Amerika

 

Države Južne Amerike sve biliže sebi, a sve dalje od SAD

 

Novi latinoamerički poredak

 

U Latinskoj Americi, od krajnje severnog meksičkog grada Meksikali pa do Ognjene Zemlje na jugu Argentine, od Severne Amerike, Preko Centralne i duž Južne, žive oko 600 miliona ljudi. Tu je dom nekih od najsiromašnijih i najnasilnijih država na svetu. Organizovani kriminal cveta, švercuju se opojne droge, ima mnogo ubistva, kidnapovanja i reketiranja. To je prostor gde se mešaju velike razlike između onih koji nemaju ništa i onih koji imaju previše, ali ipak, poslednjih godina taj se jaz polako sužava. Stvara se srednja klasa. Možda je u ovom trenutku Meksiko najnasilnija zemlja Latinske Amerike. O tome piše naš urednik Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald.

 

Milan Balinda

 

Tokom poslednjih nekoliko nedelja, u Meksiku se prepucava svako sa svakim. Građanska milicija protiv kriminalaca, vojska i policija protiv narkodilera i Građanske milicije, jedan klan kriminalaca protiv drugog i sve druge moguće kombinacije.

U poslednjih sedam godina, borba protiv kriminala u ovoj najsevernijoj zemlji Latinske Amerike donela je mršave rezultate. Sadašnji predsednik zemlje, Penja Nieto, pokušava da smiri situaciju koja je, u mnogome, posledica neadekvatnog delovanja prethodnog predsednika, Felipea Kalderona. Takođe, jedan od prioriteta meksičke vlade je da poboljša sliku o svojoj zemlji širom sveta, ali to bi išlo malo traljavo ako se po državi sukobljavaju raznorazne naoružane grupacije.

U mnogim delovima Meksika građani su se organizovali, naoružali i krenuli protiv kriminalaca, dosta im je bilo više da budu žrtve ubistava, silovanja, ucena i kidnapovanja. Ali, kako je borba protiv kriminala državni posao, poslata je policija i vojska da razoružaju Građansku miliciju i tako je došlo do sukoba. Ipak, na nekim mestima vojska i građani sarađuju, dok lokalna policija, kako to u Meksiku učestalo biva, stoji sa strane i posmatra.

U državi Mičoakan, koja je na dometu glavnog grada, Građani su zauzeli preko 30 opština, još neki delovi u zabačenim krajevima zemlje prešli su u ruke Milicije. Koji se najviše okomljuje na kriminalni klan Vitezi Templari, ponekad, priča se, udružuju se s drugim kriminalnim grupama da bi zajedno potisnuli Temlare. Vojska je Miliciju donekle razoružala, ali još nema potpunu kontrolu. Postavlja se pitanje da li su Građani dobri ili loši momci, ali u ovoj meksičkoj konfuziji nije lako pronaći odgovore.

Postoje i verzije da vlada politički pomaže Templare, valjda strahuju od narodnog ustanka, dok druge kriminalne grupe oružjem snabdevaju Građane. Takve optužbe uglavnom stižu od lokalnih sveštenika, koji, istina, imaju možda najbolji pregled situacije. Veliki sukobi su se vodili oko gradova Nueva Italia i Apacingana, grada sa više od 90.000 stanovnika, u Mičoakanu, gde su Templari imali strogo prisustvo. Meksička vojska i federalna policija poslate su u taj region i uklonili su barikade koje su blokirale puteve i ulice, ali se govori da su federalne trupe blagonaklono gledale na akcije Milicije. U svim tim sukobima ima i mrtvih, ali tačan broj još nije poznat. I dok Meksikanci rešavaju svoje probleme u oružanim sukobima, severnoamerikanci duž granice sa svojim južnim susedom probaju kompaktne robote sa daljinskim upravljanjem da bi ispitali uske tunele kojima se iz Meksika švercuju narkotici u Ameriku.

  Još od 1990. godine, američki autoriteti otkrili su 168 tunela u Arizoni i Kaliforniji, koji su uglavnom služili da se kroz njih švercuju droge kao što su kokain, heroin, metafetamin i marihuana. Kako je švercerima bilo sve teže da idu površinom zemlje, zbog patrola, elektronskog nadgledanja i dronova, kopali su tesne tunele kroz koje su se provlačili sa svojom robom. U te tunele nije komotno ulaziti, a može da bude i opasno zbog zamki, pa su se Amerikanci setili da ih prvo ispitaju malim robot-vozilima na daljinsko upravljanje.

