Povodom

 

EKSKLUZIVNO:Bivši i današnji vlastodršci u Srbiji bili su u tesnoj vezi sa Šarićevim klanom

 

Zatiranje tragova

 

Poznato je da je Darko Šarić, kao i ljudi povezani sa njim, još od 2005. godine bio pod nadzorom državnih istražnih organa Srbije, odnosno da su njegove komunikacije i kontakti nadzirani i telefonski razgovori snimani. Njegove aktivnosti, kao i aktivnosti drugih, sa njim povezanih ljudi, bile su veoma dobro poznate vrhu srpske vlasti, a u većini poslova postojala je i tesna međusobna saradnja. Vlast, i bivša i sadašnja, nastoji da zatre tragove svoje  saradnje sa Šarićem.Tabloidu je dostavljena analiza '' Proces Šarić", sa prilozima, napisana od lica koje radi na ovom slučaju

 

Piše: Insajder N - 11

 

 

U prilog tvrdnji da je Darko Šarić bio u poslovnim komunikacijama sa najvažijim fukcionerima DS-a i izvšne vlasti je i transkript telefonskog razgovora koji je 27. 12. 2008. godine vođen između Darka Šarića i Rodoljuba Radulovića, koji je u našoj javnosti poznat kao Miša Banana ili Miša Amerika. Valjalo bi napomenuti da su u tom periodu Šarić i Radulović bili praktično na vrhuncu moći, učestvujući u najvećim privatizacijama, postavljajući ljude na funkcije, što se vidi i po njihovom opuštenom razgovoru, bez šifara, sakrivanja smisla i sl. Protiv njih se tada nigde na svetu nije vodio nikakav postupak, i nisu imali nikakvu potrebu ili motivaciju da nešto kriju ili da lažu.

 

 

"Jedini" dolazi iz Moskve

 

U ovom razgovoru Radulović izveštava Šarića o sastanku koji je imao neposredno pre ovog razgovora sa ljudima iz vrha srpske vlasti (Miodragom Rakićem i Brankom Lazarevićem), i o toku pregovora (u kojima njih dvojica posreduju), o prihvatanju jemstva od strane suda u Srbiji za povlačenje poternice za Stankom Subotićem - Canetom. Subotić je za to tada platio državnom vrhu Srbije 10 miliona evra, o čemu je i sam govorio nakon povratka u Srbiju 2013. godine. Razgovor otkriva da su lica sa kojima se ovaj dogovor pravi Miki (Miodrag Rakić) i Tadić (Boris, tadašnji predsednik Srbije), te da je sve dogovoreno da ,,u tužilaštvu se to prihvati".

Rodoljub Radulović: „...Evo ovako kaže, da ti kažem nešto kaže, ja sam u detalje razgovarao sa ovom dvojicom, ono što sam ti rekao u avionu i tako dalje... Znači, sve smo se mi dogovorili, sve smo se složili i tako dalje...To je kaže, bukvalno pitanje dana kada će to ovaj... Miki to jest, kad mu Tadić kaže, da da u tužilaštvu, jebi ga da se to prihvati... I kaže da li će to biti u ova dva, tri dana pre Nove godine, da li će biti dva, tri dana posle Nove, kaže, ne mogu ti tačno reći, jer oni, ni jedan, ni drugi, ne govore datum, ali smo se dogovorili da je to završena stvar, jebi ga, razumeš?"

Radulović čak potvrđuje da ni „specijalni nema protiv" (Specijalni tužilac Miljko Radisavljević).

Rodoljub Radulović: „...Znači definitivno jebi ga, definitivno kaže, nemam više šta da pričam, sve smo se dogovorili kaže, i rečeno hiljadu posto da im se to završi, prihvati, niko ništa nema protiv kaže, čak ni specijalni nema protiv, jebi ga, eto."

Radulović pominje i „prošli put" kada mu je neko dojavio „dan kad će iz Moskve izaći jedini". Podsetimo, radi se o slučaju hapšenja Stanka Subotića (Stanko Subotić je „Jedini") u Moskvi po srpskoj poternici Interpola u aprilu 2008. godine, kada je za svoje oslobađanje, ponovo preko Šarića i Radulovića, platio srpskim vlastima 3 miliona evra, i kada je Šarić poslao privatni avion po Subotića u Moskvu, jer je znao tačno dan i sat kada će Subotić izaći.

