Na licu mesta

 

Ko je domaćin u Ukrajini? Na ovo jednostavno pitanje ne mogu da odgovore čak ni sami građani u Kijevu

 

Mračne duše samozvanih vođa

 

Konačno su i Amerikanci, koji u potpunosti odobravaju korake sadašnje vlade Ukrajine, uputili kritiku na račun nove vlasti. Potpredsednik SAD Džozef Bajden, tokom aprilske posete, prilikom susreta sa deputatima Vrhovne Rade, označio je korupciju kao „rak ranu koja pogađa vaš sistem". U zaključku razgovora sa parlamentarcima, Bajden je izjavio: „Vi niste sposobni da se izborite sa korupcijom. Svet to neće trpeti, ali mi ne možemo za vas da rešimo taj problem. Vi kažete da vam je potrebna pomoć u energetskoj sferi, ali i taj sistem je kod vas u potpunosti korumpiran." Bajden nije slučajno govorio o krađi. Dajući Ukrajini prvu realnu finansijsku pomoć od 50 miliona dolara, SAD je želela da poruči: prijatelji, potrudite se da ne opljačkate ovaj novac. Po čemu se još, osim totalne korupcije, „odlikuju" savremeni ukrajinski vladari?O tome piše naš dopisnik iz Moskve Viktor Hlistun

 

 

Viktor Hlistun

 

 

U potrazi za neprijateljem

Poslednja dešavanja u Ukrajini pokazuju da je rukovodstvo zemlje (svi ili skoro svi), od 1991. godine, odnosno od trenutka kada je dobila nezavisnost, izabralo potpuno čudan put borbe za nezavisnost. I to što se na istoku Ukrajine suštinski vodi građanski rat, nije bilo kakva slučajnost, nije samo „zasluga" Zapada i SAD, već i, ako stavri nazovemo pravim imenom, krivično delo plejade rukovodilaca koji su vladali poslednjih 20 godina. Ako se pogleda retrospektiva događaja dobija se slika kako su kratkovidi bili vladari.

Prvi pogrešan korak: umesto da neguju dobre odnose sa susedima, Rusijom i Belorusijom, oni su se na sve načine trudili da ih upropaste. Još je prvi predsednik Ukrajine Leonid Kravčuk pokušao da rasturi, često bez ikakvog razloga, veze sa Rusijom. I ne samo ekonomske i političke, već i kulturne. Kasniji vladari su nastavili da uništavaju sve što povezuje Ukrajinu sa Rusijom i Belorusijom. U vrhovnim ešalonima vlasti kao da nisu razumeli da se susedi ne biraju. Sa njima treba da se živi u miru i prijateljstvu. A možda su, ponekad, i razumeli!?

Drugi korak takođe ne može da se nazove uspešnim - to je naglo skretanje (u politici i kulturi) na stranu otvorenog nacionalizma. Sve to je dovelo do stvaranja nacionalnog identiteta i ukrajinskog patriotizma. I opet mi pada na pamet ono što je radio prvi predsednik, Leonid Kravčuk. Kako se kasnije razjasnilo, Kravčuk je bio vatreni nacionalista. On je dokazivao kasnije da fašistički sledbenik Stepan Bandera uopšte i nije ubijao Ruse u vreme Drugog svetskog rata. Za njegove vlasti jednog dana je u zemlji bio ukinut ruski jezik. A taj jezik je koristilo više od 80% stanovništva, a znalo ga je svih 100%. Sledeći vladari su „dostojno" nastavili „delo Kravčuka". Viktor Juščenko, na primer, dao je zvanje Heroja Ukrajine gotovo svim nacistima iz Drugog svetskog rata. A sadašnji v.d. predsednika Aleksandar Turčinov je izjavio da takva nacionalnost kao što je „ruska" ne postoji u prirodi. To onda znači da tim jezikom u Ukrajini ne sme da se govori. Kako govoriti, na to pitanje komentari su izlišni.

Treći momenat: da bi opravdali neuspeh u upravljanju državom, ekonomske probleme, korupciju ogromnih razmera, bilo je potrebno izmisliti nekoga na koga bi se svalila sva krivica. Primenu ove metode veoma su volele vođe u SSSR-u. Za Kravčuka ovaj metod nije bio nov. Tako je još prvi predsednik „označio" Rusiju za neprijatelja Ukrajine. Širenje mržnje ušlo je i u udžbenike. U zapadnim krajevima počeo je da cveta kult mržnje, stvar je stigla dotle da nacisti i banderovci tuku ljude zato što razgovaraju na ruskom. O poslednjim poduhvatima u ovoj oblasti verovatno ste već čuli. Na istoku zemlje, u Dnjepropetrovsku, pojavili su se plakati: za pomoć u hvatanju „Moskovljanina" (ne samo Rusa, već i proruski orijentisanog čoveka) daje se nagrada od 10.000 dolara!

