapadom, čak ni papistima. Za njih je trgovački interes bio jedino što ih je u politici motivisalo. Ako im je interes bilo da finansiraju Tursku, onda su mogli da budu i "Turci". Tako je Carigrad bio turski od 1453 do 1923.

Nastojanje nemačkog filozofa i biskupa Nikolasa od Kuze, pape Pija II, uticajnog Makijavelija, Da Vinčija i drugih italijanskih renesansnih lidera da stvore moćnu italijansku nacionalnu državu  i ujedine sukobljene i podeljene grofovije i republike bilo je nemoguće sprovesti u Italiji, jer su to Venecijanci stalno minirali. Ni dogovor koji je postignut na Veću Firence gde su uticajni vlastelini sa papom nastojali da pokrenu ujedinjenje rimokatoličke i istočne ortodoksne crkve nije naišlo na podršku Venecijanaca. Naprotiv, kako navodi Tarpli, činili su sve da ovaj politički plan pokvare.

Tako je prva jaka nacionalna država  stvorena u Francuskoj i napravo je kralj Luj XI  iz kapesijanske dinastije sredinom 15. veka. On se oženio Šarlotom od Savoje  pa je počeo da se bavi i poslovima  u Italiji. Luj  XI je praktično objedinjavanjem francuskih vlastelina i njihovih feuda  izvukao Francusku iz "mračnog doba" i napravio modernu  državnu na velikoj teritoriji. Nacionalna država mogla je mobilisati ogromnu vojsku, a Venecijanci to nisu mogli već su se uzdali u male plaćeničke vojske.

Ali, metod uspešnog stvaranja francuske nacionalne države podstakao je i druge evropske oligarhije na ujedinjenje pa je francuski model ubrzo prekopiran i u Engleskoj i Španiji. I Venecijanci su se našli pred "velikim silama" sa kojima nisu uvek imali dobre odnose. U početku su Venecijanci pokušavali da koriste moćnu Francusku kako bi proširili svoj uticaj na Vojvodstvo Milana, pre svega da bi tamo obezbedili sebi trgovačke poslove.

Ali decembra meseca 1508. ambasadori Francuske i austrijskog cara sreli su se u Kambri (u Francuskoj ) i pao je dogovor da se venecijanska trgovačka i lihvarska mafija rasturi. U Kambri je tada bilo veoma moćno sedište papske biskupije koja je imala  veliku nadležnost. Tako je stvoren antivenecijanski savez poznat kao Liga iz Kambre i u njemu su se našli Francuska, Španija, Nemačka, Papske države i italijanske republike i grofovije iz Milana, Firence, Mantove, Ferare, Savoje i druge.

 

 

Savez iz Kambre protiv Venecije

 

Nakon formiranja Lige iz Kambrije sve je počelo da se odvija veoma brzo. Venecijanci su imali nekoliko bezuspešnih diplomatskih (ubeđivačkih) inicijativa kako bi stišali strasti neprijateljskog saveza, dok su istovremeno nastojali da podbodu među članovima Lige neke stare nesuglasice i posvađaju ih, ali nisu u tome uspeli i savez je ostao jedinstven u želji da se obračuna sa Venecijancima.

Tako je već 15. aprila 1509. francuska vojska pod komandom Luja XII sa teritorije Milanske grofovije napala venecijansku teritoriju. Da bi im se suprotstavili, Venecijanci su sakupili plaćeničku vojsku blizu Bergama kojom su komandovali rođaci iz porodice Orisni , kapetani Bartolomeo da Alviano i Nikolo di Pitiljano.

Ali nisu bili iskusni ratnici i odbrana Venecije, poznata kao bitka kod Anjadela je propala. Kopneni gradovi Venecijanske republike su padali u ruke nerijateljima jedan za drugim bez ikakve odbrane. To je saveznicima iz Kambre otvorilo put da uđu i u samu Veneciju i njene lagune i ostrvca. Tako je Venecijanska republika doživela težak poraz pa su venecijanski trgovci u jednom danu izgubili ono što su osam stotina godina osvajali. Ostala im je samo mogućnost da se vešto diplomatski izvuku od totalnog kraha. Tako su počeli da igraju na jednu jedinu i najmoćniju kartu, a to je da pridobiju podršku pape. I to im je uspelo kada je na papski tron seo biskup iz Đenove, papa Julije drugi dela Rovera.

