Nove knjige: "Pouzdana sećanja", Milan Balinda („Gradac", Raška, 2014.)

 

Slikar bez platna

 

Dugogodišnji novinar američkog "Majami Heralda", Milan Balinda, osim publicistike u kojoj je ostavio dubok trag, bavi se i lepom književnošću. Njegova proza iz koje govori ekstrakt jedinstvenog iskustva, dovedena je iza paravana  postmodernizma. Iz tog ugla, njegov stvaralački senzibilitet posmatra svet na rubu njegovog opstanka. Balindin diskretni humor, tihi cinizam i sklonost ka nadrealnim (a tako mogućim) scenama, čine njegova "Pouzdana sećanja" još pouzdanijim...

 

Piše: Todora Škoro 

 

Može li se sećanjima verovati? U novoj knjizi kratke proze Milana Balinde, „Pouzdana sećanja" („Gradac", Raška, 2014.), autor nedvosmisleno pokazuje da može. U onoj meri u kojoj inače sećanja žive u čoveku – bistra, jasna, ali uvek fragmentarna. Na tim fragmentima, i od njih, Balinda plete desetine životnih priča, smeštenih tek u po nekoliko redaka ili rečenica, ali sasvim dovoljnih da se opišu čitavi životi, ili bar da se razumeju. I zapamte.

   Junaci „Pouzdanih sećanja" su, uredničkim zahvatom skoro naizmenično – latinoamerički i ovdašnji, balkanski, takozvani „mali ljudi". Manje da bi se pokazala razlika u mentalitetu, više sličnost kad su intimne ljudske sudbine u pitanju. Istorija, mitologija, običaji Meksika i cele Latinske Amerike kojom autor putuje, i koju voli, nesumnjivo su znatno različiti od balkanskih (beogradskih), gde se rodio, koje je na kratko napustio i kojima se najzad vratio, ali su zato lična bol, nesreća, preispitivanja i stremljenja, u stvari veoma slična. Ili ista, čak i na svim meridijanima.

   Putujući i tragajući, možda nekim sasvim drugim i drugačijim poslom nego što je to književni, Milan Balinda ne drži beležnicu u ruci, ne zamara se detaljima i obiljem činjenica. On posmatra, oštrim okom i umom koji će u sećanje da urežu najsnažnije scene, kao na dobroj fotografiji, onoj načinjenoj u pravom momentu, onoj kojoj je i autor ove zbirke takođe sklon na svojim putovanjima.

Tu urezanu sliku on potom (kad ona postane ono „pouzdano sećanje") pretoči u proznu minijaturu, oštre rezolucije i savršenog kontrasta. Izbegavajući sve ono što u postupku stvaranja veoma kratke priče mora da se izbegne, u Balindinim pričicama ostaju da se zauvek zapamte slikar koji je, ostavši bez sredstava za život (i za hleb, čak!) pojeo tubu boje i umro. Ali ostaje upamćen jer se na taj korak nije odlučio zbog gladi, nego iz očaja jer više nije imao nijedno prazno platno na kome bi slikao! Ostaje upamćen neobični profesor-lingvista sa Dorćola koji se, pred kraj života, poigrava sa svojim životnim opredeljenjem jezičkog čistunca, počinjući da piše gramatički potpuno nepravilne stihove...Ostaju u sećanju mnogi iz palete junaka zato što im je autor podario dugovečnost, izabravši pravi momenat u njihovom životu koji je naslikao.

   Mnoge priče iz zbirke, zbog zadate kratkoće forme, nužno prelaze u fantastično i nadrealno, ali je to već kvalitet (ili boljka, kako se već uzme) svih proznih minijatura. Ni to im, međutim, ne oduzima na upečatljivosti, naprotiv. Neobičnost ove knjige kratkih priča je i u tome što se ona završava poglavljem koje čini – ciklus pesama. Možda neobična urednička intervencija, ali pesničkim senzibilitetom kompatibilna svom pretežnijem, proznom delu knjige.

   Poruka  ove nevelike zbirke Milana Balinde je, najzad, sasvim jednostavna - da su od svega u životu najvažnija sećanja. Kao u njegovoj (najkraćoj) priči upravo takvog naslova:

„Mala pletena stolica bespovratno je propala na kiši. Ali  sve to više nije važno jer je prošlo."