Novac je obećao tajkun Kolomojski, kojeg je nova vlast imenovala za gubernatora Dnjepropetrovske oblasti. Ne tako davno, na tv-u je gospodin prvi predsednik Leonid Kravčuk priznao da ide u krevet naoružan: sa leve strane kreveta drži pištolj, a sa desne pušku dvocevku, kako ga Rusi ne bi uhvatili na spavanju i kako bi mogao da im pruži otpor. Reč je o čoveku od 80 godina. On ne razmišlja o Večnosti već, kao što vidite, do sada nije shvatio: iz mržnje ništa dobro ne može da se rodi.

Četvrti korak je, možda, i najvažniji: potraga za saveznicima, tačnije pokroviteljima. Ali, ispostavilo se da nema potrebe tražiti ih - oni čekaju da im otvore vrata. I opet je onaj koji je prvi otvorio vrata, prvi predsednik Leonid Kravčuk. Za njim, otvaranjem vrata svakakvim „agitatorima za demokratiju" iz Evrope, a još više iz Amerike, bavio se Leonid Kučma. Potom - Viktor Juščenko, koji je došao na vlast posle „narandžaste revolucije", koju su organizovali američki i zapadni saveznici. On je bio poklonik svega što dolazi iz Amerike i sa Zapada. Poslednji legitimni predsednik Ukrajine, Viktor Janukovič, iako je flertovao sa Zapadom, više je krao. Bukvalno za nekoliko godina, njegov sin je postao bogataš, a ni on sam nije bio siromah. Takozavana revolucija na Majdanu (trg) Nezavisnosti u Kijevu počela je kao miran protest protiv strašne korupcije u zemlji.

Prvi rezultat politike svih ukrajinskih vladara doveo je do toga da je od nje otišao Krim. Takav obrt nisu očekivali sponzori iz SAD i Evrope. Predstavnik Stejt departmenta SAD, Viktorija Nuland nekoliko puta je istakla da je njena zemlja dala 5 milijardi dolara kako bi izvela Ukrajinu na „demokratski put razvoja, ali prokleta Rusija i Putin" smetaju da se to ostvari. Istina je da za razvoj ekonomije za poslednje 23 godine, ni Evropa, ni Amerika nisu dali Ukrajini ni paru, dok je Rusija, za to vreme, u te svrhe izdvojila 250 (!) milijardi dolara.

Drugi rezultat i druga greška: u zemlji su završili sa slobodom i demokratijom. A hunta (nova vlada) počela je da deluje onako kako deluju sve hunte: na ljude nezadovoljne njenom politikom poslali su vojnu silu. Ali, prethodna zima i sadašnje proleće su pokazali da vladari Ukrajine nisu sposobni da upravljaju zemljom. Ko su, uopšte, oni, zar je zaista tako loše u Republici Ukrajini?

 

 

Od baptiste do sadiste

 

 

Oleksandar Turčinov koji se nalazi na mestu vršioca dužnosti predsednika, predsednika Vrhovne Rade, vrhovnog komandanta oružanih snaga Ukrajine ima 50 godina. Godine 1986. uspešno je završio tehnološki fakultet Dnjepropetrovskog metalurškog instituta. Od 1987. do 1990. radio je kao sekretar rejonskog komiteta komsomola, bio je šef odeljenja za agitaciju i propagandu Dnjepropetrovskog oblasnog komiteta komsomola. U to vreme bio je jedan od koordinatora Demokratske platforme u KP Sovjetskog Saveza.

Kao i mnogi komunisti iz tog perioda, i gospodin Turčinov se okrenuo religiji. Tačnije - pravoslavlju. Nije mu se dopalo, a kao rezultat religijskih traganja, opredelio se za to da postane evangelistički hrišćanin - baptista. Čak je postao i pastor (to je i sada). Bog će mu suditi. Ne bismo obraćali pažnju na religiozne poglede Turčinova, da je on običan baptist. Ali, ovaj čovek je tokom celog života zauzimao visoke pozicije u državi, bio je savetnik predsednika Kučme, čak je vodio Službu bezbednosti Ukrajine (SBU).