 

Korupcija pape i stvaranje verske podele u Evropi

Ovaj papa je rasturio Ligu iz Kambre i na taj način je sprečeno da sama Venecija bude fizički pregažena. Ali, venecijanski trgovci i grad Venecija su bili pred bankrotom. Izgledi da se oporave, one porodice koje su preživele, bili su veoma mali jer su im Portugalci  preuzeli mnoge poslove, posebno kada su otvorili trgovački put prema Aziji preko rta "Dobre nade". Venecijanci su tada počeli da razmatraju gradnju Sueckog kanala, ali su odustali. Izgradili su ga kasnije kada su se preselili u London i kada su ušli u biznis sa naftom.

Shvatajući značaj crkve i vere u stvaranju međudržavnih saveza (kao što je bio pomenuti iz Kambre) , Venecijanci su došli na ideju da vernike, pa samim tim i rimokatoličku crkvu podele. Nema veće podele od verske, znali su još stari rimski filozofi. Tako su Venecijanci odlučili da stvore protestantske reformiste i da u jednom dugom vremenskom periodu čitavu Evropu podele tako da se svaki savez nalik onom iz Kambre može rasturiti.

Tako je ključna figura protestantska postao venecijanski kardinal Gasparo Kontarini, koji je bio na poziciji lidera katoličkog protiv-reformatorskog krila i to je koristio da uvede dvostruku jurisdikciju za ova dva krila crkve praktično praštajući reformatorima (ne)veru. Što je za katoličku crkvu do juče bio smrtni greh koji su mnogi platili životom. Kontarini je tako postao, kako navodi Tarpli, "pionir protestantske doktrine spasenja" do koga se dolazi  isključivo verom, bez obzira na dobra dela ili milost. Dakle, verovati je dovoljno. On je glavni organizator i predvodnik  grupe italijanskih protestanata nazvanih "gli spirituali" (duhovnici) koji su tu uključivali i moćne plemiće  kao Vitorija Kolona i Đulija Gonzagu.

Kontarini je bio poreklom iz moćne plemićlke porodice i bio je student univerziteta u Padovi koji je podučavao Aristorelovu filozofiju. Mentor mu je bio Pietro Pomponaci koji je odbacivao verovanje o besmrtnosti ljudske duše.

Kontarinijeve mreže "duhovnika" su podsticale i štitile Martina Lutera i kasnije Džona Kalvina iz Đenove. Kontarini je poslao svog suseda i rođaka, Frančeska Zorzija u Englesku kako bi podržao plan Henrija VIII da se razvede od Katarine od Aragona. Zorzi mu je bio savetnik u tome. Henri VIII je zato stvorio Anglikansku Crkvu po modelu venecijansko-vizantijskom i otvorio period neprijateljstva prema Španiji.

Plan Venecijanaca je bio da u budućnosti koriste Englesku i njenu mornaricu za napade na Španiju i Francusku. (Pojedini istoričari koje očito finansira ovaj danas anglikanski centar tvrde da je Vatikan taj koji je odlučio da koristi Englesku za potrebe svog "fonda". Ali Vatikan je očigledno previše širok pojam kada su u pitanju interesi pojedinih oligarhijskih klanova i sve zavisi ko je na papskom tronu).  Tarpli još navodi da je Zorzi stvorio Rozenkrojcere – slobodne zidare, posebnu partiju na engleskom dvoru.

Stvaranje Jezuita

Sa pozicije lidera kontra-reformističkog krila u katoličkoj crkvi, Kontrini je sponzorisao Ignjatijusa Lojolu, osnivača jezuitskog reda, i za to je uspeo da osigura blagoslov tadašnjeg pape. Tako su jezuiti (papska agentura koja je i ranije postojala) ustanovljeni zvanično kao vodeći zaštitnici papske stolice i trona i dobili su ogromna ovlašćenja i silu kao papska vojska. Mogli su i da se preobuku u civile, i da služe naizgled bilo kome i bilo gde, ali da tobože uvek budu verni papi i rade za njega...I tako su vremenom postali sila (kao i svaka naoružana vojska)  iznad pape. (Upravo smo nedavno bili svedoci neobične smene na papskom tronu u Vatikanu kada ga je navodno samovoljno napustio papa Benedikt XVI, da bi na tron seo jezuita i to prvi put u istoriji katoličke crkve, Franja I.  Papa Benedikt je, kažu bio mnogo naklonjen Nemcima i njihovom biznisu, a  jezuita, papa  Franja I bi trebalo verovatno da štiti interese Londona odnosno "Nove Venecije". A to znači da se Evropi i svetu nešto mračno sprema. Na žalost, od potomaka venecijanskih trgovaca i aristokrata nikada nije došlo ništa dobro, vidimo iz ovog malog Tarplijevog istorijskog sažetka).

