Feljton

 

Žan-Pol Bled: Bizmark i njegov politički testament koji je ostavio Nemačkoj i Evropi (2)

 

Stari maršal protiv bivšeg kaplara

 

 

Oto Eduard Leopold fon Bizmark-Šenhauzen (Otto Eduard Leopold von Bismarck-Schonhausen), ili, jednostavno-Bizmark, bio je centralna politička figura u Nemačkoj tokom druge polovine devetnaestog veka. U početku je bio  duboko konzervativnih, aristokratskih i monarhističkih gledišta, borio se protiv rastućeg socijal-demokratskog pokreta. Stavio je van zakona više organizacija i uveo starosne penzije, zdravstveno osiguranje, kao i radničko osiguranje u slučaju nesreće. Postao je poznat pod nadimkom Čelični kancelar. Nosio je titulu Vojvode od Lauenburga, a njegovo državničko promišljanje, bilo je uzor nemačkim političkim vođama tokom dvadesetog veka. Bizmarkov stav da za stabilnu Nemačku treba samo imati "dobre ugovore sa Rusijom", i danas važi za svakog trezvenog poslanika u Bundestagu. Početkom tridesetih godina prošlog veka, i Hitler je, kao vođa Nacionalsocijalista,  iskoristio za sebe nešto od Bizmarkove slave, ali za kratko. Kad je shvatio da bi mu veličina i važnost Bizmarkovog dela smetala, sklonio je njegov impozantni spomenik na nepoznato mesto. Na početku dvadeset prvog veka, dok traju političke podele u Nemačkoj povodom povratka Ruske imperije na svetsku scenu, Bizmarkova misao ponovo je oživela. Sa njom, i važnost strateških sporazuma Nemačke sa Rusijom. Tim povodom, Tabloid objavljuje feljton u nekoliko nastavaka iz srpskog prevoda biografije Oto fon Bizmarka, koju je napisao francuski istoričar i profesor sa Sorbone, Žan-Pol Bled.

 

 

Žan-Pol Bled

 

 

Štreseman ima ambiciju da bude novi Bizmark koga Nemačka treba. Šest godina na čelu ministarstva spoljnih poslova, od 1923. do njegove smrti u oktobru 1929, on vodi takvu politiku koja ponovo dovodi Nemačku u sklad s drugim  nacijama. Pakt iz Lokarnoa daje novi pravac odnosima s Francuskom, u kojoj ima za stalnog partnera Aristida Brijana. Prvo sa Dosovim (Charles Gates Dawes) planom, zatim Jangovim (Owen D. Young), usvojen je novi sistem naplate odštete.

Iako  je  znao  da  u  inostranstvu  nametne  sliku  Nemačke koja je postala razumna, Štreseman ne ubira plodove svoje politike. Njegova partija, Nemačka narodna partija (DVP), nema korist od diplomatskih uspeha svog šefa, i još gore, ona redovno beleži pad, sve dok nije potonula  u  ništavilo  početkom  1930.  U  stvari,  uporna partija je odmah preuzela vođstvo i zadržala ga do poslednjih dana Republike. Ona ne štedi kritike prema Štresemanu, a najoštriji se ne ustručavaju da ga optuže  za  izdaju.  U  njenom  najbitnijem  parlamentarnom izražaju  do  1930,  Nacionalnemačka  partija  (DNVP) ne  predstavlja  samo  konzervativne  partije  carstva, nego i produžava Domovinsku partiju (Vaterlandspartei) koja  je  osnovana  1917.  zbog  rata  do  istrebljenja,  usled porasta  pristalica  mirovnog  sporazuma  bez  pobednika  i  pobeđenog. 

Nacionalnemačka  partija  se  poziva na Bizmarkovo nasleđe kako bi osudila Versajski sporazum,  uzvikujući  slogan  o  „zabijenom  nožu  u  leđa"  i optužujući  Vajmarsku  republiku  da  je  izdala  nemačke interese.  Kako  bi,  uostalom,  i  moglo  biti  drugačije, s  obzirom  da  su  ovaj  režim  nametnuli  pobednici  i da  se  demokratija  zasniva  na  principima  suprotnim nemačkoj tradiciji i duhu? Bizmark je s kapom i u čizmama  preuzeo  službu.  Nacionalnemačka  partija  siste-matično koristi sliku velikog kancelara. Ona ukrašava  njihove  izborne  plakate  jasnom  porukom  za  glasače.

Partiju u toku kampanje prati slogan koji je isto tako jasan:  „Povratak  Bizmarku" . 