 

 

Dozirane državne tajne

 

Srpska vlast (Demokratske stranke) uzela je ovom prilikom Subotićevih 10 miliona evra, ali na kraju su ga prevarili i tom prilikom poternica za njim nije povučena. Međutim, ono što je Subotić godinama uspešno postizao jeste da se, umesto utaje poreza ili pranja novca, za šta bi ga svaka država izručila srpskim državnim organima, optužnica protiv njega održava kao zloupotreba službenog položaja. Zbog takve optužbe je Subotić mogao mirno da živi i radi u Švajcarskoj, bez straha da će biti izručen Srbiji. Krivični postupak i celu aferu sa cigaretama Stanku Subotiću Canetu namestio je general Aca Dimitrijević, načelnik Kontraobaveštajne službe, jer je ovaj predstavljao konkurenciju vojsci, koja se preko svojih fantom firmi bavila švercom cigareta.

Dogovor o povlačenju poternice protiv Subotića na kraju je postignut i sproveden 2013. godine, preko predsednika Specijalnog suda ........, tako da je Subotić mogao mirno da dođe u Srbiju, bez straha od hapšenja, uz, barem zvanično, dato jemstvo u simboličnom iznosu.

Transkript razgovora, samo je jedan od ogromnog broja razgovora koji potvrđuju povezanost Šarića i Radulovića sa tadašnjim srpskim rukovodstvom iz redova Demokratske stranke, koji su bili potpuno upućeni i uključeni u ove aktivnosti. Nisu preduzimane nikakve aktivnosti u pogledu krivičnog gonjenja Šarića, jer su postojali značajni zajednički finansijski interesi.

 S obzirom na odredbe Zakona o krivičnom postupku, prisluškivani razgovori se kao dokaz mogu koristiti samo ako krivični postupak bude pokrenut u roku od godinu dana od kako su razgovori snimljeni. U suprotnom, snimljeni razgovori morali bi biti uništeni, što, međutim, nije rađeno. Svi prisluškivani razgovori Darka Šarića i drugih postoje na sedam mesta, od kojih je jedna lokacija bila kod Miodraga Rakića. Naprotiv, ovi razgovori su služili, a služe i danas, za „dozirano" puštanje i ucenjivanje pojedinaca i kreiranje afera, a na transkripte se stavlja oznaka „državne tajne", u pokušaju što bolje zaštite od nekontrolisanog otkrivanja u javnosti.

Poslednji primer je afera koja je nastala u Makedoniji, nakon što su se pojavili, plasirani od strane pojedinaca iz srpskog Specijalnog tužilaštva, razgovori između Jovice Stefanovića - Ninija, srpskog biznismena protiv koga se u Srbiji vodi više krivičnih postupaka u vezi sa „Jugoremedijom", sa makedonskim premijerom Nikolom Gruevskim, koje razgovore su snimile srpske službe, prateći komunikacije Stefanovića, i koji služe da kompromituju Gruevskog.

Zbog ovog zakonskog pravila se, između ostalog, čekalo i sa pokretanjem akcije Balkanski ratnik 2009. godine. Ovo zakonsko pravilo poznato je, naravno, i Darku Šariću i njegovim advokatima, koji danas na suđenju insistiraju na izdvajanju svih starih, neupotrebljivih razgovora, kao nezakonitih dokaza. Brojni moćnici koji se pojavljuju u snimljenim razgovorima starijih datuma misle da su upravo zbog navedenog pravila zaštićeni i da njihova umešanost u poslove sa pranjem novca i sumnjivim privatizacijama u Srbiji ne može biti dokazana.

 

Saradnja bi i dalje trajala da nije...

 

Saradnja srpske poslovne i političke elite sa Darkom Šarićem ne bi ni bila prekinuta, odnosno ne bi ni došlo do pokretanja akcije Balkanski ratnik u oktobru 2009. godine i krivičnog postupka, da tako nešto srpskim vlastima nije sugerisano od strane američkih službi CIA i DEA  krajem 2008. godine.

Američke službe obavestile su srpske vlasti da prate aktivnosti Šarićeve grupe, kao i da je u vezi sa tim došlo do likvidacije jednog agenta DEA od strane Šarićeve grupe, u jednoj balkanskoj državi (CG), zbog čega su Amerikanci insistirali na pokretanju akcije protiv Šarićeve grupe.

Miki Rakić je tom prilikom u Americi molio da bude omogućeno da se akcija odloži, kako bi protekao određeni period bez direktnih kontakata predstavnika vlasti sa Šarićevom grupom, i zauzvrat obećao slepu poslušnost.

Upravo tada, znajući da će morati doći do pokretanja krivičnog postupka, a imajući u vidu navedeno zakonsko pravilo o korišćenju prisluškivanih razgovora od godinu dana unazad, krajem 2008. godine, prekida se direktna komunikacija srpskog državnog vrha sa Šarićem.