I sada, kao prvi u istoriji Ukrajine (verovatno ne samo Ukrajine), gospodin baptista Turčinov obavlja četiri (!) visoke dužnosti - osim tri nabrojane, on je i pastor jedne male crkve. Ako uzmemo u obzir da baptisti imaju jake i moćne korene u SAD, a takođe i rukovodeće organe, onda nije teško pogoditi pod čijim nadzorom radi pastor Turčinov. Pored toga, po ubeđenju mnogih pravoslavnih sveštenika, baptizam u hrišćanstvu je isto što vehabizam u islamu. A to što su vehabije spremne da ubijaju i muče „nevernike", verovatno je svima poznato.

Treba li se zato čuditi tome što Turčinov, u ulozi vrhovnog komandanta zemlje, bez dileme izdaje naređenja armiji da puca na mirne protestante na jugoistoku zemlje. Kao predsednik on izdaje ukaz da se kandidatima za predsednika dodeli obezbeđenje do izbora 25. maja - ali, ne svim kandidatima. Samo onima koji ne istupaju protiv vlasti, na čijem se čelu on nalazi. U svojstvu predsednika Vrhovne Rade, Turčinov na sve načine, namerno usporava sprovođenje referenduma o federativnom ustrojstvu države, za koji se zalaže većina stanovnika koji žive na jugoistoku zemlje. A kao baptista (čitaj vehabija) on se bori protiv „nevernika", a tu su, kako smatra, sva sredstva dobra.

Imam jedno pitanje: da li ovaj „državnik" samostalno deluje? Avaj! Najvažnije odluke u aprilu, doneo je nakon konsultacija. Prvu izjavu o angažovanju armije u borbi protiv neistomišljenika u istočnim oblastima Ukrajine (Donjeckoj, Harkovskoj i Luganskoj oblasti), dao je 14. aprila, dva dana nakon polutajne posete Kijevu direktora CIA-e Džona Brenana, a drugu, mnogo oštriju, kada je broj ubijenih počeo brzo da raste, posle dolaska u Ukrajinu potpredsednika SAD, Džozefa Bajdena.

Po svemu proizilazi da su ovi visoki američki funkcioneri dali „dozvolu" Turčinovu da snažno dejstvuje, da puca bez upozorenja, ukratko, da ne bude previše fini sa „teroristima" koji traže referendum. Sada se od naoružanja, osim automata i mitraljeza, koriste i tenkovi, borna tehnika, avioni, jurišni helikopteri. Naravno, ovo nije moglo da prođe bez prolivanja krvi. Osim toga, vojsci pomažu nacisti sa Majdana - borci Desnog sektora. Oni ubijaju tiho, presretnu čoveka, odvezu u šumu, muče ga i na kraju ubiju. Očigledno je da koriste metode Stepana Bandere koji je sprovodio kaznene operacije protiv Poljaka, Rusa, Rusina itd. u vreme Drugog svetskog rata.

Rusija je bila primorana da u Savetu bezbednosti UN postavi pitanje o uvođenju ruskog mirovnog kontingenta na jugoistok Ukrajine, koji bi zaštitio rusko stanovništvo od genocida. Pored toga, na granici sa Ukrajinom počele su vojne vežbe ruskih oružanih snaga. Da li će ovaj korak zaustaviti huntu na čelu sa baptistom-sadistom Turčinovom? Teško. Potrebna je dozvola s druge strane okeana...

 

 

„Zeka podrezanog repa"

 

 

Arsenij Jacenjuk - vršilac dužnosti premijera. 40 godina. Obrazovanje izi oblasti prava i ekonomije. Radio kao običan službenik u banci. Njegov uspon je započeo nakon što je postao član totalitarne sekte Sajentološke crkve. Dovoljno je reći da je rad sajentologa zabranjen u većini civilizovanih zemalja, osim u SAD. Uzgred, Jacenjukova sestra Alina upravlja ogrankom ove sekte u američkom gradu Santa Barbara.

Članovi „crkve" zakone sekte stavljaju iznad zakona po kojima žive obični građani. Članovi sekte su, u suštini, zombiji koji veruju da se njihova posebnost (a ona se podrazumeva sama po sebi) može realizovati samo u sekti. Cilj „očeva" Sajentološke crkve je prozaičan - osvajanje vlasti putem ubacivanja članova sekte u institucije vlasti. To pokazuje zašto sa sektom tesno sarađuje CIA.