Kontrini je započeo i organizaciju Saveta iz Trenta (na kome je promenjena papska doktrina) sa pismom o crkvenoj reformi u kome je veličao delo Aristotela dok je osuđivao filozofiju Erasmusa, koji je bio vodeći sledbenik Platonove škole. Vencijanci su tako preuzeli dominaciju nad  školom katoličkih kardinala i stvorili indeks zabranjenih knjiga. Tako su zabranjena dela  Dantea i Eneasa Silvijusa Pikolominija (koji je postao papa Pije II) koji  je bio za renesansu i protiv Turaka i koječega drugog što se Venecijancima nije dopalo.

Kako je protivreformistički pokret napredovao, Kantorinijeve mreže "duhovnika" su se podelile na dva krila. Jedna je bila za protestante i to su bili "gli spirituali", od kojih je kasnije nastala partija venecijanske oligarhije nazvana "Đovani". Oni su služili rastućoj mreži u Francuskoj, Holandiji, Engleskoj i Škotskoj. Drugo krilo su bili  "Zelanti", orijentisani prema oprobanoj represiji i inkviziciji i njihov tipični predstavnik je Papa Pavle IV Karafa. Zelanti su se razvili u oligarhijsku partiju nazvanu "Vecchi", koji su opsluživali venecijanske mreže u Vatikanu i habsburškim katoličkim dominionima. Očigledan sukob ove dve grupe je bio orkestriran tako da služi isključivo venecijanskom projektu, zaključuje Tarpli.

Selidba u London

Krajem 17. veka venecijanska oligarhija je odlučila da se sa svojim zlatom premesti na britanska ostrva. Porodice (Badoeri, Kornaro, Emo, Foskari, Grimani, Pisani, Barbaro, Marosini, Kontrini itd.) polako su menjale prezimena i selile svoje zlato i investicije i poslove preko Nemačke i Holandije (Bank of Amsterdam) u London. Ono što su zadržale je stari koncept vladavine zasnovan na oligarhijskoj povezanosti, veliki nasledni "Fondo" (Kruna Vindzora smatra se da danas obrće oko 11 triliona dolara!) , Aristotelovu pagansku filozofija  (koja zagovara epistemiološko ratovanje) i imperijalizam (jer sila boga ne moli). Kontinuitet vladavine i fonda ove drevne oligarhije je očigledno nastavljen. Demokratija i nacionalne države i uopšte današnja politička karta sveta je obična iluzija.

O tome kako se danas vodi bitka među ovim moćnim oligarhijama okrenutim papskom starom tronu, i onima koji su pod uticajem aristokrata i jezuita iz Londona, možemo naslutiti ako pažljivo pratimo  globalističke i "nacionalističke" saveze kao i formiranje EU. I jedna i druga strana (a postoje najmanje dve jake struje na globalnom nivou) imaju svoje kolonijalne interese širom sveta. Proces globalizacije zato nije ni malo jednostavan i uticaj agentura sa svih strana je ogroman. Njihova borba se jasno  prelama i u Srbiji i Hrvatskoj i u svim drugim nazovi "državama", a zapravo iluzijama u kojima žive milioni neupućenih i loše podučenih robova koji čak nemaju ni  svest koliko su mentalno manipulisani i intelektualno zamračeni.

A 1.

Firenca i venecija kao svetlost i mrak

 

 

Kada su početkom 14. veka u vreme velike krize u Evropi, Dante i Petrarka uz podršku Nikolasa od Kuze i pape Pija II (takođe plodnog pisca) pokrenuli jedan duhovni preobražaj (poznat kao Renesansa) Venecijanci su bili apsolutno protiv toga. Ovaj pokret je finansijski pomagala firentinska porodica Mediči preko Veća iz Firence osnovanog 1439. Tako su se Firentinci i Venecijanci po svojoj filozofiji razlikovali kao dan i noć.

Venecijanci su želeli uticaj na kopnenom delu Italije u oblasti Milana i ogovarao im je apsolutni duhovni mrak. Samo zatucan i prost narod bio je za njih poželjan kako bi mogli da pljačkaju i zamajavaju. Za razliku od njih takođe bankarska porodica Mediči imala je mnogo bolji sluh za bankarski biznis.

Oni su imali najbolje poslovno partnerstvo upravo sa katoličkom crkvom pa je oko 10 posto crkvenih prihoda (fonda) dolazilo upravo od ove porodice. Sam papa je imao ovlašćenje da isplaćuje velike sume novca koje mu je obezbeđivala Mediči banka, čak i bez pokrića, pa je i on sam postao deo njihove mobilne banke koja je išla sa njim po svetu i ubirala danak koju je ulazio u fondo. Ljudi su verovali papi i davali novac. I biskupi i kardinali su mogli da uzimaju pozajmice od ove banke, pa je porodica Mediči mogla da stopira izbor novog biskupa dok njegov kardinal ne bi platio dug. Mediči su tako bili ispred svojih rivala u bankarskom poslu jer su izmislili ograničenu obaveznost. 