Roboti imaju video kamere, i razne vrste svetla. Takođe mogu da budu opremljeni sačmaricom, ali izgleda da za to još nije bilo potrebe. Mada Amerikanci već poodavno koriste robote u vojne i policijske svrhe, sada po prvi put, ali u manjoj verziji, vozilo-robot će kontrolisati šverc opojnih narkotika preko, ili ispod, američko-meksičke granice.

 

 

 Ponosna udovica i spašena Argentina

 

I dok u Meksiku bukte oružani sukobi, u Kolumbiji se razgovara o miru. Odnosno, pregovaraju Kolumbijci ali na Kubi, u Havani. Vođe kolumbijske levičarske gerile FARK i vladini predstavnici, nakon skoro 50 godina oružanih sukoba, na pragu su da postignu dogovor o miru. Nekih 220.000 ljudi je poginulo tokom kolumbijskog građanskog rata. Pregovori se vode još od novembra meseca 2012. godine, a čini se da će dogovor biti u šest tačaka. Reforme zemljišta, politička participacija, razoružanje, opojne droge, prava žrtava i sprovođenje dogovorenog. Dogovor o reformi zemljišta već je postignut, ali se zapelo po pitanju da li neki članovi FARK mogu da učestvuju u političkom procesu zbog zloupotrebe ljudskih prava i kriminala protiv čovečanstva. Kolumbijska vlada procenjuje da FARK gerila nema više od 7.800 aktivnih boraca i jedno 10.000 simpatizera.

Argentina ima drugu vrstu problema. Ekonomske, i to vrlo ozbiljne. Inflacija je, na primer, 26 odsto, a to je realna cifra mada vlada tvrdi da je mnogo manja. Štampanje još pesosa samo pravi situaciju gorom. JP Morgan tvrdi da će argentinski peso da kraja ove godine vredeti 45 odsto manje nego ovih dana. Predsednik zemlje gauča, Kristina Fernandez, udovica prethodnog predsednika, Nestora Kirčnera, ponosna je na posao njenog preminulog muža, a i na svoj, jer su Argentinu izvukli iz ekonomskog kolapsa 2001. godine.

Međutim, ekonomski rast od sedam odsto već je daleka prošlost. Vlada mora da potroši 13 milijardi dolara godišnje samo na naftu i prirodni gas. To je 48 dolara na svakih 100 koje Argentina dobije izvozeći poljoprivredne proizvode. Vlada je takođe morala da obeća da će policajcima, u nekim provincijama, povećati plate za 60 odsto jer nisu hteli da idu da rade nakon što je rulja u sukobima ubila 13 ljudi.

Naravno, Argentinci su ponosni jer je njihov zemljak postao papa. Sredinom januara papa Franjo imenovao je 19 novih kardinala, a od toga 10 iz Latinske Amerike, Kariba, Azije i Afrike. Interesantno da među novim kardinalima nema ni jednog iz Sjedinjenih Država. Među kardinalima sada se nalazi i papin naslednik na mesto nadbiskupa Buenos Airesa. Iako su u Latinskoj Americi većina katolici, ta crkva je ubrzano gubila vernike. Verovatno da nigde nije više gubila vernike kao u Brazilu. Ta nacija i dalje ima najveći broj katolika u svetu sa svojih 124 miliona koji su se na popisu izjasnili kao rimokatolici, to bi bilo 65 odsto stanovništva, ali je, na primer pre deset godina taj procenat iznosio 74 odsto, a 1970. među Brazilcima bilo je 92 odsto sledbenika rimokatoličke crkve.

Međutim, u Brazilu, gde ekonomija raste samo upola manjom stopom nego što je to bilo za vreme predsednika Lule da Silve, na površinu isplivava jedan drugi fenomen: bogati su u gubitku, siromašni polako napreduju. Tokom tri godine vladavine predsednice Dilme Rusef nekih 22 miliona Brazilaca oslobodili se ekstremnog siromaštva. Uz pomoć vladinih programa, kao i Svetske banke, mnogi su izašli iz svojih nehigijenskih šupa i uselili se u stanove i kuće sa tekućom vodom. Bez obzira na rastući deficit budžeta, ti siromašni Brazilci će sledećeg oktobra na izborima ponovo glasati za Dilmu Rusef. Bez obzira na ubrzani rast cena, ekstremno siromaštvo, po poslednjim ispitivanjima januara 2014, palo je na cifru od tri odsto stanovništva. Svetska banka taj procenat definiše kao zanemarljivim. U Brazili žive milioni siromašnih ljudi, ali ovde se radi o krajnjem siromaštvu.