Ako se uzme u obzir da je sajentološka sekta dozvoljena u Ukrajini i da ima punu slobodu, a da Arsenije Jacenjuk zauzima istaknuto mesto u njoj, onda je jasno zašto je upravo tog čoveka Stejt department SAD, posle oružanog prevrata u Kijevu, doveo u vrh vlasti - od 27. februara ove godine nalazi se na mestu premijera. O tome da su Jacenjuka za ovu funkciju ranije pripremali, i to ne u Ukrajini već u Americi, ne treba sumnjati. O tome se „izbrbljala" Viktorija Nuland, zvanični predstavnik Stejt departmenta u telefonskom razgovoru sa ambasadorom SAD u Kijevu. Skandal zbog curenja tajne informacije Amerikanci su uspeli da zataškaju, ali nisu odstupili od plana da postave svog „zeku podrezanog repa" (što je nadimak premijera).

Poznato je da je gospodin Jacenjuk lider partije Otadžbina, ali malo ko zna da ona ima svoj fond pod imenom „Otkrij Ukrajinu". Taj fond je poznat po tome što su njegovi partneri organizacije koje su učestvovale u više prevrata širom sveta. Među njima je Maršalov fond „Nemačka-SAD", „Četam haus" (Kraljevski institut za međunarodne odnose Velike Britanije), Centar za informaciije i dokumentaciju NATO, Stejt department SAD, Nacionalni fond za podršku demokratiji (SAD), Investiciona kompanija Horizon Capital (SAD), jedna od najvećih švedskih banki Svedbank itd. Ko i kakav zadatak u određenom trenutku daje Jacenjuku, kome služi danas, a kome će služiti sutra, možete da izaberete po sopstvenom ukusu. On sam svima dokazuje da se trudi da radi za blagostanje i prosperitet Ukrajine.

Mogu samo da dodam da na svoje blagostanje gospodin premijer takođe ne zaboravlja. Na kraju krajeva, njegova udobna kuća se nalazi u elitnom delu Kijeva, tamo gde se nalazi i rezidencija predsednika koji je pobegao iz zemlje, Viktora Janukoviča.

 

 

Agent ne spava

 

 

Valentin Nalivajčenko, koga je Vrhovna Rada 27. februara ove godine imenovala za šefa Službe bezbednosti Ukrajine, ima 48 godina. Po obrazovanju je filolog. Radio je kao diplomata u Finskoj. Od 2001. do 2003. bio je generalni konzul ambasade Ukrajine u SAD. Tu su, verovatno, i počele velike promene u njegovom životu i radu. Prema informacijama koje je dao bivši šef SBU, Aleksandar Jakimenko, upravo u to doba Nalivajčenka je zavrbovala CIA.

Podaci o vrbovanju stigli su Jakimenku od njegovih podređenih u toku istrage koju je SBU sprovodila zajedno sa ukrajinskim tužilaštvom. Nalivajčenko je održavao kontakte sa američkom vezom i posle odlaska iz diplomatske službe, odnosno u periodu od 2006. do 2010. godine kada je već bio na rukovodećim mestima u SBU.

„Veza Nalivajčenka i drugih rukovodilaca bezbednosnih struktura Ukrajine sa CIA-om objašnjavaju veliki uticaj koji na sadašnje događaje u zemlji imaju američke specijalne službe", tako je okarakterisao Aleksandar Jakimenko stanje stvari. Jednostavnije govoreći, CIA već dugo i suštinski komanduje Službom bezbednosti Ukrajine. Tabloid je već pisao o tome da američke specijalne službe u zgradi SBU u Kijevu imaju ceo sprat. Tačnije, ceo pet sprat.

Pojavila se i dopuna informacije o tome kojim poslovima se bavio šef CIA, Džon Brenan tokom aprilskog boravka u Kijevu. Ispostavilo se da je ranije na „istočni front" na „slobodan lov" na ljude, kobajagi po naređenju Turčinova, poslato oko 20 američkih najamnika iz privatnih bezbednosnih firmi. Bukvalno za nekoliko nedelja oni su negde nestali. Potragom se bavio Brenan, a sada njima verovatno rukovodi Nalivajčenko. Rezultata nema.

