Do koske

 

Koliko će Srbija da plati ulazak u Evropsku uniju, ako se to ikada desi?

 

Svetog Petra kajgana

 

Srbija se, navodno, uveliko sprema da pristupi EU, ali niko iz vlasti nije u stanju, niti voljan da narodu saopšti najjednostavniju računicu: koliko će nas taj pristup koštati i koliko će nam para doneti. Dobro upućeni ekonomski stručnjaci tvrde da će put u EU za Srbiju biti pogubniji i štetniji od NATO bombardovanja iz 1999. godine.

 

Igor Milanović

 

Jedno od najčešće postavljanih pitanja u vezi pristupanja Srbije Evropskoj Uniji glasi: koliko će sve to da nas košta. To je najvažnija računica koja nam objašnjava "kost-benefit" odnos, odnosno finansijsku relaciju cene procesa i koristi koje će država od njega imati.

Da bi se dobio makar približan odgovor na to pitanje potrebno je imati Nacionalni program za usvajanje pravnih tekovina Evropske unije, a tu nastaje prvi veliki problem. Da li mi imamo takav program?

Vladina Kancelarija za evropske integracije objavila je zvanično 28. februara 2013. da je usvojen Nacionalni program za period 2013. do 2016. godine. Sadašnja ministarka bez portfelja, zadužena za evropske integracije, Jadranka Joksimović u jednom intervjuu objavljenom krajem aprila ove godine doslovno kaže: "...Takođe je važno da se uskoro donese Nacionalni program za usvajanje evropskih pravnih tekovina." Izgleda da Srbija ima Nacionalni program izrađen u stelt tehnologiji, pa ga neko vidi, a neko ga ne vidi.

Više je nego očigledno da vlast pokušava od naroda da sakrije odgovor na ovo izuzetno važno pitanje, kako se javnost ne bi uznemirila enormno visokim troškovnikom evropskih integracija.

 Koliko je poznato, Bugarska je da bi sebe dovela u red i zaslužila prijem u EU, potrošila preko 50 milijardi evra, a zauzvrat je od Evropske Unije dobila finansijsku pomoć od pet milijardi evra.

Po ranijoj izjavi tadašnje srpske državne sekretarke za zaštitu životne sredine Stane Božović,  samo usklađivanje naših normi i standarda sa onima iz EU u oblasti ekologije Srbiju bi koštalo 10,5 milijardi evra. A gde su sva ostala poglavlja? Srbiji će i bugarskih 50 milijardi evra biti premalo.

Godišnja članarina Hrvatske u EU iznosi oko 400 miliona evra, odnosno 3,4 milijarde kuna. Kada Srbija dosegne privredni nivo potreban da se uđe u EU, koja je klub bogatih i razvijenih zemalja, a ne onih koje bi to tek želele da postau, s obzirom da je više nego duplo veća od Hrvatske, godišnje će u budžet Evropske Unije iz svog budžeta morati da uplaćuje blizu milijardu evra! 

Srbija se, bar na rečima političara u predizbornoj kampanji, u svom razvoju u velikoj meri oslanja na agrar. Oni koji bi ovu zemlju da vide u EU stalno narodu pričaju kako bi, u slučaju srpskog ulaska u Uniju, naš agrar procvetao, najviše zahvaljujući dvema stavkama: visokim subvencijama i mogućnošću da se srpski proizvodi prodaju na tržištu koje broji 500 miona korisnika.

Pri tome se zaboravlja da se napomene kako prve godine po pristupanju EU 100 odsto subvencija za poljoprivredu mora da bude isplaćeno iz nacionalnog budžeta, a ne od sredstava iz Brisela. Takva se, trenutno,  pravila Evropske Unije. Istovremeno bi Srbija pristupanjem izgubila tržišta zemalja CEFTA sporazuma, ali i Rusije sa kojom ima poseban ugovor.