Vlada gospođe Rusef povećala je ulaganje u profesionalno osposobljavanje, dečiju zaštitu i kredite sa veoma niskim kamatama. Više od 6.000 lekara, većina sa Kube, ordinira u siromašnim zonama zemlje. Zahvaljujući vladinim programima, Brazil je jedina zemlja iz takozvane grupe BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika) koja je uspela da smanji razliku između bogatih i siromašnih. Ta politika ima, naravno, i svoju cenu - rast ekonomije je znatno usporio. A što se Dilme Rusef tiče, ona ima 52 odsto glasova među siromašnima i nula među bogatim, sudeći po poslednjim ispitivanjima javnog mnenja. Kada bi se izbori održali u ovom momentu, ona bi dobila 42 odsto glasova, dok bi njen najbliži protivkandidat, Marina Silva, dobila samo 26 odsto poverenja brazilskih glasača. U slučaju Brazila, ne radi se o sprovođenju populističke politike, već o svesnoj strategiji da bi sužavanjem jaza između bogatih i siromašnih, na duže staze, to poboljšalo ekonomiju.

 

 

 Život sa dva dolara dnevno

 

 

Urugvaj se tokom poslednjih 30 godina smatra „najcivilizovanijom" zemljom Južne Amerike. Poznata je po svom naprednom edukativnom sistemu, socijalnoj zaštiti i liberalnim zakonima. Nadimak za Urugvaj je „Švajcarska Južne Amerike". Po rasnoj kompoziciji Urugvajci su većinom evropskog porekla, Španci i Italijani. Nije oduvek Urugvaj bio bez političkih problema južnoameričkog stila. Početkom sedamdesetih godina prošlog veka gradska gerila, Tupamarosi, svojim oružanim akcijama provocirali su tadašnju vladu da ukine Ustav, a onda se u zemlji instalirao period represivnih vojnih hunti. Demokratija se vratila 1985. godine, ali Urugvaj još pokušava da se u potpunosti oslobodi negativnog nasleđa vojnih režima. Od ponovnog uspostavljanja demokratskih režima, Urugvaj je liberalizovao svoju ekonomiju, razvio turističku industriju i bankarstvo. Međutim, zemlja uglavnom zavisi od gajenja stoke i izvoza mesa, a tom proizvodu cena na svetskom tržištu iz godine u godinu može drastično da varira.

Kompletno ime Urugvaja je Orijentalna Republika Urugvaja i zemlja ima, po popisu iz 2011. godine, 3,4 miliona stanovnika, a BND po glavi stanovnika je 11.860 dolara. Marta meseca 2011. godine, nakon izbora u drugom krugu, na čelo vlade došao je bivši levičarski gerilac Hose Muhika. On je bio jedan od osnivača levičarske gradske gerile Tupamaros.

Kao i njegov prethodnik, Tabare Vaskez, pripada levičarskoj koaliciji Široki front.

U 19. veku, nakon što je stekao nezavisnost, Urugvaj je doživeo produženi i razarajući konflikt između dve političke frakcije - zemljoposednika nazvanih Beli (Blancos) i urbanog stanovništva pod imenom Crveni (Colorados). A što se susednog Paragvaja tiče, tamo je prošle godine došao na vlast multi-milioner Oracio Kartes. On je vlasnik više od dvadeset kompanija, koje se bave od proizvodnje i prerade duvana pa do bezalkoholnih pića. Njegova partija, centro-desničarska, bila je na vlasti 60 godina i igrala ključnu ulogu podržavajući zloglasnu vojnu huntu generala Alfreda Štrosnera.

U međuvremenu, bolivijski „prvi predsednik Indijanac" Latinske Amerike, Evo Morales, vodi politiku čiji sistem mnogi opisuju ili kao „najkonzervativniji radikalni režim" ili  „najradikalniji konzervativan režim" u svetu.

Još od 2005. godine Moralesov režim dobio je, s veliko razlikom po broju glasova, na svim izborima, uključujući i dva izbora za predsednika. Vlada Eva Moralesa vodi politiku zategnutog kaiša i na taj način ostvarila višak u budžetu. Podrazumeva se da se nedovoljno troši na socijalne potrebe društva, isto kao što su javne investicije na nivou prethodnih neo-liberalnih režima.