Branko Lazarević je izjavio da mu je upravo tada, krajem 2008. godine, Miki Rakić naložio da prekine direktnu komunikaciju sa Rodoljubom Radulovićem.

 

Pozadina "sporazuma o priznanju krivice"

 

Akcija Balkanski ratnik pokrenuta je 15. oktobra 2009. godine. Darko Šarić je, naravno, imao dojave i omogućeno mu je da izbegne hapšenje. Pri tome, stepen upletenosti državnog vrha u poslove sa Šarićem je toliki, da deluje smešno i preterano insistiranje na komunikaciji koju je obavljao Branko Lazarević, s obzirom da je Darko Šarić informacije mogao da dobije sa mnogo mesta. Lica koja su prethodnih godina komunicirala i poslovala sa Šarićem, ostvarujući veliku dobit, mogla su se nadati da će njihovo postupanje ostati neotkriveno, tako što će Darko Šarić izbeći hapšenje i pobeći, a da će onda negde biti likvidiran i da nikada neće moći da progovori o svojim saznanjima i prezentira svoje dokaze (nešto poput onoga što je svojevremeno učinjeno sa Dušanom Spasojevićem).

Pre početka akcije Balkanski ratnik, neki funkcioneri MUP Srbije („Papaja") su svakodnevno u stanu Rodoljuba Radulovića na Dedinju, u ulici Mihajla Avramovića, sedeli sa njim i Zoranom Ćopićem, glavnim „peračem" novca, Brankom Lazarevićem i unapred im otkrivali detalje sprovođenja akcije. Ovde su dolazili i mnogi drugi političari, od kojih su neki dolazili po najskuplje tompuse. Rodoljub Radulović je mirno boravio u Beogradu još 2010. godine, a postupak protiv njega pokrenut je tek kada se saznalo da je Radulović zaključio ugovor o kupovini kuće Darka Šarića. Naravno, omogućeno mu je da prethodno pobegne iz zemlje i izbegne hapšenje do danas.

Još jedan način na koji se i dalje, čak i nakon predaje Darka Šarića, pokušava amortizovati potencijalna šteta po lica čiji su kontakti sa njim i njegovim saradnicima evidentirani, jeste način vođenja krivičnog postupka. Primera radi, neke od prvih presuda u vezi sa slučajem  „Šarić" jesu presude postignute na osnovu sporazuma o priznanju krivice pred beogradskim Specijalnim sudom, kao što je presuda Nikoli Dimitrijeviću, šuraku Branka Lazarevića, koji se, nakon dogovora najvišeg državnog i pravosudnog vrha, u kome je učestvovao i predsednik Srbije Boris Tadić, nagodio da za učešće u pranju novca prilikom kupovine preduzeća „Mitrosrem" preko njegovog preduzeća "TM", prizna krivicu i prihvati godinu dana kućnog zatvora.

Ovaj dogovor malo se zakomplikovao jer je Dimitrijević uhapšen u blizini državne granice od strane vojne službe bezbednosti, koja nije bila upoznata sa postignutim dogovorom. No, u svakom slučaju, Dimitrijević je vrlo brzo priznao krivicu i pušten iz pritvora kući na izdržavanje kazne. Nikola Dimitrijević je prethodno radio posao sa elektronskim dopunama i u Ekvadoru preko firme „Code Pret", ali je taj posao morao da prepusti, odnosno proda Darku Šariću, u isto vreme kada je 2008. godine prodao uređaje i posao elektronskim dopunama firme "TM Relations"  Savi Terziću. 

Za istu kaznu nagodio se i Srđan Petrović, koji je nakon preotimanja „Metals banke" i njenog pretvaranja u Razvojnu banku Vojvodine pod pokroviteljstvom Bojana Pajtića, postao predsednik Izvršnog odbora ove banke, koja je služila, pre svega, za kreditiranje biznismena bliskih Pajtiću i DS, poput Mileta Jerkovića, naravno bez obaveze obezbeđenja ili vraćanja kredita, što se na kraju otkrilo, kada je ova banka doživela bankrot.

Brojni sporazumi o priznanju krivice, čiji tekst se sačinjava po direktivi Specijalnog tužilaštva, ograničavaju predmet nagodbe na beznačajne delove operacije, koji ne mogu da ugroze bitne figure, a osuđenima na ovaj način, kao i svedocima saradnicima, daje se imunitet u odnosu na sva druga krivična dela koja bi lako mogla biti dokazana, ali bi se time ugrozili moćnici, kojima je političkom odlukom bivše vlasti sve oprošteno.