Ovaj  novi  Bizmark  će  do-biti izgled čoveka koji dolazi od samog proviđenja, da sruši omražen režim i vrati Nemačkoj njenu veličinu. Tokom ovih godina mnoge ličnosti izgledaju da su tak-vog profila da bi mogle odigrati njegovu ulogu. Glavni komandant Reichwehr-a,  general  fon  Sekt  (Hans  von Seeckt), mogao bi iskoristiti svoju poziciju da izjasni političke  ambicije. 

U  1923.  godini,  godini  svih  opasnosti,  mnogi  u  njemu  vide  mogući  izlaz.  Ali,  pošto  mu je ponuđeno da sruši Republiku, on to odbija. Kakva god da su njegova lična ubeđenja, ovaj monarhistički oficir ima nameru da održi armiju izvan partija. Za desnicu se javlja nova nada već sledeće godine, kada je izabran maršal fon Hindenburg (Paul von Hindenburg) za predsednika Republike. Pobednik iz Tanenberga ima puno osobina kako bi zamenio Bizmarka. Tok rata je doveo ovog starog borca, sazdanog na pruskim vrednostima, u poziciju „nemačkog  heroja". 

Dan  posle  poraza  je  upotrebio  teoriju  o „zabijenom nožu u leđa", koju je cela nacionalna desnica požurila da koristi. S ovakvom istorijom, kako onda ne sumnjati da neće iskoristiti svoje položaje kako bi zavrnuo  vrat  Republici?  Hindenburg,  međutim,  neće  biti „novi Bizmark", čemu su se nadale njegove prve pristalice.

Isti osećaj dužnosti, koji ga je naveo da se kandiduje za predsednika, sprečava ga da odstupi od zakletve koju je  dao  po  Ustavu  Republike.  Doći  će  do  paradoksa  da  će stari  maršal  u  1932.  postati  brana  Republike  protiv Hitlera, zvezde u usponu nacionalne desnice. Uostalom veoma  krhka  brana,  pošto  prihvata,  nekoliko  meseci kasnije, da „kaplaru iz Bohemije" otvori vrata vlade.

 

 Hitler je verovao da je Bizmarkov nastavljač

 

Od samog ulaska na političku scenu Hitler se predstavlja  kao  Bizmarkov  naslednik.  U  njegovim  govorima je  često  pominjao  čeličnog  kancelara,  o  čemu  svedoči sledeći govor pred veteranima puča iz novembra 1923: „Ime onoga ko je osnovao ovo carstvo vi poznajete, on se ne zove većina, on se ne zove demokratija, nego Bizmark. Jedna osoba je donela nemačkom narodu novi Rajh i, ono što je još važnije od njegovog spoljašnjeg oblika, on je doneo  nemačkom  narodu,  sa  ovim  novim  Rajhom,  ponovo nacionalnu ideju, on mu je doneo novu nacionalnu čast, novo razumevanje nacionalne časti".

Iako se njegova iskrenost  ne  dovodi  u  pitanje,  ovaj  govor  sadrži  takođe taktička  razmišljanja.  Hitler  vrlo  dobro  zna  da  mu je  neophodno  da  bude  naoružan  pruskom  tradicijom u njegovom pohodu ka vlasti. Čak i pošto su nemački glasači, u 1932, doveli NSDAP sa više od 30% glasova, biće mu potrebno, kako bi stigao do mesta kancelara, da napravi savez  s  nacionalnemačkom  partijom  koja  sebe  vidi  kao čuvara ove tradicije. Sastav njegove prve vlade, u kojoj se nalazi više ličnosti bliskih nacionalkonzervativnoj struji,  odslikava  ovu  zabrinutost.  Uznemirenost  koja je  jasno  i  glasno  iskazana  o  ovom  savezu  nove  Nemačke i  stare  Pruske,  istovremeno  inspiriše  čuveni  „dan u  Potsdamu",  kada  se  21.  marta  1933.  pred  grobom  Fri-driha  II  u  Garnizonkiršeu,  zajedno  sastaju  maršal  fon Hindenburg  i  kancelar  Adolf  Hitler. 

U  vreme  kad  je prioritet  učvršćenje  nacističke  vlasti,  Hitleru  je bitno da izgleda kao nastavljač Fridriha II i Bizmarka. Poznata razglednica na kojoj su predstavljeni profili Velikog kralja, Čeličnog kancelara i Firera prikazuje ovu traženu linijsku vezu.