Vlada se drži politika protiv sindikata zaposlenih u društvenom sektoru, protivi se štrajkovima i ne dozvoljava, koliko je u stanju, bilo koji oblik pritiska zaposlenih. Moralesov režim dobro je primljen u bankarskom i poslovnom sektoru, a takođe ohrabruje spoljne investicije u rudarstvu i poljoprivredi. Plate zaposlenima redovno se podižu ali tako da jedva pokriju štetu od inflacije.

A 22. decembra prošle godine, na opšte iznenađenje njegovih levičarskih saveznika, Morales je podržao rad dece, tvrdeći da je to potrebno jer deca svojim prihodima pomažu sopstvenim siromašnim porodicama. U Boliviji ima, a to je izneo Morales, 850.000 dece koja rade, što je približno jedna petina radne snage zemlje. Deca koja rade za manje novca, a to je realnost, snižavaju dnevnice odraslih radnika. Bolivija ima najmanje plate u Južnoj Americi. Nešto više od 50 odsto stanovništva živi sa dva dolara dnevno.

Evo Morales se specijalizovao kao lider Latinske Amerike da sa radikalnom retorikom opravda ortodoksno reakcionarnu politiku. Morales je genije političke manipulacije, ali analitičari sumnjaju da bi „bolivijski eksperiment" mogao da se izveze u bilo koju drugu latinoameričku zemlju. Tu svoju retoriku uspešno koristi, sa anti-imperijalističkim manifestima, protiv Sjedinjenih Država. Kritikuje američku izolaciju Kube, kao i pritisak Vašingtona na vladu u Venecueli. Istovremeno dok optužuje Španiju i Francusku zbog saradnje sa Amerikom, specijalno u slučaju Edvarda Snoudena i njegovog otkrića američkog špijuniranja ostatka sveta, poziva Španiju da investira u Boliviju uz veoma povoljne privilegije.

Godine 2005. Latinska Amerika dobija svog prvog predsednika ženskog pola. Na čelu Čilea stala je levo-orijentisana Mišel Bačele dobivši 62 odsto glasova i pobedivši svoju rivalku iz centro-desničarske koalicije. Bačele je bila izuzetno uspešna tokom vladavine u svom prvom terminu, od 2006. do 2010. Bila je svesna da je svoj prvi mandat dobila od generacije biračkog tela čiji politički stavovi vuku korene još iz vremena diktature generala Pinočea. Sada zna da joj je drugi mandat, na izborima novembra meseca prošle godine, došao iz generacije Čileanaca koji nemaju više straha od vojne diktature, a koji su zahtevali brže i hrabrije promene u zemlji. Mišel Bačele, 62, preuzima svoj drugi mandat sledećeg marta meseca. U južnoj Americi predsednik države ne može uzastopce da se kandiduje za novi mandat, kao što mora da dobije više od 50 odsto glasova. U svom pobedničkom govoru istakla je da će sprovesti „duboke reforme potrebne Čileu", ali je rekla naciji da će pri tome biti „odgovorna".

  U Venecueli nema više Uga Čaveza i sve se promenilo, osim što je sve ostalo isto. Možda je smrću Čaveza najviše izgubio Iran. Naime, Čavez je bio taj koji je pomagao Iranu upliv na Zapadnu hemisferu. Sada nema ni njega, a ni Ahmadinedžad više nije premijer u Teheranu. Iran je sredinom osamdesetih godina prošlog veka ustanovio svoju prvu ambasadu i to na Kubi, u Havani. Takođe je mobilisao Hezbolah da se instalira na tromeđi između Argentine, Brazila i Paragvaja. Međutim, za svoje prisustvo u Latinskoj Americi Islamska Republika najviše bi trebalo da se zahvali Čavezu. Iran je preko predsednika Venecuele uspostavio diplomatske i ekonomske kontakte sa nekoliko zemalja Latinske Amerike i ublažio svoje materijalne probleme uprkos sankcijama.

Iran nije sedeo skrštenih ruku dok je Čavez umirao i uspostavio je prisnije veze sa vladama Eva Moralesa i Rafaela Koree, iz Ekvadora. Takođe izgleda da se Argentina i Iran približavaju u poslednje vreme. U Venecueli na vlasti je bliski saradnik i naslednik Uga Čaveza, Nikolas Maduro, ali za Madura nije sigurno da će ostati kao „apsolutni vladar" Bolivijanske Republike Venecuele.