Lica kojima je dodeljen status svedoka saradnika imaju i tu privilegiju da se snimci njihovih prisluškivanih razgovora uništavaju, pa na izbor svedoka saradnika utiče, pre svega, sadržaj njihovih komunikacija i opasnost otkrivanja tih razgovora po moćnike koje pravosuđe štiti.

 

 

„Ima pravo da laže"

 

Zahvaljujući zakonskim odredbama, lica osuđena po osnovu sporazuma o priznanju ne mogu se saslušavati na suđenju drugim licima u istom postupku, što pruža dodatnu zaštitu onima koje je Specijalno tužilaštvo, po nalogu političara, odlučilo da na ovaj način nagradi.

Dve godine nakon promene političke vlasti, u pravosuđu je veoma malo toga izmenjeno - borbu protiv organizovanog kriminala i korupcije u pravosuđu i dalje vode ljudi postavljeni od  DS-a, ili oni koji su bliskost DS-u navodno zamenili lojalnošću novoj vlasti, poput pomenutog predsednika Specijalnog suda...

 Stoga se postupanje pravosudnih organa u krivičnim postupcima vrti oko pretežno beznačajnih stvari i ljudi, veliki broj postupaka vodi se bez odgovarajućih dokaza unedogled, dok se za javnost stvara predstava da se nešto bitno događa i razrešava. Jedini događaj koji bi donekle mogao da pokvari planove za ograničavanje efekata širenja istine i otkrivanja dokaza jeste predaja Darka Šarića i njegova spremnost, ukoliko je bude, da progovori otvoreno o svojim poslovima i kontaktima, kao i predoči dokaze koje je sam obezbeđivao, tokom tih poslova i kontakata.

Iluzorno je i očekivati bilo kakve pomake u situaciji kada je Specijalni tužilac Miljko Radisavljević od 2007. godine, postavljen od Republičkog javnog tužioca, na kojoj funkciji je danas Zagorka Dolovac, verni sluga režima DS-a, i osoba od najvećeg poverenja i bliskosti sa Bojanom Pajtićem.

Još jedan od metoda rada, pre svega Specijalnog tužioca, jeste uklanjanje „nezgodnih" dokaza, njihovo umetanje u druge predmete koji se arhiviraju (ili ih „čistačice izbacuju u đubre"), slanje dokaza drugim državama, po njihovim zamolnicama (uz nezvaničnu „zamolnicu" sa naše strane da se dokazi ne vraćaju, ili da im se sadržina izmeni) - ovo se pre svega odnosi na diskove sa prisluškivanim razgovorima.

Moć Miljka Radisavljevića i počiva na tome što je brojne snimljene razgovore sklonio u stare arhivirane predmete, ali on zna gde se nalaze, i po potrebi ih može izvaditi. Čak se i audio snimci prisluškivanih razgovora menjaju, tako što se brišu određeni delovi razgovora, dok se prilikom sačinjavanja transkripata navedena mesta označavaju kao nerazumljiva. Pojedini razgovori se čak i konstruišu, odnosno izmišljaju i prave postupkom montaže od delova više različitih razgovora.

Jedan od razloga velikog uticaja Demokratske stranke na pravosuđe je i činjenica da su brojne sudije i tužioci prilikom izbora potpisivali pristupnice pred pojednicima iz vrha stranke, što po zakonu ne bi smeli. Zato ih oni „drže u džepu" i mogu i dalje vršiti veliki uticaj na njihovo postupanje i odlučivanje, pretnjom da će aktivirati i obelodaniti njihove pristupnice, zbog čega bi morali biti razrešeni funkcije.

Valja primetiti i izjavu bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića da Šarić „u Srbiji nije činio krivična dela", čime se Tadić, koji je, kao i krug ljudi oko njega (Miodrag Rakić, Bojan Pajtić, Dragan Šutanovac, Snežana Malović, Slobodan Homen, Dušan Petrović, Dragan Đilas i dr.) jako dobro informisan i duboko upleten u nelegalne poslove, pokušava unapred distancirati od eventualnih Šarićevih otkrića.

Nedavni slučaj kada je sin funkcionera LDP iz Kovačice osuđen na samo dve godine zatvora zbog izazivanja saobraćajne nesreće u pijanom stanju, u kojoj je poginulo dvoje ljudi, jer je pančevačko tužilaštvo tražilo samo dve godine zatvora, jasan je ako se ima u vidu bliska povezanost Gordane Čolić, tužioca Višeg tužilaštva u Pančevu sa Čedomirom Jovanovićem i LDP. Muž Gordane Čolić je blizak prijatelj Čedomira Jovanovića, a Gordana Čolić je, nakon bliskosti DS iz doba kada je funkcioner DS bio njen zet Dragan Kopčalić, kasnije prišla LDP.