Međutim, posle preokreta u 1938, Bizmarkova zvezda bledi. Hitler više ne mora da brine o konzervativci-ma. Izbacivanjem generala fon Blomberga (Werner von Blomberg) i fon Friča (Werner von Fritsch), armija je postala poslušna. Ministri iz nacionalkonzervativnih partija su otpušteni ili su dovedeni u red. Oslobođen tih kočnica, režim može dati slobodan kurs svojim revolucionarnim  željama. Naravno  da  je  ukazana  krajnja počast  Bizmarku  u  vreme  Anšlusa;  sledeće  godine  je porinut u vodu bojni brod Bizmark, novi ponos nemačke flote. Ali u isto vreme ogromna Bizmarkova statua, koja  se  do  tada  uzdizala  ispred  Rajhstaga,  premeštena je u anonimnost Tirgartena. Može se samo imati jedan gospodar  u  srcu  Nemaca.  Tišina  će  otada  vladati  oko Bizmarka.

Međutim, njegov kult nije mrtav. On i dalje živi u onim  konzervativnim  sredinama  koje  se,  pošto  su  pozdravile  dolazak  Trećeg  Rajha  i  počele  da  mu  pružaju saradnju,  od  njega  razdvajaju  krajem  tridesetih  godina XX veka, kada shvataju da Hitlerov režim vodi politi-ku  koja  je  u  suprotnosti  s  konzervativnim  vrednostima i, uprkos početnih uspeha, vodi Nemačku u katastrofu.  Šetajući  se  alejama  Fridrihsruea,  početkom  jula 1944, Ulrih fon Hasel (Ulrich von Chassel) tu pronalazi Bizmarkovu  senku:  „...Kakvu  smo  pogrešnu  sliku  dali  o njemu", beleži tužno u svom Dnevniku, „kao o političaru žednom moći, u čizmama oklopnika, obuzetog detinjom radošću  što  je  neko  najzad  uspeo  da  od  Nemačke  ponovo  stvori  silu"!

Bizmarkov  duh  inspiriše  ustavne  projekte  Karla  Gerdelera  (Carl  Goerdelier),  kome  je obećano  mesto  kancelara  da  je  zavera  od  20.  jula  1944. uspela.  Drugi  snažan  znak  ove  linijske  veze  je  da  se među  zaverenicima  nalazi  više  značajnih  imena  pruskog plemstva (fon Hardenberg, fon Hasel, fon Klajst-Recov, fon Kluge, fon Moltke, fon Štaufenberg, fon Štilpnagel, fon Jork).

U vreme svođenja računa ne bi se moglo ostati na analizi mita i njegovih posledica. Da je on napravio teren Trećem Rajhu, očigledno je. Mnogim Nemcima je Hitler delovao kao novi Bizmark, čiji su dolazak toliko dugo čekali. Ali ovakva tvrdnja nije dovoljna da se u Bizmarku vidi  prethodnik  Firera.  Pravo  pitanje  je  da  se  sazna da  li  njegova  misao  i  delo  najavljuju  hitlerizam.  Zato, uzimajući u obzir ideološke pobude i suštinske izbore režima, izgleda teško zaključiti takav tok događaja.

Kada aneksira Austriju u Rajh, Hitler može lako reći da dovršava ono što je Bizmark započeo, i upravo je to ka-rakterističan  primer  falsifikovanja  istorije.  Rasna koncepcija (velkisch) nacije, koja čini osnovu Anšlusa, a zatim  aneksija  Sudeta,  potpuno  je  strana  Bizmarku-za koga je ona najpre politička ideja i definiše se u zavisnosti od odnosa snaga. Čega onda ima zajedničkog između Bizmarkovih  aneksija,  istina  značajnih  ali  koje  se  nalaze  u  jasno  iscrtanom  teritorijalnom  okviru,  i  skoro mračnih, osvajačkih apetita koji vode Hitlera do ruskih ravnica? Tu gde Bizmark definiše Nemačku posle 1871, kao „ispunjenu naciju" i prilagođava svoju politiku ovoj konstataciji, Hitler ne određuje nikakve granice svojoj želji za moći.

 

 Kraj Drugog svetskog rata-kraj Rajha

 

 

Prema klasičnom značenju, koje je smislio Klauzevic (Carl von Clausewitz), Bizmarkov rat prati na drugačije  načine  političke  ciljeve.  Pošto  ima  ideološke i rasne ciljeve, Hitlerov rat prerasta u totalni rat  koji  teži  potpunom  uništenju  neprijatelja  i  koji, kada se vetar preokrene, osuđuje Nemačku na najveću katastrofu u njenoj istoriji. Najzad, uzalud bismo tražili bilo kakav Bizmarkov uticaj na genocidnu ideju u srcu nacističkog  sistema.  Verovatno  bi  bilo  preterano  nazivati ga filosemitom, ali Bizmark ima dosta bliskih prijatelja Jevreja, i ni u jednom trenutku se antisemitizam ne nalazi u idejama njegove politike.