Na primeru Hrvatske, koja je bila daleko manje zavisna od agrara nego Srbija, može da se vidi kako to izgleda. Suočena od 1. jula 2013. sa konkurencijom bogatih zemalja EU koje su tokom godina u svoju poljoprivredu ulagale milijarde dolara, maraka, franaka ili evra, Hrvatska je, izgubivši i poslednje barijere koje su je štitile od damping cena evropskih izvoznika, bukvalno pala na kolena.

U toj prvoj godini članstva u EU u kome je bila samo šest meseci, hrvatski agrar je zabeležio pad od čak 12,7 odsto. Posmatrano u novcu, Hrvatska je u poljoprivredi ostvarila ukupni prihod od 5,475 milijardi kuna, dok je, poređenja radi, pet godina ranije kao još punopravna članica CEFTA imala prihod veći za preko tri milijarde kuna!

Mlekarstvo je u Hrvatskoj u polovini 2013, kada je ta zemlja postala članica EU, zabeležilo vrtoglav pad u odnosu na prethodnu godinu od čak 16,6 odsto, pa je uvoz mleka i mlečnih proizvoda povećan za celih 200 miliona dolara, odnosno za 86 odsto. Ukupno bi ove godine Hrvatska samo hrane iz EU trebalo da uveze u vrednosti od oko dve milijarde dolara. Poljoprivredne subvencije Hrvatskoj iz kase Brisela biće ove godine manje od onoga što će Hrvatska da uplati u zajednički budžet EU, tvrde dobro upućeni.

Za razliku od Hrvatske Srbija je pristala da daleko pre pristupa EU, naime još od ove godine, ukine sve carinske barijere na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz Unije. Iz hrvatskog primera vidimo da će nas to koštati pada proizvodnje od oko 15 odsto, a u pojedinim sektorima i daleko više.

Nasuprot tome stoji obećanje EU dato Srbiji kako ona od 2015. može da računa na 60 do 80 miliona evra godišnje pomoći za poljoprivredu?! Koliko je to smešno mala suma vidi se iz podatka da od 2007. godine USAID godišnje daje 24 miliona dolara na propagandu kako je za srpske poljoprivrednike dobro da uđu u EU.

Slovenački sociolog Mitja Velikonja, u obimnoj analizi koja je iscrpna kritika novog Evrocentrizma ističe tri mita: Prvi se odnosi na korupciju „Kada uđemo u EU, više neće biti korupcije". Drugi govori o prosperitetu, dok treći mit u centar postavlja stabilnost.

Da je korupcija prisutna i u EU vidi se već iz primera bivšeg predsednika Nemačke Kristijana Vulfa, koji je ostavku podneo kada je tužilaštvo pokrenulo istragu protiv njega zbog sumnje da je primio mito.

Rumunija je odličan, mada ne i jedini primer, da u EU ne postoji garancija prosperiteta. Vlada ove države je nedavno smanjila plate zaposlenih u javnom sektoru za čak 25 odsto i ukinula dodatak koji se plaćao pratiocima osoba sa invaliditetom. U znak protesta zbog toga jedan radnik rumunske nacionalne televizije, čije je dete invalid, pred televizijskim kamerama je pokušao samoubistvo u samoj plenarnoj sali parlamenta u Bukureštu.

Ulazak u EU u najboljem slučaju neku korist može da donese jedino srpskoj vladajućoj eliti koja će gramzivo, kao i do sada, nastaviti da se bogati uzimajući pare iz budžeta i donacija. Čak i ako dođe do osetnijeg pada cena većine proizvoda zbog povećanja konkurencije, ostaje pitanje: ko će uopšte moći sebi da priušti neku kupovinu, ako stotine hiljada radnika i individualnih poljoprivrednika ostanu bez posla usled ukidanja carinskih barijera na uvoz

Već je i ovo previsoka cena, i bez onih desetina milijardi evra koliko će nas ova suluda tranzicija koštati.