Uspostavili su i sistem franšize gde su regionalni upravitelji fonda (menadžeri)  delili udeo u biznisu. Čak su u jednom trenutku  zabranili zajmove prinčevima i kraljevima koji su bili veoma loši investitori. Aktivna poslovna veza sa rimokatoličkom crkvom održavala je bankarski posao porodice Mediči izvan očiju javnosti.

 

 

A 2.

 

Aristorel i maskiranje znanja i nauke

 

Venecijannci su promovisali Aristotelovu pagansku filozofiju, protiv Platonove hrišćanske. Škola Rialto je bila mesto gde su učili venecijanski plemići i Aristotel im je bio omiljeni filozof. Aristotel se učio kao omiljeni filozof i na univerzitetu u Padovi. Sama reč aristokratija temelji se na ovom Aristotelovom učenju.

Tako je osnovna pouka ove aristokratske filozofije  da su ideje moćnije od oružja. Zato su Venecijanci vekovima nastojali da kontrolišu ljudski um, veru, znanje i informacije. Smicalice, tajne podvale, obmane i sejanje iluzija i lažnih informacija je upravo njihova doktrina vladanja. Vešto smišljena zavera i laž predstavljaju epistemološko ratovanje. (Oba svetska rata kao i mnogi lokalni ratovi i prevrati u novijoj istoriji orkestrirani su u  Londonu, ali zvanična istorija to ne pominje. Naprotiv, BBC i veliki broj istorijskih publikacija, tobože naučnih radova, kao i TV serija i filmova zapljuskuju nas sistematski i veoma smišljeno istorijskim lažima). Obmana je vrhunska propaganda i nju su do savršenstva doveli venecijanski plemići (i njihovi današnji agenti iz Londona). Od Aristotelovih dana oni nastoje da guše nauku i sva naučna otkrića koristeći se uvek nametanjem drugačijeg stava uz pomoć naučnih "autoriteta" koje su oni sami promovisali i dali im autoritet. Ustanovljena su tako razne međunarodne naučne institucije od nespornog ugleda i imena.

Upravo je Venecijanska partija  vekovima stvarala serije naučnih prevara koje su  podignute na nivo nespornosti. Na taj način su uzurpirali pravednost i čast zbog stvarnih naučnika kojima su nastojali da razore naučne karijere i kompromituju ih na svaki mogući način. Danas nauka ne traga za istinom, već za potvrdom premise koju im postavlja naučni establišment i za to ih debelo plaća.

Hiljade mladih naučnih mozgova se tako vrbuje širom sveta i stipendiše kako bi radili "naučne" radove kojima se zapravo prikriva fundamentalna istina. Mladi naučnici danas uopšte ne misle svojom glavom već se drže knjiga. Tarpli navodi da se mogu  identifikovati i venecijanske frakcije koje su odgovorne za ove naučne i epistemološke prevare. Oni se mogu podeliti hronološki na tri grupe. Prva je bila grupa oko Pijetra Pomponacija, Gasparo Kontrinija i Frančeska Zorzija, koji su bili aktivni kao agenti uticaja u prvoj polovini 16. veka. Druga je grupa Paola Skarpija i njegove desne ruke Fulgenzija Mikancija. Oni su  koji bili agenti uticaja u slučaju Galileo Galileja (koji je stvoren kao mit). To je bila grupa koja se suprotstavljala Johanesu Kepleru u ranom 17. veku. Treća je bila grupa oko Antonija Kontija i Đanmarije Orteza u početku 18 veka. Ova grupa je stvorila Njutnov mit (zbog čega ni danas nije jasno definisana gravitacija) i moderni materijalizam ili utilitarizam i borili su se protiv Gotfrida Vilghelma Lajbnica.

Ove tri grupe koje su finansirali i podbadali venecijanski vlastelini odgovorna je velikim delom za mračnjaštvo i naučne budalaštine  koje se danas nadvijajaju kao noćna mora nad mozgovima čovečanstva.

Ko sme danas da kaže da se Zemlja ne okreće, da se ne okreće oko Sunca, da ne postoje virusi i virusne zarazne bolesti, da Ajnštajn nije nikakav genije i itd? Dežurna agentura će preko medija i izdavaštva svakoga dočekati na nož i teško ga kompromitovati, ismejati i  proglasiti budalom. Teorija zavere? Ha, ha...