Upravo je taj način funkcionisanja sistema njegova glavna karakteristika već duži niz godina: onaj policajac, sudija, političar, tužilac koji je nekoga reketirao je taj koji ga hapsi, sudi mu itd., da bi na taj način diskvalifikovali tvrdnje reketiranih, jer po zakonu okrivljeni „ima pravo da laže", „laže da bi se izvukao" i sl.

Primera radi, tako se pokušavaju od funkcionera vlasti DS diskvalifikovati tvrdnje Stanka Subotića o reketiranju - novcu koji je dao Borisu Tadiću i Demokratskoj stranci; tako se teže unapred diskvalifikovati i iskazi Darka Šarića, ne znajući međutim da postoje brojni dokazi, i to kako oni zvanično prikupljeni poput transkripta razgovora koji je u prilogu, tako i oni koje je Darko Šarić sam prikupljao. Naime, sa njim nije uspelo postupanje po ugledu na postupanje sa Dušanom Spasojevićem i kućom u Šilerovoj u Zemunu, ali bi zato sada mnogi voleli da mu se desi sudbina Mike Brašnjevića - da ga obese u zatvoru.

Zato se i težila stvoriti slika o Mikiju Rakiću, kao predvodniku borbe protiv organizovanog kriminala i Darka Šarića, dok je Rakić zapravo bio duboko upleten u saradnju i poslove Šarića, o čemu svedoči i ovaj snimljeni razgovor, samo jedan od brojnih. Isto važi i za Snežanu Malović, Slobodana Homena, Miljka Radisavljevića, Dušana Petrovića, Dragana Đilasa...

 

 

A 1.

 

Stečaj i nenaplativi dugovi

 

U razgovorima sa Šarićem i sa njim povezanim ljudima pojavljuje se ogroman broj političara, biznismena, bankara, pravosudnih, policijskih funkcionera, funkcionera Agencije za privatizaciju, javnih preduzeća i drugih, koji su svi vrlo dobro upoznati sa aktivnostima i novcem koji se ulaže, i svako ima svoj interes u ovim poslovima, a većina ih je i danas na visokim pozicijama u politici, bankama, biznisu, pravosuđu, policiji...

Jedan od takvih poslova bila je i kupovina 10% akcija preduzeća „Štampa" od strane Darka Šarića. Naime, preko Snežane Malović, tada samo saradnice u tužilaštvu za organizovani kriminal, a kasnije ministra pravde, i javnog tužioca Gordane Čolić, izdejstvovano je da se u Trgovinskom sudu u Beogradu produži rok za uplatu novca za kupovinu akcija, pa je tako Šarić postao vlasnik 25% akcija „Štampe", jer je od ranije posedovao 15%. Šarić je kasnije postao vlasnik još akcija „Štampe", da bi svoj udeo na kraju prodao nemačkom „VAC-u". Zauzvrat, zet Gordane Čolić, Dragan Kopčalić, je preko svoje firme „Montera" dobijao građevinske poslove u Crnoj Gori.

S obzirom na nemogućnost da boravi u Srbiji zbog krivičnog postupka i poternice koja je za njim bila raspisana, Stanko Subotić nije mogao efikasno da upravlja preduzećem „Futura Plus", zbog čega ono nije beležilo dobre poslovne rezultate (barem kako je njemu saopštavano), a imalo je višemilionska dugovanja prema Telekomu Srbija i Telenoru iz posla distribucije elektronskih dopuna za mobilne telefone, što je najunosniji posao svih preduzeća distributera štampe. Zbog toga je Subotić bio nateran da ustupi preduzeće Darku Šariću, koji je bio stvarni vlasnik i ovog, kao i ogromnog broja drugih preduzeća, a kojim je upravljao preko Nebojše Jestrovića, kao predsednika upravnog odbora. Šarić je zauzvrat plaćao, primera radi, pomenute troškove Subotićevog izbavljanja iz zatvora iz Rusije i propali pokušaj da mu se uz jemstvo ukine poternica, koji je predmet telefonskog razgovora transkripta od 27. 12. 2008. godine. „Futura Plus" je kasnije otišla u stečaj i dugovi su postali praktično nenaplativi.

Međutim, preduzeće je u stečaju preuzeo  Darko Bajčetić, koji se obavezao da isplati dugove.