Na  kraju  Drugog  svetskog  rata  nije  ostalo  ništa od Bizmarkovog Rajha. Odnesen u vrtlogu istorije, nije izdržao  više  od  sedamdeset  četiri  godine.  Istočna granica Nemačke je pomerena na Odru a Istočna Pruska-kolevka stare Pruske -izgubljena je. Pre svega, unija se  raspršila.  Nemačku  su  pobednici  podelili  na  četiri  okupacione  zone  i  ova  podela  nagoveštava  formiranje dve odvojene države, međusobno oprečne. Pred ovom nesrećom, pred užasima bez presedana koje je izvršio  Hitlerov  režim,  postavlja  se  pitanje  porekla „nemačke  katastrofe".  Ni  Bizmark  nije  pošteđen  ovog ispitivanja. 

Njega  je  jasno  iskazao  Fridrih  Majneke (Friedrich  Meinecke),  patrijarh  nemačke  istorije,  već 1964: „Odvijanje Prvog svetskog rata, a naročito Drugog svetskog  rata  ne  dozvoljava  više  da  se  ignoriše pitanje  o  saznanju  nije  li  seme  užasa  koje  će  doći  već bilo postojalo u Bizmarkovom Rajhu."

Generacija  istoričara,  koja  se  obrazovala  u  doba Carstva (Gerhard Riter, Hans Rotfels, Franc Šnabel), stavlja se u odbranu uspomene na Bizmarka i oslobađaju ga svake povezanosti s nacističkim zločinima. Ton se menja  počevši  od  1960. godine. Stavovi  koje  je  branio  Fric Fišer (Fritz Fischer) u svom glavnom delu Griff nach der Weltmacht, o odgovornosti Nemačke u pokretanju Prvog svetskog  rata,  izgleda  da  daju  novi  pogled  na  tezu  o kontinuitetu između Bizmarkovog Rajha i Trećeg Rajha. Teoretičar  nemačkog Sonderweg-a,  Hans-Ulrih  Veler (Hans-Ulrich Wehler), smatra da je, osnivajući vlast za-snovanu  na  ličnoj  harizmi,  Bizmark  blokirao  razvoj Nemačke  ka  demokratiji  i  tako  omogućio  put  Hitleru. Sa svoje strane, Vili Brant (Willy Brandt) drži sličan govor  u  1965:  „Za  demokratski  razvoj  Nemačke  je  Bizmark  sa  njegovom  predstavom  države  iznad  građana učinio nesreću".

Poslednja  reč  nije  izgovorena.  Tokom  osamdesetih godina XX veka Bizmarka izvlače iz čistilišta. Već od početka  decenije,  poznati  zapadnonemački  istoričar, Lotar Gal, posvećuje mu biografiju, čiji podnaslov „Beli revolucionar" naglašava dualnost. Sledeću biografiju objavljuje  pet  godina  kasnije,  Ernst  Engelberg,  jedan od  najistaknutijih  istočnonemačkih  istoričara.  Učestvujući  u  rehabilitaciji  Pruske  u  NDR-u,  koja  je  već objavljena  kroz  portret  Fridriha  II,  od  Ingrid  Mitencvaj (Ingrid Mittenzwei), ova velelepna biografija daje Bizmarku  zaslugu  da  je  ostvario  ujedinjenje  Nemačke na  „veličanstven  način"  i  pokazuje  veoma  pozitivno mišljenje o njegovoj spoljnoj politici.

Bizmark  je  u  jednom  pismu  Johani  definisao  sebe kao „babicu za porođaje". Babica, on je to i bio, kao što su  svi  veliki  graditelji. 

 A 1.

 

Duh ujedinitelja pojavio se i u XX veku

 

Bizmark  je  bio  i  ostao  otac nemačkog  ujedinjenja.  Verovatno  da  je  ovaj  najvažniji deo  njegovog  dela,  posle  1945,  izgledao  kao  da  nestaje. Pre  nešto  više  od  dvadeset  godina,  retko  ko  bi  dao šansu  ponovnom  ujedinjenju  Nemačke.  Međutim,  čim  se pojavljuje pukotina u zidu diktature, događaji iz 1989. i  1990.  dokazuju  da  je  podela  bila  veštačka.  Ponovno ujedinjenje  Nemačke  je,  takođe,  posthumna  pobeda  oca ujedinjenja.