Po nekim glasinama, najamnici su pobegli videvši nered s kojim se vodi kontrateroristička operacija protiv mirnih građana. Po drugim glasinama, njih su uhvatili borci samoodbrane pristalica federalizacije u rejonu grada Slavjanska i drže ih kao taoce. Priča se i da su  nesrećne „vojnike sreće" ubili i opljačkali borci Desnog sektora ili drugi kriminalci. U svakom slučaju, teško da im sada mogu pomoći Nalivajčenko ili šef CIA-e Brenan.

O tome da Valentin Nalivajčenko ima veze sa CIA-om govori i činjenica da je bio uključen u spisak partije Udar. Njen lider, bokser Vitalij Kličko često putuje u SAD gde se sreće i razgovara o političkoj situaciji u Ukrajini sa senatorom Džonom Mekejnom, koji, kao što je poznato, žestoko mrzi sve koji nisu saglasni sa politikom SAD i zauzima agresivnu poziciju prema njima. Nije teško zaključiti kakve naredbe donosi Kličko iz SAD i daje ih šefu SBU Nalivajčenku. Da bi portret načelnika SBU bio kompletniji, treba pomenuti i to da je njegov stari drug niko drugi do nacista i lider banderovske partije Desni sektor, Dmitrij Jaroš.

 

 

Poruke koje mirišu na smrt

 

 

Arsen Avakov, šef ministarstva unutrašnjih poslova Ukrajine. Ima 50 godina. Rodio se u Bakuu, glavnom gradu Azerbejdžana. U Ukrajini živi od 1966. godine. Inženjer po obrazovanju. Bavio se problemima bezbednosti vodnih resursa. Zatim je radio u banci, bio biznismen i na kraju član izvršnog komiteta harkovskog gradskog sovjeta narodnih deputata. Svaka sledeća pozicija bila mu je viša. Bio je deputat oblasnog nivoa, deputat u Vrhovnoj Radi Ukrajine kao član partije Otadžbina. Član komiteta za pitanje propisa, deputatske etike i obezbeđenja aktivnosti Vrhovne Rade.

Bio je, ne jednom, uhvaćen u mahinacijama sa prodajom zemljišta. Protiv njega su čak pokušali da pokrenu krivični postupak, ali je on svaki put uspeo da se izvuče. Od 27. februara je ministar unutrašnjih poslova. Posebnost njegovog stila rukovođenja ministarstvom je - delovanje putem interneta.

U virtuelnom svetu, on se divi sebi i onome što piše na svom sajtu. Tako, na primer, na njegovom sajtu postoji rubrika „Arsenove jutarnje poruke". Pravi narcis. Ostaje da dodate „besmrtne Arsenove jutarnje poruke". Nažalost, ničeg besmrtnog u porukama nema, nego upravo suprotno. Njegove poruke na sajtu mirišu na smrt. Prosudite sami. Na „istočnom frontu" je 25. aprila počelo zatišje. Možda je to u vezi sa izjavom Rusije o mogućnosti mirovne operacije. A možda i zato što su žitelji Slavjanska odlučili da sahrane ubijene sugrađane. I tada je Arsen Avakov napisao na svom sajtu (doslovno): „Nikakve suspenzije antiterorističkih operacija, a u vezi sa pretnjom invazijom vojske Rusije, kako su požurili da izjave mnogi mediji - nema. Ta informacija ne odgovara stvarnosti. Antiteroristička operacija se produžava. Terorista se treba čuvati non-stop."

Eto, tako je u jednoj poruci na internetu, gospodin ministar naredio napad čak i po noći, na mirne građane koji protestuju.

 

 

A 1.

 

Činjenice o Ukrajini

 

Teritorija Republike Ukrajine zauzima 603,7 kvadratnih kilometara, a na ovom prostoru živi 52 miliona stanovnika. Glavni grad države je Kijev. Po veličini teritorije, Ukrajina je treća zemlja Zajednice nezavisnih država, posle Rusije i Kazahstana. Po broju naseljenih mesta i obumu proizvodnje, nalazi se na drugom mestu, iza Rusije. Kada je o stanovništvu reč, 75% čine Ukrajiinci, od kojih većina živi u zapadnim i centralnim oblastima zemlje. Rusa ima 21%, Jevreja, Belorusa, Poljaka, Bugara, Moldavaca je 4-5%.

Gustina naseljenosti je 86 ljudi na 1 kvadratni kilometar. Gradskih naselja je 69%.