Sredinom prošle godine američko Ministarstvo spoljni poslova (State Department) podnelo je Kongresu opširnu studiju o iranskim aktivnostima u Latinskoj Americi. Mada je ta studija u većem delu klasifikovana kao tajna, osim što smo saznali da Amerika ne bi trebalo da se brine oko iranskog terorističkog delovanja, trebalo bi se podsetiti da je Iran u dva maha sponzorisao terorističke napade na tlu Sjedinjenih Država. Prvi put 2007. kada je jedan terorista pokušao da digne u vazduh rezervoar sa gorivom na njujorškom aerodromu, i, drugi put 2011, kada je američka policija otkrila zaveru Iranske revolucionarne garde da ubije ambasadora Saudijske Arabije u Vašingtonu. Takođe je, 1994. godine, argentinski tužilac označio Iran kao jednog od organizatora bombardovanja Argentinsko-Izraelskog društva u Buenos Airesu. U svakom slučaju, Iranski režim svakodnevno proširuje svoj uticaj u Latinskoj Americi.

 

 

A 1.

 

Čovek u iznošenim cipelama

 

Živi u jednosobnoj seoskoj kući, vozi stari Folksvagen bubu, leti ekonomskom klasom i nosi iznošenu odeću i cipele. Radi se o predsedniku Urugvaja, Hoseu Muhiki (Jose Mujica). Veći deo svoje plate donira socijalnim projektima. Bivšeg gerilca nazvali su „najsiromašniji predsednik na svetu", i mada bi on voleo da i drugi budu skromni, Muhika (78) bio je u politici toliko dugo da zna da je to nemoguće. „Ako bi tražio od ljudi da žive kao ja, ubili bi me", izjavio je urugvajski predsednik u jednom intervjuu.

Čovek koga najviše znaju kao Pepea kaže za one koji ga smatraju siromašnim da ne znaju značenje bogatstva: „Nisam najsiromašniji predsednik. Najsiromašniji je onaj kome je potrebno mnogo da bi živeo… Moj način života posledica su mojih rana. Ja sam dete sopstvene istorije. Bilo je godina kada bih bio srećan samo da sam imao dušek".

Početkom prošlog decembra Urugvaj je izglasao zakon koji je ozakonio marihuanu. Taj zakon daje državi najveću ulogu u proizvodnji, distribuciji i prodaji droge. Predsednik Muhika rekao je da ovaj zakon nema veze sa liberalnim pogledom na svet, već da se radi o tome da korisnike odvoje od mračnih prodavaca. Zakon takođe postavlja količinu marihuane koju pojedinac može da koristi.

Kada je 2009. godine dobio na predsedničkim izborima, Hose Muhika ustanovio je administraciju levog centra u stilu Brazilca Lule da Silve i čileanske predsednice Bačele, ali nimalo sličnu politici Uga Čaveza.

Inače, Muhika je proveo 14 godina na robiji, uključujući dve godine u samici gde je pričao sa žabama i insektima da ne bi poludeo, i policija ga je šest puta ranila iz vatrenog oružja.

 

 

A 2.

 

Kastro na vidiku

 

Nakon skoro godinu dana, 8. januara 2014. godine, u javnosti se pojavio bivši, dugogodišnji, kubanski predsednik Fidel Kastro (87). Došao je u Havani da prisustvuje otvaranju jedne likovne izložbe, zgrbljen, potpomognut pri hodanju metalnim štapom i pridržavanjem jednog svog pomoćnika. Na fotografijama jasno je moglo da se vidi efekat njegovog oronulog zdravlja i njegovih godina.

Kastro, koji je ustupio vlast svom mlađem bratu Raulu 2008. godine, nakon što se razboleo dve godine ranije, veoma retko se pojavljuje u javnosti. I dok se Fidel nalazio iza scene, njegov brat izlazio je na naslovne strane mnogih svetskih novina, a to pre svega što se u Južnoj Africi, prilikom sahrane Nelsona Mandele, rukovao sa američkim predsednikom Barakom Huseinom Obamom.

Sam Fidel Kastro u svojoj, sad već manje redovnoj kolumni, otkrio je kako je do susreta došlo. Naime, kubanski predsednik Raul Kastro prišao je Obami i predstavio se na engleskom: „Gospodine predsedniče, ja sam Kastro". Potom su se rukovali. Odmah su krenule špekulacije da li je taj gest bio znak približavanja Kube i Sjedinjenih Država ili samo ljubazno ponašanje.

Nešto kasnije se ispostavilo da te dve države već pregovaraju poslednjih šest meseci i to uglavnom, koliko je nama poznato, o imigraciji.